Драгомир Анђелковић је написао реаговање на текст који је, између осталог, објављен и на нашем сајту facebookreporter.org па смо, зарад новинарске етике и истине, одлучили да објавимо и ово реаговање…

Објављени текст Јелене Гускове можете погледати на следећем линку Јелена Гускова – СРБИЈА: НОВА ВЛАСТ, НОВА ПИТАЊА…

12.11.2012. видовдан.орг

У наставку преносимо реаговање у целости:

У чланку „Србија: нова власт,  нова питања …“ – објављеном 7. новембра ове године на руском сајту „Фонд стратешке културе“, а који је  превасходно преко српских сајтова „Нови Стандард“, „Васељенска ТВ“, „Нова српска политичка мисао“, „vesti.rs“, „Српске новине“ (Црна Гора), „Србија данас“ и „facebookreporter.org“, који су га пренели, дошао пред очи наше читалачке публике – Јелена Гускова је, из неког разлога, грубо фалсификовала моје речи и ставове.

КОРИДОР НЕИСТИНЕ

У поменутом тексту Ј. Гускова је извукла из контекста па и погрешно цитирала делове мог чланка „Кавкаске паралеле“, те ми је на крају чак и приписала оно што никада нисам рекао. Она је написала следеће – „Драгомир Анђелковић у магазину „Печат“ пише: ,Ми, који смо одсечени НАТО кордоном и од ЕУ и од Русије, на жалост (…) нисмо у сфери (…) њених животних интереса’. И сам прави закључак: ,Русија данас у нашем окружењу не представља најјачи војно-политички фактор’ и предлаже да се преоријентишемо на евроатлантски блок, све док и у њему не дође до распада, као некад у совјетском“.

Међутим, у чланку „Кавкаске паралеле“, који је објављен у броју 240 недељника „Печат“, не да не предлажем да се преоријентишемо на евроатлантски блок, већ истичем његов непријатељски однос према Србима и износим став да Срби не смеју да пропусте оно што већ данас могу да чине, а то је да систематски раде на војном, културно-идентитетском, демографском и сваком другом јачању, како би у погодном моменту, када наступе повољније геополитичке околности на Балкану, по узору на руску акцију у Закавказју 2008. године, били спремни и вољни да реше „косовско питање“.

Иначе – што је битно да се зна ради разумевања његових делова – мој од стране Г. Гускове злоупотребљени текст, објављен је 26. октобра, пошто сам се вратио из Републике Абхазије, где сам учествовао на изванредној конференцији посвећеној геополитици савременог Кавказа („Кавказ у светској политици: историја и савременост“), коју су руска и абхаска страна заједнички организовале. У њему сам настојао да српским читаоцима укажем на правне и историјске разлоге у прилог признања независности поменуте кавкаске државе као и Јужне Осетије, односно да направим паралеле између позитивне улоге Москве у Закавказују и негативних последица доминације САД и НАТО-а на Балкану.

АУТЕНТИЧНИ СТАВОВИ И РЕЧИ

Навешћу два дела текста „Кавкаске паралеле“ из којих су малициозно истргнуте моје речи, односно не само искривљени већ и измишљени закључци који из њих произлазе. Како би се читаоци сами уверили шта је истина, а шта лаж, наводим цитате (болдовани су) из мог текста,  које је искористила Г. Гускова, као и на њихов контекст потребан за раузмевање мојих речи наведених у чланку „Србија: нова власт,  нова питања …“

Први део: „Ми смо НАТО и ЕУ кордоном одсечени од Русије и, нажалост, поред свих симпатија које има према нама, те извесне подршке коју нам пружа, не налазимо се у сфери њеног свестраног домета, па и њених виталних интереса. Тако, ма колико се тежиште светске економске и донекле војнополитичке моћи сели ка истоку, почетак новог циклуса преговора са Приштином дочекујемо у зони евроатлантске доминације. И то још оптерећени озбиљном штетом која је нашим косовским позицијама нанета од 2008. до 2012. године. Отуда, јасно је да нам маневарски простор није завидан. Ипак, постоје неке линије које не смемо да пређемо …“

Други део: „Пред Србијом је тежак задатак да изнађе модел како да заштити бар минимум својих националних интереса, а да не изазове активно непријатељство оних који, то не би требало ни да сумњамо, могу да нам нанесу економску и сваку другу штету (а већ су показали своје агресивно лице). То важи за Косово чији случај се драстично разликује од абхаског, али и за Републику Српску, која на независност има право колико и поменута кавкаска држава. Битно је да у наредном периоду дамо све од себе да привредно и војно ојачамо, те се демографски консолидујемо, а да при том не вежемо себи руке за решавање косовског проблема у погоднијим условима. Ничија хегемонија није вечно трајала и ако сами не дигнемо руке од себе, и те како имамо разлога да се надамо да ћемо у будућности бити у стању да се радикалније изборимо за своје интересе. Русија данас није прворазредни војнополитички фактор у нашем окружењу, али не значи да се у даљој будућности то неће десити, односно да евроатлантски блок неће доживети урушавање као некада совјетски. А кавкаско искуство сведочи да се прагматизам и стрпљење у комбинацији са самосвешћу и истрајношћу на позицијама које не смеју да буду напуштене, неретко покажу плодотворним када настану погодне околности.“

ЕТИЧКА СЕНКА

Био сам и остао евроскептик и противник уласка у НАТО, а заговорник најтешње сарадње са Русијом, наравно на начин који погодује интересима обе државе.[1] То госпођа Гускова свакако добро зна, а како изванредно говори српски језик, није могла да у потпуности не схвати и смисао мојих речи у саставу конкретног текста којим се бавила. С друге стране, као историчар, свакако добро познаје и методолошку страну проблема. И студенти прве године историје науче да је непримерено да се чини оно што је поменута докторка историјских наука, очито не из незнања, урадила. С обзиром како су сечене реченице и вештачки конструисани цитати, те измишљани закључци, несумњиво се радило о (зло)намерном фалсификовању мојих ставова од стране Ј. Гускове. А да би читаоци то теже приметили, иако дотична госпођа референце углавном наводи у електронском виду, у вези са мојим злоупотребљеним текстом указује само на број и страницу писаног издања у коме је објављен. Да је навела адресу на којој текст у електронској форми може да се нађе, бар неки читаоци би одмах проверили њене тврдње.[2]

Зашто је све то учинила? То не знам, али шта год био њен мотив, описани поступак је у колизији са елементарним интелектуалним поштењем и професионалним стандардима, те баца сенку на много тога другог што је до сада Ј. Гускова написала. После оваквог, лако доказивог, манипулисања цитатима и закључцима, остаје основана сумња да је то и раније чинила те да то чини и у неким другим сегментима најновијег текста. Коначно, измишљање ставова који су, у крајњој консеквенци, у супротности са интересима Русије, те се у њој засигурно не доживљавају позитивно, свакако не доприноси руско-српским односима. Надам се да Ј. Гусковој није циљ да их намерно квари, али ни у то више нисам сигуран. Као што неки кругови у српској власти и опозицији налазе интерес да их угрожавају, тако су и поједини руски експерти за српско питање били и остали профитери на правим и исфабрикованим проблемима у нашој земљи, те реалним и измишљени препрекама на плану развоја веза између Москве и Београда. Ни руски, ни српски интереси нису им битни – ма колико нападно о њима причали – већ само гледају како лично боље да се позиционирају.

