Category: СВЕ ОБЈАВЕ
ЗАКЛЕТВА, документарни филм (видео)
ЗАКЛЕТВА, докуметарни филм о оснивању Војске Републике Српске.
Након двадесет година у документарном запису Заклетва подсјећамо се на 1992. годину, вријеме нестанка СФРЈ и њених оружаних снага ЈНА-е, те формирању Војске Републике Српске. За Заклетву говори 35 саговорника, генерали, борци, народ и политичари. Након двадесет година неки од њих, по први пут…
01.11.2012. за ФБР Бранко Илић
Syria: Christian community faces another northern Cyprus, Iraq and Kosovo
Northern Cyprus, Iraq, Kosovo and now Syria all have one binding feature and that is the collapse of Christianity always follows in the wake of Western meddling.
It appears that the policy of Saudi Arabia, which does not tolerate one non-Muslim place of worship, is being enacted by elites in London and Washington when it comes to their respective foreign policy. Despite this, the vast majority of churches in the West either remain silent, or they have accepted that the Christian faith is in decline and not worth defending.
Throughout Africa, Asia, Europe and North America, nations like Saudi Arabia are intent on spreading a conservative version of Islam which seeks no compromise. Yet political elites in these nations are not demanding that Saudi Arabia and other draconian nations, open up to other non-Muslim faiths and other sects within Islam. It is a clear win-win policy for Saudi Arabia. Therefore, religious and political elites in Riyadh must be laughing at such a spineless international community, which is working in collusion with the most draconian nation on this planet.
It must be pointed out that moderate Islam and non-Muslims are bearing the hatred of radical Sunni Islam, which seeks a monoculture and to destroy moderate forces. In Turkey the Alevi suffer persecution, in Pakistan and Indonesia the Ahmadiyya Muslim community suffers greatly and many Shia Muslims are killed in Pakistan. When moderate Sunni Muslim voices challenge the Sunni Islamist inquisition, then they are also put in the firing line. Likewise, in Libya and northern Mali the Sufi faith is under threat from Islamists, which have been destroying Sufi shrines and other areas related to this branch of Islam. Even moderate versions of Islam in Pakistan within various Sunni branches are being influenced by the harbingers of hatred.
Archbishop Chrysostomos of Cyprus referred to the fact that the government of Bashar al-Assad in Syria stands by all minorities and the various Christian communities. The thought of the FSA emerging victorious along with various different Islamist terrorist groups is certainly creating fear and panic to the Archbishop of Cyprus. He commented about the plight of Christians within the Middle East and stated that “certainly Christianity is in danger, especially in Syria.”
This comment would have been laughed at in early 2011 because under the government of Bashar al-Assad the Christian community and all faith groups had hope. Likewise, women never had to worry about what the future held for them under an Islamist state like Saudi Arabia, where women are forbidden to drive and to dress how they like. However, once nations like Saudi Arabia, Qatar and Turkey saw an opening in Syria and had the support of America, France and the United Kingdom; then political elites in Ankara, Doha and Riyadh decided to embark on supporting sectarianism, terrorism and spreading Salafi ideology. They did this with the full backing of elites in Washington, London and Paris but while America and the United Kingdom appear to be cooling – the same destabilization policies are continuing.
In Kosovo it was stated by Modern Tokyo Times that “The Turks could never destroy the ‘spirit and soul’ of the Orthodox Christian community in Kosovo despite the enslavement of young Christian boys being converted to Islam, dhimmitude, wars, heavy taxation and other factors. Fascism also couldn’t destroy this community during World War Two. However, the American political leadership and British political leadership laid down the foundations for the destruction of this embattled community.”
Therefore, whenever London and Washington weave their geopolitical games in the Balkans and the Middle East, the end result is always the same. This applies to the weakening of all minority faiths and clearly the Christians, Alawites, the Shia and other communities like the Druze, have much to fear in Syria if the Free Syrian Army (FSA) and outside meddling overthrows the government of Syria. Indeed, mainstream Sunni Muslim religious leaders like the Grand Mufti of Syria also have much to fear. After all, just like Sufi shrines are now being destroyed in Libya, the same Islamists will also try to destroy liberal Sunni Islamic values in Syria.
The Russian Federation understands the reality of Islamism and terrorism because many parts of the Caucasus face serious problems. In other parts of this nation like in Tatarstan, the Sufi leadership also faces death and hatred by Islamists just like in Dagestan in the Caucasus region. The heart and soul of Islam is being challenged by Islamists in many parts of the world. Therefore, even when Muslims are small minorities, it is clear that Islamists seek to fill any vacuum open to them in order to spread divisions and sow the seeds of hatred.
In Iraq vast numbers of people fled the carnage which followed the American led invasion. The percentage of Christians which left Iraq was enormous and now the same fate awaits them in Syria. Therefore, within parts of the Balkans and the Middle East the same geopolitical policies of Washington and London keep on helping to cleanse the various Christian communities. It also matters not if during war or during so-called peacetime because the ongoing destruction of Orthodox Christianity continues in northern Cyprus and Kosovo. Indeed, many Orthodox Christians have been killed by the mainly Muslim Albanians in Kosovo since the ending of the conflict. Yet, and this is important, how many Kosovo Albanians are in prison for killing Orthodox Christians during peacetime in Kosovo?
Syria under the current leader, Bashar al-Assad, not only protects all faith groups but this nation under his leadership took in millions of refugees from several nations within the Middle East. Many of these refugees came from Iraq because of terrorism and sectarianism which was unleashed after the US led invasion of this nation. During this crisis the elites in Damascus welcomed refugees irrespective of faith. Therefore, vast numbers of Sunni Muslims, Shia Muslims, Christians and other faith communities were given sanctuary in Syria.
However, this nation is now being destabilized by many outside nations which desire to alter the religious and political map of the Middle East. