Владан Пантелић: П о с м а т р а ј т е с л и к е


Тијанија – простор о т к р о в е њ а вила планинлица.
Кроз смирај посматрам – пиљим у Кијину и моју слику.
Роњење у слику је моћно откривање, моћно стварање.
Саветујем да и ви то радите уместо да гледате туђе прозоре. Но пазите да вам се ова навика не укриви од догађаја! И не улажите у тај покрет несигурност или сумњу. И ослушкујте, посматрајте, будите једно с њом. И будите активан стваралац, догађач, не крути посматрач.
Приметићете да слика проживљава и постаје потпуно жива и да прича, мењајући се сваког свакцијатог трена.

Посматрање и поистовећивање је моја свакодневница. Када смо мирни, без мисли и усмерени, видимо како слика гомила искуства и преображава их, јер Човек, све до Повратка у Сваргу пресветлу, живи као Блудни, Изгубљени син.

Овог предјутра милион свитаца са слике ми је улетело у очи, само се један, већи и сјајнији од других, држао подаље.
В и д е о сам Кијин раздирући бол у грудима и осетио на пупку неиздрж одвајања њене ауре. У овом свету, рекла ми је наша располућена слика, све што сам хтела са тобом ми се остварило. Али оно највише што ми јесмо у бити н е
с м е д а с е д е с и. Због тога је толико одебљала наша слика. А ти настави ходање правцима десет Бодисатви. Твоје и моје непрекидно лутање светом развиће у нама мир, снагу, усмер, издрж, стрп, саосећање. Када потпуно победим своју расцепљеност и када обоје победимо сваки трун распојасале жудње, и када потпуно напустимо глибне и помућене сокаке, и када се испливамо, испливамо и наронимо, наронимо у ре-ка-ма и језерима испољавања, и када све то потпуно одбацимо, сточетрдесетчетири беле голубице Ки-је Ма Мудре и Мансанмана Оствареног урониће у Срце наше Једноокости.

 

Драган Симовић: Васељена је, ко зна када и где, осмислила све сусрете наше


Јуче упознах још једног дичног, пробуђеног и освешћеног Србина – Белог Србина!

Зове се Владимир Медић.

Обитава у Приједору.

Посвећен је Природи и пчелама.

Посвећен је Породици и Роду.

Посвећен је Лепоти Душе – Србске Душе, Руске Душе.

Лепоти Душе Звезданог Рода.

Сасвим обичан, и, опет, посве необичан човек.

Обичан, јер је једноставан; а необичан, јер је несвакидашњи.

Наш сусрет се догодио на плочнику понад Метроа а наспрам Вуковог споменика у Београду.

Владимир је пчелар-посвећеник.

Слободан човек, и самосвојна личност.

Лепше се осећа у друштву пчела, него у друштву људи.

Пчеле су и мудрије, и вредније, и племенитије, и благородније од људи.

Не воли буку и галаму, не воли гужве и вашаре.

Смета му градска бука и врева – каже ми.

Смета и мени – кажем му.

Владимир је мој човек, наш човек.

С љубављу прича о својој животној сапутници и својим двема златним кћерима.

Васељена је, ко зна када и где, одлучила, да се Владимир и Драгана сретну и препознају и, да изроде две дивотне девојчице вилинске лепоте.

Кажем му: нека сте благословени на све векове!

Пред растанак се и сликасмо.

Да сликом овековичимо овај наш мистичан и дивотан сусрет.

(На Истеру, 8. листопада/октобра 7526/2017.)

 

 

хаџи Никола Новаковић:БЕЗБОЈНИ ЛЕПТИР


О чему да пишем?
Зар о осећањима којих нема?
Зар ја, безбојни лептир на сунцу,
тражим их, а она закопана.
Мора бити да их има
Само дубоко су у мени
Као лептир ишчупаних крила
Небу хрлим
И падам
Јер осећања ни са ким не делим

Љиљана Митрић: СЕВЕРНИ ВЕТАР


Северни ветар,плаво од муња

Има чувана знања

Трчи,трчи не стај, што брже умеш

Не треба ти знања говора…трчи

Причај језиком, Орлова, Јелена…трчи

 

 

Наћи ћеш Дом,твојих предака

Заштиту вода…снегова

Трчи северним небом предака стазом Рода

Немаш чега да се сетиш

Већ…ево види

Бели цвет северних ветрова

Овде се пробуди.

