Ирена М.:КАНДЕЛА


IMG_20170826_191428

Осећа се промена
Човек
Вољом све поправи
Путе исправи
Судбину ухвати
Рукама

Тада она
Стаде
Њега пратити

Очи
Виде оно
Што осећају
Унутрашњи надражаји

Светло
Светлости
Јединица вредности
Која се преламањем
Раздваја
Поклања
Нијансе
Таласе могућности
Њоме путују
Фреквенце
Свих честица
Да би се у оку
Слика усагласила
У уху
Музика компоновала
У глави
Света
Слика стварала
Чекамо

Очекујемо

Не

Мењајмо

Резонанцу
Унутрашњег порива
Нека прелива
Љубав не заустављива
Онда
Око види
Лепоте
Природног дара
Уши чују
Симфонију
Изворне песме
Глава

Глава

Она не ствара
Почиње да слуша
Оно
Што певуши
ДУША

Владимир Медић: Дневник једног сусрета – Мисли лутају, а пред очима ми слике…


 

ВЛАДИМИР МЕДИЋ:

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ СУСРЕТА

Сумирам утиске из Београда радећи уобичајене ствари и радње.

Иначе, када радим ја „лутам“. Мисли лутају а пред очима ми слике. Те слике изгледају као слојеви тако да је та „мислећа слика“ испред оне стварне коју очи виде.

Тада се радећи истовремено одмарам на мојим облачићима.

Око 15 сати изненада креће! Из чиста мира без најаве мисли почињу да се „роје“ као рој пчела.

За оне који не знају рој пчела је хаос. У стварности, рој пчела је савршен ред у цијелом том хаосу.

То се не може рећи за моје мисли.

Кроз главу ми пролеће Драган, видим клупу на којој сједи, причамо, растанак.

Видим мог другара Горана са којим се срећем послије Драгана.

Свашта! Одкуд сада то „да ми долази“!?

Радим нешто друго и опет исте слике. Врте се у круг само другачијим редослиједом.

Хммм…Неко нешто очекује од мене. Имам утисак да требам нешто да напишем.

Ја да пишем!? Не могу. Ја то не умијем, ја „не знам“ да пишем!

Изненада у мислима почињем да правим скицу, сажетак онога о чему би требао да пишем!?

Као да неко управља мојим мислима. То је немогуће! Ја сам слободан, нико не управља мојим мислима. Не вриједи…све почиње да добија облик. „Бува“ ми је ушла у главу и не да ми мира.

Чекам да ћеркице заспу па да почнем да пишем.

Како да пишем? Шта треба да буде почетак?

Да ли то како се уопште јавила могућност да идем у Београд на сајам меда и пчеларства или сам тај догађај, па да онда напишем увод!?

Не знам ни наслов! Писаћу, наслов ће ми „доћи“ у току писања, ваљда и прави писци тако раде…

Како је све почело:

Другар пчелар Љубиша ме позвао да идемо на сајам меда у Београд у суботу рано ујутро.

Не могу Љубо, немам пара јер „мед није родио“ а да идем у ону вреву људску не могу. Извини.

Размисли па ми јави да те могу уписати каже он. Хоћу! А знам да нећу.

Нисам ни члан удружења јер се све своди на давање пара а стигло неко вријеме да их немам.

Звали су ме прије пар година да долазим на те неке скупштине, да нас пар млађих по годинама уведу као подмладак њима старијим по годинама али не и по знању. Част изузецима.

Покушао сам , није да нисам. Први састанак тих пчеларских „главешина се свео на свађу гдје је нестала нека смијешна сума новца од чланарина. Отишао сам чврсто ријешен да ја нисам осуђен да то морам да слушам.

 

Кажем мојој Драгани да су ме звали да идем. Требаш да идеш па да по некоме пошаљеш Драгану мед који смо обећали. Он је сада на селу па на жалост нећете моћи да се видите…

Мало касније усхићено каже: Драган је стигао кући, можда можеш отићи до њега или да се нађете негдје.

Како да одем!? Пјешке? Гледам мапу Београда. Драган живи 5-4 км далеко од Ташмајдана. Тако мапе кажу.

Штета би било да се мед не достави. Мисли крећу: Шаљем поруку другару са којим сам био у војсци (не волим да кажем да сам био у рату), не због тога што се стидим, већ због тога што ми је то без везе…

Питам га како се тамо најлакше долази а мислима „навлачим“ да се понуди он пошто има ауто. Ништа!

Онда га питам да ли зна неког таксисту који би ме одвезао и сачекао те вратио назад.

Неког нормалног који неће да ме вози 25 км на релацији од 5-4 км.

Не зна никога, јер он има ауто, али каже да ће ми таксиста узети 30 евра ако ме буде чекао бар 10 минута / 30 евра!? Пиши, опција такси-пропало!

