Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: САМИ СМО КРИВИ!
Срби, хајде сви да се у очи погледамо!
Да станемо пред Божје Огледало и да Истину казујемо!
За све што нам се дешава, и за све још горе што ће да нам се дешава, сами смо криви!
Сами смо криви, јер немамо љубави једни за друге, и нећемо брата за брата.
Нећемо брата за брата, већ хоћемо туђина за господара.
Сујетни смо, ташти смо, горди смо.
Себични смо, и саможиви, и пуни предрасуда о браћи својој србској.
Презиремо брата, а клањамо се свакој погани, сваком гаду, сваком испртку из туђега света.
Поготову ако је тај испрдак из Јевропе!
Е, онда му се до земљице црне клањамо, онда му као псина лижемо окрвављене руке.
Руке окрвављене од наше проливене крви!
Ругамо се самима себи, ругамо се браћи својој, ругамо се свему србском.
Туђу веру верујемо, туђим језиком говоримо, туђим писмом пишемо!
И ко ће, и зашто, да нас цени и поштује?!
Ко ће да нас поштује, када ми сами себе не поштујемо?!
Србска се културна елита руга свему србском!
А погледајте око себе, Срби!
Погледајте наше суседе све скупа, и погледајте свакога од њих понаособ.
Они чувају једни друге, они бране и највеће зликовце своје, они се боре до последњега.
Ниједна културна елита у нашему окружењу никада није споменула ни једну једину жртву србску.
Нити ће то икада учинити!
Само бесловесни Срби најбоље своје синове проглашавају за ратне злочинце, и сами их шаљу у хашку тамничину, да им суде судије кршћанске инквизиције, и још се поносимо својим јадом, заиста, јадом и бедом отпалих душа!
Сами смо криви, за све смо сами криви.
А бићемо криви и за оно зашта нисмо криви, јер немамо љубави за себе, јер немамо љубави за свој језик и за своје писмо, јер немамо љубави за Србство, јер немамо љубави за Србију.
Немамо љубави ни за претке нити за потомке.
Немамо љубави ни за кога и ни за шта!
Овакви какви у овоме часу јесмо, ми смо више мртви него живи.
Србијом не влада Србска Влада, Србијом владају невладине организације.
Кучке и керуше из невладиних организација.
Рогати и репати из Европске уније.
Ми ничим више не владамо.
Ми смо само збланути посматрачи властите сахране.
И још нешто, Срби!
А ово је веома важно да сви заједно освестимо.
Ми са своје сујете, таштине и гордости, нећемо на улицу да изиђемо.
Гори нам Србија, гори нам Београд, а на уличне протесте изиђе тек нека стотина патриота и националиста!
Уместо да изиђе два милиона Београђана, оно се појави тек стотинак душа истинских родољуба.
Само се брукамо пред Богом и пред светом.
Боље би било да нико изишао није.
Тада бисмо макар леп изговор имали.
Све ово очему говорим, и наши душмани виде, па ће још више да нас притискају.
Виде да смо кротки, трпељиви и снисходљиви.
Виде да у нама ни живота нема.
Виде да смо пјани и слуђени, те могу да нам чине све што им на ум падне!
А ми ћемо и даље смушено да трчкарамо уоколо, и да се свима клањамо и извињавамо.
Да се клањамо и извињавамо кољачима својим!
Заиста, Срби, за све смо сами криви!
Владан Пантелић: АРИЈАНА ИЗ ТИЈАНИЈЕ
Одувек сам тежио за земљом Тијанијом
Која нема ни време ни простор
А испуњена је смислом и суштаством
Њен мирис и укус и додир
Осећам у дубоком тиху
А и њен неискидани зов
Када се Тијаније наново сетим
Обузме ме чежња за слободом
И потпуно губим полет и вољу
Да бринем о времену – заробљивачу
Знам и јаснојасно видим
Да су време и простор везани близно
И да су издвојени из Вечности
И да имају облик дубоке и широке вреће
И да имају капије које чувају стражари
Троуглих глава и мрзних ока
Пут мудрости и сушт трагача за Извором
Је налаз капија и онесвест чувара
И поврат у Тијанију земљу наших предака
И загрљај вечни са Аријаном свезнајном.
Призивам Светлост силницама многомоћним
Драган Симовић: ШТО ЈЕ ВРАГА ВИШЕ, МИ СМО СВЕ ЈАЧИ!
Не бојте се!
Врази су наши сенке и утваре.
Никада и не бејаху људи,
нити икада ишта људско у себи имађаху.
Што их се више иза брда ваља, гле,
ми све јачи бивамо!
