Драгољуб Збиљић (проф. српског језика, писац 15 књига, председник Удружења „Ћирилица“) моли у овој изјави споменута гласила и све сајтове на интернету да, поводом вишедневних прозивања Удружења које сам основао 2001. године и водим 12 година, објаве мало и наше изворне изјаве и иницијативе за коју нас нападају „замењујући тезе“ (као комунисти раније) и карикирајући наше садржаје без изворног цитирања. Ево озворно наше изјаве у име Удружења „Ћирилица“ које се данима напада грубо и изврћући наше захтеве да би их, тако, омаловажили. Ево и слика, ако треба (различите слике, а исти човек):

 

                    
Драгољуб Збиљић

Драгољуб Збиљић

 

 

Саопштење „Ћирилице“ и Драгољуба Збиљића поводом учесталих напада поименце на њих у последње време

 

„Ћирилица“ тражи примену Устава Србије

и европске праксе

У свету нико, осим српских сербокроатиста, свој народ у свом језику не „обогаћује“ и не предвајају двоазбучјем. То је педесетогодишњи светски уникат само српских квазилингвиста

 

Ових дана се у Вечерњим новостима, Kuriru, Danasu, Правди и често у Политици и другим новинама и гласилима објављују само изјаве српских лингвиста који спомињу моју маленкост и Удружење „Ћирилицу“, али без наших правих, аутентичних изјава о нашој иницијативи за повратак српске ћирилице у употребу свуда тамо где допуштају Устав у Члану 10. и светска пракса у решењу питања за све друге језике. Дају се изјаве, нажалост, не правих научника него, очигледно, само већине преживелих сербокроатиста чији су истомишљеници српском народу, својим ранијим одлукама, потписима на Новосадском договору (1954) и погрешним (не)научним оценама, нанели ненадокнадиву штету лишивши наш народ суверенитета на давно српско име језика и његову народну и стандардну језичку основу, па нам данас нуде и нове називе, од којих је последњи онај немачког лингвисте Михаела Шацингера – „ексјугословенски“ или „југословенски језик“.

Реч је о новом називу српског језика који је Немац нашао у тврдњи председника Одбора за стандардизацију српскога језика, мог личног истинског пријатеља – академика Ивана Клајна, који је недавно (записано и у књизи) тврдио – уместо „српскохрватског“: „Међутим, још боље би било да је усвојен назив југословенски језик, под условом да су, стварно, постојали услови за то“ (реч Ивана Клајна у књизи Милоша Јевтића Чудо језика: разговори са лингвистима, Службени гласник, Београд, 2010, при врху стр. 204).

 

            Не постоје никакви научни услови за „југословенски језик“

 

И, ево, сада има и „услова“ за тај нови назив српског језика. Ако то предлаже један назовилингвиста, па још немачки, куд ће бољи „услов“ за спровођење идеје мог стварног (не шалим се, иако различито о томе мислимо, пријатељи смо као људи) пријатеља Ивана Клајна. А чињеница да у Србији нема данас признатијег лингвисте од мог пријатеља Клајна, то су два услова да се нови назив региструје.

Наравно, „Ћирилица“ сматра да је то нова „лудорија“ заснована на дугогодишњем лошем раду српских сербокротиста, на којој линији је и мој, такође искрени пријатељ, Срето Танасић, на пример, у Danasu  од 3-4. новембра 2012, стр. X у тексту новинарке Марјане Стевановић („Марјане, Марјане… – лепа песма, а новинарка је професионално забележила изјаве Клајна и Танасића). Сличне изјаве објављују више дана високотиражне Вечерње новости (2. и 3. новембра на страни Културе, Kurir (1. новембра 2012. на пример) итд.

Ми, наравно, за те изјаве не кривимо новинаре који те изјаве преносе, али бисмо замерили гласилима једино ако не би дали нашу „живу“, аутентичну реч ради одбране на очигледне махинације сербокроатиста.

 

            Шта предлаже и тражи „Ћирилица“?

 

Ми не знамо (нисмо у „контакту“) шта тражи нека друга „Ћирилица“, али ова прва, која постоји као удружење од 2001. у Новом Саду, не тражи никакво ни „избацивање“, ни „забрану“, ни „одстрањивање“ никакве и ничије латинице, јер како бисмо онда без тих верзија латинице учили енглески, немачки и друге језике без њихових латиница и како бисмо разумели исти српски језик у хрватској, бошњачкој и црногорској варијанти српског језика ако „одбацимо“ хрватско национално писмо? Нити смо ми по било ком основу власни да такве глупости изваљујемо.

Ми тражимо само решење питања писма српског језика (ћирилица) по два кључна основа: 1. по Члану 10. Устава Србије и 2. по општој европској о светској пракси заснованој на примени природног решења по практичном, примењивом, природном принципу: „један језик и народ тог језика – једно писмо“. За лингвистичке варијанте српског језика Срби су, потписом српских лингвиста сербокроатиста последњи пут 1954. године, изгубили право да одлучују, а за српски језик су одлучили на референдуму за Устав Србије у Члану 10. да се српски језик поново увршћује у светску и европску општу праксу: један народ не може вечно у свом рођеном језику и да трајно и свакодневно примењује глупост српске сербокроатистике па да вечно „скакуће“ с писма на писмо, јер то не може да ради нити ради у свету ниједан здрав човек, јер је то штетно и болесно. За шизофрене српске лингвисте не знамо да ли могу да тако целог века „скакућу“. (Могуће је да само они имају такву шизофрену кондицију!)

            „Ћирилици“ није никада (ни у сну) тражила забрану туђих језика и њихових писама

 

Не знамо, како рекосмо, шта тражи нека друга „Ћирилица“, али ова прва, која постоји као удружење од 2001. у Новом Саду за целину српског језика и писма, не тражи никакво ни „избацивање“, ни „забрану“, ни „одстрањивање“ (како то манипулишу речима сербокроатисти из њиховог личног „речника“) никакве латинице ни било ког другог туђег писма.

Молимо из Удружења „Ћирилица“ и сербокроатисте и средства обавештавања народа да не изврћу и не карикирају наше уставне захтеве усклађене са Уставом Србије, језичком науком и светском праксом, а молимо средства обавештавања посебно да се нама да мало простора да саопштимо изворно своје нормалне захтеве, а не да  се допушта само сербокроатистима да већ данима „вршљају“ сами по новинама и да они својим сербокроатистичким „речником“ описују „слободно“ своје сербокроатистичке глупости, а да нама приписују „глупост“ (баш тако они први тако често нас описују иако ми тражимо само оно што је у свету познато одавно у лингвистици).