Аутобус као опција отпада, не желим да завршим ко зна гдје, немам динаре а да се брукам и возим без карте не долази у обзир.

Па зар себи да допустим да ми неки дрчни контролорчић пред људима прави „циркус“!? Не долази у обзир…па да ме још људи гледају!? Не. Желим бити непримјетан.

Казујем Драгани да каже Драгану да дође лично.

И та опција отпада, јер је Драган слабијег здравља и не подноси тмурно јесење вријеме.

Погледаће он да ли ко може умјесто њега. Драган и Драгана…она нешто предлаже, Драган јој шаље поруке. Каже, доћи ће Владан. Срешће се два Владана. Хмм, мислим, у реду ријешено.

Нова порука да Владан не може, има обавезе. Доћи ће Драган како год буде могао, али да се на кратко сретнемо у галерији метроа јер не подноси лоше вријеме. Најављују кишу…Мој Драгане, неко се побринуо да не буде кише. Договорено све око детаља, позивам још једног другара да се нађемо на сајму. Послије Драгана наравно.

Пут:

Пакујем мед који носим као дар да преживи мањи нуклеарни удар а да се тегле не разбију.

Документи, облачим се и крећем код поменутог другара Љубе па ћемо заједно на аутобус. Узимам кишобран. Метеоролози најављују обилне падавине у Србији. Помињу некакве метео аларме…а ја у патикама. Ауто ми није регистровано али ваљда нема полиције у то доба ноћи, гледам сат- 02:20.

О будале мене, мислим, када сам прошао раскрсницу. На тој раскрсници сваку ноћ дежура полиција јер је близу ресторан/кафана гдје људи пију и пијани одлазе кућама или ко зна гдје.

Нема полиције јер се неко побринуо да ми пут буде „чист“.

Стижемо. Аутобус исти као и 2007. када сам задњи пут ишао на сајам, само 10 година старији.

Да је коњ до сада би умро.

Сједамо и послије 10 км ја сам заспао. Имам тај неки дар да заспем када пожелим, срећом. Мада, то можда и није дар или способност већ закрчење вратних вена. То моја мама има, можда је и насљедно. Ма не, то је дар. Тјешим се. Повремено се будим од поскакивања аутобуса али брзо заспем.

Аутобус лош, возач споро вози. Коментаришу да нећемо стићи прије 10. Одлично што се мене тиче јер се са Драганом требам срести око 12 сати. Царина са „наше“ стране. Малтретирање читавих 60 минута.

Битно да смо прошли, са друге „ваше“ а опет наше стране ће нас сигурно пропустити без контроле.

Десет сати а ми још на граници. Прегледавају документе свим оним сиједим и ћелавим главама, а у аутобусу 5 војно способних. Тзв. мигрантима је лакше ући у Србију!

Паника ме хвата јер нећу стићи на вријеме да се сретнем са Драганом. Јављам му поруком да каснимо. У мислима ми Драгана и њене ријечи: „Он је старији човјек, болешљив. Хоћеш да покисне и да се разболи!?  Никада то себи не би опростила!“

Е моја Драгана, не да нема кише већ ће да сија и Сунце. Улазимо у Београд, јављам Драгану да стижемо. А Београд прекопан на све стране, све се нешто гради и уређује. Мени личи да се крпи, као и код нас.

Никаквог реда и организације у тим радњама нема. Стихија на први поглед. Гужва. Возач тражи пут.

Срушена зграда генералштаба, по други пут пролазимо поред ње. Стижемо, у журби чујем возача како говори да ту будемо у 16 сати. Гледам у телефон, сада је 12:30.

Позивам Драгана да стижем за 10 минута, он ми даје упуте гдје је и како изгледа.

Мој Драгане, ја кад видим слику препознао би те међу 1000 сличних људи. Можда је и то неки дар мислим онако зурећи.

Мисли…ја ходам а у мислима ми већ Драган и сусрет. Каже да сједи на клупи изнад степеница којима се силази у метро. Или се излази из метроа. Излази! Љепше звучи.

Клупу сам видио на сликама и тачно знам да је Драган код прве клупе а не оне тамо друге.

У мислима ми и Драгана: „Драган је ситне грађе, нижи растом“. Драган и Драгана! Опет!

Стижем. Технолошки факултет, још само да провирим иза ћоска. Драган стоји и некако гледа преко оне ограде. Угледао ме је, .. машем. Осмјеси. Љубимо се три пута, стисак руку. Плашим се да га не стиснем јако јер су моје руке јаче.

Гледам га, личи на Патријарха Павла и на Драганиног стрица Петра. Петар и Павле. Драган и Драгана. Знакови у свему.

Моја Драгана, па он није толико „мали“ и сићушан и најмање 25 килограма је тежи него си ми рекла!

Сједамо на клупу и креће прича. Драган пита да ли „дуваним“!? Не, рекох.

Мало сам чудан по том питању јер не дуваним нити пијем алкохол било које врсте. Нисам га никада ни пробао осим једном приликом неки шампањац када сам кумовао сада већ бившим брачним друговима. Нису се растали због тога што сам попио само један гутљај јер исти нисам могао да испљунем у саксију са фикусом. А би да ме нису гледали.

Причали смо добрих пола сата. А имао сам осјећај да сав онај свијет зури у нас. Ја то не волим.

Али слушајући Драгана, заборавио сам гдје се налазим. Само повремено ме на то подсјети шкрипа трамвајских кочница.

Имао сам осјећај да смо поред Дунава у неком скровитом тишаку. Ваљда због крошње оног дрвета која као да се протегла преко ограде Технолошког. Хоће и дрво да чује о чему ми причамо. У мислима ми Дунав и тишак (тиха, мирна вода). Не волим брзу и тамну воду.

Можда због Спасоје Влајића и његове Ангаре. У мислима ми Ангара…Хммм…можда али мале су шансе да сам био ту са њим. Ономад!

Пола сата прође за час, размијенисмо поклоне, усликасмо се. Опет љубљење три пута за растанак и обећање уз стисак руке да се видимо и следеће године.

Пожелио сам да га кришом усликам док силази али сам се спетљао око телефона и Драган је замакао скренувши чини ми се десно. И боље је тако када размислим. Нисам се ја спетљао већ је тако требало.

Остало је још времена да се посветим самом сајму. Не вриједи…Мноооого људи. Много дијалеката.

Чујем Мађарски али не разумијем ни ријеч. Чисто сумњам да се и они међусобно разумију. Једва се пробијам кроз масу и размишљам да ли ишта да купујем. Треба ми доста тога али сјетим се да није било меда и да ћу све то купити када ми затреба на прољеће.

Разгледам тезге, вашар је ово. Ја не волим вашар али пробијам се. Купци питају, продавци одговарају. Првима скупо, другима јефтино. Борба је то и познат ми је осјећај. Гледам масу. Имам осјећај да их је пола болесно али су чули да је мед здрав па су ту.

У сусрет мени иду два човјека натоварени опремом коју су купили.

Чујем како један каже: „Сада идемо у аутобус да се налијемо са ракију. Јужњаци, Ниш гарант. Пада ми на памет „Зона Замфирова“ и схватам да ја то никада нисам гледао, јер филм нема титл!? Пола сата разгледања и већ ми је досадно, зовем свог другара Горана да се нађемо.

Горан је рођени Београђанин, супруг, отац, мислим да је новинар, није запослен. Преживљава. Ми се знамо али се никада нисмо упознали. Играли смо исту игру на компјутеру. Сада играмо различите игре али се и даље чујемо.

Да, ја играм видео игре. То је мој бијег од стварности. Одмор и разонода, често и нервирање. То моја Драгана не разумије и често се препиремо око тога али ме ипак „пусти“. Хвала јој. Зна она да сам ја још увијек дијете.

Звони телефон. Горан! Каже да је код фонтане на Ташмајдану и да иде ка цркви светог Марка.

Стани ту рекох, сада сам био ту и враћам се. Лако ћеш ме примјетити јер носим упадљиво плаву тренерку, рекох. А ја у некаквој наранџасто браон јакни. Не волим озбиљност, окрећем на шегу.

Видим га како стоји, држи папирну кесу у једној руци а у другој му звони телефон. Јавља се. Зове га супруга и пита да ли смо се „нашли“. Прилазим му али не директно према њему већ мало поред њега као случајни пролазник. Подигао је главу и погледом прошао кроз мене или преко мене не би ли угледао плаву тренерку.

Почињем се смијати, након тога и он јер сам га „преварио“. Рука руци, поздрав и пружа ми поклон. Ону кесу.

А унутра гардероба за моје цуре. Цурама зовем све три. Двије ћеркице и моју Драгану. Имам три цуре. Сунце моје, Горан је донио поклон баш као и Драган.

Знам да је и Горан у тешкој материјалној ситуацији али ето, носи поклон. А ја носим једну шугаву теглу меда. Извињавам му се јер је само једна, срамота. Али опет вриједна у смислу јер није било меда.

Туга ме нека притисла али окрећем на смијех.

Горане, извини рекох. Донио сам ти само један килограм меда али имао сам само 35 килограма ове године. Замисли да је била добра година и да сам имао принос од 1000 килограма меда. Овај килограм сада ти је исто као да сам ти у том случају донио 33 килограма меда.

