Не без разлога Халил Џибран је рекао: „Ваша деца нису ваша . Она су синови и кћери живота, који тежи самом себи….“
Говорећи ове стихове имао је у виду да деца нису само физичка тела која су креирали родитељи физичким полним спајањем, већ су пре свега духовна бића – Душе – које ће код удисаја ваздуха и плача заузети та тела да би наставила свој, у многим ранијим животима, започети духовни развитак. Као духовна бића, Душе, и као део јединственог живота, наставиће да теже свом животном циљу, сопственој духовној реализацији.
Не мали проблем је, којег родитељи ретко где или можда нигде не узимају у обзир је да су као духовна бића у ранијим животима и искуствима начинила позитивне и негативне помаке али и са потребама креираним у тим животима преко закона узрока и последица. Ранији приступ схватању, из незнања, да су родитељи својој деци дали живот па да им га у складу са тиме могу и узети, је надрашћен, али се није далеко одмакло од тога. Остало је и даље неписано правило и схватање да се родитељи према деци понашају власнички или ауторитарно, занемарујући њихове стварне потребе.
С колена на колено
У највећем броју случајева третирање или однос према деци се преноси са колена на колено без икаквих видних помака, независно од материјалних и економских или тзв. културних промена.Оно што је непознато јавности је да духовна свест породице јесте та која привлачи Душу која је у хармонији са том свешћу, и која ће се уселити у породицу кроз тело малог детета, или ће имати највећи духовни прогрес кроз искуства у тој одређеној породици или групи Душа. Многи детаљи код доласка Душе у једну породицу бивају унапред испланирани и важни за искуства те Душе у долазећем животу.
Велики духовни учитељи Ваираги Реда кажу да никада нема грешке у смислу где, када и у којој породици ће се неко родити.
Пре него Душа заузме одређено тело у одређеној породици, сви детаљи буду темељно разматрани, где Душа добија одговарајућу асистенцију и савет у том правцу.Многи верују у судбину места свог рођења и свог даљег животног пута, због чега због одређених животних потешкоћа деца знају окривљавати родитеље за лошу срећу и судбину. Не схватају да су баш такви животни услови у које су ушли и кроз које пролазе неопходни да себе коригују и духовно узрастају како би експандирали своју свест, свој капацитет љубави, али и свој осећај среће.
Духовни учитељи Ваираги Реда објашњавају подробније и кажу да је у реалности много другачије. Код одређивања породице и места где ће се неко, као духовно биће родити, разматрају се пре свега духовне потребе за исправан развитак. Међутим, када се Душа нађе у новој породици на њој је да искористи јачину свог унутарњег карактера да одреди да ли ће следити дати и зацртани пут којег нису поставили никакви ауторитети са виших нивоа већ су га поставили сами људи у тој породици својим схватањимаи веровањима, или можда својим материјалним стањем. На самој Души је да не следи прихваћено правило да син ковача треба да буде ковач, кћи нешколованих људи треба да остане неписмена, или да син алкохоличара треба једнако да посрне пред животом. Борба саме Душе против учења усађених и укорењених схватања и зацртаних путева чини да сама Душа ојачава за узлетање навише пут духовног развитка личне свести.
Многи очекују и верују да Бог треба да им пружи све потребне услове и погодности, да би они тек онда стигли до високог животног циља, било у друштву у физичком свету, било да досегну високе духовне нивое. Такви никада не начине никакав напор, али зато редовно окривљују судбину и своју породицу за немање довољно среће. Ако и имају све погодне услове, онда се и не сете да их искористе за свој духовни узлет, већ то буде за чулни ужитак који их још јаче повуче уназад.
Свет у којем живимо пун је примера оних који су без икаквих видљивих услова за успех учинили наднапоре и успели да победе колотечину своје породице и средине (свеукупна схватања и однос према животу), те се духовно уздигну. На жалост, много је више оних који су прихватили дате услове и помирили се са њима. Такође је не мали број примера оних који су имали изванредне услове али не само да их нису искористили за духовно напредовање већ су себе начинили жртвама изобиља, и начинили духовни али и економски понор.
Направити корак испред.
Да би дете родитеља као духовно биће – Душа, остварило свој животни циљ, на родитељима је да се постарају да исправно сагледају многе детаље, заузму исправан став и однос према детету, стално га флексибилно усмеравајући, како би дете постигло максимум, а са тиме и они сами. Јер, на тај начин би и сами победили прихваћену колотечину живота. У томе се састоји изрека по којој син треба да начини који корак испред својих родитеља, а унук још неколико додатних корака. Тада у деци не бисмо препознавали њихове родитеље по њиховом приступу и односу према животу.