Ми у „Ћирилици“ под језичком стварном науком не сматрамо научном, јер за то немамо валидних научних аргумената, српску сербокроатистику која већ сто година отворено фалсификује Вука да је и он, тобож, био „сербокротриста“ и залуђују и обмањују српску децу и српски народ који, преко „српскохрватског језика“, лишавају сопствени народ власништва над његовим давним изворним именом (српски језик) и српско писмо ћирилицу дајући предност параписму – латиници у језику Срба, која је најпре познатим насиљем наметнута Србима католицима, па преко комуниста и Новосадског договора (1954) сербокроатиста и остаку Срба – огромној већини Срба православаца.

 

Потпис: Драгољуб Збиљић, с. р.

4. новембра 2012.

Европска зима 2013: Спречити експанзију Гаспрома (I део)

 

Пише: Иван Нинић

Судећи по томе како је почела јесен у Европи, евидентно је да ће на релацији Европска унија-Руска Федерација зима 2013. године бити изузетно „врућа“, а као последица политичког напора Европске комисије (ЕК) да спречи експанзију и умањи доминацију руског Гаспром у земљама ЕУ. Јесење загревање власти на два континента почело је у септембру ове године када је ЕК званично покренула истрагу како би утврдила да ли Гаспром злоупотребљава своју доминантну позицију на тржишту гаса у централној и источној Европи (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Бугарска, Естонија, Литванија, Летонија). Истрага наводно треба да покаже да ли руски енергетски гигант органичава слободан пороток гаса међу државама чланицама ЕУ, спречава диверсификацију снабдевања и да ли има неоправдано високе цене свог енергента. У том контексту ЕК је изразила забринутост да Гаспром „можда злоупотребљава своју доминантну позицију на тржишту гаса у земљама ЕУ“, што би практично значило кршење члана 102 Споразума о функционисању ЕУ.[1]

Ако се објективно сагледа природа економских односа ЕУ и Русије, односно зависност ЕУ од руских енергената, онда је јасно да сваки потез ЕК у том правцу има економски и политички контекст. Одлуку ЕК да поведе истрагу против Гаспрома многи медији и аналитичари су протумачили као својеврсно гурање прста у око Руској Федерацији, очекујући да ће Владимир Путин подлећи притисцима, како би Гаспром уз знатно нише цене несметано снабдевао Европу природним гасом током предстојеће зиме. Потреба званичника ЕУ је била да уверљиво покушају да објасне да истрага против Гаспрома никако није политичка, већ да има за циљ „креирање праведних тржишних услова“. Тако је Европски комесар за конкурентност Хоакин Алмунија рекао: „Не истражујемо Гаспром из политичких разлога, већ само због тога што морамо да утврдимо да та компанија није злоупотребила своју доминантну позицију на тржиштима гаса у централној и источној Европи, поготово с обзиром на то да је буквално једини добављач гаса у неким земљама“. Алмунија је истакао да они (ЕУ) поготово морају да потвреде да Гаспром „не ограничава слободан проток гаса међу чланицама ЕУ, да не спречава диверсификацију снабдевања и да не намеће неправедно високе цене“.[2]

Једна од кључних замерки ЕК јесте то да поједине земље западне Европе које се снабдевају гасом из више извора плаћају Гаспрому ниже цене гаса. У том случају званичници ЕУ треба да се запитају зашто су допустили да своје државе чланице ставе у економску зависност од Гспрома? Зашто њихов пројекат „Набуко“ касни са реализацијом? Зашто не користе друге, алтернативне, енергенте за грејање уколико су ти енергенти економски исплативији од руског гаса?Чињеница је да ЕУ увози 27% природног гаса из Руске Федерације и да су 2011. године државе централне и источне Европе увезле око 36 милијарди кубних метара тог енергента, чија је просечна цена била 310 УСД за 1.000 кубика.[3] Индикативно је то да из држава ЕУ готово пред сваку зиму севају негативне варнице у вези са ценом природног гаса који Гаспром испоручује Европи, па се најављена истрага против Гаспрома може посматрати као нешто озбиљније и далекосежније од свих досадашњих реакција ЕУ. А то је тежња ЕУ да економија Руске Федерације поднесе део терета економске кризе у Европи, због чега је оштро негодовао и премијер Руске Федерације Владимир Путин.

Путин цео проблем није окарактерисао као „царински рат“, али је изразио уверење да ће се спор решити кроз дијалог ЕУ и Гаспрома и „без губитака“. „То је изазвано неким околностима, пре свега тешком економском ситуацијом у еврозони. Ради се пре свега о земљама источне Европе“, нагласио је Владимир Путин и прокоментарисао да је проблем можда у томе што су све те земље својевремено биле примљене у ЕУ и ЕУ је преузела на себе обавезу субвенционисања њихових привреда. „Сада је очигледно Европска комисија закључила да ми треба да преузмемо део терета тог субвенционисања“, рекао је премијер Руске Федерације. Уједињена Европа би хтела да сачува политички утицај, а „да ми још мало платимо за то“, упозирио је Путин оценивши да је то „неконструктиван приступ“, уз коментар да су принципи формирања цена гаса тржишни.[4] Путин сматра да нема речи о монополу Гаспрома, с обзиром да норвешке компаније на тржишту ЕУ заузимају 29% у продаји гаса, али и да полиција треба да се бави корупцијом, уколико у раду Гаспрома постоји корупција.[5]

Да је премијер РФ Владимир Путин увек спреман да одговори на изазове и претње које са собом доноси савремени светски поредак, оличен у ЕУ, сведочи његова државотворна реакција на одлуку ЕК да покрене истрагу против Гаспрома.Наиме, неколико дана након одлуке ЕК, Путин је потписао декрет којим забрањује свим домаћим стратешким компанијама (Гаспром, Росњефт, Аерофлот) да без предходног одобрења федералних власти објављују информације о својим активностима, променама уговора или продајним пословима у иностранству.[6] Без одобрења власти информације о свом раду руске компаније неће моћи да дају ни представницима страних држава, односно међународних организација (као што је ЕУ, и њени органи попут ЕК и др.). Иначе, декрет носи назив „Мере заштите интереса Руске федерације у спољним економским активностима руских правних ентитета“, а TheMoscowTimesпише да ће у складу са овим документом Гаспром морати да тражи одобрење пре него што пристане на промене цена гаса својим иностраним клијентима. О овоме ће бринути посебна агенција основана од стране Владе РФ, што показује да гурање прста у око Гаспрому заправо досеже до Владе РФ.

