Црну косу дугу,
Црну попут јануарске ноћи,
Расплела је преко рамена,
И уткала у њу чари и моћи.

Стопе њежне отац јој обасјао,
На цесте бијеле свјетлост своју слао.
К’о с’ Мораном, и са њом иде зима,
Мјесечево је дијете, да ли љепше има?

Била је, веле, к’о сва његова ђеца,
Крхко и мило то чедо Мјесеца.
Колико њежна, толико и кобна,
За ме анђео, а за друге злобна.

Крај мора се у сутоне шетала,
Вале у запљусцима ометала,
И срце своје она даде мени
У пијеску док били смо снени.

Тек једне ноћи вјетровите
Бура је подигла таласе плаховите,
И Мјесечево дијете неста у праху,
Посљедњим погледом стописмо се у страху.

И сада разумијем,
Након љета пуно,
Ја сам био Јасон,
Она моје златно руно.