Снага наша није од овога света,
већ од светова неких далеких,
о којима злотвори ни појма немају.
Не бојте се чопора и крда;
не бојте се сенки и утвара!
Чим гране, и огране Сунце,
распршиће се као повесма плаветне магле,
на ветру, понад горја.
Они су као непогода,
као бујица,
као поводањ.
Изненада се однекуд појаве, и ненадано некамо нестану, без трага.
Не бојте се!
Врази су наши сенке и утваре.
Од количине њихове, зависи каквоћа наша.
Што их је више, ми смо све бољи!
А најбољи смо онда, када се сви они
противу нас удруже.
Када се удруже, те у чопорима и у крдима крену противу нас, тада и снага наша до Неба узрасте!
Оно што врази наши не знају,
нити икада научити могу,
јесте да ми увек и вазда побеђујемо,
а они свагда и вавек пораженим бивају.
Јер они се поводе за количином,
а ми за каквоћом.
Не бојте се!
Врази су наши сенке и утваре.
Њих је Тама избљувала,
а нас Светлост изнедрила.
Све што је од Таме остаје у власти Таме,
а све што је од Светлости То Светли и у Тами.
Не бојте се!
Они се нас боје!
Одржан С А Б О Р “КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРБИЈИ”: 20 родољубивих организација, удружења, покрета, завичајних клубова и бројни угледни појединци усвојили Декларацију Сабора
На сабору „Космет у Србији“, одржаном данас у Београду, усвојена је декларација којом се пружа подршка Влади Србије у предстојећим преговорима Београда и Приштине, и упућен је захтев да се не дозволи кршење Устава Србије, Резолуције 1244 Савета безбедности и одвајање Косова и Метохије од Србије.
17.11.2012 интернет, ФБР
У декларацији се Влади Србије предлаже да се међународним посредницима предочи да је Србија међународно призната држава у њеним уставним границама, да су Бадинтерова комисија и Хелсиншки акт гарантовали авнојевске границе свим државама послије распада Југославије и да Србија треба да преговора са тих позиција.
Тражи се да представници Београда у преговорима инсистирају на повратку Срба на Космет, те провођењу истраге о трговини органима, киднапованим и убијеним Србима и враћању српске имовине.
У декларацији 20 патриотских удружења, покрета и завичајних клубова тражи се да Београд инсистира на заустављању присвајања српске баштине, да од ЕУ тражи да одустане од кршења међународног права и да поштује Устав Србије.
Од Београда се тражи и да инсистира на укидању административних прелаза између Косова и централне Србије, као и да престану хапшења и прогон Срба на северу Косова и Метохије, које треба амнестирати као борце за људска и национална права.
Декларација ће бити уручена предсједнику Србије Томиславу Николићу, Влади Србије, Унмику, Еулексу, страним амбасадама у Београду, председавајућем Генералне скупштине УН, генералном секретару УН и Савету Европе.
На сабору, одржаном у београдском Дому синдиката, окупљенима су се, између осталих, обратили помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Мирко Крлић, бивши припадник Кфора мајор Кристијан Каш, који се покајао због НАТО бомбардовања Србије, академик Свето Стожинић и истакнути представник српске дијаспоре Мила Алечковић.
Говорио је и некадашњи амбасадор Југославије при УН Владислав Јовановић, који је поручио да Србија не треба да улази у преговоре без чврстих изгледа да ће се они завршити компромисом о коначном статусу Косова и Метохије и да би „замрзнути конфликт“ био боља алтернатива. Он је истакао да би Србија, натеравши ЕУ да се изјасни у којим државним границама жели да види Србију у својим редовима, лишила Америку и ЕУ могућности даљег уцењивања.
„Без такве гаранције Србија би била у неповољном положају. Уколико друга страна није спремна за уступак, за Србију би било боље да конфликт буде замрзнут него да у наставку дијалога она буде једини губитник“, рекао је Јовановић.
Он је истакао да Запад, користећи се опседнутошћу Србије Европском унијом, жури са затварањем проблема Косова, јер би нормализацијом односа Србије са Косовом, то јест, посредним уважавањем незавности од Београда, Косово престало да буде пример успешног сепаратизма.
„Сепаратистички покрети у свету изгубили би пример за углед и не би више могли да се на њега позивају, Запад би могао да одахне и да убрза интегрисање такозваног западног Балкана у евроатлантске организације. Маргинализовао би утицај Русије и Кине у региону и добио би одрешене руке за своју глобалну политику према Средњем Истоку, Каспијском басену и Средњој Азији“, појаснио је Јовановић.
