ВЛАДИМИР МЕДИЋ:
ДНЕВНИК ЈЕДНОГ СУСРЕТА
Сумирам утиске из Београда радећи уобичајене ствари и радње.
Иначе, када радим ја „лутам“. Мисли лутају а пред очима ми слике. Те слике изгледају као слојеви тако да је та „мислећа слика“ испред оне стварне коју очи виде.
Тада се радећи истовремено одмарам на мојим облачићима.
Око 15 сати изненада креће! Из чиста мира без најаве мисли почињу да се „роје“ као рој пчела.
За оне који не знају рој пчела је хаос. У стварности, рој пчела је савршен ред у цијелом том хаосу.
То се не може рећи за моје мисли.
Кроз главу ми пролеће Драган, видим клупу на којој сједи, причамо, растанак.
Видим мог другара Горана са којим се срећем послије Драгана.
Свашта! Одкуд сада то „да ми долази“!?
Радим нешто друго и опет исте слике. Врте се у круг само другачијим редослиједом.
Хммм…Неко нешто очекује од мене. Имам утисак да требам нешто да напишем.
Ја да пишем!? Не могу. Ја то не умијем, ја „не знам“ да пишем!
Изненада у мислима почињем да правим скицу, сажетак онога о чему би требао да пишем!?
Као да неко управља мојим мислима. То је немогуће! Ја сам слободан, нико не управља мојим мислима. Не вриједи…све почиње да добија облик. „Бува“ ми је ушла у главу и не да ми мира.
Чекам да ћеркице заспу па да почнем да пишем.
Како да пишем? Шта треба да буде почетак?
Да ли то како се уопште јавила могућност да идем у Београд на сајам меда и пчеларства или сам тај догађај, па да онда напишем увод!?
Не знам ни наслов! Писаћу, наслов ће ми „доћи“ у току писања, ваљда и прави писци тако раде…
Како је све почело:
Другар пчелар Љубиша ме позвао да идемо на сајам меда у Београд у суботу рано ујутро.
Не могу Љубо, немам пара јер „мед није родио“ а да идем у ону вреву људску не могу. Извини.
Размисли па ми јави да те могу уписати каже он. Хоћу! А знам да нећу.
Нисам ни члан удружења јер се све своди на давање пара а стигло неко вријеме да их немам.
Звали су ме прије пар година да долазим на те неке скупштине, да нас пар млађих по годинама уведу као подмладак њима старијим по годинама али не и по знању. Част изузецима.
Покушао сам , није да нисам. Први састанак тих пчеларских „главешина се свео на свађу гдје је нестала нека смијешна сума новца од чланарина. Отишао сам чврсто ријешен да ја нисам осуђен да то морам да слушам.
Кажем мојој Драгани да су ме звали да идем. Требаш да идеш па да по некоме пошаљеш Драгану мед који смо обећали. Он је сада на селу па на жалост нећете моћи да се видите…
Мало касније усхићено каже: Драган је стигао кући, можда можеш отићи до њега или да се нађете негдје.
Како да одем!? Пјешке? Гледам мапу Београда. Драган живи 5-4 км далеко од Ташмајдана. Тако мапе кажу.
Штета би било да се мед не достави. Мисли крећу: Шаљем поруку другару са којим сам био у војсци (не волим да кажем да сам био у рату), не због тога што се стидим, већ због тога што ми је то без везе…
Питам га како се тамо најлакше долази а мислима „навлачим“ да се понуди он пошто има ауто. Ништа!
Онда га питам да ли зна неког таксисту који би ме одвезао и сачекао те вратио назад.
Неког нормалног који неће да ме вози 25 км на релацији од 5-4 км.
Не зна никога, јер он има ауто, али каже да ће ми таксиста узети 30 евра ако ме буде чекао бар 10 минута / 30 евра!? Пиши, опција такси-пропало!
Аутобус као опција отпада, не желим да завршим ко зна гдје, немам динаре а да се брукам и возим без карте не долази у обзир.
Па зар себи да допустим да ми неки дрчни контролорчић пред људима прави „циркус“!? Не долази у обзир…па да ме још људи гледају!? Не. Желим бити непримјетан.
Казујем Драгани да каже Драгану да дође лично.
И та опција отпада, јер је Драган слабијег здравља и не подноси тмурно јесење вријеме.