Погледајмо случај мушкарца који се у доба своје младости забављао са девојком која је имала ванбрачно дете. Веза је у себи имала љубав и трајала је неколико година. Међутим, када је пристигло време за женидбу у њему је прорадило схватање околине да се не треба женити особом са ванбрачним дететом. Одбацио је и њу и љубав у себи и потражио другу коју је и оженио. Деца су се изродила, одрастала, завршила школу и стигла за удају и женидбу.
Син је хтео оженити девојку са ванбрачним дететом, на шта се отац жестоко успротивио, па су прекинули међусобну здраву комуникацију. Отац је у својој младости пропустио прилику да сагледа да је љубав, па макар само и хумана, далеко важнија од крутих схватања околине. Сада, када је син одрастао, поново је пропустио прилику да схвати да је много важнија љубав према свом сину, од схватања средине која су у њему дубоко усађена.
У ствари, то више и нису била схватања околине, јер их је околина надрасла, али не и он. Поново је поклекао, али зато син није.
Он као да је рекао својим родитељима, „Знате, ја волим вас, што ви не сагледавате, али волим и њу, и баш због тих мојих љубави ја нећу одустати од моје намере. Ви имате проблем несагледавања вредности и важности љубави, али не и ја.
“Тако је и оженио своју изабраницу из чега је, надам се, одговарајућа лекција стигла и до његових родитеља, а пре свега оца.
Да ли ће родитељи успети да надрасту у њима прихваћене калупе односа према деци зависи од њихове свеукупне духовне зрелости.
Да би успели, родитељи морају разумети и прихватити да је њихово дете духовно биће, Душа, која није ни мушко ни женско. Као таква, она само тренутно заузима један пол, да би кроз живот прикупила потребна јој искуства да би развила свест и комплетирала своју целовитост и божанственост.
Родитељи су пре свега учитељи, па тек онда хранитељи.
Из овог разлога родитељи су пре свега учитељи, па тек онда хранитељи. Зато је неопходно да својој деци обезбеде довољно исправне духовне хране као примарно, али и склониште и материјалну удобност као секундарно, али довољно неопходно.
У данашње време родитељи претерују у обезбеђивању забаве, провода и материјалних добара својој деци, што никако не може бити замена за суштинском потребом исправне духовне припреме. Под духовном припремом и образовањем се не мисли на одлазак на мису у цркви, синагоги, џамији већ на подучавање младих основним принципима као темељима живота, а то је реалност љубави Бога, вечитости Душе (нас) и одговорности коју свако од нас има према целокупном животу, будући да нам предстоји да постанемо инструментима Светога Духа.
У најширем, родитељи су неспремни да подучавају своју децу правим духовним стварима, будући да ни сами још нису себи прибавили одговоре на многа непостављена и неодговорена питања. Ни сами још немају одговоре о Богу, Души и правом смислу и сврси живота. Зато им је много лакше да обезбеде материјалне потрепштине и обилне проводе за своју децу него да им буду, пре свега, учитељи.
Сви ми као деца дођемо у овај свет спремни да учимо, али никога није било да поучи нас, па смо и сами неспремни да поучимо своју децу. У свима нама, као деци, постоји духовна глад али убрзо очврснемо, затворимо своја срца и умове према вишим, небеским световима, и престанемо веровати у било шта друго осим у ову безличну и хладну физичку реалност.
Сећања из прошлих живота
С’ времена на време људи откривају да има деце која у другој или трећој години почну показивати знање коме их нико није поучавао, али никоме не пада ни на крај памети да то знање није из овог живота нити је ту захваљујући наслеђеној генетици.
Медији на челу са психолозима исплетају своје плитке теорије у објашњавању ових појава без да схвате да је Душа та која је донела сећање и знање из претходних живота. Тако имамо деце која проговоре друге језике, покажу велико знање из математике, сликања или пак умеће свирања на неком од музичких инструмената. Неретко сама деца говоре отворено о прошлим животима, препознајући људе из свог окружења као своје познанике или можда физичке сроднике у ранијим животима. Када би родитељи имали мало више слуха за ову чињеницу живота, могли би код своје деце много тога препознати као знање и распознавање донешено из претходних живота. Најчешће када деца о томе и проговоре родитељи их брзо ућуткају мислећи да деца говоре небулозе из своје бујне маште.
Чему је најважније научити дете?
Да би дете остало отворено према Светом Духу, довољно је да зна да је оно као Душа бесмртно, да је љубав Бога реалност, да постоје виши светови, и да мора неговати одговорност према целокупном животу.