„Нека истражују“- била је прва реакција из Гаспрома на одлуку ЕК о покретњу истраге коју је пренео Би-Би-Си и[7], а убрзо потом је руски гигант издао и званично саопштење у коме наводи да је он није под јурисдикцијом ЕУ, већ да ради по законима Руске Федерације. Из те компаније истакли су да Гаспром посвећује велику пажњу поштовању свих норми међународног права и законодавства у земљама где обавља своје активност. „Рачунамо на то да ће у оквиру истраге на одговарајући начин бити поштована наша права и легитимни интереси, који проистичу како из права ЕУ, тако и из међународног права, као и да ће се узети у обзир да је ОАО Гаспром основан ван граница јурисдикције ЕУ и да је компанија којој су у складу са руским законодавством дате функције од јавног значаја и статус стратешке организације коју контролише држава“, наведено је у званичном саопштењу Гаспрома.[8]

Медијски натписи и свако прејудицирање кривице Гаспрома може да нанесе огромну штету тој компанији и тога су свесни у ЕК и не чуди што су, уместо да предходно обавештење доставе менаџменту Гаспрома, информације из ЕК прво саопштене јавности. Затим је већина европских медија отпочела лицитацију у погледу висине казне коју би Гаспром могао да плати, а која, по медијској процени, достиже и до 6 милијарди долара, уколико се докаже да је енергетски гигант кршио процедуре ЕУ.

Синхронизовани напад Брисела на Кремљ показује да ЕУ заправно није извукла никакав закључак из гасне кризе на релацији Русија-Украјна из јануара 2009. године. Највећу штету од тадашњег сукоба имали су управо грађани држава централне и југоисточне ЕУ, који су на температури од минус 10 целзијуса били заробљени у својим домовима. Зашто онда ЕУ покреће медијску хајку, ако је опште познато да Путина неће сломити и да без руског гаса неће моћи да изгурају зиму 2013. године? Да можда у томе прикривену подршку ЕУ не пружа САД? Није случајно да један од докумената Стејтдепартмента из 2007. године („Стратешки план 2007-2012. финансијске године“) предвиђа супростављање „негативном понашању“ Русије, наводећи као разлог: растући утицај Русије на светском енергетском тржишту.[9] Дакле, нема дилеме да ЕУ и САД уједињује иста „брига“ – геостратешка експанзија руског Гаспрома.

 

Напомене:

[1]http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=09&dd=05&nav_id=640333

[2]http://www.akter.co.rs/26-ekonomija/16344-istraga-protiv-gasproma-nije-politi-ka.html

[3]http://www.vaseljenska.com/vesti/na-pomolu-sukob-rusije-i-eu-gasprom-trn-u-oku/

[4]http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:396200-Putin-Nije-Gasprom-kriv-za-probleme-EU

[5]http://www.blic.rs/Vesti/Svet/345780/Putin-Gasprom-nije-monopolista-u-Evropi

[6]http://wpcserbia.rs/images/PKSBilten/12-09-14%20Pregled.pdf

[7]http://www.bbc.co.uk/news/business-19482312

[8]http://www.mondo.rs/s258480/Info/Svet/Gasprom_odbija_optuzbe_za_monopol.html

[9]http://www.state.gov/documents/organization/156215.pdf  иhttp://srb.fondsk.ru/news/2012/10/01/propala-energetska-partiia-evropske-uniie.html

 

Извор:

http://srb.fondsk.ru/news/2012/11/05/evropska-zima-2013-sprechiti-ekspanziiu-gasproma-i-deo.html

Скандалозно: Подршку бенду Пуси Рајот у Србији финансира спонзор украјинских неонациста

Инфо, СНП Наши

Српски народни покрет Наши захтева од надлежних органа у Србији да испитају начин финансирања тзв Новосадске лезбејске организације и фестивала  “Уметност ради акције 5“ којим је пружена подршка чланицама  панк групе “Пуси Рајот’. Наиме, према информацијама добијеним од пријатељских организација из Москве иза кампање подршке чланицама  панк групе “Пуси Рајот“ стоји руски тајкун Александар Лебедев, а све у циљу кампање против власти Владимира Путина.

Преносимо у целости писмо родољубивих ативиста из Русије:

Учеснице лезбијског фестивала “Уметност ради акције 5“  , који је одржан у Новом Саду,  потпуно су посветиле фестивал чланицама руске панк групе “Пуси Рајот“, које су извршиле богохулну молитву у московском Храму Христа Спаситеља под паролом “Богородице, прогони Путина!“, а спонзор фестивала је руски олигарх Александар Лебедев, чије се богатство процењује на 2,1 милијарду америчких долара.

Раније је Александар Лебедев подржавао перформанс “Пуси Рајот“. Тако је он 1. августа дошао на судско рочиште да подржи “Пуси Рајот“ , а такође је дао гаранције адвокатима који бране затворене учеснице групе “Пуси Рајот“.  Он групи пружа и медијску подршку преко своје “Новаје газете“.

Александар Лебедев сада живи у Лондону, контролише руску либералну “Новају газету“ и британске листове “Independent“ и “Evening Standard“. Радио је у совјетској обавештајној служби, а пензионисао се са чином потпуковника 1991. године.

Као либерал и жестоки противник Путиновог режима, Александар Лебедев подржава све кампање против Путина.

2008. године московски таблоид у власништву Александра Лебедева “Московски коресподент“ је за лидера партије Јединствена Русија, Владимира Путина, објавио скандалозну гласину да се Путин развео од своје жене Људмиле, да ју је послао у манастир, и да се он спрема за свадбу са 24-годишњом олимпијском првакињом, гимнастичарком и депутатом Јединствене Русије, Алином Кабајевом. После тога је том листу забрањен рад.

2012. године Лебедев је постао један од медијских спонзора кампање “Пуси Рајот“. А буквално пре неколико дана у украјинској престоници, Кијеву, грађани су протестом изразили незадовољство због тога што Лебедев финансијски подржава антируску партију “Свобода“, која је позната по антисемитским и антируским изјавама њених челника, и која подржава хероизацију ветерана украјинске СС дивизије “Галиција“ . Лебедев подржава и руск ултрадесничаре који су против Путина.

Вештине стечене током службе у совјетске спољне обавештајне службе, расположивости ресурса, медија и статус неколико милијарди долара, омогућавају Лебедев делује као озбиљан противник Владимира Путина и спроводе операције против њега, не само у Русији већ иу Европи. Једна од многих операција које финансијски подржава Лебедев је и фестивал у Новом Саду “Уметност ради акције“. Један од организатора, који је тражио да остане анониман, признао је у приватном разговору да је Лебедев дао озбиљну суму новца за фестивал и послао два супервизора који помажу организаторима у одржавању фестивала, гледају на шта се троши новац и редовно извештавају Лебедева о свему – стоји у писму руских родољуба.