Смијех. Добро је. Разбио сам ону тугу која ме била притисла.

У том часу стиже мој другар Љубо и неки његов другар из аутобуса. Идемо на кафу. Горан неће, не пије. Нудим га да узме сок или чај, неће ни то. Горан је заиста јединствен лик. Има дугу браду и косу везану у репић. Личи на свештеника али не на ове „бизнис попове“ већ на неког монаха који је управо изишао из своје келије у стијени. Мало веће келије јер је Горан крупније грађе.

Гледам га, веселе очи али опет и тужне. Питам га како се живи? Имао сам утисак да би тог момента заплакао али се само зацрвенио и мало затресао брадом док прича. Каже да се преживљава. И само то. Преживљава.

Живи у Жаркову и жели да оде са тог мјеста. Купили су неку кућицу од пара које су добили продајом супругиног насљедства. Немају пара да је реновирају јер није условна за живот.

А мислили су да ће успјети са новцем који су имали. Нису на жалост и сада покушавају да продају онај станчић од 34 квадрата у Жаркову па да среде.

Опет ме нека туга хвата и скрећем причу, питам за синчића. Добро је, почео је веселијим тоном да прича о Матеју. Тако и треба. Владимире, не помињи новац мислим у себи!

Треба да кренемо према аутобусу јер се ближи 16 часова и полазак кући.

Плаћам рачун са 5 евра јер немам динаре и конобарица ми враћа 20 динара.

Ја их узимам и дајем Горану да плати карту за повратак кући. Он каже да се „шверцује“ али узима новац.

Стиже и аутобус, поздрављамо се. Улазим а он оде кући. Тада сам схватио да сам ја њему дао НИШТА!

Двадесет динара је ништа! У мојој глави тих 20 динара је било 20 марака. Који сам глупан испао. Извини Горане!

Полазак. Разгледам зграде. Боже, како је Београд тужан. Сив, црн а БЕОград!?

Не бих могао овде да живим. Као птичица у кавезу. Не! Не бих био слободан.

Пролазимо поред Калемегдана. Сликам. Е ово је већ лијепо.

Штета што нисам „бацио поглед“ одозго, можда би видио неки другачији Београд. Није ми битно када ћемо да стигнемо кући. Цуре ме свакако чекају.

Излазимо из Београда, Сурчин. Према западу црвено небо, као да се спрема киша. Она киша коју су најавили. Мој ђед Спасоје је имао обичај да каже као коментар на прогнозе метеоролога:“Ма шта они знају како ће се васиона окренути!?“

Ко зна под којим грожђем сједи мој Спасоје сада и кришом бере и једе сочна слатка зрна и поред чињенице да му је шећер око 20. Једи Спасоје шта ти душа иште!

Идемо на запад, срешћемо се ја и та киша. Нисмо се срели јер су облаци отишли на југ.

Мој Спасоје је био у праву!

На сјеверу Фрушка Гора. Као моја Козара, само млађа сестра.

Лијепа али мања, нижа. Е ту би могао да живим. Ту пчелице сваке године доносе мед. Баш сваке.

Али можда некада…

Аутобус поскакује по равном путу али ми то не смета. Имам осјећај да летимо.

Моје цуре ме чекају!

У том моменту, баш као и сада док куцам овај текст сузе навиру али не капљу.

То су моје сузе „поноснице“. Мало замуте вид али га и прочисте. Када видим нешто или помислим на нешто што ми душу дотакне ја плачем. И не волим да виде да плачем. То је за мене, то је нешто моје. Какав је мушкарац који плаче!?

Зато сам Драгану послао да спава.

Некада, додуше ријетко те сузе капну из ока. Тада сам у неком чудном стању, најежим се и некако укочим. Када ми нешто баш много душу такне. Нека мелодија, слика манастира, неки давни бој.

На звуке црквеног појања обавезно крену. Не знам зашто, за сада!

Не умијем то објаснити ријечима, ваљда то сви могу осјетити па се нема шта ни објашњавати.

Моја Драгана може, ухватим је понекад да „пере очи“.

09.10.2017 

1:51сати

(Владимир и Драган пред Технолошким факултетом у Београду.)

Невенка Нена Мисић: Живот


 

 

Где год поглед срећу прати

снове, стварност

луча врати.

 

Својим даном

свесна јесам

да све зоре ја сам хтела

као ветар кроз олује

или дуга после кише

увек срца раздраганог

осмех моју душу краси.

 

Волим име које носим

волим децу мога рода

као свако туђе дете

мом је срцу вазда било

Љубав срећа у погледу.

 

Све радости прошлих дана

желим рамом да урамим

Све недаће и несреће садим

већма уз пелцере чуваркуће

мога дома да ме бодре

да очврснем

Јер наш живот увек јесте

мелодија нашег зова.

 

Некад горе међ звездице

Онда зачас над понором.

То је прича живот што се зове

 

 

Владимир Шибалић: ВОЛИМ НОЋ


Ноћу стварам, ноћу пишем,
Ноћу мислим, ноћу дишем.
Ноћ мирна, спокојна, мила,
Волим ноћи кад си моја била.

И рој звијезда у ведрој ноћи
Које никада пребројат’ нећу моћи,
Ал’ све их скупа теби, ево, дајем,
Ноћу не мислим да се предајем.

Само ноћу ходам вољно,
И никада ми неће бит’ довољно.
Има нечега чаробног у ноћи,
Гле, ноћ је, морам поћи…

хаџи Никола Новаковић:ДАЉИНЕ


Тражећи другу половину Месеца
отишао си далеко,
где време се мери јецајима
промрзле душе

Где се у грашкама зноја
огледају неонска светла;
Где је истина заборављена
по чекаоницама

Где судбине кисну на сунцу
немилосрднијем од мраза;
Где улице су поплочане
ишчупаним крилима лептира

Отишао си далеко,
са коферима пуним детињства,
недовршених песама
и непрежаљених речи

Над твојом главом
кружи бесмисао,
далеко си од места
на ком је процветао
плави зумбул.

Драган Симовић: Све ово је већ виђено, по ко зна колико пута!


Све ово је већ виђено,

по ко зна колико пута!

Остају нам само снови

о једном лепшем и бољем свету

с ону страну свих омаја,

привида, варки и опсена.

Снови о свету

који стварамо у својим сновима,

и у којима ћемо рађати

неке будуће себе.

Ми смо, гле!

вечити путници на пропутовању

кроз све видљиве и невидљиве светове,

кроз сва сазвежђа и звездана јата.

Пошли смо из Непознатог

и путујемо ка Непознатом.

О себи ништа

поуздано не знамо,

већ само умишљамо

да знамо!

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ – МЕТРОПОЛЕ


qmp191gk7mad1692vnt1eng122nhbm3
 
 
По правилу историјског искуства, крај великих цивилизација обележен је наглим растом метропола до критичних лимита пренасељености и промискуитета, да затим наступе нагле декаденције, рушења и нестајања тих ,,камених колоса“ под песком времена и заборава. Карл Маркс би се могао сложити са Шпенглером да је светска историја – историја града. Ми сматрамо да је неоправдано остала непримећена она улога коју је Маркс видео у институцији града као одлучног момента у развоју производних односа. Отуда је и у основним марксистичким анализама нових облика капитализма изостало разумевање значаја функције града за развој и/или распад тих облика. У погледу значаја града Маркс је био веома јасан и језгровит:
,,Историја древне класике јесте историја града, али града основаног на земљопоседништву и пољопривреди; азијска историја је нека врста неиздеференцираног јединства града и села; германски период средњег века почиње од села, као седишта историје, те је каснији развоју знаку сукоба града и села; модерна историја је урбанизација села, а не, као у античком добу, рурализација села.“
 
Почетак пада свих великих цивилизација, Шпенглер види у напуштеним провинцијским градовима, а крај у метрополама које су и непосредни узрочници процеса инволуције. Метрополе ,, срозавају остатак света на пуке провинције, чији је задатак да хране метрополе“. Другим речима, метрополе су нека врста колосалних паразита који расту црпећи све виталне енергије цивилизације. Пад метропола јесте знак исцрпљености тих енергија. На крају, бедни остаци становништва ,,живе између камених маса не другачије од човечанства каменог доба.“
 
Дакле, појава метропола на хоризонтима историје јесте не само знак, већ и основни материјални узрок краја цивилизација. Претходну мисао потврђује чињеница да су се готово све метрополе у историји човечанства срушиле, не под ударцима спољних непријатеља, већ под ударцима сопствених самоубилачких процеса распадања и стихија хаоса, иманентних развоју тих ,,камених колоса“ хибриса. Мирча Елијаде указује на пример урбане цивилизације Индије, са метрополама чија су величина и луксуз достојни модерних метропола; та цивилизација је била већ у агонији и пре доласка ведских освајача који су донели “seulement le coup de grace“. На другој страни планете, и у другом времену освајања, многи градови преколумбовских цивилизација су били празни и пусти, и пре доласка Кортеза и његових conqiustadores. На крају своје империје Рим је насељвао више од три милиона људи једне international crowd .Бојећи се најезде варвара, последњи императори градили су киклопске зидине око Рима. Узалуд. Узалуд, јер нико није напао те зидине које су до данашњег дана сачувале целовитост, сведочећи о великој заблуди, јер је сам Рим био себи највећи непријатељ. Већ у петом веку нове ере Рим насељава десетак хиљада људи који живе доиста животом ,,каменог доба“, те све до модерног доба тај “свети град“ није имао више од сто хиљада душа бедних сенки античке славе.
 
