Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Албански хакери оборили руски сајт на српском језику !
Драгомир Анђелковић: Антонић – жута мрља на српској патриотској сцени
Добро је што Антонић критикује СНС, али проблем је што то ради само да би ишао на руку Ђиласу. Да је тако сведочи, уз више-мање објективну критику сада владајућих странака, вешто уметнуто а умногоме засновано на лажима, поткопавање сваког реалног патриотизма, уз упоредо заговарање његове карикатуралне верзије, што је у интересу оних који желе да у очима већине грађана обесмисле све што је српско.
Наставите читање
Драган Симовић: ЗАМИСЛИ САМО!
Замисли само, колико је видљивих и невидљивих сила радило кроз стотине стотина векова, кроз стотине стотина тисућа година, да би ти био то што јеси!
Замисли само, која су све божанска, небеска и земаљска дејства, од прапочетка без почетка, од ПраИскони преко Искони, учествовала у стварању и обликовању бића које ти јеси!
Замисли само, све своје небеске и земаљске претке, сва она појавна и непојавна Суштаства; Сушта Суштаства која су у твом обличју и лику оставила свој стваралачки светлосни запис!
Замисли само, све оне прегаоце и ствараоце из божанских светова, из најудаљенијих звезданих јата, из Самога Срца Неба, који су сневали тебе, који су маштали о теби, који су свеколику Створитељеву творевину припремали за тебе, који су те провели кроз најдоње светове минерала и биљака, кроз видљива и невидљива царства многих и различних створења, да би ти могао рећи: Боже, ја сам Твој!
Замисли само, заиста, само замисли!
И још једном, замисли и промисли, промисли и освести: ти си највеће чудо Божјега Стварања, ти си дивота над дивотама, ти си лепота над лепотама, ти си један и једини, ти си један и непонвљив у свим световима, у свим временима!
Зато ти и кажем (сада када си све то замислио, промислио и освестио), да је твоја света дужност, да је твој божански задатак: да свим бићем и свим суштаством својим љубиш Створитеља –
Духа Стварања, љубиш ПраВасељену, љубиш Мајку Земљу, љубиш све претке своје, љубиш сва бића и битија из свих светова видљивих и невидљивих, јер у свима њима и ти биваш и пребиваш, јер у свима њима и ти јеси све то што, уистини, јеси
и биваш!
Трибина Београдског синдиката први пут у Петровцу на Млави
У четвртак, 21. фебруара 2013. године одржана је прва трибина Београдског синдиката у Петровцу на Млави у организацији огранка Српске православне омладине Инсбрук – СПО(Ј)И у Србији.
Драган Симовић: ВЕРА СРЦА И ДУШЕ
Кад будем напустио овај свет, иза мене ће остати само моји снови и моје песме.
Снови које сам сневао, и песме које сам певао!
Онај ко буде желео да сазна истину о мени, нека ме потражи у сновима и песмама!
Изван снова и песама, као да ме никада ни било није!
Да је свет привид, варка и опсена, то сам још у раном детињству познао.
Чини ми се, да сам то знао и пре рођења својега.
Моја вера јесте тајинствена и неухватљива.
Она се не може пренети, нити се може научити.
Моја вера није књишка, није разумљива, није појмљива и није од овога света.
Вера коју називам својом, дошла је заједно са душом мојом.
Она се рађала заједно с бићем и суштаством мојим, у неким далеким и тајинственим пределима и пространствима Правасељене.
Моја вера обједињује све вере, сва учења и све религије кроз векове и светове.
Обједињује, али их, али, истовремено, и надилази.
Зато никада нисам био, нити сам могао бити, религиозан, иако вера, праискона вера, космичка вера, прожима свеколико биће моје.
Вера није религија, као што ни религија није вера.
За мене је вера дубља, чистија и искренија од религије.
Вера је срце, а религија глава.
Вера је душа, а религија ум и разум.
Човек се или рађа или не рађа са вером, док се религија може стећи, примити, прихватити, изабрати или научити.
Човек од вере никада не може бити искључив.
За њега је његова вера –
само његова!
Никада не пожели да своју веру некоме открије и наметне.
Човек од религије бива искључив, и своју религију доживљава као једину меродавну и истиниту.
Човек од религије има потребу да мисионари, да своју религију намеће другима.
Када бих пожелео да своју веру некоме разјасним и приближим, онда бих му, свакако, рекао да је моја вера песничка.
Моја вера происходи из мојега песништа, као што и моје песништво происходи из моје вере.
Песник је палео-ловац, праискони ловац, који никада не лови за себе, већ све што улови предаје ближњима.
Њему ништа не треба, а све му се даје.
Ничег нема, а свега има довољно.
Књиге које сам некада писао и објављивао, више не сматрам својима.
Оне ми одавно не требају.
Оне су биле моје само док сам их писао, само док су се рађале.
По објављивању, све сам своје књиге разделио и испоклањао.
Увек сам се чудио својим пријатељима, песницима и књижевницима, који љубоморно чувају своје књиге по некаквим ормарима или на полицама својих књижница!
