Сваки Бели Србин и свака Бела Србкиња води свети рат у овоме свету.

Тај свети рат Бело Србство без престанка води од самог доласка на Мидгард – Звезду-земљу.

Паразити и рептили су запосели ову звездану планету још пре доласка Белих Срба.

Благодарећи Беломе Србству и Белим Божанствима, Мидгард-земља је и опстајала свих ових еона.

Још нисам срео Белог Србина нити Белу Србкињу а да не воде свети рат за један бољи, лепши и дивотнији свет.

Разлика је само у методама и нијансама.

Од када знам за себе, све ми у овоме свету бејаше мука и невоља.

Све у овоме свету бејаше против мене, све ме ометаше и шибаше на сваком кораку.

А тако је и вама бивало!

Да је и вама тако бивало – то поуздано знам, и да вас не питам!

Зато што су душа, дух и суштаство сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње оностраним путима и каналима повезани са Језгром Белога Србства.

Сви смо умрежени у Божански Космонет.

Свако од нас тренутачно прима поруке и информације о свеколиком Беломе Србству.

Тај Божански Космонет, у који је умрежено Бело Србство, функционише и дејствује брзином стотину пута већом од брзине светлости.

 

 

 

 

Ми смо песнички и вилењачки Звездани Род.

Ми дишемо и живимо поезију.

Поезија је нама у крви и генима, у нашем светлосном запису.

Јер, поезију могу да стварају само самосвесни и самобитни, пробуђени и освешћени појединци и родови.

Поезија је разговор са Боговима и Богињама, са вилама и музама, са светлим бићима из Вишњих светова.

Сваки расни Бели Србин јесте песник, и свака расна Бела Србкиња јесте песничка вила!

Тај дар немају други родови, други народи.

Зато ми и јесмо Звездани Род!

У србској поезији сачувано је свеколико србско предање.

Сачуван је ведски србски језик.

Сачувана је србска ведска душа.

За расног Белог Србина није битно шта има а шта нема, већ ШТА ЈЕСТЕ!

Бели Србин је ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ.

Имање и немање је за ниже расе, за паразитске и рептилске расе.

ОНАЈ КО ЈЕСТЕ, И АКО НИШТА НЕМА – ОН ЈЕСТЕ!

ТВОЈЕ ЈЕ САМО ОНО ШТО ЈЕСИ, ЈЕР ЋЕШ ЈЕДИНО ТО ПРОНЕТИ КРОЗ СВЕ ОВОСТРАНЕ И ОНОСТРАНЕ СВЕТОВЕ.

Док све што имаш – имаш само накратко, у једном тренутку пролазности, а потом – ништа немаш!

Не живите свој живот ЗА ИМАТИ, већ ЗА БИТИ.

Кад досегнете тај ступањ свести, тада сте се већ сврстали међу Богове и Богиње.

3ашто чупаш младо воће, зашто не
даш да се родим, када остариш ко
ће по том свету да те води. Зар од
мене имаш штете, зар не чујеш моје
крике, ја сам мајко твоје дете, ја сам
слика твоје слике. Човек тежи
својој слици, за опстанак бој се
бије, не знаш да су на клиници
убијене три Србије. Видиш ме на
ултразвуку, ломе кости и прстиће,
главу, груди, ногу, руку, убијају
живо биће. Ја сам мајко Божје
дело, ја сам мајко клица света, мој
кревет је твоје тело, моја кућа је
планета. И кад једном будеш сама
неће цвеће да ти цвета, сећаћеш се
у сузама нерођеног свог
детета.Тада мајко бићу птица,
мртвом руком миловаћу сузе с твог
светлог лица и од туге заплакаћу.
Убила си мајко мила много славних
великана, место њих из твог крила
изникла је сува грана. На капији
раја стоји да је дете сунце света, у
космосу не постоји ништа лепше од
детета.

 

Молим, затворите очи и утихните.
Исправите леђа и дишите мирно и дубоко.
Дишите мирно и дубоко.
Дубок, дубок удах и дугачак издах.
Заборавите све световне бриге.
Уђите у тихо стање свести.
У Тијању сте.
У Тииијаању сте.
Чујете ле шум у ушима?
То је шум унутарње Тијаније.
То је шум Душе света.

 

Потпуно сте унутра.
Постаните свесни Живота.
Ви сте део Живота, ви сте Живот.

 

Осетите сопствено треперење.
Полако се растварајте у струји Живота.
Растварајте се у струји Живота.
Нестаје ваша узана личност.
Немате више своју уску личност.
Ширите се, ширите, ширите.
Ширите се, све више и више.
Немате личност, имате бивство.
Ширите се, све више и више.

 

Ширите се изнад целог Тијања.
Ви сте суштаство Тијања.
Ваша свест је у свакој тачки овог простора.
Треперите као п р о с т о р изнад Тијања.