Ипак, патолошки однос урбаног према руралном, метрополе према провинцији, не можемо прихватити као једини узрок слома цивилизације. Склони смо да вреднујемо као изузетно значајан симптом оно ,,мешање језика“ о коме говори библијска легенда, као о узроку пропасти Вавилона. К том “мешању“ и промискуитету губи се оригинална етничка и етичка енергија која даје чврстину темељима сваке институције, или се губи она унутрашња диференцијација која је основни услов живота сваког сложеног организма. “Мешање језика“, као узрок пропасти једног урбаног комплекса, јесте само друго име другог закона термодинамике, дакле закона “топлотне смрти“ услед изједначења температуре свих молекула датог физичког система. Метрополе су микромодели реализације оне свемирске тензије о којој говори Гибсова теорија, тензије ка највећој вероватноћи свемира, дакле ка хаосу. И зато није случајно да су распади древних и модерних метропола у знаку “хаоса“ и општег осећања угрожености пуке физичке егсистенције.
 
Претходно излагање је само наговестило неке од репера између којих треба посматрати успон и пад модерних метропола, као знак и узрок последњег периода слома модерне културе и цивилизације. На почетку тог периода Херман Брох опажа: ,,Од времена пада Римске империје изгледало је да су метрополе заувек нестале, али оне се сада поново дижу “. На крају тог периода, данас, становништво великих метропола као што су Њујорк или Париз већ почиње да напушта те просторе хаоса и опасности. У “The City in History“ Луис Мамфорд говори да модерни грађанин живи у ,,амбијенту који га сваког тренутка уништава. Ни најсиромашнији дивљак каменог доба није живео у тако бедним и обесхрабрујућим скупинама.“
 
Синдроми распада модерних метропола асоцирају аналогне појаве у древним метрополама. Тако Јувенал овим речима сведочи о животу у Риму краја првог века нове ере: ,,Боље је живети тамо где нема пожара, претњи и ноћних ужаса. Био бих глуп и неопрезан ако бих ноћу излазио на вечеру, а да претходно нисам потписао тестамент.“ Такву исповест могао би да потпише и сваки становник модерних метропола, попут Њујорка, о коме овим речима сведочи Доналд Клопфер:
,,Радост је нестала. Живот је постао тмуран, понекад и трагичан. Сваки дан идем пешке у канцеларију, али оно што је некад била пријатна шетња, сада је постало право ратно бојиште. Некад давно, са својом женом, радо сам шетао после вечере Петом авенијм, до парка. Повремено покушавамо да обновимо стару навику, али се убрзо трком враћамо кући, престрављени мрачним креатурама које се виде наоколо. Њујорк је увек био опасан град, али само ноћу и то у далеким и озлоглашеним квартовима. Данас је свуда опасан. Осим тога, сваким даном расту свакодневни мали и велики проблеми; прљавштвина, простаклук, загађење ваздуха.“ Још горе мишљење о Њујорку има управо администрација те метрополе, која је својевремено издала приручник за туристе са следећиом насловом: ,,Добродошли у град страха. Приручник за опстанак.“ Основни савети: ни по коју цену не излазити после осамнаест часова и не кретати се пешке.
 
О ужасима друге метропле, која се зове Париз, већ је тридесетих година овога века сведочио Фердинан Селин: ,,Најнездравији град на свету, најусандученији, најзабијенији, најзадађенији, најзабаченији, непоправљив – то је Париз на својим срамним брдима. То је ћорсокак затворен у клоаки, која кипти од мрцина, од милиона нужника, од водопада излива и горућег петролеја, то је утакмица труљења, једна физиолошка катасртофа, очувана, пуна ентузијазма…Оно што је ту неопходно то свакако није ‘урбанизам! Ту треба тотални крај ‘урбанизма’. Периферије не треба преуређивати, треба их изровати, уништити. Периферијаје појас заразе, она штити и чува сва труљења града. Sozila1 Sozial! Лако је то рећи! Али пре свега Sozial!, то је питање чистог ваздуха и крвних зрнаца.“ Али историја гнушања пред том метрополом је дужа: прецизније, потиче из средњег века када је Свети Бернар видео у Паризу “нове Вавилоније“, а Пјер д Сел “мрежу порока, клопку зла“. Ипак, у истом добу, по сведочењу Жака л Гофа, Париз је за лаичке интелектуалце био “ рај на земљи, ружа света, балзам универзума.“
 