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Сабор “Косово и Метохија у Србији”, субота 17.11.2012. у 11:55, Дом Синдиката у Београду
// < 
АТИНСКЕ ШУМЕ БОРИСА ТАДИЋА
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Фотографија: songofawanderingsoul.blogspot.com
Када се Борис Тадић, тобож епохално државнички, а заправо врло дириговано, недалековидо, исхитрено и без гарантоване узајамности поступка извинио грађанима Хрватске због злочина у протеклом рату – рекавши, у специјалном интервјуу за емисију „Недјељом у два“ Хрватске телевизије, да свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа, које су учинили несрећнима припадници његовог народа, упућује извињење и преузима за то одговорност – не мали део нашег Народа је наслутио да ће коначни епилог трагичног самопонижавања морати да се одигра не у загребачким банским дворима узвратним извињењем, нити у творчевим, бриселским лабораторијама престанком уцењивачког стезања омче око врата српског достојанства, нити у хладним, хашким катакомбама васкрснућем парава и правде, па чак не ни у српском парламенту разумевањем судбоносне нужности подвлачења последње, непрекорачиве црвене линије националних интереса, већ у интимним монолозима сваког од нас, а понајвише и понајпре наше политичке класе са парадоксом родољубља, оном моралном категоријом која чак и онда када је не видимо и(или привремено заборављамо – оваплоћује и прожима сваки државно-политички акт, сваку државно-политичку идеју, сваку усамљену мисао која се односи на Отаџбину, независно (а свакако у складу) од националних, нормативно-правних оквира. У оном узвишеном, присном и обавезујућем шапату са историјом сопственог Народа и геном који одређује њену повесну и националну специфичност.
Ово стога што не смемо сметнути са ума да су готово сви званично промовисани ставови ондашњег председника државе (као и актуелног, на жалост) са становишта моралних дужности према својој земљи и свом народу били (и остали) драматично удаљени од друштвеног консензуса са сопственом историјом и из ње проистеклим националним идентитетом, као и да све време заправо говоримо о Слободи која је у конкретној изјави експредседника, као и у многобројним изјавама о ЕУ и јужној српској покрајини сведена на злослутну мутацију видовданског ДНК, иначе дубоко уроњеног у целокупни, колективни, духовно-морални генотип нације.
И стога још што лаконски однос ове двојице (претходног и садашњег председника државе, али не и само њих) према тобож лидерском, регионалном позиционирању Србије, а пре свега према питању евроинтеграција и косметског проблема, двема угаоним тачкама савремене српске драме, јасно и злослутно уверава да у својим обраћањима нису поступали са позиција којe упућују на председниковање у складу са националним моралним императивом, и укупним националним и историјским тежњама, сублимираним у изговореном и/или прећутаном, обзнањеном или тајном консензусу о њима.
И стога још што не смемо да престанемо да се питамо ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. И како је то несрећно учинио и несрећни Борис Тадић крајем јуна 2007. године изјављујући извињење грађанима Хрватске. Оно извињење које од 16. новембра 2012. године на души носи и Бљесак и Олују. Оне сузе, онај крик, оне колоне… она болна тумарања прогнаног српског Народа кроз, не ретко, негостољубиве пределе непросвећене, посткомунистистичке Србије деведесетих година прошлог века.
Елем, након последњих хашких пристрасности и доношења ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, Борис Тадић, Едип који још увек није напустио Тебу, све и да то хоће да предузме кукавички потписујући капитулацију без (унутарстранчке) борбе, мора коначно разумети да је својим антинационални, егоистичним непочинствима све време био родоскрвни саучесник у потписивању оптужнице против сопственог Народа. Управо оптужнице чији је немилосрдни егзекутор суд који би остао без свог морбидног смисла да у њему нема Срба. Исти онај суд који ће пре последње пресуде тамо утамниченом последњем Србину, бескрупулозном елегантношћу, из тобожњег кућног притвора испратити и Рамуша Харадинаја – кући, великом терористичко-сепаратистичком здању чије је злокобне ахтисаријевске темеље поставио исти човек који се извинио Хрватским грађанима, не питавши никога да ли има права то да учини онда када тај „добар државнички гест“ представља посипање соли по незацељивој људској и националној рани. Најмање још (и једино) што може да уради јесте да се напослетку искрено извини сопственом Народу. Пре него што оде у – атинске шуме националног заборава.
Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА
Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?
Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС
Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА
Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ
Димитријевић: МИЛАН НЕДИЋ, ИВИЦА ДАЧИЋ И СЕВЕР КОСОВА
„Данашња власт у Србији, међутим, нема храбрости да каже да оно што чини није ништа друго него испуњавање воље Империје, чији је НАТО пакт крајем 20. века два пута бомбардовао Србе осиромашеним ураном – 1995. у Републици Србској и 1999. у Србији и Црној Гори. А онда се, како рече проф. др Ратко Марковић, десило следеће : “Косово је Србији одузето у освајачком рату НАТО-а против Србије. Статус Косова је решен исходом тог рата. Декларација независности Косова косовских Албанаца је политичко-правно санкционисање тековина агресије НАТО-а на Србију.“(10)“
17.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Владимир Димитријевић
ДАЧИЋ ПРОТИВ НЕДИЋА
Када је ушао у Владу са Демократском странком 2008. године (у којој ће, као министар полиције, остати све до средине 2012, да би, после свега, постао премијер нове Владе формиране са бившим партнерима из Тадићевог доба и са Српском напредном странком), Ивица Дачић је оштро критиковао држање, у згради Владе Србије, међу сликама председника негдашњих Влада, фотографије ђенерала Милана Недића. Недић је био на челу тзв. „Владе народног спаса“ под немачком окупацијом, а углавном га називају „српским Петеном“ и колаборантом.(1) Према писању Момира Турудића („Ко качи, а ко скида слику Милана Недића“, “Време“ 958/14.мај 2009), на лични захтев Дачићев, Недићева слика је, у мају 2009, уклоњена са зида на коме висе слике свих председника влада Србије од почетка 19. века до данас. Рекао би човек: похвална ствар – један левичар и антифашиста као што је Дачић мора бити доследно против контроверзног Недића, својевремено смештеног међу неспорне личности какве су, између осталих, Никола Пашић, Владан Ђорђевић, Стојан Новаковић, итд. То би значило да је Дачић политичар који не пристаје ни на какав облик сарадње са окупаторима, не само у прошлости, када су Немци у Србији стрељали сто србских талаца за једног погинулог војника Вермахта, него и данас, када је света србска земља, Косово и Метохија, под окупацијом НАТО пакта. Зато није згорег да се подсетимо Другог светског рата, када се Недић нашао на челу, од немачког окупатора постављене, Владе националног спаса и да ову епоху упоредимо са данашњом, бар кад је у питању једна област Србије – Север Косова и Метохије.
ДАЧИЋЕВА СРБИЈА И КОСОВО
Сви знамо данашње стање ствари: вашингтонско-бриселска Империја земљи, на челу чије Владе се налази Дачић, поручује – Косово је независна држава, чије су границе неприкосновене, и ту неће бити никакве поделе, о којој Дачић повремено машта, док непрестано понавља ЕУфоричну мантру о неопходности дијалога с Приштином и поштовања онога што је, у време Тадићево, потписао Борко Стефановић. Наравно да србски родољуби не пристају ни на Боркове тајне потписе издаје, нити желе поделу Космета – јер, како би се делило оно што је, не само по србском самосазнању, него и у складу са међународним правним поретком и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, саставни део Републике Србије? Што се, пак, многожељеног „дијалога“ тиче, он је, у ствари, монолог, то јест, пуки диктат силе западне Империје у коју се уздају Тачијеви сецесионисти. Услови које је Скупштина самозване НАТО творевине Косово поставила Београду, а које су подржале Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, више су него јасни: “Дијалог и његови резултати требало би да буду у складу са суверенитетом Косова, међународним субјективитетом, територијалним интегритетом и унутрашњим – јединственим уставним поретком Косова“ ( 2 ). Угледни србски правник, професор др Ратко Марковић, поводом наставка тадићевске мантре „И Косово и ЕУ“, коју мантрају ЕУтописти из ново-старе Владе Србије, открива праву природу онога што се збива: “Ако Косово има територијални интегритет, тада оно није више у Србији, јер не може једна држава, Србија, имати два територијална интегритета“(3). Да поновимо, да не би било заблуде око питања ко стоји иза „тврдог става“ Тачија, једног од вођа терористичке ОВК и лица под сенком сумње за трговину људским органима, извађеним убијеним Србима са Космета. Наиме, у петак, 26.октобра 2012, а поводом посете Хилари Клинтон и Кетрин Ештон нашем тлу, неименовани амерички званичник одржао је брифинг за новинаре о заједничком послу САД и ЕУ на Балкану. Он је поздравио потпис нове Владе Србије на споразуму Београд – Приштина о интегрисаним граничним прелазима између Србије и Србије, не заборавимо!), али је и додао: “Север државе (мисли се на квазидржавну НАТО творевину Косово, нап. В. Д.) остаје важан изазов/…/и препрека мирољубивим односима између две земље, и препрека на путу Србије ка Европској унији/…/Ми признајемо читаво Косово и његов интегритет/…/Али се противимо присуству ових паралалених институција којима управља Београд, које финансира Београд./…/Већином болница и школа, па чак и судова у једном делу, управља се и финансира из Београда. И то је очигледно несагласно са суверенитетом и територијалним интегритетом Косова“ (4).