Ја сам брзо заборављао сваку своју објављену књигу.
Кад будем напуштао овај свет, нећу понети ниједну књигу са собом!
То би за мене било претешко бреме.
У томе је трену важно да човек буде што лакши – без икаква пртљага!
Да буде лак и лаган, да би могао да лети.
Да лети према Светлости, према Дому своме!
Драган Симовић: РЕКА КОЈУ И БУДАН СНЕВАМ
Драган Симовић – Река коју и будан сневам
Posted by kosovka / In Драган Симовић, поезија / May 27, 2012
Река коју и будан сневам
Песнички запис са Великог Рзава
Драган Симовић
У оно праисконо време, у време тајинства и
девичанства, људи су обитавали и живели у Природи.
Они су се звали Праисконцима, Горштацима,
Правасељенцима.
Живели су сагласно и саобразно са Природом, били су
једно битије и једно суштаство са свим бићима што у
Природи бивствују!
Следили су сунчеву осу, божанску усправницу,
низводећи Небо на Земљу, и узводећи Земљу пут Неба.
Они који су силазили у низине и подизали утврде
и градове, деловали су чудно и уврнуто у очима
Горштака Праисконаца.
У градовима се рађао блуд и порок, у градовима су
људи губили онај праискони, природни, божански
ореол, губили су чедност и честитост, губили су образ
и завет својих великих предака.
Све је ово, као мисао, као осећање и као сневање на
јави, пролазило кроз моје битије, док сам седео на
високој стени, понад слапова и букова Великог Рзава,
на месту за тиховање код Васковића воденице, а на два
часа лаганог хода од Ариља.
Сваки човек има своју реку. Реку својега живота!
Тако је од Праискони бивало.
Рзав је прва моја река, река мојега детињства.
Од те сам реке много научио, на тој сам реци многе
снове и будан одсневао.
Ту сам реку заволео, и та је река мене заволела!
Легао бих на камену плочу тик уз реку, и препустио
се жуборењу воде, воде сјајне и бистре попут суза
горских.
Зурио бих у тајинствено плаветно небо, између модрих
букових крошања, и одмах бих угледао, високо
горе, самотног орла, како лебди и плови, у сунчевом
лучезару.
Од детета сам заволео орлове, а не умем да објасним
зашто!
Од детета сам и вукове заволео, а ни то не умем да
објасним зашто!
Волео сам лети да слушам кликтај орлова, а зими, кад
снези завеју, волео сам да чујем завијање вукова негде
у даљини снежнога горја.
И после многих година, кад год дођем у Ариље, право
на Рзав одем.
Ако се не сретнем са Рзавом, као да и нисам дошао у
Ариље!
Само Ариље, за мене је, од детета, некако било,
истовремено, и тајинствено и чудесно!
Било ми је тајинствено и чудесно само његово име!
А онда сам, наједном, изненада, појмио!
Ариље је уистини Јариље!
Где год, по Србији, само мало загребеш, наићи ћеш на
ВедСрбе, на ПраСрбе!
Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се поносе својим
Рзавом!
Сваки Ариљац доживљава Рзав као своју реку, као реку
својега живота.
Дивим се Ариљцима, који су пре десетак година успели
да одбране Рзав!
Да одбране Рзав од оних којима Рзав, којима свеколика
Природа, ништа не значи!
Од оних који и Рзав и свеколику Природу, виде само
као средство за грабеж и пљачку, као профит!
Профит је реч коју са гађењем изговарам!
То је реч коју најчешће користе дебили и паразити, они
који себе сматрају успешним пословним људима!
Највише волим да пешачим уза сам ток Рзава, од ушћа
према извору, и да све време слушам жубор што древну
повесницу беседи; да седим поред водапада, слапова
и букова и да се, уз праисконо тиховање, спустим до
најдубљег суштаства својега бића, до онога места у
суштаству, где Пра Васељена и Ја бивамо једно биће и
једно суштаство!
Има тренутака када не знам, да ли ја сневам да сам
Разав, или, пак, Рзав снева да је моја душа!
Извор СРБски ФБРепортер
Драган Симовић: ВОДА МИ ОТКРИВА ТАЈНЕ СВЕТЛОСТИ
Вода ми открива тајне Светлости
уписане у потку Воде,
и тајне далеких
звезданих јата
што круже око Стожера Рода
и око Сваргине Осе Вечности,
уз коју се свија Завојница
Тајинственог Духа Стварања.
Ваздух ми открива тајне Светлости
уписане у потку Ваздуха,
и тајне Живота пре Живота,
и тајне свих тајни о Животу,
кад Живот тек бејаше
и још не бејаше,
кад сви бејасмо и још не бејасмо –
једно Суштаство и једно Бивство,
једно Присуство и једно Неприсуство.
Ватра ми открива тајне Светлости
уписане у потку Ватре,
и тајне почетка пре почетка
и тајне свршетка без свршетка,
и тајне Великог Духа Стварања
који је присутан без присуства,
и који свуда бива и јесте
(у истом часу, у истом трену),
у Сили и Дејству свих светова,
и у присуству свих бића суштих
и свих битија у Бићу Времена.