СНП Наши не оспорава никоме право да износи своје мишљење, па чак и подржава бенд који је вређао верска осећања православаца у Русији, али грађани Србије имају право да знају начин финансирања тзв. ЛГБТ организације. Такође, грађани Србије имају право и да знају када се иза наводне борбе за људска права заправо стоји анти-путиновска кампања.

Такође јавност треба да буде информисана и да финансијер ЛГБТ организација у Србији финансира и неонацистичке покрете у Украјини.

Информативна служба СНП Наши

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9344

КАКО (И ДАНАС) РАДЕ МАТИЦА СРПСКА И САНУ

НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ

 

 

Пишу: Драгољуб Збиљић и Дарко Ј. Ивановић

 

 

                                           

 

 

 

(Одговор на текст „,Латиничари‘ се још не дају“ и на изјаве Ивана Негришорца – Драгана Станића објављене на овом сајту 30. октобра 2012)

 

Матица српска је од свог оснивања (16. фебруара 1826. године), као књижевно-просветно друштво, имала основни задатак назначен у Основу Матице, у ствари статуту „који је израдио Хаџић“  а у коме је стајало: „Повод к заведенију овога Дружества јесу једина љубав и ревност к обштему благу – а најмјереније јест распространеније књижества и просвештенија народа Србског, то јест да се књиге Србске рукописне на свет уздају и распрострњавају, и то сад и одсад без престанка за свагда“  , с тим што су оснивачи нагласили (оно што се најчешће наводи у вези с радом Матице српске) да је она „као једно тело које равним и једним јединим духом за ползу и славу народну дише“ .

Готово сваки састав Матице српске настојао је да искаже опште јединство у раду Матице кроз све те године постојања (а ближе се два века трајања Матице). Матичини челници увек су настојали да рад Матице опишу бољим него што је он био и да искажу њене непогрешивости у свему. Готово у свим извештајима о раду Матице то се истиче као нека врста „светости“. Па чак и неке грешке (свако ко ради, наравно, мора и да мање или више, понекад, и погреши) увек су оправдаване и више него што је то потребно и корисно. Не треба, наравно, нико да идеализује ни свој ни туђи рад. Све подлеже преиспитивању, тумачењу, исправкама. Јер, непогрешив је, може се сматрати, само Бог. Сви људи су мање-више грешни. Проблем је само што се неки и људи и институције за неке своје грехове кају, а други нити грешке и грехе признају нити се икада кају. Чак, не желе ни да своје поступке преиспитују.

 

1. Данашње руководство у Матици српској посипа се угашеним сербокроатистичким „пепелом“

 

И руководства и управе Матице српске знали су да се посипају „пепелом“ и да прећуткују сваки свој поступак који се не може оценити идеалним.

Наравно, добро је када та руководства и управе настоје да ширим договором и расправама изналазе најбоља решења, а веома је штетно било (и биће) када су бивали затворени у себе и нису примали никакве приговоре „са стране“ или приговоре који су долазили из чланства.

Ми се нисмо бавили целокупним радом Матице српске (а он јесте прилично обиман). Настојали смо да се овде озбиљно осврнемо на рад Матице српске (све важи и за рад САНУ који су многим питањима готово пресликавају) на неговању српског језика и писма ћирилице, српске ћирилице наравно, а не ћирилица чији се различити састави користе у другим језицима. Чак се нисмо бавили ни чињеницом да је Матица српска дуго одолевала језичкој и графичкој реформи Вука Стеф. Караџића, па ни том чињеницом да је Матичин један од челника Милош Светић – Јован Хаџић био познат по „утуцима“ и полемикама вођеним с Вуком Караџићем, што је сигурно значило дуго одбијање у Матици српској да се прихвати Вуково реформаторско језичко и графичко дело. Ми чак, на неки начин, сматрамо то мање штетним од неких каснијих понашања челника управа у раду Матице српске у вези са српским језиком и, нарочито, српским писмом ћирилицом.

 

2. Управе у Матици српској десет година су одбијале сваки озбиљан разговор о српском језику и ћирилици

 

Сигурни смо да су по Матицу српску и њену улогу у неговању и (о)чувању  српског језика и писма ћирилице била најштетнија она времена када су челници и управе Матице српске одбијале сваки разговор о иницијативама са стране. Директно, када су годинама одбијале сваки разговор с представницима Удружења „Ћирилица“ које је основано с главним задацима да се српски језик и његово писмо ћирилица у Матици и у САНУ усклади с новим потребама у раду на српском језику и писму после разбијања Југославије, када је било право и неизбежно време да се поново заузму научни ставови (лингвистички) уместо чисто политикантстких и насилних (ненаучних и нестручних) поступака из времена Новосадског договора 1954. године.

Новосадски договор, нажалост, био је највећа мрља бачена на лице Матице српске и, истовремено, на лице САНУ, свакако. Тешко је због те мрље данас приговарати Матици српској и САНУ из тога времена. Свако разуман и довољно упућен у комунистичку диктатуру има извесног разумевања за (не)дела обе институције. Оне су, наравно, као и све друго, бачене под ноге те диктатуре и сваки отпор тада комунистима завршио би се врло лако на штету и науке и српске културе уопште.

Дакле, не знамо да ли ико може и има права (ми мислимо да не може и да нема права) да те институције које су се питале за све у вези са српским језиком и писмом – данас оштрије напада за такав наопак рад на језику и писму. То је била дуга ера тзв. сербокроатистике у српској језичкој науци и одупрети томе могло је да кошта не само каријере него и главе онога ко би се усудио да критикује сербокроатистику као наопаку борбу за српски језик и писмо.

Нас, међутим, изненађује време од 1990. године па надаље (све до данас) у вези са српским језиком и писмом, а нарочито после нашег оснивања Удружења за заштиту ћирилице српскога језика 15. фебруара 2001.године. Изненадило нас је што су све институције за српски језик и српско писмо остале готово у свему на постулатима Новосадског договора (1954). Као што се из пуног назива Удружења „Ћирилица“ види, у почетку смо мислили у Удружењу да ми не треба да се бавимо превише српским језиком, него првенствено писмом ћирилицом у српском језику. Мислили смо да ће се српским језиком довољно добро бавити споменуте овде институције: Матица српска, САНУ, Институт САНУ за српски језик, факултетске катедре за српски језик и књижевност, Друштво за српски језик и књижевност и др. Међутим, убрзо смо се уверили да су сви они само формално вратили узворно име српском језику, а наставили су да готово у свему раде на исти начин како се радило у време комунистичке диктатуре. Нама ни данас није јасно то. Мислили смо да је то нека кратка забуна и да ће се српски лингвисти вратити на научни (србистички) пут, на крају на вуковски пут, у тумачењу природе српскога језика, његовим историјатом, да ће књижевни језик почети да негују не у свему, као у време Југославије и комунистичке диктатуре, тј. према Новосадском договору, него да ће поново почети да тумаче истину и природу српскога језика какву је установио Вук Стеф. Караџић и како се на српски језик и писмо гледало на научни начин, у складу с постулатима европске и светске лингвистичке науке и праксе.