НЕДИЋЕВА СРБИЈА И КОСОВО
Када су силе Осовине 1941. године окупирале и раскомадале Краљевину Југославију, највећи део Косова и цела Метохија припали су Италијанима, који су имали намеру да их прикључе Великој Албанији. Делови Косова око Гњилана, Качаника, Витине и Урошевца допали су фашистичкој Бугарској. Северни део Косова, укључујући целу Косовску Митровицу, Вучитрн и Подујево, са рудником Трепча, Немачка је припојила својој окупационој зони, а 29. августа 1941, када је у тој зони формирана „петеновска“ Влада ђенерала Недића (са ограниченим ингеренцијама у области унутрашњих послова, пољопривреде, поште и телеграфа, просвете и вера), припао јој је и Север Косова. У Службеним новинама Недићеве Владе 26. децембра 1941. године објављено је да, у оквиру нове административне поделе, део Косова под ингеренцијом Србије, заједно са Рашком облашћу, припада Округу митровичком, са седиштем у Косовској Митровици. Године 1942, почетком јула, српска Влада под немачким надзором донела је Уредбу о уређењу области Косова, па су три косовска среза која су припадала тзв. „Недићевој Србији“ добила посебан положај у оквиру Округа митровичког. Влада је те исте, 1942. године, формирала, у оквиру Окружног суда, Шеријатски суд у Косовској Митровици и дала му надлежност над свим муслиманима на својој територији, укидајући тиме шеријатске судове у Београду и Нишу. За окружног начелника Недићев Министарски савет поставио је Арбанаса Ибрахима Љутвија, који је пре рата био подбан Дринске бановине. До краја 1941. године са Косова и Метохије Шиптари су, уз благонаклоност окупатора, протерали преко 40 хиљада Срба. Ипак, Север Косова, који је спадао у Недићеву надлежност, био је релативно миран, а Милан Аћимовић, министар унутрашњих послова у „петеновској“ Влади, посетио је Косовску Митровицу 24. априла 1942 што је био „симболичан знак да је бар један део свете српске земље остао у Србији“ (5). Већ сутрадан, у биоскопу „Јадран“, састао се са представницима Срба и Арбанаса, изражавајући задовољство што види “ред и мир“, као и што осећа да и једни и други имају „патриотску свест“ (6). У мају 1942. држана је конференција учитеља Срба Округа митровичког, на којој је заменик окружног начелника, Хасим Салихамиџић, истицао потребу сарадње између србских, муслиманских и арбанашких учитеља, “да међусобним упознавањем и заједничким радом придонесемо општем подизању нашег народа“(7). Почетком 1943, у Подујево и срез вучитрнски дошао је изасланик МУПа, Јован Бркић, који је изразио задовољство што у тим областима нема сукоба између Срба и Албанаца. Недићева Влада је 1942. у област Вучитрна и Подујева успела да врати преко пет стотина избеглих србских породица. Наредне године скупљена је велика помоћ становништву Севера Космета, а нарочита брига се водила о сирочићима и незбринутој деци. Чак су и поједини немачки званичници истицали да је Србима учињена неправда тако што им је одузето „историјско место Косовске битке“, о чему је Хитлеров специјални изасланик за Балкан, Херман Нојбахер, говорио Рибентропу (8). Немци су дозвољавали помен косовским јунацима на Видовдан 1942. и у Косовској Митровици, као и прославу Савиндана, која је 27. јануара 1943. свечано одржана у овом граду. Све је трајало до краја 1943, кад, после капитулације Италије, немачки окупатор управљање Косметом преузима сасвим у своје руке.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Иако закључке препушта читаоцу, потписник ових редова, ипак, не може а да нешто не примети: мада је Србија од 1941. до 1944. године била под правом окупацијом нациста и фашиста, Немци су „петеновској“ Влади ђенерала Недића дали више власти на Северу Космета него што их НАТО Империја данас даје Влади Ивице Дачића. Чак је и територија која је, макар формално, припадала „Недићевој Србији“ била већа него она на којој данас постоје тзв. „паралелне институције Београда“ (у ствари, једине легитимне институције државе Србије на Косову и Метохији). Да и не говоримо о оновременом повратку пет стотина избеглих србских породица у вучитрнски срез, о чему Дачић и његови министри данас могу само да сањају. Не сме се превидети ни следеће: ђенерал Недић је, у својим обраћањима Србима, био јасан – Србија је окупирана, и мора да слуша окупатора: “Образовао сам, ПО ОДОБРЕЊУ ОКУПАТОРА (подвукао В.Д.), српску Владу, Владу народнога спаса“(9). Наравно да то није значило слагање једног слободарског народа са Недићевим ставом. Србски герилци, како легитимисти-ројалисти, тако и револуционарни партизани, делатно су показивали своје неслагање, борећи се против нациста и фашиста. Али, подвлачимо: Недић је био јасан – оно што ради, ради по одобрењу окупатора, спасавајући, како је тврдио, Србе од биолошког уништења (како већ рекосмо: Немци су 1941. године стрељали сто србских талаца за једног свог погинулог војника).