Погледаће он да ли ко може умјесто њега. Драган и Драгана…она нешто предлаже, Драган јој шаље поруке. Каже, доћи ће Владан. Срешће се два Владана. Хмм, мислим, у реду ријешено.
Нова порука да Владан не може, има обавезе. Доћи ће Драган како год буде могао, али да се на кратко сретнемо у галерији метроа јер не подноси лоше вријеме. Најављују кишу…Мој Драгане, неко се побринуо да не буде кише. Договорено све око детаља, позивам још једног другара да се нађемо на сајму. Послије Драгана наравно.
Пут:
Пакујем мед који носим као дар да преживи мањи нуклеарни удар а да се тегле не разбију.
Документи, облачим се и крећем код поменутог другара Љубе па ћемо заједно на аутобус. Узимам кишобран. Метеоролози најављују обилне падавине у Србији. Помињу некакве метео аларме…а ја у патикама. Ауто ми није регистровано али ваљда нема полиције у то доба ноћи, гледам сат- 02:20.
О будале мене, мислим, када сам прошао раскрсницу. На тој раскрсници сваку ноћ дежура полиција јер је близу ресторан/кафана гдје људи пију и пијани одлазе кућама или ко зна гдје.
Нема полиције јер се неко побринуо да ми пут буде „чист“.
Стижемо. Аутобус исти као и 2007. када сам задњи пут ишао на сајам, само 10 година старији.
Да је коњ до сада би умро.
Сједамо и послије 10 км ја сам заспао. Имам тај неки дар да заспем када пожелим, срећом. Мада, то можда и није дар или способност већ закрчење вратних вена. То моја мама има, можда је и насљедно. Ма не, то је дар. Тјешим се. Повремено се будим од поскакивања аутобуса али брзо заспем.
Аутобус лош, возач споро вози. Коментаришу да нећемо стићи прије 10. Одлично што се мене тиче јер се са Драганом требам срести око 12 сати. Царина са „наше“ стране. Малтретирање читавих 60 минута.
Битно да смо прошли, са друге „ваше“ а опет наше стране ће нас сигурно пропустити без контроле.
Десет сати а ми још на граници. Прегледавају документе свим оним сиједим и ћелавим главама, а у аутобусу 5 војно способних. Тзв. мигрантима је лакше ући у Србију!
Паника ме хвата јер нећу стићи на вријеме да се сретнем са Драганом. Јављам му поруком да каснимо. У мислима ми Драгана и њене ријечи: „Он је старији човјек, болешљив. Хоћеш да покисне и да се разболи!? Никада то себи не би опростила!“
Е моја Драгана, не да нема кише већ ће да сија и Сунце. Улазимо у Београд, јављам Драгану да стижемо. А Београд прекопан на све стране, све се нешто гради и уређује. Мени личи да се крпи, као и код нас.
Никаквог реда и организације у тим радњама нема. Стихија на први поглед. Гужва. Возач тражи пут.
Срушена зграда генералштаба, по други пут пролазимо поред ње. Стижемо, у журби чујем возача како говори да ту будемо у 16 сати. Гледам у телефон, сада је 12:30.
Позивам Драгана да стижем за 10 минута, он ми даје упуте гдје је и како изгледа.
Мој Драгане, ја кад видим слику препознао би те међу 1000 сличних људи. Можда је и то неки дар мислим онако зурећи.
Мисли…ја ходам а у мислима ми већ Драган и сусрет. Каже да сједи на клупи изнад степеница којима се силази у метро. Или се излази из метроа. Излази! Љепше звучи.
Клупу сам видио на сликама и тачно знам да је Драган код прве клупе а не оне тамо друге.
У мислима ми и Драгана: „Драган је ситне грађе, нижи растом“. Драган и Драгана! Опет!
Стижем. Технолошки факултет, још само да провирим иза ћоска. Драган стоји и некако гледа преко оне ограде. Угледао ме је, .. машем. Осмјеси. Љубимо се три пута, стисак руку. Плашим се да га не стиснем јако јер су моје руке јаче.
Гледам га, личи на Патријарха Павла и на Драганиног стрица Петра. Петар и Павле. Драган и Драгана. Знакови у свему.
Моја Драгана, па он није толико „мали“ и сићушан и најмање 25 килограма је тежи него си ми рекла!
Сједамо на клупу и креће прича. Драган пита да ли „дуваним“!? Не, рекох.
