ИГОР АРЕПЈЕВ – БИБЛИЈА БУДУЋНОСТИ – ЗАВЕТ ПРЕДСТОЈЕЋЕГ Књига друга – Глава друга, текст 8:


И говорио је Отац Небески: душа по вољи и слободи својој, потичући од човека као од мене, самим човеком ствара и формира мисао, стварајући путем духа импулс душе који се шири на свако растојање у простору Света и у простору физичког тела. И на сваком месту: тачки, челији, сфери простора може да се створи мишљу духовни основни објект информације за тачан задатак – задатак спасења, за стварање Света и његовог неурушавања на нивоу информације и реалности.

.

Импулс формиран душом. који иде кроз дух и као одраз физичког тела, повећава се и фокусира се и може да буде формиран, сабран у једну тачку, сферу, ћелију, или обим ћелије, организма, тј. тренутно да иде простором, стварајући или обнављајући други објект информације под условом да импулс садртжи у себи основ информације, усмерене на обнављање, спасење, стварање Света. И тада је Свет спасен путем неурушавања физичког тела, а физичко тело је спасено путем неурушавања Света по задатку самог човека и његовог схватања да он види, чује и делује.

Импулс усмерен на рестаурацију физичког тела садржи информацију о обнављању целог организна као личности. Светлосни млаз шири се преко целог ћелијског нивоа, и тада је у једној ћелији одсликан цео Свет, јер је човек створен по лику моме, првобитно као духовна и слободна личност која доноси одлуке, и човек треба да доноси одлуке о томе: када и како да стекне знање ради спасења Света, свих људи и њега самога.

Ја сам, сине мој Бог, и ја сам неуништив. Ја сам створио Свет, Свет на основи вечности душе. Свет је неуништив. Створио сам душу по принципима и законима схватања самога себе и нерушења. Створио сам човека, његова душа и његов Свет, који сам ја створио, неразрушиви су,као и твоје физичко тело; речи моје треба разумети, као и знање.

Ја сам створио и дао слободу сваком човеку, јер сам и ја сам увек слободан. Слобода избора увек је ствар самог човека, јер је то пут; као и увек слобода и избор припадају мени, и ја, који дајем знање, дајем их теби у виду знања, помоћи и књига својих, као и другим људима. И то је мој избор, на који нико, осим мене самога, не може да утиче.

Нико не може да утиче на твој избор или избор другог човека – само он сам, постоји само његова одлука, као и твоја.: створити, учинити ово или оно што је усмерено на васкрсење, обнављање, стварање. Долази до схватања Света кроз принципе и добјање знања путем обраћања мени и од мене, а избор и одлука припадају сваком човеку; и свако, бирајући пут иде својим путем тешко или лако.

Ја мислим да сваки човек иде правилно. Такав је задатак и такво је решење тога задатка. Идући путем ти добијаш тачна знања, и знања отварају твој дух, и ти видиш правац свога пута и пута других људи.

Помисли и схвати моје речи, и ја ћу наставити и показаћу ти надаље Храм, као и сваком човеку.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

Верица Стојиљковић: О н а


О н а милује,

ране уцељује,

уморне успављује,

тек дошле на свет

живоводом мије

очима искре даје,

под погледом њеним

грожђе зрије

укршта путеве,

растављене везује,

јавом и сном љубује

нежношћу своје душе

срца додирује

кад затреба мачује

оставља своје

звездане трагове

О н а златом дарује

и воли све …вас…

све  више…

 

Владимир Шибалић: БОЛ СЕЛА


Морава, мутна и спора,
Хлеб онај црни, са седам кора.
Пусте њиве, пуста поља,
И плотови од трулога коља.

Сред Србије мртвило и беда,
Свака кућа трошна, свака глава седа.
И вечни смирај с’ планина што зове
Децу своју у хајдучије нове.

Из дана у дан, године у годину
Јад до јада, ма њих стотину.
И крв и зној у муци се помешају
Варајући убогог да су му муке при крају.

Тешко попут ветрова лета,
Кроз сељакове груди пројури сета,
И на дну чокања оста још нада
Да презрен срушиће поган што влада.