Речи мудрости Белог Индијанца: АКО ВАМ ПРОДАМО ЗЕМЉУ, МОРАТЕ ЈЕ ЧУВАТИ КАО СВЕТИЊУ!
Писмо индијанског поглавице племена Сијетла председнику САД Френклину Пирсу
Под Дијалог, Живот, Изазови, Мисија – сведочење, Философија, Човекољубље, 18. децембар 2011. у 20:17
Порука коју ћете прочитати настала је 1854 године када је амерички председник Франклин Пирс понудио индијанским племенима на истоку Америке, племенима поред мора, да им се откупи земља на којој су живели. Већи део индијанске земље је већ био узурпиран од стране белих досељеника, и овог пута уместо силе, амерички председник је за неких 2.000.000 акри (око 8,100 км2) земље понудио 150.000 долара. На преговорима је био и племенски поглавица индијанског племена Suquamish-a , по имену Seattle (Сијетл по нашем изговору).Поглавица Сијетл је тада током преговора, на свом матерњем језику одговорио:
“…Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа….
Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици.
Кад велики поглавица из Вашингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – он превише тражи од нас. Велики поглавица поручује да ће нам наћи место на којем ћемо лепо живети. Он ће нам бити отац – ми његова деца. Размотрићемо ту понуду да купите нашу земљу. Али то неће бити лако. Ова нам је земља света. Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. Не знам. Наш се начин живота разликује од вашег. Од погледа на ваше градове црвеног човека заболе очи.
То је можда зато што је црвени човек дивљи и што не разуме ствари. У градовима белог човека нема мирног кутка. Нема места на којем би се чуло отварање лишћа у пролеће или дрхтај крила мушице. Можда зато што смо дивљи – једноставно не схватам! Бука ми вређа уши. Шта вреди живот ако човек не може чути крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човек и не разумем много… Индијанац воли звук ветра када се поиграва површином мочваре. И мирис поветарца, освежен подневном кишом или боровином. Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. Размотрићемо вашу понуду да купите земљу. Одлучимо ли да пристанемо, захтеваћемо да испуните овај услов: бели човек ће морати да се понаша са животињама овог краја као према својој браћи! Дивљи сам и не разумем друкчији живот. Видео сам у преријама хиљаде бизона које је бели човек убио, пуцајући из ватреног коња који јури преријом. Дивљи сам и не разумем како гвоздени коњ из кога сукља дим може бити важнији од живог бизона, кога ми убијамо да бисмо преживели.
Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. Можда смо ипак браћа? Видећемо… Не разумем зашто се убија бизон? Зашто се кроте дивљи коњи? Зашто је у дубини шуме толико људског смрада? Зашто је поглед на зелене брегове испрекидан жицама што говоре? Где су? Нема их више. Где је орао? Одлетео. Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”
Извор ПРАВОСЛАВНИ ОПИТ ЖИВОТА
Олга Павков: БЕЛЕ ГОДИНЕ
Исту причу, сваког дана
доживим. Као, била једна жена
и имала ћерку. И живеле су срећно
у избици топлој,
крај брезика белог
и лишћа свелог
на прегршт.
Срца од студи Севера
јеле им чувале,
пас и зец бели
хладили било од чемера.
Свијале гнездо
сновима њиним
беле голубице.
Драган Симовић: ВЕЧНИ САН О СЛОБОДИ (ВИДЕО)
Само слободан човек јесте Човек.
Само слободан човек јесте Стваралац.
Само слободан човек има прошлост и будућност у Вечноме Сада, у Овоме Трену.
Само слободан човек може бити Отац, може бити Мајка, може бити Личност.
Поробљен човек јесте мртав човек; његов је живот само привид живота, само опсена живота!
Бити жив, значи бити слободан; бити слободан, значи имати слободу стварања –
слободу стварања живота са сврхом и смислом!
Лепота и дивота јесу дела слободног човека.
Нема слободног човека изван лепоте и дивоте, изван доброте и љубави!
Слободан човек јесте Човек љубави.
Слободан човек јесте Човек доброте.
Слободан човек јесте Човек радости.
Слободан човек јесте Човек у Духу Стварања!
Али, узрок свих узрока; али, пра-узрок слободе јесте будност и свесност, јесте самосвесност!
Не може се бити слободан, ако немаш сан о слободи; не може се бити слободан, ако немаш свест о слободи; не може се бити слободан, ако немаш визију слободе!
Пре него што се слобода низведе на Земљу, морала је бити рођена у неким вишим божанским световима.
Слобода се не рађа на Земљи, слобода само обитава на Земљи.
Небо је место рођена слободе.
Небо је место рођена свих узвишених и племенитих мисли, замисли и промисли.
Што није у Небу рођено, неће се ни на Земљи указати!
Роде мој успавани!
Ако се не пробудиш и не освестиш, бићеш још за мало крдо које се на кланицу води!
Јер само кроз Слободу, сви путеви ка Светлости воде.
Сневај о Слободи, и бићеш слободан –
не, већ јеси слободан!