Мало сам чудан по том питању јер не дуваним нити пијем алкохол било које врсте. Нисам га никада ни пробао осим једном приликом неки шампањац када сам кумовао сада већ бившим брачним друговима. Нису се растали због тога што сам попио само један гутљај јер исти нисам могао да испљунем у саксију са фикусом. А би да ме нису гледали.
Причали смо добрих пола сата. А имао сам осјећај да сав онај свијет зури у нас. Ја то не волим.
Али слушајући Драгана, заборавио сам гдје се налазим. Само повремено ме на то подсјети шкрипа трамвајских кочница.
Имао сам осјећај да смо поред Дунава у неком скровитом тишаку. Ваљда због крошње оног дрвета која као да се протегла преко ограде Технолошког. Хоће и дрво да чује о чему ми причамо. У мислима ми Дунав и тишак (тиха, мирна вода). Не волим брзу и тамну воду.
Можда због Спасоје Влајића и његове Ангаре. У мислима ми Ангара…Хммм…можда али мале су шансе да сам био ту са њим. Ономад!
Пола сата прође за час, размијенисмо поклоне, усликасмо се. Опет љубљење три пута за растанак и обећање уз стисак руке да се видимо и следеће године.
Пожелио сам да га кришом усликам док силази али сам се спетљао око телефона и Драган је замакао скренувши чини ми се десно. И боље је тако када размислим. Нисам се ја спетљао већ је тако требало.
Остало је још времена да се посветим самом сајму. Не вриједи…Мноооого људи. Много дијалеката.
Чујем Мађарски али не разумијем ни ријеч. Чисто сумњам да се и они међусобно разумију. Једва се пробијам кроз масу и размишљам да ли ишта да купујем. Треба ми доста тога али сјетим се да није било меда и да ћу све то купити када ми затреба на прољеће.
Разгледам тезге, вашар је ово. Ја не волим вашар али пробијам се. Купци питају, продавци одговарају. Првима скупо, другима јефтино. Борба је то и познат ми је осјећај. Гледам масу. Имам осјећај да их је пола болесно али су чули да је мед здрав па су ту.
У сусрет мени иду два човјека натоварени опремом коју су купили.
Чујем како један каже: „Сада идемо у аутобус да се налијемо са ракију. Јужњаци, Ниш гарант. Пада ми на памет „Зона Замфирова“ и схватам да ја то никада нисам гледао, јер филм нема титл!? Пола сата разгледања и већ ми је досадно, зовем свог другара Горана да се нађемо.
Горан је рођени Београђанин, супруг, отац, мислим да је новинар, није запослен. Преживљава. Ми се знамо али се никада нисмо упознали. Играли смо исту игру на компјутеру. Сада играмо различите игре али се и даље чујемо.
Да, ја играм видео игре. То је мој бијег од стварности. Одмор и разонода, често и нервирање. То моја Драгана не разумије и често се препиремо око тога али ме ипак „пусти“. Хвала јој. Зна она да сам ја још увијек дијете.
Звони телефон. Горан! Каже да је код фонтане на Ташмајдану и да иде ка цркви светог Марка.
Стани ту рекох, сада сам био ту и враћам се. Лако ћеш ме примјетити јер носим упадљиво плаву тренерку, рекох. А ја у некаквој наранџасто браон јакни. Не волим озбиљност, окрећем на шегу.
Видим га како стоји, држи папирну кесу у једној руци а у другој му звони телефон. Јавља се. Зове га супруга и пита да ли смо се „нашли“. Прилазим му али не директно према њему већ мало поред њега као случајни пролазник. Подигао је главу и погледом прошао кроз мене или преко мене не би ли угледао плаву тренерку.
Почињем се смијати, након тога и он јер сам га „преварио“. Рука руци, поздрав и пружа ми поклон. Ону кесу.
А унутра гардероба за моје цуре. Цурама зовем све три. Двије ћеркице и моју Драгану. Имам три цуре. Сунце моје, Горан је донио поклон баш као и Драган.
Знам да је и Горан у тешкој материјалној ситуацији али ето, носи поклон. А ја носим једну шугаву теглу меда. Извињавам му се јер је само једна, срамота. Али опет вриједна у смислу јер није било меда.
Туга ме нека притисла али окрећем на смијех.