Биљана Диковић: БОЛ


„Превише је ово бола за ово мало живота…“
Кажи то,
али одмах удахни дубоко,
замисли да седиш поред океана,
а шкољка у твојој руци
прича причу
о светлости и радости…
Кад отвориш очи
из њих ће полетети галебови
и однети сву тугу…
Тако ја
кад ме умори бол…

 

 

Биљана Диковић-    „Толико физичких смрти најближих је било у мом животу

да се стварно питам како сам остала бар мало „нормална“

после свега и имала снаге за било шта… а ишла сам корак по корак,

освајала године, градила два нова човека, стварала,

обликовала простор садржајима који имају праве,

непролазне вредности… знам да би се данас, да су живи,

сви до једног, а посебно мама и тата, поносили са мном…
Шаљем вам пар стихова душе, толико знате да увек имам, и молитву…“

Владан Пантелић: Каблар – Кабала


Врховна промисао је извор кабале

Реч је њен спољашњи израз и опис

Вежбањем се упознаје њена мистика

И спушта на земљу – практични ниво

Онда постаје пун доживљај – живљење

 

И србски прајезик потиче са Извора

Назива се огледално Расенско писмо

Пре Великог рата и неколико потопа

Било је – и сада је – писмо великана Рода

Које називамо родноверним боговима

 

Имало је више од 150 слова и знакова

Од њега су настали сви европски језици

То лако утврђује и површна лингвистика

И садашњи србски језик – грубо касапљен

Садржи сушт изворне божанске мудрости

 

Низ линију србице моћним возилом знања

Изворне кабале – сада полузаборављене

Може се ићи у прошлост до Завичаја Рода

Уз линију се стиже у неизмерну будућност

Уз линију србице стварамо мењамо стварамо

 

Планина и реч Каблар – кабалар – кабала

Символ је уземљене – утемељене кабале

Скокните на Каблар и погледајте облаке

Гледните завојнице Мораве певните песму

Која подиже дејство – и смејте се смејте!!!

Драган Симовић: Поноћна молитва Вилењака са звезданом лиром


 

 

Молим Творца и све наше светле богове и богиње, да мотре, чувају, спашавају и бдију над свим племенитим, узвишеним, чедним, дивотним и божанским душама које у овоме часу – оваплоћене међу људима-зверовима и људима-змијама – обитавају на Мидгард-земљи.

И још их молим – о, како их усрдно и непрестанце молим! – да се све те дивотне и божанске душе – по одласку са овога света – саберу у неком далеком а скривеном свету, где је све лепота, дивота, чистота и милина; где се живи за љубав и од љубави; где нема ни пакости, ни зависти, ни злобе, ни мржње, ни болести, ни старости, а ни смрти; где се свако за свакога радосно и с љубављу жртвује; где ће сви бити једно племе, један род, једно братство и једно сестринство.

Молим се усрдно, и без престанка, Створитељу Сварогу Трију Сунаца, молим се лучезарним, умилним и дивотним боговима и богињама нашим, да све оне који су мени мили и драги у миру и радости проведе кроз овај свет илузија, омаја и опсена.

(На Истеру, пред поноћ 6/7. листопада 7526.)

Ирена М.:ПОДЕШАВАЊЕ


N2_3752_12

Наставићу да лутам

…

И док се грохотом
Смејете
Разапињете
На норме
И кодексе
Осуђујући скитницу
У мени
Урушавајући
Достојанство
У Вама
Надолазиће талас
Ваше скупине
Док вичете
Наглас
Оговарате
Кудите
Брижно зборите
А мачем сечте
Ви томе
Не подлежете
Јер се невидите
Наједном талас
Уздигнуће се
Енергетским набојем
Наелектрисан
И Ви
Видећете

…

Себе

…

Оком за не веровати
Руком за не пипнути
То сте
Ко сте
У туђе авлије
Гледасте
Беседисте
Ружно
Погано

…

А све
Бејаше
Изврнуто огледало

 

Арсеније Тарковски, УСРЕД СВЕТА


170_28.jpg_max

Ја сам човек, ја сам усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.

Ја сам Нестор, мезозоика хроничар,
Будућих времена ја сам Јеремија,
У рукама држим и сат и календар,
Уплетен сам у будућност, као Русија,
И прошлост проклињем, као нишчи цар.

Ја више од мртвих о смрти знам,
Од живога најживљи ја сам.
И – Боже мој – некакав лептирић
Девојчици налик, изнад мене
смеје се, ко златне свиле комадић.

1958.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Милорад Максимовић: Читање Звезданог записа из Етра


Можда нећу бити скроз прецизан када ово будем описивао и о истом објашњавао али то ме неће спречити да пренесем суштину. Наиме данас бих нешто о способности сваког човека да уђе свесно у нивое разума, свести и свог генетског кода.

Неки би то назвали уласком у Етар, Акашу или пак могућношћу да се зна како се односити са и према електромагнетним таласима који су свеприсутни.