 

Жељко Аса: КУЦАЊЕ О ДРВО


У нашим крајевима је ово најзаступљенији вид сујеверја. Сваки пут кад неко прокоментарише нешто добро или се догоди неки повољан преокрет, он куцне о дрво и обично каже „да куцнем о дрво, да не чује зло“.

Ово се занива на старом веровању да су богови живели у дрвећу које је расло по шумама. Кад је неко долазио да моли неког од тих богова за нешто, ритуал је захтевао да он најпре додирне кору дрвета. Ако би му се та жеља касније испунила, он је поново долазио до истог дрвета да куцне у њега, што је била порука богу да је молба уродила плодом, а у исто време и његов гест захваљивања за испуњену молбу.

Истовремено је постојало и веровање да око дрвећа облећу и духови који су љубоморни на људску срећу и који су чинили све да осујете сваки добар развој догађаја. Куцање о дрво је имало и ту сврху да „заглуши уши“ тим духовима, како они не би чули да је жеља испуњена.

Драган Симовић: Тиркизна јелика на пурпурном небу


 

 

Зурим у тиркизни, плаветно-зелени врх танковите јелике обасјане руменим и пурпурним зрацима залазећег Сунца.

Јелика је (а зову је још и јела и борика), по рожданику Белих Срба, моје свето дрво које ми је, од Белих Богова и Белих Богиња, на рођењу подарено.

Тиркизни врх јелике спрам пурпурног неба – каква предивна слика, као срцем и душом сликана!

Зурење није обично посматрање очима, већ урањање у дубине унутарњим видом, сазерцавање бићем и суштаством.

Понад белих и сивих стена у висини, усамљена дивотна јелика, благо се њише и дрхтури на вечерњем дашку.

Јелика и ја, у трену, бивамо једно биће, једно суштаство, једна душа.

О, умилна и дивотна јелико, о, здравље и снаго моја!

 

 

Ирена М.:МОРФОЛОШКО ПОЉЕ


IMG_20171001_141702_615

Замрзло се време
У грудима
Пуца лед
Олује шибају
Студен међу људима
Срећу се
Разврћу
Вазда сударају
Додирују
Причају
Ал не примећују
Удаљило се
Биће
Од личности
Својих

…

Отуђила
Ћелија
Себи да угоди
Организам осуши
Некада
Можда
Некада
Сусретну се
Истинске
Суште вредности
Бића
Једне целости
И стану причати
Време да топе
Брзину умире
Олује утише
Срца одкраве
Крену ћутати
Очима причати
Душом
Радости преносити
Онда цвета
Од милине
Смех се шири
Љубав дише
Настане поље
Које чува
Нас и извориште
…

Структура се наруши

Еквилибријум устресе

Опна напукне
Штит
Престане заклањати
Разгради се
Поље
Вечности

…

Поредак стане
Наново деловати
Траје
Док се
Не успостави

…

Драган Симовић: О благородним Србима


Живо се сећам Срба из детињства.

Сви су они били дивни, племенити и благородни.

Не зна се ко је тада био благороднији, да ли мушкарци или жене!

Сви су ми некако били ведри, насмејани, радосни и пуни љубави, пуни љубави према свакоме и свему.

Никога и ништа нису умели да мрзе.

Срби, којих се ја из детињства живо сећам, заиста, нису ни знали за мржњу.

Ондашњи Срби бејаху благородан, племенит и узвишен народ.

Ондашњи Срби, уистини, бејаху Божји народ!

Ми се данашњи Срби не можемо поредити са оним Србима.

Са оним Србима којих више нема.

Са оним Србима који су се пресели у неке упоредне и оностране светове.