 

3. Враг је одавно однео сваку шалу са сербокроатистима у српској језичкој науци

 

Да је враг давно однео шалу, па и наша погрешна очекивања бољег рада, могли смо се уверити већ 1990. године кад је било јасно да ће у крви нестати, уз злу помоћ споља, лажно „братство-јединство“, Југославија и српско погубно југословенство. Тада су српски лингвисти, као прави сербокроатисти у квазилигвистици, у Друштву за српскохрватски језик закључили поводом предлога да се, коначно, „српскохрватски језик“ врати свом изворном и правом имену „српски језик“ и да се и српски народ (макар онај већински, како је увек и било до комуниста) врати једноазбучју  – светској пракси у решењу питања писма за сваки појединачни језик у Европи и у свету. Споменуте 1990. године, поводом уставног предлога да се дâ апсолутно првенство српској ћирилици у службеном српско(хрватском) језику, питани стручњаци за српск(охрватск)и језик одговорили су из Друштва за српскохрватски језик на овај начин:

„Друштво за српскохрватски језик и књижевност Србије сматра да назив језика у новом уставу Србије треба да остане   с р п с к о х р в а т с к и   језик.“

И додали су:

„1. То је   н а у ч н о   з а с н о в а н о   решење. Оно проистиче из става наше сербокроатистике да је српскохрватски језик један језик, са одређеним диференцијацијама унутар њега Такво схватање засновано је и на досадашњим резултатима наше науке о језику и на доприносима савремене социолингвистике у свету.

2. Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.

Овај назив није наметан ни српском народу, него је опредељење за њега израз поверења у науку о језику и израз политичке мудрости и далековидости.“

О оваквој препоруци српске лингвистике из Друштва за српскохрватски језик раније смо овако казали:

„Оваква апсолутно нестручна збрка у „политичкој мудрости

и далековидости“ српских лингвиста само је потврдила давно порушене темеље српског  језика и настављање ,љуљања‘ српских поствуковских језичара на неодрживим и нелингвистичким темељима  ,српскохрватског језика‘ и уникатног, тј. за престижан свет бесмисленог, ,богатства двоазбучја‘. На тим неодрживим лингвистичким темељима српски лингвисти јесу само формално пристали на прави лингвистички назив језика Срба, али су суштински остали темељно у својој старој теорији и још горој пракси у којој нам страни језик на сваком кораку све више замењује свој језик и, поготово све више имамо туђег уместо свог писма.

Досад нечувено и невиђено на лингвистичкој мапи Европе и света!“

 

4. У уџбенику за српску децу српски језик је и данас само на корицама, унутра је „српскохрватски језик“

 

Данас томе,овде, немамо шта да додајемо а да та оцена не буде само још оштрија.

Суштински таква гледишта задржана су у Матици српској и САНУ, али и у свим другим институцијама, иако је „научна реторика“ нешто изменила речник и (готово) ћутке пристала на враћање старог изворног природног имена српскога језика. Кажемо, суштински се ништа у српској ненаучној лингвистици о српском језику није променило. То се може видети и у уџбеницима за српски језик у којима се српски језик искључује као језик у оквиру јужнословенске језичке групе, а наводи се и даље српскохрватски језик у складу с Новосадским договором у Матици српској 1954. године. Ево потврде у једном уџбенику из 2010.године, где стоји: „јужнословенска – коју сачињавају бугарски, македонски, српскохрватски и словеначки“.

И пре овог уџбеника и после њега у „Ћирилици“ смо врло брзо схватили већ 2002. године да наш посао у Удружењу „Ћирилица“ не може да се односи само на писмо ћирилицу српскога језика, него и на сâм српски језик који је, очигледно, највише и најопасније угрожен од огромне већине српских квазистручњака сербокроатиста који чине и даље основу науке о српском језику и писму у највишим школама и институцијама за српски језик и писмо.

Овај наш одговор има за циљ да овде сажето предочимо наше научне погледе на изворни српски језик и на решење писма српскога језика у складу са европском и светском језиочком науком и праксом у решењу питања писма свакога појединачног језика.

Наш је циљ, наравно, да предочимо погубне путеве којима се у вези са српским језиком и писмом ћирилицом крећу у данас пре свега најодговорније институције за српски језик и писмо Матица српска и САНУ у вези с правописом, речницима и граматикама српскога језика. Посебан нам је циљ да предочимо апсолутну погубност у решењу питања писма српскога језика које је светски уникатно у одређивању писма и параписма за језик свих Срба, како је то учињено и у измењеном и допуњеном издању Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године, где се наводи да су писма у алтернативној употреби српска ћирилица и „латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва“ , чиме су на врло дрзак начин пренебрегли већинску народну вољу из Члана 10. Устава Србије који је за службену употребу српскога језика предвидео (само, као у целом свету, једно писмо) ћирилицу. И нису српски сербокроатисти тиме изиграли само већинску вољу народа из Устава Србије, него и целокупну светску једноазбучку праксу за решење питања писма у појединачним језицима. Српски лингвисти и правописци тако су остали само у складу са самима собом, однсно у складу с Новосадским договором (1954) у столетном српском квазинауком – сербокроатистиком.

Ми пишемо о начину рада у Матици српској и САНУ иако нам је јасно да се и Матица српска и САНУ неће лако и брзо очистити од сербокроатиста у због тога што српски језик није још научно реституисан међу српским лингвистима зато што су они сами, показује се већ двадесетак година, неспремни на научну лустрацију од сербокроатистике.

Ми смо се овде осврнули на потребу да се пробуде успаване ненаучне (сербокроатистичке) савести у Матици српској и САНУ, надајући се да би се то могло догодити, јер је одавно време за буђење (и) српских језичких стручњака који су цео двадесети век преспавали на сербокроатистици, која се показала погубном науком, јер је била разарајућа за српски језик и српско писмо.

 

5. Тешко је натерати човека да нешто разуме ако му плата зависи од тог неразумевања

 

Мислимо, најзад, да је проблем и у Матици српској и у САНУ садржан у речима „Тешко је натерати човека да нешто разуме ако му плата зависи од тог неразумевања.“ Антона Синклера што се Матичини и Акедемијини стручњаци (о)сећају да су већ дуго плаћени за такав (наопак) рад. Дакле, проблем је и у новцу који сербокроатисти добијају из буџета овог осиротелог народа за такав рад.