Овим се нећу бавити званичном науком која се овим и не бави, говорићу о нечем што је неизостављиви део самих нас, нашег сушта, нашег бића.

Пре него опишем данашњи увид и надахнуће, објаснићу природу овог феномена или једноставно речено могућности које човек има.

Све је Фреквенција. Свуда.

Свака наша мисао, реч и звук који произведемо је у опсегу неке фреквенције, неке не можемо чути ухом јер су у ултра звучним таласним фреквенцијма а неке чујемо попут речи или певања или причања. Били ми свесни овога или не, ми константно одашиљамо неке фреквенционе таласе – електромагнетне таласе. Свесни међу нама и они на тамној страни користе ова знања за своје циљеве.

Тамни користе фреквенциони хаос да би блокирали мозгове свих осталих и тако их успешно контролисали. Светли користе хармоничне таласе да би вратили равнотежу.

Стално смо изложени хаотичним електромагнетним таласима.

Речи, говор, музика, бука, тонови…све се то прелама у толикој мери да ствара какофонију фреквенција које имају дејство у успоравању чисте мисли (и њених резултата кроз јасне фреквентне таласе). Када се чиста мисао успори онда и човек не живи срећно.

Не мисли јасно, доноси погрешне по њега одлуке, брља, пати.

Насупрот томе када је чиста мисао незагађена хаосом фреквенција, онда се долази до нових разина у искуствима сваког човека. Онда човек први пут осећа шта је то бити творац, део оног суштог – Творца.
На пример ја као песник никада не могу створити песму сред хаоса, она тражи усмерење, фокус, јасноћу и мир, макар и на неколико секунди. И то је довољно да се створи песма.

Песма је језик Богова у чистом смислу. Ако је песма и стих слуга таме и то се на неки начин може схватити као вишим тамним језиком фреквенција хаоса.
Суштина је да Песма је начин изражавања на високим фреквенцијама.

Како се сачувати од фреквенционог, намерно изазваног хаоса?
Како сачувати себе од утицаја одређених фреквенција које штете?

Свесно се искључити из хаотичне мреже.
Нема другог начина. Мозак је наш као антена која скупља ама баш све могуће фреквенције али филтрира скоро 99%. У супротном, долази да пуцања неуронске мреже у мозгу и тешких болести.

Видимо ли да је наш мозак у прековременом, сталном раду да нас заштити од презасићења хаотичним фреквенцијама? Људима прођу године док и мало дођу себи…

Зато, препорука је следећа. Минимум 30 минута се бавити нечим што није у хаосу.
Трчи, физикалиши, певај, сликај, пиши, стварај, играј…ради било шта. Ради све што је потпуно супротно хаосу, јер тако скрећеш електро магнетне таласе хаоса ван домашаја свог мозга бар на то неко кратко време.

Мало помало, чудесни резултати ће доћи!

Надахнућа, идеје, мир, љубав, опрост, разумевање тајни и много што шта.
Само је потребно свесно не дозволити фреквенцијама хаоса да нас минирају.

Свако ће после ових проба да увиди после неког времена и наравно према својим генетским предиспозицијама, одређене величанствене информације, надахнућа и велика и мала дела.

Када год вам неко каже да је имао искуство луцидности, надахнућа макар на минут или на дуже, знајте да је та особа прекинула на кратко или на дуже хаотичне елеткромагнетне таласе хаоса и ступила на електромагнетне таласе хармоније.

Велики – у нашој повесници и уопште, су се често осамљивали…баш да се суштином својом прикључе на таласе хармоније.

Све је ово врло, врло једноставно. Чиста физика која прелази касније у метафизику.

Енергија је свуда око нас и она је неутрална, ми је чинимо позитивном или негативном према својим сазнањима и моћима.

Хаос је свесно створен. Хармонија је свесно створена.

Буди мудар и мудра те створи Хармонију…Једна Звезда ће ти једном захвалити…

 

 

Zvezda Rod – Звезда Род

 

 

 

Невенка Нена Мисић: Боје


 

Обојићу јутро неког дана

Праскозорје бршљаном затвара сутра

Паучина мрси косом

Плетенице октобру

 

 

Затварам капије рађања

Опет лаје керуша

Промајом стварања.

 

 

Чекам раскршће светова

У једном погледу

Задобих ране љубљеног

 

 

Пешчана олуја растерује време

Обрисе сећања призивам капима љубави

Покисла ми душа облачи

Кабаницу твојих уздаха

 

 

С тобом на пропланку сакупљам

Изгубљене додире

Ал авај нема ни музике ни клетве

Само су боје живота у двоје

Само су боје ма нек су твоје