Напомене:

[1] Српским илузијама да би наша земља имала корист од уласка у ЕУ, негативним карактером НАТО-а и његовом тренутном посредном агресијом на Сирију, односно црно-пропагандним односом према Русији од стране западне „пете колоне“ у Србији, на недвосмислен начин бавим се и у новом, 9. новембра објављеном, издању недељника „Печат“ (бр. 242), у тексту „Судбоносне игре“. Текст је у електронском виду, од 12. новембра у целини доступан на сајту „Видовдан“: http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=37172:sudbonosne-igre&catid=37:politika&Itemid=40

[2] Текст „Кавкаске паралеле“, шест дана пре него што је објављен чланак Ј. Гускве, тј. 1. новембра ове године, пренет је на сајту „Видовдан“. Отуда, да је желела, лако је могла да га користи у електронском виду, те на тај начин моје ставове учини реално доступним онима којима се обраћа. Текст се налази на следећој адреси: http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=37171:kavkaske-paralele&catid=39:drustvo&Itemid=92

„Пре сам се стално свађао, док се сада мирим. Пре сам више причао, док сада углавном слушам. Пре сам критиковао, док сада чешће хвалим. Ранијих година сам се борио против њих зарад некаквих апстракних убеђења, док се сада борим за њих зарад живота. Сада се трудим пре свега да их разумем…“
‎

12.11.2012. ФБ Стефан Симић

– БОГАТСТВО ЉУДСКОГ СУСРЕТА –

Провео сам сате, тога дана, са једном девојком. Прво смо шетали а након тога смо се сели поред неког бајковитог места на Дунаву и посматрали реку. Рекла ми је да је то њено омиљено место а затим се брзо исправила и прошапутала, смешећи се, да је читав свет њено омиљено место. Посебно када је срећна.

А била је те вечери…

Ипак ово није прича о њој, та девојка заслужује много више простора, ово је прича о осећајима који су се будили један за другим док сам је посматрао. Ово је запис о нечему што до тада нисам знао да постоји у мени…

Није то био не знам какав разговор, ништа нарочито али сам слушајући је откривао, у себи, нешто што до тада нисам осећао. Почео сам да откривам огромну љубав према свему, бескрајну, која превазилази поседовање, везаност. Посматрао сам је духовно, неким новим очима, оностраним, посматрао сам је као уметничко дело, као сунце које припада свима и сија за све. Посматрао сам је као цвет, као сестру.

И десило ми се, по први пут, да ми се свиди нека девојка а да је не пожелим само за себе. По први пут нисам смишљао начин како да је освојим, или да још те вечери одемо у кревет. Не. Само сам се препустио речима да нас носе, попут барке на мирном мору, па куда одемо…

Дуго година сам давао да би ми се вратило. Хвалио сам и волео да би мене хвалили и волели. Тек тада сам схватио да то није била љубав већ трговина. Давање због себе а не због других, за друге…

Научен сам, као и већина, да увек, за све, треба да добијем нешто за узврат. Што је глупост! Зар лепота девојке није довољна сама по себи?! Њен глас, њено тело, њена појава, еротичност?! Зашто морам да спавам са њом, или да цео свет види да је моја да би ми била лепа? Зашто? Она је лепа за себе а не због мене. Ја могу само да уживам у њеној лепоти, или да је једноставно не приметим и одем.

Љубав је много шира од поседовања, љубав је слобода. Највише волимо оне који нам увек дају и који од нас ништа не очекују. Отуда толико волимо наше баке, или мајке које су увек ту. Или Селимовића, Андрића, Достојевског и остале уметнике. Они само дају, дају и не траже ништа за узврат. Они су створени да стварају добро, да се обраћају свима. Дају и дан данас иако неки од њих већ деценијама нису физички са нама. Дају јер су фокусирани на давање и на поправљање света. А шта је са осталима? На шта су они фокусирани?

Наплатили би сваки осмех, сваку сузу, све. Од свега праве профит, личну корист. А свет није такав, такав је владајући систем који ствара такав свет, прави свет је нешто сасвим друго… А и не волим када неко каже да су људи лоши. Нису. Људи су оно што постану. Уколико човек нема услова да постане човек како то од њега може да се очекује? Треба мењати услове за живот а не људе. Треба променити прљаву воду у акваријуму а не рибе?!

Дуго ми је требало да схватим да не треба ништа да очекујем од људи, да треба само да се дајем, када мислим да треба и то је то. Отуда писање са таквом лакоћом, разговори, наступи. Отуда јер нема интереса, нема очекивања, нема лажи. Причам своју причу, износим себе и то је то…

Ранијих година сам видео људе не онакве какви јесу, већ онакве какви сам ја желео да буду. Отуда толико промашаја и неспоразума. Међутим, сада ми је далеко лакше да их разумем јер немам нека посебна очекивања. Препуштам се и то је то. Није ми важно да ли су левичари, да ли знају ко је Чехов, Пушкин, не, сада их видим онакве какви јесу и чујем баш оно што желе да кажу. И много ми је лакше. Јер не очекујем, јер не тражим, јер не тргујем као раније да бих нешто извукао…

Пре сам се стално свађао, док се сада мирим. Пре сам више причао, док сада углавном слушам. Пре сам критиковао, док сада чешће хвалим. Ранијих година сам се борио против њих зарад некаквих апстракних убеђења, док се сада борим за њих зарад живота. Сада се трудим пре свега да их разумем.

Тако је и са овом девојком. Не слажемо се ми у много чему, напросто смо различити али зашто је то важно?! Зашто сам морао да кварим те предивне тренутке? Девојка је лепа, чаробно се смеје, говори фантастичне ствари, на моменте сва задрхти од усхићења. Могао сам да је сасечем исте секунде и да јој кажем да нема појма, да није у праву али зашто? Шта бих постигао тиме? Само бих покварио…

Море је плаво, могу само да се дивим његовом плаветнилу а не да га фарбам у розе, жуто. То онда не би било више исто то море. Тако је и са овом девојком, напросто би изгубила своју суштину и постала нешто што није…

Загрлили смо се на крају, пољубили и захвалили једно другом на предивним тренуцима. Признао сам јој да сам напокон почео да видим и оно што се крије иза. А не само тело или интерес. Признао сам јој да ми је помогла, да ме ослободила. Док се она само насмешила, загрлила ме још једном, стегла чврсто и отишла као мали добри анђео својим путем не тражећи ништа за узврат!

И како да је не волиш после?! То је немогуће…

Схватио сам да је најбоља љубав безинтересна љубав, када некога волиш зарад љубави, зарад њега самог, када не копаш по његовој прошлости, када не тражиш мане да би га понизио већ га волиш таквог какав он јесте. Када верујеш његовим речима, његовом осмеху, када га прихватиш баш онако како он то жели.