Ови принципи ће дете држати отвореним према имагинацији, одговорности и духовној слободи. Дете од својих првих дана у овом свету отвореније је према вишим световима и слободно и неометано путује између овог и виших светова, па и више времена проводи на вишим реалностима. Са временом се преко чула привикава на физички свет и његове законе. Имагинација је та која је ту пре свега да омогући слободно путовање до виших светова и назад, и она је пролаз до виших стања свести. Управо су сви светски генији постизали своју генијалност захваљујући имагинацији. Зато су и били одлични у решавању проблема и у многим процесима креативности. Ти генији су користили дневна сањарења и ноћне снове да би контактирали вишу снагу и вишу свест. Данас многи наслућују понешто о имагинацији верујући да је она ту да испуњава човекове материјалистичке жеље, заборављајући да је имагинација у ствари портал према вишим световима.
Многи прижељкују слободу, не схватајући да су слобода и одговорност нераздвојиви. Једно без другог је немогуће.
Родитељи очекују да ће пошто њихова деца одрасту, сама се научити одговорности, и да ће са тиме имати и слободу. Ово је само знак да ни сами немају довољно одговорности према родитељској обавези, да су они пре свега учитељи и то духовни учитељи својој деци. Нити знају нити схватају да се одговорност мора градити лагано и пажљиво, са сваким даном одрастања деце. Тек тада слобода долази као резултат препознавања духовних закона којима се особа повинује.
Златна средина
Чак и онда када имамо довољно и снаге и времена и воље да све сами урадимо у кући и у породици, није добро да тако и чинимо. Неопходно је да се деци задају дневне обавезе које ћи бити у складу са њиховим могућностима, узрастом и менталним и физичким способностима. Не одвајати послове на мушке и женске, и не учити дете од малих ногу да буде тотални зависник од родитеља, када ће веровати да су родитељи ту да их носе на својим плећима све док једнога дана не издахну.
Друштво у којем живимо, управо је кренуло у једном таквом правцу, и оно је само себе довукло у ћорсокак у којем јесте данас. Изузетно важна ствар на коју посебно указују духовни великани, је да деци треба усмеравати пажњу на оно што су добро урадили. Оно што није добро не стављати у први план њихове пажње, али им зато својим примером показати како се то исправно ради, или како се исправно приступа решавању одређене ствари.
Онда дете полако уводити у учење те исте радње, корак по корак. На тај начин, дете схвата да се увек може наћи најбољи приступ, да увек треба бити љубазан, и да се увек треба довољно заложити, јер се ништа не решава само од себе. Усмеравањем пажње детету на оно што није добро урадило или ако га због тога грдимо, тиме лагано стављамо невидљиву препреку испред детета, која ће убрзо почети да показује негативне резултате. Такво дете ће касније као одрасла особа имати потешкоћа у раду и решавању животних проблема. Зато се од родитеља очекује велико стрпљење у одгајању и подучавању деце.
Улога оца и мајке
Посебно на шта указују ови духовни учитељи је велика поларизованост родитеља у процесу одгајања деце. Наиме, очеви наступају са позиције безличности и некомуникативности. Превише су ауторитативни, показујући незнање о субјективној реалности, те наступају са позиције моћи. Са друге стране, мајке сувише тетоше и размазују децу, показујући слабу вољу када је у питању подучавање и дисциплиновање, а што је реална духовна потреба деце.
Мајке морају престати да верују да ће богатија храна и загрљај залечити већину ствари. Како су мајке у бољем контакту са субјективним стањем деце, то и носе велику одговорност у подизању деце. Зато и требају помоћи деци да исправе духовне слабости, како би спречиле да иста постану жртвама недостатака родитеља.
Родитељи код којих доминира мушки идеал мисле да је њихова улога ауторитет и контрола. Они код којих доминира женски ток верују да је љубав та која треба имати главну улогу. Међутим, ниједно од ова два није одговор.
Родитељи, што већ наведосмо, требају бити учитељи пре свега, и то духовни учитељи и водичи. Све ово захтева доста стрпљења и самилости. Све ово је много даље од ауторитета и хумане љубави. Све ово захтева много непристрасности и непривржености. Многи такође не схватају да непристрасност и неприврженост не значи незаинтересованост и безосећајност према другима. Напротив, то само значи да у датом тренутку схватимо праву потребу и праву акцију, која ће бити одрађена искреном љубављу.
Извор- истраживања више људи –
Песниче – ОД СРЦА БЛАГОДАРИМ…
Како мислили тако сневали, свет нови стварали…
Дође време у НЕвреме, кад се сјати кусо и репато-умисли да је створено њима припало… Они без душе и варница мисле да постоји граница. Без свести и моћи креирања измислили су разна превирања… Али СВЕмир није љуљашка већ клацкалица… Могу се надати да могу… али све је игра ЕКВИЛИБРИЈУМА…Вечити баланс-равнотежа… На једну страну никада не прелива, само се деси да се излије оно најгоре. По космичком закону никада не оде на жељену страну. Што би наши стари казали – СТРПЉЕН СПАШЕН. На нама је сада само да чекамо и СВЕШЋУ ДЕЛАМО. Срби имају тај дар, тај квантни ум…