Тада се свуда чујаше песма и смех.

У њиви, на ливади, у дому, на путу.

Певало се, смејало и шалило, детиње безазлено и чисто, при сваком послу: кад се оре, сеје и копа; кад се коси и пласти; кад се гради кућа од камена и брвана; кад се чувају краве, козе и овце; кад се преде, плете и тка.

Сада, док путујем Србијом, нигде више не срећем оне Србе и Србкиње; оне благородне, широкогруде, душевне и божански узвишене, чедне и дивотне Србе и Србкиње које си на душу могао да привијеш.

-извод из лирских записа-

 

Анђелко Заблаћански: СРБИНЕ


Зар не знаш, брате, све што ти је свето

Зар су ти векови збрисали памет

И крвнику у руке пружаш длето

Да од светиња ти исклеше авет

 

 

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа

Зар место Бога ђавола да следе

 

 

Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште

Кô птичје гнездо рушио без стида

Како је с тобом јецало згариште

Кад су ти сву част украли из вида

 

 

Зар не знаш, брате, која ће ти рука

Пружити кору хлеба, која лажи

Кога не боли твоја велика мука

А ко у твом јаду свој ће да тражи

 

 

Игор Ожиганов – Човек који „враћа у живот” словенска божанства


Игор Ожиганов из руског града Јошкар-Оле оживљава ликове, божанства и митска бића из древних словенских бајки. Његови радови одушевљавају гледаоце.

Калинов мост, место легендарне битке руских јунака са Змајем Гориничем

Аутор ових необичних слика словенских митских бића је руски уметник из Јошкар-Оле у републици Мариј-Ел на истоку Русије. Игор Ожиганов је рођен 1975. године. Студирао је индустријски дизајн на Поволшком државном универзитету услуга у Тољатију, а затим је боравио у Москви од 1999. до 2008, где је радио као дизајнер.

 

Сварог

Своје илустрације Игор прави из хобија, а не због новца. Откако се 2008. године вратио у родни град, радио је углавном као дизајнер ентеријера.

„Када сам своје радове објавио на интернету нисам очекивао да ће бити толико популарни, јер већ постоје разне врсте сличних фантастичних графика на ту тему”, рекао је он за „Руску реч”.

Игор је велики обожавалац нордијске културе, па су на његове илустрације доста утицале словенска и скандинавска митологија. На радове цртане руком Игор додаје компјутерске ефекте са циљем да постигне мистични, скоро психоделични ефекат.

„За сваку илустрацију потребно је различито време”, каже он. „Све зависи од мог расположења, тако да не могу да радим по некој одређеној наруџбини. Правим илустрације за календаре и разгледнице које објављујем заједно са својим пријатељима, без икакве обавезе”.

Тридесет три морска јунака и моћни принц Гвидон, ликови из Пушкинове „Бајке о цару Салтану”

„За сваку илустрацију потребно је различито време”, каже он. „Све зависи од мог расположења, тако да не могу да радим по некој одређеној наруџбини. Правим илустрације за календаре и разгледнице које објављујем заједно са својим пријатељима, без икакве обавезе”. Уметник за себе каже да није прави професионалац и да само воли да црта.

„Често затекнем себе у размишљању да ја то радим више за себе него због интересовања публике”, тврди он. „Док цртам, моје емоције постају веома јаке и осећам као да зарањам у слику – то је заиста диван осећај”.

 

Игор има пуно тога на уму, али му обично музика помаже да идеја за слику исплива на површину. „Главни циљ ми је да пренесем на цртеж оно што осећам док слушам омиљену музику”.

Он има пуно поштовалаца, а неки од њих га питају да ли ради тетоваже. „Доста људи који воле моје илустрације желели би да се тетовирају, али ја то из принципа не радим”, каже он.
Уметник из Јошкар-Оле не воли публицитет, али ће наставити да објављује своје радове на интернету.

 

Жива, словенска богиња живота и плодности

 

Извод из текста еКсеније Зубачова – Руска реч

Извор : фејсбук страница Милутина Милутиновића