А и када си заљубљен у живот онда си заљубљен и у све облике живота. У свему видиш лепоту, спиритуалност, историју, природу. У свему видиш цвет настанка као и могуће увенуће као предуслов за нова рађања… До недавно сам се трудио да објасним свет, да га заувек ухватим у један калуп и да се те слике држим, као библије, међутим сада га све више осећам без неког посебног оптерећења.

Песник не зна и не треба да зна, он осећа, види свет чулима и упија све око себе. Предивно је волети све то, читав свет а уједно и све људе као децу тог истог света!

Ако то није уметност, онда стварно не знам шта је…

Пентагон је формулисао контуре глобалне војне агенде „дуги рат“ – рат без граница. „Рат временским условима“ је ултимативно оружје за масовно уништење са потенцијалима да дестабилизује непријатељев екосистем, уништи му пољопривреду, онемогући мреже за комуникацију. Другим речима, технике за модификовање времена могле би да поткопају читаве економије држава, осиромаше милионе људи и „униште нације“ без распоређивања војних трупа и тешке артиљерије.

12.11.2012. извор: srpskaanalitika.com, за ФБР приредила Биљана Диковић

Технике модификовања природног окружења уа војне потребе представљају, у тренутним околностима, ултимативно оружје за масовну деструкцију. У дебатама које се воде на тему глобалних климатских промена ретко се обзнањује чињеница да временски услови могу бити коришћени као део нове генерације софистицираног електромагнетног оружја. Како Русија, тако и Америка, развиле су технике за манупулације климе у војне сврхе.

Технике модификације природног окружења САД примењује више од пола века. Амерички математичар Џон фон Нојман, у вези са америчким министарством одбране, започео је са истраживањем модификовања временских услова крајем четрдесетих година у јеку Хладног рата, предвидевши „неслућених могућности различитих форми климатског рата“. Током рата у Вијетнаму коришћене су технике сејања облака,  почев од тзв. пројекта Попај, са циљем да се пролонгира сезона монсуна и блокирају руте за снабдевање непријатеља намирницама поред Хо Ши Мина.

Америчка војска је развила напредне могућности које пружају могућност селективне промене временских шаблона. Технологија, која је била усавршена под High – frequency Active Auroral Research Program (HAARP) – високофреквентни активни ауролални истраживачки програм – представљала је додатак Стратешкој одбрамбеној иницијативи „Звездани ратови“ (the Strategic Defense Initiative – ‘ Star Wars’). Са војне тачке гледишта, ХААРП је оружје за масовно уништење, које делује из атмосфере и које има моћ да дестабилизује агрикултурне и еколошке системе широм света.

У документу Америчког ратног ваздухопловства (AF 2025 Final Report) стоји следеће: “пружа ратној страни широк спектар могућности, опција за победу односно за принудну промену непријатељских околности, на пример: изазивање поплава, урагана, суша или земљотреса; модификовање временских услова постаће део унутрашње и међународне сигурности и може бити покренуто унилатерално… Могло би да служи како у офанзивне, тако и у дефанзивне сврхе. Способност да се стварају магле, падавине, олује на Земљи, или да се мења време у свемиру део је интегрисаног скипа (војних) технологија”.

Године 1977. Генерална скупштина УН је ратификовала међународну конвенцију којом је забрањена “војна или друга непријатељска употреба техника модификације временских услова са дуготрајним или тешким последицама”. Тада су “технике модификовања окружења” дефинисане као “било које технике којима могу да се мењају – кроз намерну манипулацију природним процесима – динамика, компоyиција или структура Земље, укључујући и литосферу, хидросферу, атмосферу, или свемир“, према Конвенцији за забрану војне или било које друге употребе техника модификовања природног окружења ( УН, Женева, 18.05.1977. године).

И док је суштина конвенције из 1977. године била поново потврђена на Конвенцији УН о климатским променама, на самиту у Рију, 1992. године, дебата о временским модификацијама у војне сврхе постала је научни табу.

Војни аналитичари и научни остају неми на ову тему. Метеоролози не истражују ово питање, нити је могућност климатских манипулација као дела војне и обавештајне агенде тема у широкој дебати око климатских промена коју организује УН. Док је дискусија о војној примени климатских и временских услова као дела стратегије САД после Хладног рата и даље остала табу тема, америчко ваздухопловство је, било како било, објавило стратешку важност техника модификације климе као дела неконвенционалног рата на модерном ратном попришту. укључујући и спровођење, од непријатељских скривених „тајних“ операција модификовања временских услова.

У овом тренутку наше историје, америчке и НАТО снаге су распоређене широм света. САД и њени савезници не циљају само на Сирију, Иран и Северну Кореју, већ прете и Русији и Кини. Пентагон је формуслисао контуре глобалне војне агенде „дуги рат“ – рат без граница.

„Рат временским условима“ је ултимативно оружје за масовно уништење са потенцијалима да дестабилизује непријатељев екосистем, уништи му пољопривреду, онемогући мреже за комуникацију. Другим речима, технике за модификовање времена могле би да поткопају читаве економије држава, осиромаше милионе људи и „униште нације“ без распоређивања војних трупа и тешке артиљерије.

Текст који следи, са изузетком малих измена, први пут је био објављен у септембру 2004. Тај чланак се надовезивао на претходну студију коју је аутор назвао „Вашингтонско оружје Новог светског поретка има способност да покрене климатске промене“ g poretka ima sposobnost da pokrene klimatske promene“ (Washington’s New World Order Weapons Have the Ability to Trigger Climate Change), http://www.globalresearch.ca/articles/CHOO201A.html.

Овај есеј је посвећен Розали Бертел, која је на само почетку открила дијаболичну природу пројекта ХААРП, као дела неконвенционалног оружаног програма: „ ХААРП је везан за педесет година интезивног и веома деструктивног програма да се разуме и контролише горња атмосфера. ХААРП је интегрални део дуге историје истраживања свемира. Војне импликације комбиновања ових појеката су алармантне. Способност да ХААРП – Спацелаб комбинација испоручи огромну количину енергије, у поређењу са нуклеарном бомбом, било где на Земљи, путем ласера или зракова честица, застрашујућа је. Овај пројекат ће, по свему судећи, бити „продан“ јавности као свемирски штит против евентуалне употребе оружја, односно, за оне лаковерније, уређај за поправљање озонског омотача“.

Искрено се надам да ће овај чланак обновити дебату о опасностима рата временским условима, и да ће допринети постизању ширег циља – светског мира – за који ће бити неопходно да се истог момента „разоружа“ САД – НАТО војни апарат.

Рат временским условима

Значајна експанзија америчког арсенала за ратовање временским условима, приоритета Министарства одбране, није предмет дебате или дискусије. Док еколози криве Бушову администрацију што није потписала Кјото протокол, питање „временског рата“, тачније, манипулације временским шаблонима у војне сврхе никада се не помиње.

Америчке ваздухопловне снаге имају могућност да манипулишу климом било у сврхе тестирања, било у потпуно војно-обавештајне сврхе. То значи да располажу постројењима којима могу да изазивају поплаве, урагане, суше и земљотресе. Последњих неколико година америчко Министарство одбране издваја значајне своте новца у сврхе даљег развоја и усавршавања ових постројења.

