Владан Пантелић: П о с м а т р а ј т е с л и к е
Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан стваралац, догађач, не крути посматрач.
Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се сваког свакцијатог трена.
Посматрање и поистовећивање је моја свакодневница. Када смо мирни, без мисли и усмерени, видимо како слика гомила искуства и преображава их, јер Човек, све до Повратка у Сваргу пресветлу, живи као Блудни, Изгубљени син.
Овог предјутра милион свитаца са слике ми је улетело у очи, само се један, већи и сјајнији од других, држао подаље.
В и д е о сам Кијин раздирући бол у грудима и осетио на пупку неиздрж одвајања њене ауре. У овом свету, рекла ми је наша располућена слика, све што сам хтела са тобом ми се остварило. Али оно највише што ми јесмо у бити н е
с м е д а с е д е с и. Због тога је толико одебљала наша слика. А ти настави ходање правцима десет Бодисатви. Твоје и моје непрекидно лутање светом развиће у нама мир, снагу, усмер, издрж, стрп, саосећање. Када потпуно победим своју расцепљеност и када обоје победимо сваки трун распојасале жудње, и када потпуно напустимо глибне и помућене сокаке, и када се испливамо, испливамо и наронимо, наронимо у ре-ка-ма и језерима испољавања, и када све то потпуно одбацимо, сточетрдесетчетири беле голубице Ки-је Ма Мудре и Мансанмана Оствареног урониће у Срце наше Једноокости.