Горане, извини рекох. Донио сам ти само један килограм меда али имао сам само 35 килограма ове године. Замисли да је била добра година и да сам имао принос од 1000 килограма меда. Овај килограм сада ти је исто као да сам ти у том случају донио 33 килограма меда.
Смијех. Добро је. Разбио сам ону тугу која ме била притисла.
У том часу стиже мој другар Љубо и неки његов другар из аутобуса. Идемо на кафу. Горан неће, не пије. Нудим га да узме сок или чај, неће ни то. Горан је заиста јединствен лик. Има дугу браду и косу везану у репић. Личи на свештеника али не на ове „бизнис попове“ већ на неког монаха који је управо изишао из своје келије у стијени. Мало веће келије јер је Горан крупније грађе.
Гледам га, веселе очи али опет и тужне. Питам га како се живи? Имао сам утисак да би тог момента заплакао али се само зацрвенио и мало затресао брадом док прича. Каже да се преживљава. И само то. Преживљава.
Живи у Жаркову и жели да оде са тог мјеста. Купили су неку кућицу од пара које су добили продајом супругиног насљедства. Немају пара да је реновирају јер није условна за живот.
А мислили су да ће успјети са новцем који су имали. Нису на жалост и сада покушавају да продају онај станчић од 34 квадрата у Жаркову па да среде.
Опет ме нека туга хвата и скрећем причу, питам за синчића. Добро је, почео је веселијим тоном да прича о Матеју. Тако и треба. Владимире, не помињи новац мислим у себи!
Треба да кренемо према аутобусу јер се ближи 16 часова и полазак кући.
Плаћам рачун са 5 евра јер немам динаре и конобарица ми враћа 20 динара.
Ја их узимам и дајем Горану да плати карту за повратак кући. Он каже да се „шверцује“ али узима новац.
Стиже и аутобус, поздрављамо се. Улазим а он оде кући. Тада сам схватио да сам ја њему дао НИШТА!
Двадесет динара је ништа! У мојој глави тих 20 динара је било 20 марака. Који сам глупан испао. Извини Горане!
Полазак. Разгледам зграде. Боже, како је Београд тужан. Сив, црн а БЕОград!?
Не бих могао овде да живим. Као птичица у кавезу. Не! Не бих био слободан.
Пролазимо поред Калемегдана. Сликам. Е ово је већ лијепо.
Штета што нисам „бацио поглед“ одозго, можда би видио неки другачији Београд. Није ми битно када ћемо да стигнемо кући. Цуре ме свакако чекају.
Излазимо из Београда, Сурчин. Према западу црвено небо, као да се спрема киша. Она киша коју су најавили. Мој ђед Спасоје је имао обичај да каже као коментар на прогнозе метеоролога:“Ма шта они знају како ће се васиона окренути!?“
Ко зна под којим грожђем сједи мој Спасоје сада и кришом бере и једе сочна слатка зрна и поред чињенице да му је шећер око 20. Једи Спасоје шта ти душа иште!
Идемо на запад, срешћемо се ја и та киша. Нисмо се срели јер су облаци отишли на југ.
Мој Спасоје је био у праву!
На сјеверу Фрушка Гора. Као моја Козара, само млађа сестра.
Лијепа али мања, нижа. Е ту би могао да живим. Ту пчелице сваке године доносе мед. Баш сваке.
Али можда некада…
Аутобус поскакује по равном путу али ми то не смета. Имам осјећај да летимо.
Моје цуре ме чекају!
У том моменту, баш као и сада док куцам овај текст сузе навиру али не капљу.
То су моје сузе „поноснице“. Мало замуте вид али га и прочисте. Када видим нешто или помислим на нешто што ми душу дотакне ја плачем. И не волим да виде да плачем. То је за мене, то је нешто моје. Какав је мушкарац који плаче!?
Зато сам Драгану послао да спава.
Некада, додуше ријетко те сузе капну из ока. Тада сам у неком чудном стању, најежим се и некако укочим. Када ми нешто баш много душу такне. Нека мелодија, слика манастира, неки давни бој.
На звуке црквеног појања обавезно крену. Не знам зашто, за сада!
Не умијем то објаснити ријечима, ваљда то сви могу осјетити па се нема шта ни објашњавати.
Моја Драгана може, ухватим је понекад да „пере очи“.
09.10.2017
1:51сати
(Владимир и Драган пред Технолошким факултетом у Београду.)