И, док не постоје чврсти докази да су постројења за рат временским условима америчког ваздухопловства заиста намерно намењене за модификацију временских околности, за очекивати је да би макар, уколико ви се ове околности развиле у војне сврхе, могле бити објекат рутинског тестирања много више и на исти начин као и тестирање нових конвенционалних и стратешких оружаних система.

Сувишно је рећи да је главна ствар научни табу. Могућност климатских и еколошких манипулација као део војне и обавештајне агенде никада није уважавана као релевантна.

Иронично, Пентагон се, препознајући способност модификације светске климе у војне сврхе, придружио консензусу глобалног загревања. У својој великој студији Пентагон је до детаља анализирао импликације различитих сценарија глобалног загревања.

Пентагонски документ је згодна маска. Ни једном речју се не спомиње његов главни програм за рат временом: „Високофреквентни активни ауролални истаживачки програм“, The High – Frequency Active Aurolal Research Program (HAARP), са базом у Гокони, Аљасци, којим удружено управљају америчко војно ваздухопловство и морнарица.

Постоји неколико објашњења намењених широким народним масама, везаних за време и климатске промене, од којих ниједно у потпуности не објашњава веома необичне и непредвидиве климатске промене, да не помињемо људске жртве и разарања које су довеле до дестабилизације читавих пољопривредних целина и екосистема. Не треба рећи да ова објашњења никада не покривају питања климатских манипулација у војне сврхе.

Климатске манипулације америчке војске: програм ХААРП

ХААРП постоји још од 1992. То је део нове генерације софистицираног наоружања под америчком стратешком одбрамбеном иницијативом (US Strategic Defense Initiative, SDI). ХААРП представља систем моћних антена којима се могу креирати „контролисане локалене модификације јоносфере“ (горњег дела атмосфере):

„ХААРП ће бити коришћен да изазива мале локализован промене јоносферске температуре, што ће резултирати физичким реакцијама које би се могле проучавати било да су близу или на самој области где је лоциран ХААРП“ (информација са сајта ХААРП-а).

Николас Бегич, који је активно укључен у кампању против ХААРП-а, описује ХААРП као: супермоћну радиоталасно-зрачећу технологију која подиже делове јоносфере усмеравајући зрак и загревајући те делове. Експериментални таласи тада одскачу натраг на земљу и продиру како у живи, тако и у неживи свет“.

Светски призната научница др Розали Бертел описује ХААРП као „гигантски грејач који може да проузрокује огромне поремећаје у јоносфери, стварајући не само рупе, већ и друге резове у заштитном слоју који задржава смртоносну радијацију да не бомбардује планету“.

Према Ричарду Вилијамсу, физичару и консултанту лабораторије  „Дејвид Сарноф“ у Принстону, ХААРП представља „један неодговорни акт глобалног вандализма“. Он и многи други боје се сцене број два, у коме би ХААРП „одашиљао много већу количину енергије у јоносферу. То би могло изазвати озбиљне поремећаје у горњем слоју атмосфере, на једној локацији, на који би били произведени ефекти који би се годинама брзо ширили Земљом“.

ХААРП је јавности представљен као програм научног и академског истраживања. Амерички војни документи, ипак, наговештавају да је главни циљ ХААРП-а да се „експлоатише јоносфера за потребе Министарства одбране“. Без експлицитног указивања на програм  ХААРП, студија америчког војног ваздухопловства указује на употребу „индукованих јоносферских модификација“ као средства за мењање временских образаца, као и за ометање непријатељске комуникације и радара. ХААРП такође има способност да покрене искључења електричне енергије читавих региона. Анализа изјава које долазе од стране америчког војног ваздухопловства указује на незамисливо: прикривена манупулација временским обрасцима, комуникационим системима, електричном енергијом као оружјем за глобални рат, пружа могућност Америци да доминира читавим регионима широм света.

Ратовање временским приликама против „непослушних држава“

Необичне климатске промне у Сједињеним америчким државама и Западној Европи су широко документоване. Међутим, оно што су медији пропустили да назначе јесте број необичних и драматичних климатских промена које су се догодиле претходних година у земљама које су означене као потенцијалне мете од стране администрације у Вашингтону, а у складу са њеном доктрином превентивног рата.

Обрасци временских прилика у Северној Кореји, на пример, од средине деведесетих обележени су серијом суша које прате поплаве, што за резултат има уништење целокупног пољопривредног система. На Куби, образац је веома сличан поменутом у Северној Кореји. У Ираку, Ирану и Сирији разорна суша догодила се 1999. У Авганистану четири сушне године претходиле су инвазији америчких снага 2001, доводећи притом до потпуног уништења руралне привреде и масовне глади. Иако не постоје докази да су ове временске појаве резултат климатског рата, Пхиллипс Геопхyсицс Лаб, која је партнер на ХААРП пројетку, нуди курс војном особљу у војној бази Хансцом у Мериленду под називом „Технике модификације временских прилика“. Курс експлицитно предвиђа нацрт за покретање олуја, урагана и сл. за војну употребу (http://www.dtc.army. mil/tts/1997/proceed/abarnes/open PowerPoint presentation at http://www.dtc.army.mil/tts/tts97/abarnes.zip).

Манипулација временским приликама предстаља врхунско оружје у превентивном рату. Може бити уперено против непријатеља, али и против „пријатељских земаља“, без њиховог знања. Рат временским приликама представља тајни облик превентивног рата. Манипулисање временским приликама може бити коришћено да се дестабилизује економија непријатеља, екосистем и пољопривреда (нпр. Северна Кореја и Куба). Непотребно је рећи да може да изазове хаос на финансијским и робним тржиштима, и потенцијално се може користити као инструмент „повлашћене трговине“ зарад стицања финансијске користи. Има способност дестабилизације институција једне земље. Истовремено, поремећај у пољопривреди ствара већу зависност од помоћи у храни и увоза жита за САД и других западних земаља.

Вашингтон је претио неколицини земаља, укључујући Кину и Русију, превентивним нуклеарним ударима. Може се претпоставити да циљање ових непокорних држава постоји и када је у питању и употреба техника модификације временских прилика. Иако не постоје докази о употреби овакве врсте рата против тзв. „отпадничких држава“, смернице политике „технике интервенција помоћу временских прилика“ су успостављене и технологија је у потпуности оперативна.

(коришћени извор: “Геополитика”, број 57, новембар 2012.)

 

Косовска Митровица 12. новембар 2012. (Бета) – Испред зграде која се налази на пртиферији Косовске Митровице, на путу за мултиетничко село Суви До, бачена је синоћ експлозивна направа али повређених није било.

12.11.2012. БЕТА

У згради која се налази у месту званом Поток живе расељени Срби са читавог Косова и јужног дела града као и социјално угрожених више од четрдесет домаћинства.

Предпоставља се да је бачена ручна бомба од које су поломљена стакла на прозорима и оштећени паркирани аутомобили.

На данашњи дан 1405. упокојила се у Господу српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића. После Косовске битке 1389. склопила је мир с Турцима и управљала Србијом у име малолетног сина Стефана. Касније се замонашила и подигла манастир Љубостиња, где је сахрањена као монахиња Евгенија.