Данашња власт у Србији, међутим, нема храбрости да каже да оно што чини није ништа друго него испуњавање воље Империје, чији је НАТО пакт крајем 20. века два пута бомбардовао Србе осиромашеним ураном – 1995. у Републици Србској и 1999. у Србији и Црној Гори. А онда се, како рече проф. др Ратко Марковић, десило следеће : “Косово је Србији одузето у освајачком рату НАТО-а против Србије. Статус Косова је решен исходом тог рата. Декларација независности Косова косовских Албанаца је политичко-правно санкционисање тековина агресије НАТО-а на Србију.“(10) Уместо да се о томе свагда говори и да се то стално има на уму, председник садашње Владе Србије, Ивица Дачић, у заносу прича о томе како ће његова Влада, у свом мандату, трајно решити питање Косова, остајући пријатељ и са Русијом, и са Западом, и још путујући ка ЕУ (11). Недић је бар био отворен: “Данас се врши обрачун највећих сила света. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари обично извуче дебљи крај“(12). Дачић нема храбрости ни то да каже. Да се разумемо: ово није текст о ђенералу Недићу, него о Ивици Дачићу. Ако је Империја која нам је данас отела Косово бездушнија према Србима и Србији него што је то био Хитлер, и ако Дачић има мање надлежности на Косову (чак и на Северу!) него што их је имао Недић, и ако тај исти Дачић иде путем повиновања НАТО окупатору, а (за разлику од „србског Петена“, који је о томе јавно говорио) не сме да призна своје повиновање, онда се заиста поставља питање – зашто је уклањао Недићеву слику из Владе Србије маја 2009. године?
1. Без икаквог неутемељеног равизионизма, остаје чињеница да је, како о томе сведочи познати србски левичар, вођа Земљорадничке странке, Драгољуб Јовановић, у својој књизи политичких портрета,”Медаљони“ (књига трећа,Службени гласник, стр. Београд, 2ОО8 ,стр.379-382), ђенерал Недић још 194О. године обавестио Плотњикова, совјетског амбасадора у Београду, о својим сазнањима да Хитлер спрема вероломни напад на СССР .Пошто је Плотњиков у Београду био изолован, јер нико од југословенских министара није смео да га посети, плашећи се италијанског и немачког посланика,замолио је Јовановића да му нешто провери код министра у кога има поверења. Јовановић се обратио Недићу који је,како сведочи аутор „Медаљона“, био за то да се „одупремо Немцима“. Недић га је, избегавајући хитлеровске уходе, примио у седам увече. Ево шта, између осталог, Јовановић каже о том сусрету: “Говорио је овеликој дисциплини у совјетској војсци, према којој је наша дисциплина сасвим блага. Онда је, сасвим изненада, почео да излаже шта све Немци раде на руским границама. Имају већ маскирано 12О дивизија; праве у Карпатима подземне аеродроме, расклопљене подморнице упућују Дунавом.“Зна ли све то г. Плотњиков?“ Само што ми није рекао да треба да му кажем. Наставио је још енергичније: “Немци хоће на Исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити.“ Завршио је драматично и потпуно неочекивано: “Ја ћу, господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером!“ Јовановић је касније разговарао с Плотњиковим, коме се допао тон Недићевог саопштења поводом италијанског (тобож „случајног“) бомбардовања Битоља :“Тим се више уносио у оно што ми је тај исти Недић саопштио о немачким припремама на Истоку. Учинило ми се да је све то било ново за њега .Поменуо сам да је те податке наш министар добио од својих аташеа у разним престоницама. Ти подаци су га импресионирали,мада је пркосно одвратио да „ако они имају на нашој граници 12О дивизија, ми имамо бар 121, ако не и више“. Стоји и чињеница да је Недић, већ као „српски Петен“,одбио да макар једну једину трупу, од оних које су му биле подређене, пошаље на Источни фронт, против Русије. Иако су га Немци приволевали на овакав симболички гест, као знак припадности „европском антибољшевичком фронту“, Недић се није поколебао. За то време, усташка војска Павелићеве НДХ гинула је под Стаљинградом, примајући фирерова и поглавникова одличја за борбу против Совјета.