Упркос свој очигледности наглог погоршања квалитета живота у модерним метрополама-некрополама, упркос свом њиховом хаосу и ужасу, пропадању и распадању, ти челични, стаклени и бетонски колоси што чувају “ентузијазам утакмице труљења“ и “ физиолошке катастрофе“ – имају и своје вернике, одане до смрти. Пре свега, то је управо већина становништва метропола, која настоји да у њима опстане по сваку цену. То је једна international crowd, попут вавилонске, усамљена гомила лабилних и дебилних креатура, без корена и традиције. Дегенерисаних потомака оних ратара и бескућника које је принуда, индустријализације, лихве и намета изгнала из села ка градовима-спаваоницама пролетаријата. Та гомила модерних западних метропола толико је изопачена и трајно затрована типом градског живота да је такође онеспосoбљена за неку другу и повољнију алтернативу живота. Та гомила паразита и најамника, бачена на земљу или у дивљу природу, не би успела опстати ниједан дан радом својих мишица и мисли: за њих град је ужасна, али једина алтернатива. Потом, верници метропола су и њихове “елите“ које садо-мазохистички уживају у смраду тог промискуитета и хибридности, озарени оном Золином “радошћу да смрде“. Архитекти те елите. Попут Паола Солерија, сањају о метрополама још већег ступња згуснутости, где ће петнаест милиона људи живети на сто двадесет квадратних километара простора. Паоло Солери отворено признаје да је инспиративни идеал његове утопије- термитски живот: ,,По својој природи људи су склони жалопојкама. Али, ја сам оптимиста. Кад-тад људи ће научити да живе као пчеле у кошници или мрави у мравињаку.“ Солери вероватно никад није чуо за песника Џона Дона, јер припада оној прошлости коју амерички radicals-chic забрањују у име “новог“; ипак, он само потврђује други део чувене Доново прпозиције:,, Буди виши од човека, јер ћеш у супротном, бити мањи од мрава.“
 
На другој страни Атлантика акције и пројекти британске групе архитеката “Архиграм“ циљају да сруше последње остатке руралног и патријархалног света, у које уносе “тројанске коње“, односно покретне циркусе – симболе метропола. Идеална метропола за ове фанатике вештачког, урбаног живота јесте Лас Вегас: ,,Лас Вегас показује како се може створити чудесни амбијент са простом употребом електричне струје. Светлости комбиноване са филмским пројекцијама могу да преобразе сваку пустињу у град.“ У овом случају, “пустиња“ то је рурарлна природс; инверзија значења термина веома је симптоматична за инверзију вредности у урбаној forma mentis.
 
Ове назнаке људских разлика у односу према институцији града или метрополе воде нас до основног принципа сваког замашнијег разматрања историје урбиса. Наиме, полазећи од нашег погледа на свет, опажамо два основна типа односа према граду или метрополи као амбијенту живота. Први тип односа је негативан- други је позитиван, те први одговара уранској, патријархалној или индоевропској, а други хтонској, матријархалној традицији југа евроазијског континента и Медитерана. Веома је чудно да нико досад није приметио ове разлике у типовима односа и њихове основе у одговарајућим типовима култура или цивилизација; такође, веома је чудно да није примећена очевидност локација свих древних метропола управо у регионима хтонских и матријархалних цивилизација.
 
Суштину позитивног односа према граду или метрополи, у знаку општег промискуитета, објашњава хтонска религиозност и матријархална структура друштвеног живота. На другој страни, одбојност и гађење које осећа урански и патријархални човек пред градом или метрополом јесу изрази његове соларне религиозности, потребе за усамљеношћу и независношћу живота на сопственом “оделу“, у природи, где чврстина заједнице почива на енергији традиције genijusa и душевној солидарности слободних људи. Увек када у историји проваљује елементарна снага уранског човека, она показује и непријатељство према граду. Тако је херој ведске епопеје, бог Индра, означен и као “уништитељ градова“ (parandara) који је за собом оставио рушевине стотина дравидских градова. Непријатељи ведских хероја означени су као dasa, као богати становници градова,који живе у незнању, изопачености и беди “потрошачког друштва“, посвећени култу пениса. На другој страни континента уранске вирилне спиритуалности, Платон ограничава број становника своје државе-града на домет једног људског гласа, а Германи одбијају да живе у градовима које су освојили, настањујући се у околини, попут римских патриција које су само преке државне дужности водиле у Рим. По Тациту, тај урански човек је и у самим храмовима видео “тамнице богова“.
 