 

В и д и т е како вам простор даје податке о прошлости.
О с е т и т е како вам простор даје податке о садашњости.
Ч у ј т е како вам простор даје податке о будућности.
Останите у-кључ-ени.
Запамтите све што вас простор Тијања подучава.
Искусите прошлост, садашњост и будућност заједно у сваком трену и у свакој тачки простора.
Искусите да је ваша свест у свакој тачки простора.
Ваша свест је у свакој тачки простора.
Осетите се као појединачна и колективна свест одједном.
Oсетите свест Времена и свест Простора…
Осетите себе као целину и као део Једноте

 

То је Т и и и ј а а њ е п р а и с к о н и.

То је Т и ј а н и ј а.

То је Ти-ја-ни-ја.

 

Сада лагано скупљајте свест.
Будите смирени и лагано скупљајте свест.
Скупљајте свест, скупљајте свест.
Лагано се вратите у своје тело.
Вратите се у своје тело.
Постаните свесни главе, руку, ногу.
Постаните свесни свога физичког тела.

 

Осетите бивство, осетите своју личност.
Осетите да је бивство ваша права природа,
и осетите
Бивство је ваша права природа.

 

Захвалите Господу на свему.

 

Увек захваљујте Господу на свему.
Захвалите Господу на свему.

 

Захвалите Господу на свему.

Осетите захвалност као в о д ка Господу

Лагано, лагано, отварајте очи.

Лагано, без журбе, отворите очи.

Лагано отворите срце и сва чула.

Лагано отворите очи.

Лагано, лагано отворите очи.

Отворите с в а т р и ока!

О с т а н и т е у в е к б у д н и!

О с т а н ит е у в е к с в е с н и !

О с т а н ит е у в е к б у д н и!

О с т а н и т е у в е к б у д н и и с в е с н и!

О с т а н и т е у в е к б у д н и!

О с т а н и т е у в е к с в е с н и !

Свесним чином поделите своје знање и виђење, заједници!

Пошаљите своје увиде и своје благослове у Потку!

 

– посвећено Драгану Симовићу –

Испјеваћу пјесму ову
За похвалу Вилењакову.
Давно нијесам тако дичан био,
Вилењаче, жив ми био!

Лирски сваки запис твој
Путоказ је за Род мој.
Пјесници су вјечни, веле,
Душе чисте, одважне, смјеле.

И пјесма је борбе дио,
Бој ћу бити ведар, чио.
Оно што је мач ратницима,
То пјеснику су стих и рима.

Пиши, пиши, Вилењаче,
Род свој слави, земљаче!
Сваки лирски запис нов
Јача дух и понос Србинов.

 

Ходао си за мном и стрпљиво сакупљао

Све драго камење знано и незнано

Које сам уз пут расипала

Несвесно и свесно

Од њега си сачинио најлепшу круну

 

На дан мога крунисања схватих

Шта добијам а шта сам изгубила

 

Потражих те погледом

Дању златаст ноћу сребрнкаст

Није те било тешко пронаћи

Теже те је сачувати и гледати

Истину мерити

 

Ухватих звезду у твом оку

И препознах одлуку

Бацих круну у вис

Драгуљи се расуше по небу

У ново сазвежђе и мапу мога срца

Ти имаш право да му даш име

Зашто лажно самољубље гајиш у себи, сине мој? Зашто узбуђено своју спретност и снагу величаш? Убеђен си да између твога лика пре и твога лика после постоји разлика, а да ти време и простор дају за право да верујеш како си постао другачији. Време си научио да рачунаш, а простор да мериш. Покушаваш да се ускладиш са њима и надаш се да ћеш добрим прорачунима од себе изградити величину.

Грешиш, дете моје. Свет око тебе не ствара живот, а то не раде ни простор ни време. Они су само играчке твога несавршеног ума и ту су да би се твоја свест играла са њима. Усклађивањем си изгубио своју јединственост, а она је темељ твоје величине, али не оне за којом ти трагаш.

Вечност је оно што је теби потребно да би осетио величину јединства, а она се скрива у тренутку и никада не може бити узбудљива. Одбаци погрешне играчке, сине мој. Утишај буку у себи и знај да је оно што траје мирно и тихо, и да са собом носи потпуно блаженство, више као тишина него као звук, а налази се иза свести.

Истрајност у искуствима је најважнија, њих задржи као алат којим ћеш да градиш своју вечност, а остани дете, јер нема тебе ни пре ни после, већ само данас и никада ниси другачији. Воли своје биће тако снажно, тако моћно, да ти то измами осмехе којима ћеш умети да прекријеш бразде које остављају сузе на туђим лицима. Чини то и видећеш своју величину у безмртности, јер живот ствара безусловна љубав, а она је вечна.