Овде ћемо још само кратко споменути голу чињеницу да су хрватски језикословци у 20. веку из Матице хрватске јавно и званично 1967. године, преко Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, започели отворену битку за озваничење и формално раздвајање тзв. хрватског од (вуковског) српског језика, а српски лингвисти на ту освајачку битку нису званично (институционално) ни одговарали, тј. практично су предали битку за српски језик и ћирилицу у свему и даље у складу с Новосадским договором (1954), а при крају 20. века коначно су започели и још воде међусобну („братоубилачку“) битку за суштинско деловање у складу с Новосадским договором за непостојећи „заједнички језик“ којему су, готово присилно прихватили само формално стари изворни назив српски језик, а практично делујући институционално и даље у оквирима сербокроатистике.

И такав неки „стручњак“,осећајући да је угрожен таквим својим незнањем, не сме од бруке ни да каже своје име, па може анонимно да блати оне који траже само оно што је у Уставу Србије пише и што се примењује у светској пракси. Он зове „талибани“ људе који траже да се српска држава коначно врати поштовању уставног права за свој народ.

А данашњи председник Матице српске двоимени Иван Негришорац – Драган Станић (не знамо које му је име право) на седници од 2. јуна 2012. узурпирао је Статут Матице српске када је забранио да се гласа о предлогу једнога члана Матице српске, а, такође противно Статуту, није му дао реч да предложи поништавање Новосадског договора о српскохрватском језику и писму и његовох Закључака који су се примењивали и кривотворно и штетно по језик Срба и њихово писмо ћирилицу после 1954.године.

 

(31. октобар 2012)

 

Недељне новине „Глас Подриња“ из Шапца су 2000. године објавиле два чланка у оквиру серије „Из историје српске авијације“. Поводом 100 година српског ратног ваздухопловства објављују се и на СРБском ФБРепортеру. Ово је други чланак.

———————————

5 новембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Бранко Станић

ДР АРЧИБАЛД РАЈС НА ЛЕТИЛИШТУ ЦЕРОВЦУ

Кроз Церовац, село надомак Шапца, прошао је и краће време на летилишту боравио познати швајцарски и светски научник-криминолог и велики српски пријатељ др Арчибалд Рајс. Захваљујући том његовом боравку у Церовцу остала су нам драгоцена сведочења о нашем првом ратном аеродрому.

Др Рајс је позван од српске Владе да једном научном анкетом утврди зверства и злочине учињене 1914. године од аустроугарских трупа. Ове злочине непријатељ је извршио по преласку Дрине и Саве за време његовог првог упада у Србију. У Србију је др Рајс допутовао крајем августа 1914. године.

У Мачви, Поцерини, Јадру и другде сакупио је материјал који је изнео широј јавности Европе и којим је раскринкао аустроугарске војнике и официре као обичне злочинце. Културна Европа бива згражена и запрепашћења злочинима извршеним над цивилним становништвом.

Своја путовања по Србији и цео ратни пут са српском војском до коначне победе описао је сам др Арчибалд Рајс у књизи “Шта сам видео и доживео у великим данима – Саопштења једног пријатеља из тешких времена”.

Доктор Арчибалд Рајс

“Путем Ваљево – Лајковац – Уб – Трстеница стигли смо у Обреновац”, писао је др Рајс у својој књизи. У Обреновцу је са пратиоцима преноћио и рано следећег јутра наставили су пут према Шапцу. Иза Дебрца код Црвене Механе морали су скренути, из безбедносних разлога, с главног друма. Тај део пута је ишао дуж реке Саве чије су обале биле голе и нису пружале довољну заштиту од погледа с пречанске стране. Зато су одлучили да у Шабац стигну околним путевима преко Владимираца. Знали су да то неће бити лако с њиховим тешким аутомобилом. И главни друм је био прилично лош и пун блата, а тек споредни. Да несрећа буде већа, почела је и киша. У Скупљену су се заглибили и тек уз помоћ четири вола су успели да се извуку.

После неколико километара возећи се кроз блато и по киши нашли су се пред једном узбрдицом коју нису могли савладати. Поново су, гацајући у блату до колена, морали потражити негде волове. Нашли су их тек након једног часа мучног тражења. Волова није било јер су их користили коморџије у српској војсци за снабдевање трупа и за превоз рањеника.

Уз тешку муку извукли су, како каже др Рајс, њихову крнтију на брежуљак. Волове више нису пуштали већ их реквираше заједно са вођама, сељацима, да их вуку до Владимираца, где су и ноћили.

“Сутрадан ујутру – пише даље др Рајс у својој књизи – време је било лепо, али путеви су у грозном стању. Стога, да не започнемо искуство од пређашњег дана, решили смо да идемо аутомобилом до Церовца и одатле на сељачким колима. Али имали смо чак тешкоћа да доведемо наша гломазна кола до Церовца.”

Томићев Орлић спреман за полетање. Механичари Антић и Милекић са војницима држе авион при проби мотора

О селу др Арчибалд Рајс пише:

“Церовац је наш авијатички центар, ако се тако може назвати једна ливада на којој се налази једини авион српске војске. То је један мали Блерио од 50 коња, склоњен под један импровизован хангар: десетак колаца изнад којих је опружена једна мушема. Кад дува ветар, по један војник мора да се грчевито ухвати за сваки колац да не би цео “хангар” одлетео. Има само један авијатичар, потпоручник Миодраг Томић, Блериов ученик. Томић је храбар. Он сваког дана на свом малом апарату врши извидничке летове који морају сметати Аустро-Мађаре, што сведоче многобројни трагови од куршума. То је била цела авијатичка служба српске војске у почетку рата. Касније сам нашао Томића на Верткопу, на солунском фронту, али тада француско-српска авијација није уступала бугарско-немачкој авијацији.”

Потпоручник Миодраг Томић, пилот

Један од првих српских пилота, потпоручник Миодраг Томић, рођен је 1888. године у Страгарима код Крагујевца. Српска влада упутила је М. Томића и још пет питомаца на летачку обуку у Француску 1912. године. Томић се обучавао у школи код чувеног авиоконструктора и аса ваздухопловства Блериа у авиону једноседу. На Солунском фронту успешно наставља ратни пут и крајем рата унапређен је у чин капетана. У новонасталој Краљевини Југославији М. Томић заузима истакнуто место у ваздухопловству и остаје на дужности све до напада на Југославију 6. априла 1941. године.