Читава историја европских градова обележена је борбом уранског (соларног) и хтонског принципа, где је први граду налагао ред, а други неред и хаос. Хаос модерник метропола знак је победе праве хтонске институције града, те Луис Мамфорд можда није ни свестан дубине свог опажања када говори о “материнском карактеру градског амбијента“. Ипак, не последњи од од парадокса историје јесте чињеница да је та борба уранског принципа – да граду наметне структуре свог реда – у ствари одржавала живот града, премда су исте структуре противне његовој хтонској “природи“, која тежи хаосу, као идеалном принципу. Чудовишна експанзија и хаотизација садржаја модерних метропола показују да је та тежња победила исрушила све препреке реда, ослободивши своју праву “природу“.Но, опет парадокслано, то ослобађање унутрашњих потенцијала града води, преко метропола, сопственој негацији, агонији и смрти.
 
Јасно је да агонију модерних метропола треба посматрати и као израз патолошког развоја система лихве и монопола псеудокапитала, али и тај узрок улази контекст хтонске културе и цивилизације као битни елемент структура њеног друштвеног живота. Наиме, трошкови одржања и оних најнижих услова живота модерних метропола далеко превазилазе финансијска средства њихових администрација, која се презадужују, препуштене на милост и немилост банкарског система. За банкарски систем лихве, модерне метрополе су изузетно повољан посао, јер их хронично сиромаштво принуђује да прихватају кредите и под најнеповољнијим условима, и уз највеће интересе; осим тога, тај систем лихве је увек сигуран да ће наплатити сва дуговања и интересе метропола које од банкротства спасавају њихове државне администрације, верујући у илузију да углед државе зависи од угледа метропола. Тако се и на том плану финансијског пословања примећује она појава на коју је упозорио Шпенглер: метрополе паразитски црпе добра провинција, целионе државе. Само у Њујорку, поред метафоричких паразита, данас живи више од милион и по незапослених, чије егзистенције обезбеђује социјална помоћ. Ускратити ту помоћ значи створити милион и по бунтовника који би докрајчили рушење метропола.

Текст преузет из књиге “Смак света“ из 1978. године

 

Драган Симовић: Љубав је друго име за вечност


 

Ако осећаш, дишеш и живиш љубав, онда ти и не треба никаква вера, никаква религија, никаква црква, никаква секта.

Љубав обухвата и повезује све и свја.

Из љубави све извире, и у љубав све увире, да би се из љубави изнова извирало и наново увирало.

Љубав све рађа, све васкрсава, све ствара, све обнавља.

Љубав је почетак и свршетак свих почетака и свих свршетака.

Но, љубав нема ни почетка ни свршетка.

Она одувек и заувек бива и јесте, она јесте у садашњем тренутку вечности.

Љубав је друго име за вечност.

Ко живи у љубави, тај, истовремено, живи и у вечности.

Анђелко Заблаћански : ПЕСМА СУТОНА


Кад некад станеш сред вучје кучнице
И затекнеш само олињалог вука
Чудећи се слутњи да с њим су блуднице
Већ јазбином титра јед хиљаде мука

Не говори ништа – звер нагоном чује
Сваки зов у ноћи кад си била сама
Све страхове твоје, у бесу олује
Смешак у очима и грч на уснама

И тад ће у теби све да се избрише
Сваки бес, страхови, све вилинске чини
Само ћеш кроз себе чути како дише
Дух младога вука негде у давнини

 

Драган Симовић: Србство духовне и божанске вертикале


Без духовне и божанске вертикале нема живота са смислом, нема никаквог живота.

Ко се не држи духовне и божанске вертикале, не може бити ни песник, ни уметник, ни научник, ни професор, ни војник, ни сељак, ни политичар, ни државник, ни родитељ.

Све што са сврхом и смислом чинимо у овоме свету, као и у свим иним световима, происходи из духовне и божанске вертикале.

Ако нема духовне и божанске вертикале, онда ничега нема!

Србију и Србство могу да ослободе само Срби и Србкиње од духовне и божанске вертикале, а такве ја зовем Белим Србима и Белим Србкињама.

Бело Србство јесте само друго име за Србство духовне и божанске вертикале, за Србство пробуђених и освешћених, самосвојних и самобитних личности.

Ко се не држи духовне и божанске вертикале, тај неће ништа постићи, ништа остварити што ће остати за оне који долазе, за оне који, после нас, морају доћи.

Што је више пробуђених и освешћених, часних и дичних Срба и Србкиња, тиме све јаче, све моћније, све узвишеније и све богатије бива Србство духовне и божанске вертикале.

Јер, свеколики ће Србски Род бити срећан, радостан, достојанствен, задовољан, богат и слободан само онолико колико је је јако, моћно и богато Србство духовне и божанске вертикале.

Без Србства духовне и божанске вертикале, нема ни Србског Рода!

Без Србства духовне и божанске вертикале, остаће само чопори и крда, руље и хорде, светине и пучине од онога што се негда – ко зна кад! – зваше Србским Родом.

(На Истеру, у вечерњи час, 8. листопада 7526.)

(Снимио: Владимир Медић)