2. Никола Врзић:Србија на љубичастом каучу, Печат, 24О/2О12, стр.8
3.Проф. др Ратко Марковић: Србија као Јован Без Земље, Печат 242/2О12, стр.1О 4.Никола Врзић: Десант на Београд, Печат 241/2О12, стр.8
5.Бојан Ђорђевић :Косово под управом Владе националног спаса (1941-1944), календар „Даница“ 2ОО9, Београд, стр.165
6.Исто, стр.166.
7. Исто.
8. Исто, стр. 167.
9.Генерал Милан Недић: Десна Србија/Моја реч Србима 1941-1944 ,Слободна књига, Издања Владимира Максимовића, Београд, 1996 ,стр. 25
1О. Проф. др Ратко Марковић, исто ,стр.11
11.Председник српске Владе Ивица Дачић: Решење за Косово до краја мандата, Јединство, број.46-47, Приштина – Косовска Митровица, 29. октобар 2О12 ,стр.2
12.Генерал Милан Недић, исто, стр.12
//
Биљана Диковић: ОВО НИЈЕ ПЕСМА ВЕЋ ПРОТЕСТ ДУШЕ
ОВО НИЈЕ ПЕСМА ВЕЋ ПРОТЕСТ ДУШЕ
Биљана Диковић
О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода,
и оних за које смо чули, а нисмо лично познавали,
на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица „бриге и милосрдних анђела“ нестају…
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…
И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…
ЛАЗАНСКИ: Пресудом је правно озакоњена пропаганда о Србима као агресорима
Аналитичар Мирослав Лазански оценио је да је Хашки трибунал ослобађајућом пресудом хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу правно озаконио западну пропагандну и медијску слику о недавним ратовима на Балкану, према којој су сви други били жртве, док су само Срби били агресори.
17.11.2012. Политика, Срна, Вести, приредила ФБР уредник Биљана Диковић
Озакоњена западна пропагандна и медијска слика о недавним ратовима на Балкану, према којој су сви други били жртве, док су само Срби били агресори: Мирослав Лазански
„Шта смо ми као држава Србија на том плану учинили после 5. октобра 2000. године? Осим самобичевања, практично ништа“, рекао је Лазански и подсетио да је Србија изручила у Хаг „све што је и мало мирисало на злочин“, а да су „домаћи политичари у јавним наступима изручене и оптужене Србе називали ратним злочинцима, иако још нису били правоснажно осуђени“.
„Наши су тужиоци отварали флаше вискија са хашком трибуналском екипом, лепе су се платице делиле и још ће боље бити пензијице по том основу“, истакао је Лазански за београдску „Политику“.
Он сматра да Хрватској треба честитати како се борила за све своје оптужене генералне и политичаре свим средствима – од медија, до државне помоћи у новцу, плаћеним адвокатима, достављеним документима одбрани оптужених, до лобирања и директних политичких интервенција у корист својих хашких притвореника.
Петицију у знак подршке генералу Готовини, како истиче Лазански, још 2003. године потписало је чак 500 угледних јавних личности Хрватске. С друге стране, подсећа, у исто време су челни људи Народног позоришта у Београду скинули са репертоара једну драму аустријског књижевника Петера Хандкеа, који је у интервјуу француском „Либерасиону“ рекао да „Срби нису једини кривци за све и да је време да се одбаци унилатерална визија рата у Југославији“. Хандкеова драма је скинута са репертоара у Београду, како наводи Лазански, зато што је писац изјавио „да је почетак Хашког трибунала лажан, да је разлог његовог формирања лажан, да му је порекло лажно и да ће све остати лаж“.
„У Београду они исти људи који су читали Дантеа и били васпитани на грађанским врлинама укинуше једног писца 2006. године. Да су то знали Срби из Крајине можда би 1991. године радије гледали казалиште него касније позориште…“, закључио је Лазански.