Јулићанка, њива у Церовцу код Шапца са које је пилот Миодраг Томић полетао у извиђање (Фото: Милан Станојчић Џони)

Др Рајс је приликом боравка у Церовцу забележио и прва убиства цивилног становништва која су починили аустроугарски војници. Догодило се то при упаду њихових трупа у село у току завршних операција Церске битке. У протоколу умрлих у меховљанској цркви је наведено да су 20. августа 1914. године заклани ножем од аустроугарске војске пред Лескића механом шездесетпетогодишњи Јовица Гавриловић и шездесетогодишњи Живко Поповић. Јованку Кузмановић, жену Живкову, стару 35 година, исекли су аустроугарски војници. Једино су њих троје остали у селу и настрадали. Сахрањени су поред друма где су и убијени.

„По одступању аустроугарске војске – прича Слободан Симић – моја баба Живана присуствовала је откопавању лешева. Сви су били поклани, а Јованки су руке биле провучене кроз просечене дојке.“

Био је ово само почетак нечувених злочина аустрограских војника које је забележио др Арчибалд Рајс.

До дана данашњег у широј јавности није се ништа знало о аеродрому у Церовцу. Зато апелујемо на Церовчане да у Јулићанки поставе спомен плочу у знак сећања на један од првих српских ратних аеродрома. На аеродром одакле је полетео авион у прву ваздушну борбу на Српском фронту у Првом светском рату.

Нека 27. август буде дан када ћемо одати почаст српским пилотима из свих ратова.

Председник Далматинског комитета за људска права из Сплита Тончи Мајић, који је својевремено открио и допринео процесуирању злочина у Лори, није изненађен скандалозном одлуком суда у Загребу који је недавно петорицу бивших хрватских војника осудио на врло благе казне од годину до три и по за ратне злочине против припадника бивше ЈНА и српских цивила у логору Керестинец.

05. 11. 2012. Ђ. Баровић – Вести

-Треба знати да су хрватске судије Туђмановски муљ у правосуђу. Он је почетком деведесетих створио то судство на своју слику и прилику и оно и не може бити другачије него – кривоусто. Они не виде себе као гаранцију принципа правичности, него као борце на бранику домовине.

 

Слажете ли се да је чудно да се некоме умањи казна за ратни злочин зато што је учествовао у рату или је сиромашан?
– Задржимо се само на учешћу у рату као олакшавајућој околности. Уколико се прихвати овај начин размишљања онда сваки ратни злочинац – не само у Хрватској и на Балкану него и у свету – већ унапред може да рачуна на благу казну. Једино што у свету судије неће у пресуди написати таква неинтелигентна образложења као што ће наши.

Цепање заставе

Средином прошлог месеца сте прославили две године како цепате и на адресу председника Хрватске Иве Јосиповића шаљете хрватску заставу.
– Протекло је слављенички. Заиста, сваки месец покидам по једну државну заставу и пошаљем је Јосиповићу, али и државном тужиоцу Хрватске, Младену Бајићу. Моја порука је веома једноставна: немате државу, немате правосуђе, е па не заслужујете ни заставу.

Докле се стигло са процесима за Лору 2 и 3?
– Лора 2 је поступак у којем ће се судити за убиство тројице заробљеника и систематско мучење и иживљавање над десетинама других, али нико не зна шта се ту заправо више чека и зашто суђење не почиње. Прошло је седам година од фактичког окончања истраге, тј. саслушања и последњих сведока. Такође, оптужница је правоснажна већ три године.

А Лора 3?
– Очигледно сам требао да останем у затвору због кидања заставе само да би се зауставила и ова истрага. Подсетићу вас, Лора 3 требало би да се бави убиством 14 црногорских резервиста, од којих је већина последњи пут жива виђена у Лори. Није тајна да Далматински комитет има документацију о тим убиствима, чак и такву у којој очевидац злочина наводи имена убица и нуди се као сведок.

Ко је по Вашем мишљењу крив што се ти случајеви још не процесуирају?
Исти онај који стоји и иза мога хапшења, главни државни тужилац Хрватске, Младен Бајић. Он је као војни тужилац у Сплиту учествовао у прогонима цивила српске националности одведених у Лору, иако је био свестан да су невини. Постоје писани документи да је знао за мучења и убиства управо када су се тамо догађала, али није ништа урадио да их спречи. Без Младена Бајића злочин у Лори не би био могућ. Зато, док год је Младен Бајић главни државни тужилац, од суђења за Лору неће бити ништа.
 
Србија ћути

Да ли би српско Тужилаштво за ратне злочине требало да се посвети истрази око догађаја у Лори?
-То би заиста било тако да већ није дегутантно, ако не и индикативно, да се с актером најгорих ратних злочина у Далмацији, данас главним државним тужиоцем, његове београдске и подгоричке колеге тако добро слажу. Од када су, у фебруару 2005. Младен Бајић и Владимир Вукчевић потписали споразум о непосредној сарадњи, случај Лора је стао. Нисам запазио да су медији пренели било какву примедбу српског или црногорског тужиоца на рад Младена Бајића и непроцесуирање Лоре, највећег хрватског ратног мучилишта.

***************

 ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Жупанијски суд у Загребу: Џелатима из логора Керестинец милост због сиромаштва!?

Ослобођење Црне Горе од Османлија за Бошњаке – геноцид

Зашто Црна Гора није обележила 100 година Првог балканског рата. Бошњачка дијаспора тражила да се држава „огради од геноцида“ почињеног 1912. године

Држава Црна Гора није званично обележила 100 година Првог балканског рата, без обзира на то што је у тој јуначкој епопеји ослобођен већи број градова који су сада у саставу ове државе, као и Пећ и Ђаковица, који су јој тада припали.

У ратним операцијама црногорске војске које је водио бригадир (бригадни генерал) Јанко Вукотић, потпомогнут локалним устаницима, ослобођени су Мојковац и Бијело Поље.

Упркос захтеву краља Николе, условљеног притисцима Аустроугарске „да не дира у Санџак“, самовољом Вукотића и жељом слободара у октобру 1912. године, Беране, Рожаје, али и Плав и Гусиње, који су ревизијом Санстефанског уговора били враћени Турској, припојени су Црној Гори.

Да обележавања великог јубилеја неће бити, наговештено је почетком октобра, када је директор Историјског института Црне Горе др Радослав Распоповић, казао да та институција нема новца, односно да чека одговор Владе о могућностима финансирања организовања скупа.

До краја октобра, Црногорска академија наука и уметности (ЦАНУ), такође није организовала никакав научни скуп којим би се подсетило на дане када је Црна Гора заокружила своје границе и на време када се на овом делу њене територије први пут завијорио црногорски барјак слободе.