11.11.2012. србин.инфо

О кнегињи Милици писао је чувени Константин Философ:
„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести и иђаше напред на све веће дело“.

Кнегиња Милица се родила, највјероватније, 1335.године. Отац јој беше Вратко, племић, потомак великог кнеза и дукљанског краља Вукана, прворођеног сина Стефана Немање.

Вратко је био великаш на двору цара Душана, те тако и Милица стече у детињству најбоље хришћанско и царско васпитање.

По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме.

Око 1353.године удаде се за Лазара Хребељановића, ставиоца на двору цара Душана. У свом часном и Богом благословеном браку, њих двоје једно друго подстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше ништа мање од ње побожна и богољубива духа, због чега га Господ и удостоји мученичког венца.

Живећи часно и богоугодно, у браку изродише пет кћери: Мару, Драгану, Теодору, Јелену и Оливеру, и три сина: Стефана, Вука и Добривоја, који је умро убрзо по рођењу. Побожна Милица веома усрдно, хришћански, васпита сву своју децу, учећи их побожности од малена.”Сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена”, би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања.

Кнез Лазар и кнегиња Милица човекољубиво управљаше србском земљом све до 1389. године, када се зби Косовска битка, у којој Лазар погибе, а Милица остаде да са другим србским удовицама оплакује пад свог народа под турски јарам. После Косова, записа Константин Филозоф ”не беше места у цијелој земљи Србској гдје се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахиља плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје.”

У тим тешким данима србског народа, богољубива и народољубива Милица се прену из туге и храбро узе на себе подвиг да управља земљом са малолетним синовима. У управљању беше мудра и енергична, а изнад свега предана Богу, те много олакша тешку муку Србског народа, кога су Турци све јаче притискали. Мајчински је тешила удовице, збрињавала сирочад, хранила гладне, облачила наге. Но, њена највећа брига беше, измолити обећање од султана Бајазита да хришћанска вера и Црква Божија неће бити гоњена од Турака, да бар тиме спаси душу народну, кад је тело народа било поробљено. И измолила је то обећање од Бајазита, али под болним условом, да у његов харем да најмлађу кћер Оливеру.

И учини Милица и то. Пређе преко свог личног родитељског бола за добро целог народа србског. То довољно говори о њеној љубави и бризи за свој народ. А Оливера оде, с помоћу Божјом, на Бајазитов двор и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а свом роду србском беше од велике помоћи, јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за браћу и народ свој.

 

Манастир Љубостиња – задужбина кнегиње Милице
Милица је убрзо после Косовске битке напустила мирјански живот и примила монашки постриг у цркви Пресвете Богородице у Љубостињи. На монашењу је добила име Евгенија. Прве монашке дане је провела у манастиру Жупањац близу Крушевца, а када се завршила градња Љубостиње, са Јефимијом (женом деспота Угљеше Мрњавчевића) прелази тамо. Пре него што се повукла у манастир, сазвала је сабор и на њему предала власт свом сину, деспоту Стефану.

У хрисовуљи коју је издала манастиру Високи Дечани ( кад га је обнављала), стоји смерна молитва њена Христу: ”Умилостиви се на грехе моје, укријепи децу моју у благовјерности и благоденствију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар”. Топле су биле молитве монахиње Евгеније, а срце испуњено љубављу, смирењем и захвалношћу Господу.

И као монахиња, Милица је помагала деспоту Стефану у управљању, кад је то било потребно. Једном приликом је ишла чак на двор Бајазитов у Сер да би одбранила достојанство сина који је био оклеветан код султана. При том пође и умна монахиња Јефимија са њом, да јој буде помоћ и подршка. Сву своју наду она пак положи на Пресвету Богоматер, која јој у томе заиста и поможе.

Свршивши успјешно своје посредовање за сина, света кнегиња се обрати султану са једном молбом. Не искаше ни злата, ни сребра, ни светске славе, ни имања, него га смерно замоли да са собом узме свете мошти преподобне Параскеве (свете Петке), за које је вели спремна да да и све своје имање. Султан услиши њену молбу, а она сретна и Богу благодарна узе мошти и донесе их у Србију, на радост и заштиту целог народа србског.

 

Икона благоверне кнегиње Милице
Послије овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у својој задужбини, Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу. А када дође вријеме њеном пресељењу из овог свијета у небески, преподобна Евгенија прими велику схиму и доби име Ефросинија. По примању велике схиме предаде се најстрожијим подвизима и мирно се упокоји у Господу 11.новембра 1405.године. Сахрањена је у манастриу Љубостињи, где многобројним чудесима на њеном мироточивом гробу би прослављена од Господа.

Молитвама преподобне мати наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне и све србске мајке и монахиње. Амин.

(Православна Српкиња – блог)

**********************

ФБР додатак:

АЕРОСОЛИ ИЗ АВИОНА СЕ РАСПОРЕЂУЈУ И ЛЕПЕ ЗА ТЛО УЗ ПОМОЋ ХАРПА И ТАКО СЕ ПРИПРЕМА ЗЕМЉИШТЕ ЗА ГМО УСЕВЕ !
АЕРОСОЛИ (АЕР, ВАЗДУХ И СОЛВЕРЕ, РАСТВАРАТИ), СКУП ЧВРСТИХ (ДИМ, ПРАШИНА) ИЛИ ТЕЧНИХ (МАГЛА, ОБЛАЦИ) ЧЕСТИЦА ДИСПЕРГОВАНИХ (РАСПРШЕНИХ) У ВАЗДУХУ, КОЈИ ТАКО ПРАВЕ КОЛОИДНЕ СИСТЕМЕ.