//
РАДИКАЛИ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ: ОСУДИЛИ ПРЕСУДУ ИЗ ХАГА И ЗАХТЕВАЈУ ЗАШТИТУ СРБА И ПУШТАЊЕ ШЕШЕЉА ИЗ КАЗАМАТА
Чланови Српске радикалне странке одржали су протест испред Председништва Србије, а поводом ослобађујуће пресуде Жалбеног већа Хашког трибунала хрватским генералима, на протесту су затражили да се држава више заложи за права Срба протераних из Хрватске и ослобађање Војислава Шешеља.
17.11.2012. ФБР уредник Биљана Диковић
У наставку је извештај РТС-а (!):
Испред Председништва Србије радикали су затражили да се држава више заложи за права Срба протераних из Хрватске, и ослобађање Војислава Шешеља. На скупу је запаљена и хрватска застава.
Заменик председника СРС-а Немања Шаровић рекао је на скупу да Србија од 2000. године није учинила ништа да помогне својим грађанима у Хашком трибуналу, а да је Хрватска потрошила на десетине милионе евра и унајмила најбоље лобисте и адвокате да заштити своје грађане.
„Хрватска је остварила свој циљ. Србија од 2000. није урадила ништа да помогне заточенима у Хагу. Ово су последице тога што су на власти у Србији они који су се одрекли најбољних Срба попут Војислава Шешеља и Слободана Милошевића“, рекао је Шаровић новинарима.
Он је истакао да СРС захтева од највиших државних органа да почну да брину о Србима којима се суди у Хагу.
„Хашки трибунал је јуче ослободио усташке зликовце, пре тога Насера Орића, ускоро ће Рамуша Харадинаја, а никад није суђено зликовцима попут Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана. Овакве пресуде не изненађују више никог“, навео је Шаровић.
Упитан о одлуци Владе Србије да сарадњу с Хашким трибуналом након јучерашње пресуде сведе на технички ниво, Шаровић је рекао да је то „бацање прашине грађанима у очи“.
Ђурађ Јакшић из СРС-а рекао је новинарима да председник и премијер Србије Томислав Николић и Ивица Дачић могу о председнику СРС-а Војиславу Шешељу, којем се суди у Хагу, да мисле шта хоће, али да је њихова дужност да га заштите.
Он је истакао да СРС тражи да Шешељ буде пуштен из Хашког трибунала.
Функционер СРС-а Дејан Мировић је рекао да тај скуп представља борбу за људска права и да нема политички карактер.
„Основно грађанско право је слобода окупљања. Николић је слагао да ће бити председник свих грађана, јер видимо да радо прима српске непријатеље, а видите како се односи према српском народу“, рекао је Шаровић одговарајући на питање да ли је одобрен скуп СРС-а испред Председништва.
********************
// < 
СНП НАШИ: Одговор Хагу подизање тужбе против ЕУ и НАТО
Српски народни покрет „Наши“ најоштрије осуђује Владу Србије због изостанка прекида дипломатских односа са Хрватском после глорификације акције етничког чишћења „Олуја“ од стране њихових високих представника и апелује на српске власти да се подхитно направи акциони план подизања тужби против ЕУ и НАТО Алијансе, јер је то једини прави одговор на Хаг који је створен да сакрије злочине НАТО и ЕУ.
17.11.2012. Вести
Предлажу тужбе против ЕУ и НАТО
„Хашки трибунал је створен да би се сакрила злочиначка улога ЕУ и НАТО савезника у ратовима током протекле две деценије, те се зато за све окривљују Срби, а само тужбама за геноцид над Србима и криминалне радње у ратовима на територији бивше Југославије против НАТО и ЕУ ће се срушити паралелно и цела платформа лажи и превара које се спроводе у Хагу“, стоји у саопштењу СНП „Наши“.
„Подсећамо јавност да сем што су противправно бомбардовали све српске територије, НАТО и ЕУ су то чиниле на монструозан начин бацањем забрањених супстанци, као и да постоји низ сведочанстава и документованих записа о томе да је УНПРОФОР чак коришћен и за транспорт муџахединских јединица које су се бориле против Срба, као и да је америчка војска директно учествовала у акцијама попут Олује и много других необоривих чињеница“.
„Званичници ЕУ и НАТО морају бити изведени пред лице правде и чланице се морају суочити са истином да су спровели незапамћена злочинства над српским народом, а подвлачимо и факт да подизање тужби против НАТО и ЕУ морају подржати сви они којима је стало до расветљавања потпуне истине о сукобима на Балкану“, закључује СНП „Наши“.
//