Обележавање јубилеја тако је препуштено локалним властима на северу Црне Горе, од којих су само оне у Пљевљима, где једино на овом подручју власт држи опозиција, обележиле светли датум низом манифестација, али и научним скупом.

У Бијелом Пољу, потпредседник општине Радован Обрадовић „засада не зна ништа о обележавању јубилеја“, уз ограду да су га обележиле Црквена општина и неке странке. У Мојковцу председник СО Славенко Блажевић такође не зна ништа о томе.

Из Плава и Гусиња, где је већински бошњачко-албански живаљ, о јубилеју ни речи, осим што је „у име грађана ових општина“ из Њујорка отишла на руке званичника у Подгорици „декларација“.

У њој се тражи да се црногорске власти ограде од геноцида извршеног од државних органа Црне Горе над Бошњацима и Албанцима у ова два места 1912. и годину дана касније.

Колико је Црна Гора постала „шира“ ослобађањем само Васојевића од Турака, знају сви у овој држави, посебно историчари. Знао је то добро и један од васојевићких првака и вођа устаника Авро Цемовић, када је у вербалном „мегдану“ са неприкосновеним краљем Николом, без устезања изрекао чувене речи:

„Господару, ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по’ земље, па ти је дао да ш’ њом управљаш и на њу живиш! Немој господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелити виша ће моја држава од твоје бити, макар један чеперак!“

Зашто је званична Црна Гора прећутала подвиге бригадира Вукотића, Авра Цемовића и многих знаних и незнаних јунака? Да ли су се „турбо-Црногорци“ из политичке елите постидели подвига славних предака, или су водили рачуна о изборима и зарад гласова „заборавили“ на јуначке дане у којима је било и примера нечовештва о којима, наравно, треба говорити.

Славни преци, да могу да устану, без сумње би се постидели дела свог потомства.

М. Секуловић (Новости)

Судски процес над последњим оптуженим пред МТБЈ Гораном Хаџићем, почео је 16. октобра текуће године. Бивши председник Републике Српске Крајине оптужен је по 14 тачака оптужнице, укључујући убиства, прогоне, мучења, депортације, рушење имовине и друго. Тужилаштво тврди да је Горан Хаџић починио ове злочине кроз учешће у “удруженом злочиначком подухвату” (joint criminal enterprise) са другим учесницима, међу којима су С. Милошевић, М. Марић, В. Шешељ, Ј. Станишић, Ф. Симатовић, па чак и Аркан. Како је постало јасно већ првог дана процеса, тужилаштво је планирало да осуди Хаџића као зачетника “првог етничког чишћења” у историји бивше Југославије.

05.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев

Два главна сведока против Г. Хаџића који су сведочили протекле две недеље – његове су бивше колеге из руководства Српских крајина: Вељко Џакула, бивши председник Српске аутономне регије Западна Славонија, као и члан руководства СДС Боривоје Савић. Њихова сведочења тичу се тога како се Хаџић дружио са Слободаном Милошевићем (и као бајаги, био од њега потпуно зависан), као и са Арканом, како је он знао за почињене злочине и да није мислио на заједнички суживот Срба и Хрвата. Другим речима, сведоци су дали класична инсајдерска сведочења – о субјективној страни почињених злочина. Међутим, та два сведока су у целини оставила јако жалостан утисак. Што се тиче В. Џакуле, његов положај је јасан свима – он је једини руководилац српских аутономних регија против кога Хашки трибунал није подигао оптужницу. Он је већ сведочио и на процесу против Милана Мартића и како се сад испоставило, наступао је и на другим процесима али тајно, то јест као “заштићени” сведок. Није тешко досетити се против кога је још радио Џакула! У пресуди Милану Мартићу, судије су се неколико десетина пута ослониле на сведочење Џакуле.¹ И то је схватљиво, треба одрадити “указано поверење”. Колико само вреди Џакулина прича како је Хаџић наредио напад на Новску и Нову Градишку, а како је он – Џакула – то зауставио! Положај другог сведока Б. Савића је умногоме сличан. Он је већ сведочио против руководилаца српске безбедносне службе (Ј. Станишића и Ф. Симатовића) и за њега више нема повратка назад. Што је још једном потврдило и унакрсно испитивање, на коме су “испливале” заслуге сведока пред српским крајинама, што значи да је он предмет уцене за МТБЈ!

Горан Хаџић је де факто већ осуђен. Јер је Хашки трибунал већ осудио и “самопроглашену” Републику Српску Крајину (и друге “самопроглашене”српске крајине) и српске снаге којима је командовао њен председник. Бивши председници Републике Српске Крајине Милан Мартић и Милан Бабић су већ осуђени. Практично је оправдано велико етничко чишћење, операција “Олуја”. Без обзира на то што су два генерала која су је предводила – А. Готовина и М. Маркаћ – осуђени од МТБЈ на 24 и 17 година, њих нису осудили за етничко чишћење српског народа, него због кршења норми међународног хуманитарног права за време његовог спровођења! На отварању судског процеса тужилац је изјавио да је 1997. године “нестала” Република Српска Крајина и да је била мирно реинтегрисана (!!!) у састав Хрватске.

Међутим, ризиковаћу да претпоставим да је Горану Хаџићу дата шанса. Једна једина, но она је протекле две недеље стално висила у ваздуху. Ради се о томе да се сва кривица свали на онога кога Хашки трибунал није могао осудити – на Слободана Милошевића. За Хашки трибунал Горан Хаџић је ситна риба и у трибуналу су спремни да га замене за “главни посао свог живота”. Управо зато се Горану Хаџићу већ на почетку процеса предлаже та верзија о његовом “дружењу” са Слободаном Милошевићем и о његовој “зависности” од Милошевића. Намера је више него провидна – свали све на председника Србије и постоје шансе за милост. Пример Милана Милутиновића вам је пред очима…

Само што, осим примера М. Милутиновића постоји још и пример Милана Бабића. Без обзира што је Бабић учинио све што је од њега тражило тужилаштво, он не само да је био осуђен, него је био и убијен за време сведочења против Милана Мартића! Иако су из Хашког трибунала изјавили да је то било самоубиство, они нису могли објаснити како је М. Бабић успео да се обеси у седећем положају, зашто је претходно ставио себи на главу пластичну кесу и због чега су трагови на његовом врату неколико пута мање ширине од каиша на коме је он “висио”. Без обзира на то што свака од указаних чињеница и појединачно представљају основу за сумњу у верзију о самоубиству, руководство трибунала је изјавило да нема потребе за даљом истрагом. Понављам, наговештај је испао више него провидан…

1 Види.: Prosecutor v. Milan Martic, Judgement, 12 Jun 2007 (Види., на пример, параграфе 333, 335, 336 и др.)