12.11.2012. ФБР белешка Сретеновић Жарко

ЗАВИСНО ОД ВЕЛИЧИНЕ ЧЕСТИЦА, ТИ СИСТЕМИ МОГУ БИТИ НЕСТАБИЛНИ ЧЕСТИЦЕ СЕ ТАЛОЖЕ ПОД УТИЦАЈЕМ СИЛЕ ГРАВИТАЦИЈЕ АКО СУ ВЕЋЕ), СТАБИЛНИ, ДИСПЕРЗИОНИ И ВИСОКО ДИСПЕРЗИОНИ. СВИ СУ ПОДЛОЖНИ УТИЦАЈУ ЗВУЧНИХ И ТОПЛОТНИХ СИЛА, А ОНИ СА ЧЕСТИЦАМА ИСПОД 0,5 И БРАУНОВОМ КРЕТАЊУ (ДИСПЕРГОВАНЕ СИТНЕ ЧЕСТИЦЕ СТАЛНО СЕ КРЕЋУ), ПРИ ЧЕМУ СЕ У ВИСОКО ДИСПЕРЗИОНИМ СИСТЕМИМА ЧЕСТИЦЕ ПОНАШАЈУ КАО ВЕЛИКИ ГАСНИ МОЛЕКУЛИ. АКО СЕ ТЕЧНОСТИ КОЈА СЕ ПРЕТВАРА У
А. ДОДАЈУ МИКРО ОРГАНИЗМИ (БАКТЕРИЈЕ, ВИРУСИ, РИКЕЦИЈЕ, ГЉИВИЦЕ И СЛ.), ИЛИ СЕ РАСПРШАВАЈУ СПОРЕ, ДОБИЈАЈУ СЕ МИКРОПСКИ АЕРОСОЛИ, ДОДАТКОМ ИЛИ РАСПРШАВАЊЕМ НЕРАЗБЛАЖЕНИХ ТОКСИНА (ОТРОВА) У ТЕЧНОМ ИЛИ ЧВРСТОМ СТАЊУ ПОСТАЈУ ТОКСИЧНИ ИЛИ ОТРОВНИ АЕРОСОЛИ, ДОДАТКОМ ДЕЗИНФЕКЦИОНИХ СРЕДСТАВА СТВАРАЈУ СЕ БАКТЕРИЦИДНИ АЕРОСОЛИ, А ДОДАТКОМ СРЕДСТАВА ПРОТИВ НЕПРИЈАТНОГ МИРИСА ДЕЗОДОРАНТНИ. АЕРОСОЛИ ИМАЈУ ВЕЛИКУ ПРИМЕНУ У ФАРМАЦИЈИ И КОЗМЕТИЦИ (У ВИДУ СУСПЕНЗИЈЕ КАО СПРЕЈОВИ), У ПОЉОПРИВРЕДИ (КАО ДИСПЕРЗИОНИ ОБЛАЦИ ЗА УНИШТАВАЊЕ ИНСЕКАТА, ИНСЕКТИЦИДИ И БИЉАКА, ХЕРБИЦИДИ), У МЕДИЦИНИ И ВЕТЕРИНИ (ЗА АЕРОСОЛНИ ВАКЦИНАЦИЈЕ И ЛЕЧЕЊЕ АСТМЕ).

У ВОЈСЦИ СЕ ПРИМЕЊУЈЕ ЗА ЗАДИМЉАВАЊЕ И КОНТАМИНАЦИЈУ КОЈА МОЖЕ БИТИ РАДИОЛОШКА (РАДИОАКТИВНИМ ПАДАВИНАМА ПОСЛЕ УПОТРЕБЕ НЕКЛЕАРНИХ ОРУЖЈА), БИОЛОШКА (МИКРОСКОПСКИМ А.) И ХЕМИЈСКА (ОТРОВНИМ А.).
БОЈНИ ОТРОВИ СЕ МОГУ УПОТРЕБИТИ У АЕРОСОЛНОМ ОБЛИКУ АКО СУ ЧВРСТИ ИЛИ ВРЛО ВИСКОЗНЕ СУПСТАНЦИЈЕ СА НИСКИМ НАПОНОМ ПАРЕ И ВИСОКОМ ТАЧКОМ КЉУЧАЊА. ЗА КОНТАМИНАЦИЈУ БОЈНИМ ОТРОВИМА ПРЕКО ДИСАЈНИХ ОРГАНА НАЈЕФИКАСНИЈЕ СУ СИТНЕ ЧЕСТИЦЕ ЈЕР НАЈЛАКШЕ ПРОДИРУ КРОЗ ФИЛТЕР ЗАШТИТНЕ МАСКЕ ИЛИ КОЛЕКТИВНОГ ЦЕДИЛА, А РЕТЕНЦИЈА У РЕСПИРАТОРНОМ СИСТЕМУ ПРОПОРЦИОНАЛНА ЈЕ ДРУГОМ КОРЕНУ ЊИХОВОГ ПРЕЧНИКА.

АЕРОСОЛИ СЕ СТВАРАЈУ МЕХАНИЧКИМ РАСПРШАВАЊЕМ (РАЗНИМ АЕРОСОЛНИМ АПАРАТИМА, МАГЉЕНИЦИМА, АВИОХЕМИСКИМ ПРИБОРОМ, ПРСКАЛИЦАМА И ДР.) ЕКСПЛОЗИЈОМ АРТ. ГРАНАТА И МИНА НАПУЊЕНИХ СПЕЦИЈАЛНИМ ТОКСИЧНИМ ПЛАСТИЧНИМ КУГЛИЦАМА И ХЕМИЈСКОМ РЕАКЦИЈОМ ДИМНИХ МАТЕРИЈА СА ВОДОМ.

УБРЗАНО ТАЛОЖЕЊЕ АЕРОСОЛА МОЖЕ СЕ ПОСТИЋИ УЛТРАЗВУЧНИМ ТАЛАСИМА!

РАЗВИЈЕНИ УРЕЂАЈИ ИМАЈУ ДЕЈСТВО ДО 300 М У ПРЕЧНИКУ (ПОДАТАК ИЗ 1984. ГОДИНЕ) У ПРЕЧНИКУ. УСМЕРАВАЊЕМ ЛАСЕРСКОГ СНОПА ЗРАКОВА НА ТРАГ АВИОНА МОЖЕ СЕ РАНО И НА ДАЉИНИ ДО 40 км ОТКРИТИ ПОЧЕТАК ХЕМИСКЕ И БИОЛОШКЕ КОНТАМИНАЦИЈЕ ИЗ ВАЗДУХА. /ВОЈНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА/

ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ПОКРИВЕНА НОВИМ АНТЕНАМА!

************************

ПРОТЕСТ: ЗА СРБИЈУ СЛОБОДНУ ОД ГМО ЈЕ АКЦИЈА КОЈА ЈЕ ПОКРЕНУТА НА ФЕЈСБУКУ, ПОЗИВ ЗА 17. новембар. у 12:00
и у тексту позива на ПРОТЕСТ пише:

Ово је грађанска самоиницијатива уз поштовање Устава Србије. Окупљају се савесни грађани свесни опасности од ГМО. Oрганизујемо и у вашем месту миран протест против најаве увоза ГМО. Честити и одговорни грађани нека одаберу одговарајућу локацију за јавни скуп у свом месту и нека оду у МУП, 48 сати у напред, да се распитају како се у вашем граду или селу пријављује јавни скуп, на пример Нови Сад и Београд су различити по том питању. Јавите ми се, добићете подршку на сваком кораку, vizija.ns@gmail.com. У затвореном простору, окупљање се не пријављује, само окупљање на улици. О свему ћемо се заједно договарати, као и о датуму и времену, предлог је 17. 11 у подне. Не дамо да наша деца буду научни експеримент!

*** упознајте се са прописима везаним за окупљања грађана http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_okupljanju_gradjana.html

Irene Barrett

 

 

Нови ФБР фељтон који вам, поштовани читаоци СРБског ФБРепортера представљамо садржи анализе и мишљење о појединим догађајима везаним за тему економије, уваженог експерта и нашег сарадника Часлава Кузмановића. Надамо се да ће неке од анализа стања, дати одговоре на многе речене и прећутане истине о корацима које су, најчешће погрешно, правили они који су у одређеном времену били задужени да воде политику у овој области у Србији. Ово је део оног што су “заборавили” да треба да знате… Колико је тај њихов посао био успешан видљиво је и данас, сиромаштво и народа и државе, задуженост и неправилна расподела средстава довела је ту област далеко испод тачке са које се може нешто исправити. Осим, ако се не нађе неко па као Франсоа Оланд у Француској направи оштар рез и ред у економској политици Србије.

12.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Пољопривредне задруге као национални интерес Србије

Приближава нам се велики и славни србски јубилеј, 100 година од догађаја који је донео испуњење петвековног сна о националној слободи. Централна Србија је ослобођена од Турака 1830. године, а Стара Србија 82 године касније 1912.

11.11.2012. Православни глас број 8., за ФБР приредила Биљана Диковић

 

Балкански рат

Балкан је постао позорница важних догађаја, које је цео свет пратио с највећом напетошћу. Од сјајних дворова до последње сеоске колибе све се у пуној мери интересовало тим историјским догађајима. Давно није било рата, који би тако дубоко засекао у људске осећаје и од чијег би се исхода толико очекивало. Он је вођен у знаку коначног ослобођења хришћанства на Балкану од петвековног турског ропства. С великом вештином својих дипломатија, европске силе су подржавале деспотизам Турака и невиђене муке хришћана. Западњаци су на Балкану одржавали прилике за које су сами веровали, да су врхунац државничке мудрости и залог укупног мира. Напокон је све то срушено и велики пораз Турске значио је и пораз европске дипломатије.

За две недеље балканске хришћанске државе разбиле су петвековну отоманску силу, пред којом се некада тресла цела Европа. Нико није могао ни слутити да ће се ствар извести тако брзо и зато је изненађење било опште. Европа нам се смејала и сви су очекивали, да ће Турчин с прутом у руци казнити „дрски“ покушај Балканског Савеза. О нама се говорило с презрењем и требало је међутим, да се свет увери да је и нас и Турке погрешно ценио. Довести Турску до катастрофалног пораза ипак није била лака ствар. То сведоче љуте и крваве битке, у којима смо и ми поднели скупе и драгоцене жртве. Благодарећи Богу и надчовечанским подвизима достојним дивљења, не страхујући ни од глади, ни од студени, ни од смрти, могле ус наше славне армије извојевати велике победе, које су цео свет испуниле дивљењем, а дипломатију великих сила присилиле, да затаји своју раније одлуку о статус-кво стању на Балкану. Ко је у почетку рата могао мислити, да ће за тако мало дана нестати Турске с европске карте и доћи до ослобођења Старе Србије.

Малена Црна Гора прва је почела бој за слободу а на бојном пољу низала је успех за успехом. Ратни манифест Краља Николе објављен је 25. септембра. Бригадир, сердар Јанко Вукотић са својом војском прешао је границу 26. септембра и за неколико дана заузео је велики део Рашке области, потукавши Турке на Дечићу, Рогами, Бјелопољу, Шипчанику, Тузи, Беранима. Црногорска војска се у Рашки, Пећи и Ђаковици здружила са србском војском.

Србска војска прешла је границу у свим правцима 6. октобра, а већ 10. октобра Прва армија је водила главну битку на Куманову, где је потпуно разбијена Турска вардарска армија, која је након неколико недеља и уништена на Битољу.

Србска колевка, Стара Србија, је врло брзо ослобођена. За десет  дана у свом победоносном налету постигла сјајне успехе, који су ретки у историји ратова. А за само месец дана, србска војска је успела да заузме велике просторе и на њима преко тридесет великих градова: Скопље, Битољ, Прилеп, Призрен, Приштину, Велес, Елбасан, Драч, Љеш, Сан Ђовани, Рас, Сјеницу, Пљевље, Пријепоље, Прешево, Вучитрн,Ђаковицу, Митровицу, Феризовић, Гњилане, Качаник, Кочане, Штип, Бујановце, Криву Паланку, Охрид, Ресну, Преспу, Ђевђелију, Флорину итд.

Свој главни штаб, као Врховни командант Њ.В. Краљ је пред почетак дејстава имао у Врању, али га је већ после десет дана бробе пренео у Душанов царски град Скопље. У њему је Престолонаследник Александар на челу шеснаестог пешадијског пука Вара Николе II, ушао 14. октобра, пошто је претходно његова армија однела сјајну победу над турском вардарском армиијом, Зеки Паше на Куманову. Ту је решен србско-турски рат, а може се, без претеривања рећи, да је ово била главна и ослучујућа битка целог балканског рата. Да су Срби овде попустили, успех Турске на свим главним бојиштима био би неминован, јер би Турци угрозили Софију и приморали Бугаре да се врате из Тракије, да им Турци не ударе с леђа.

 

Кумановска битка

 

У октобру 1912.  године, на локалитету Зебрњак одиграла се чувена Куманоска битка у којој је србска војска, под командом генерала Радомира Путника, до ногу поразила Турке. То је била прва србска победа у Првом балканском рату и означила је почетак и отворила пут за коначно ослобођење Балкана од турског ропства.

Кумановска битка вођена је 10. и 11. октобра 1912. године. Била је то битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Србска војска је добила битку а турска вардарска армија је морала да се бекством спашава од потпуног пораза. Када су се Турци дали у бекство, пошла је у гоњење наша коњица. Она је изазвала паничан страх међу Турцима, који нису ни покушавали да се задрже у Скопљу, које се без отпора предало, нити су били у стању да дају озбиљнијег отпора на Велесу. После више од 500 година србска војска је поново овладала Косовом. Победа је силно уздигла морал србске војске и народа и била подлога каснијих победа у Првом и Другом балканском и у Првом светском рату.

Битка на Куманову трајала је око 50 сати. Ту су пале многе драгоцене жртве најбољих србских синова, за крст часни и слободу златну. Народ је с одушевљењем поздравио улазак србске војске у слободно србско Скопље. Звона са свих цркава огласила су погреб турског царства у Европи и васкрсење Србије.

„Мајко мила немој сузе лити
што те морам стару оставити!
Ја одлазим ђе ме срце вуче
у крајеве ђе србство јауче!“

 

НОРВЕЖАНИ ЗА НАС
-Познати Бјернсон и проф. Брок за Србе-

Професор и декан Норвешког Универзитета г-дин О. Брок као професор словенских језика проучававо је србски језик у јужно-источној Србији, у Врањском и Пиротском округу; то зналачко проучавање србског језика издала је Бечка Академија наука. У својој отаџбини држао је више предавања о Србији; у новинама је са разумевањем и са љубављу писао о србским приликама. Преко својих пријатеља стално се обавештавао о Србији. На писмо о ратним србским успесима, одговорио је г-дин Брок писмом, чији делови гласе:
Кристијанија, 6. јан. 1913. год.
Драги пријатељу!
… Наравно са највећим узбуђењем пратио сам велике догађаје на Балканском полуострву. А са радосним срцем, штавише са осећајем личног поноса видео сам, шта су учинили моји пријатељи Срби. Ја велим са осећајем поноса; јер колико је пута мени у део пало, да браним Србију и Србе против свег презирања и против свих оних глупих нападаја, који из добро познатог извора нађоше пута чак овамо. Нарочито сам имао овде у даљини леп задатак после анексије Босне и Херцеговине. И још сада се радо сећам, како ми се у то време у Паризу срдачно захвалио наш славни песник пок. Бјернсон, што сам имао смелости, да речју и пером узмем у заштиту србски народ против оне несавесне политике. Зато и можете разумети, што ја у сјајном ратном успеху Срба са осталим балканским народима гледам као у неку личну награду, а са двоструком благодарношћу помишљам на то, што ми беше суђено, да лично упознам тај народ. Ја бих то познанство и одвише радо обновио и проширио, али као што у вашем писму и сами наговештавате, то не зависи само од мене…
А своје србске пријатеље чувам у најидеалнијој успомени. Својим пријатељима као и целој земљи и народу од срца желим сретну нову 1913. год. Нека би слога, воља за пожртвовањем и одушевљење остало, док се сретно не реши велики задатак!
Одани Вам Олаф Брок.
На таквим речима, које је уважени наш пријатељ када је требало и делом потврдио, ми му можемо бити од срца захвални.
Проф. Сава Максић

ХЕРОИЗАМ СРБСКЕ МАЈКЕ
-Србкиње су претекле Шпартанке-

У окршају на Преполцу 6. октобра, међу првима јуначки је пао пешадијски капетан Драгомир Нешић.
Рођени брат Драгомиров, капетан Михаило изјавио је својој мајци, која је била у Крагујевцу, саучешће овим телеграмом:
„Не брини мамо, ја пођох брата да осветим!“

Ојађена мајка, клонула од силнога бола и угушена прекомерним плачем, склапа руке и моли се Богу:
„Боже, опрости ако сам Те оволиком тугом увредила и дај да мој Драгомир буде једина жртва за цео србски народ!“

 

Србија и Србство данас

 

Немамо намеру да идеализујемо одређене историјске епохе јер свако време носи своје бреме, већ да у духу ове славне годишњице, како и приличи, извршимо скромну смотру данашње Србадије у односу на ону од пре једног века. Прво, не можемо а да се са чуђењем не запитамо: Да ли је ово данас тај исти србски народ? Да ли је расрбљивање свега србском достигло своју метастазу? Заједнички одговор на оба питања био би: Бојимо се да није.
Једно је мерило спрам кога су Срби, као Богом изабрани народ, попут Израелаца у Старом Завету, доживљавали све своје успоне и падове а то је верност према Богу, Једином и Истинитом! Јер није човек мерило наше, него Богочовек. Ово се посебно односи на вође народне, световне и духовне. Само летимичан јеванђелски поглед на народ и народне вође у односу на век уназад, показаће нам сву дубину опустошења србског. Као лепота или ругоба која се показује у огледалу које је увек исто. Показаће нам се и ко смо, где смо и куда идемо. Узалуд су довијања да се узроку данашњих невоља дају разна имена и надимци, као: криза, суша, реалност, светска закулиса и сл. Јеванђелски трезвени Срби, знају за један једини узрок свих србских беспућа – одступање од Христа Бога. Сама реч беспуће говори да пута и нема а не може га ни бити изван Пута (са великим П). Дакле, србски Пут је Пут Богочовека Исуса Христа, који је рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Отуда пометеност и лутање, што је напуштен Пут који води у Живот, а који је роду нашему пропутио и утабао Свети Сава. Неопходно је доћи до узрока и онда поћи од њега, како наша реч не би била површна.
По учењу науке хришћанске, ми се огледамо у нашим ближњима. Наш однос према њима пројављује наш однос према Богу и обратно. Јер ко љуби мене, рекао је Господ, заповести моје држи. А ово је заповест моја, да љубите једни друге, као што ја вас љубих. Значи, који не љуби ближње, не држи заповести, а који не држи заповести не може љубити Господа (преп. Максим Исповедник). Дакле, онај који не следи Господа и његово учење, неће моћи истински волети ни Бога, ни себе, ни ближње, ни отаџбину, нити творевину Божију.
Такав зли лењи слуга (Божији) који није марио за Бога и за оно што је Он донео и даровао нама људима, неминовно ће се окренути самима себи и постаће самољубив, што су Свети Оци назвали злоупотребом љубави, неразумном љубављу и чак кореном свих зала. Како онда може дрво са злим кореном добре плодове рађати? Те горке плодове јасно видимо данас у безбожној, самољубивој србској елити која растаче и разграђује наш народни дом – Србију. Зато се не треба чудити толиком личном интересу који се зацарио над оним заједничким. Почетак оздрављења нашег духовно болесног србства мора почети од корена, од духовне обнове, од једне нове, духовно здраве, светосавске елите, која ће једина бити у стању да достојно води наш народ.  То је тај нови квасац који нам је потребан. Чему ротације система и људи ако сами људи остају окренути себи а не Богу? Једина истинска револуција у свима световима је она коју је покренуо и запалио у роду људском Господ наш. То је наука која иште револуцију срца, како бисмо могли да примимо толики дар, учење о животу вечном. Ако те револуције нема, ако нема нашег покајања и исправљања од грехољубивих у Богољубиве, онда су све друге промене узалудне.
Када гледамо Србију од пре једног века и упоредимо је са данашњом, јасно ћемо видети да је тада она имала силу и штит јединства, оличеног у Краљу и духа православног видљивог у богољубљу, братољубљу и родољубљу, од Монарха до монаха, од ратара до радника. Данас то не постоји и зато смо расрбљени, разбијени и слаби. Питање је да ли смо икада били слабији и угроженији: духовно, морално, национално, државотворно, економски, војно, медијски?
Посебно боли издаја и кукавичлук србске Цркве и државних чиновника у вези отимања Косова и Метохије. Међутим, Косово није само наше огледало, него и грдно судилиште. На 100-годишњицу од његовог ослобођења оно је опет поробљено али не престаје да буде судилиште, прво нама Србима па онда и другима. За истинске Лазареве синове оно је Србија и увек ће то бити, за оне изроде бранковићевске није тако. Ови потоњи певају неку туђинску, европску песму и очекују да им сване оданде одакле не свиће, са Запада, док они први кличу: Са Косова зора свиће… Дај Боже.

Настојатељ
Светосавске Катакомбе
Протосинђел Евтимије
Септембар, 2012. год.

 

НАТО-КУРАЖ У ИНТЕРВЈУУ ЗАГРЕБАЧКОМ ЈУТАРЊЕМ ЛИСТУ

ФАКТИ: Ко хоће да му ЕУ буде посредник за КиМ – закономерно се рукује са Хашимом Тачијем. Ко хоће Бориса Тадића и Драгана Шутановца за министре одбране – ни пред оваквим претњама не сме ни да писне

11.11.2012. факти.орг

ШЕФ приштинског шиптарског режима Хашим Тачи упозорио је Србију да инсистирањем на подели Косова ризикује своју европску будућност.

„Ако Србија настави с инсистирањем на разграничењу, не само с Косовом, онда би се то могло окренути против ње. Србија треба да схвати да би, ако почне тај гранични пир, могла завршити као Београдски пашалук. Играју се ватром“, рекао је Тачи у интервјуу загребачком „Јутарњем листу“.

Он је поновио да је Косово независна држава коју је досад признало више од 90 држава света и која је изабрала пут евроатлантских интеграција и још једном оптужио Србију да је „спровела геноцид на Косову“.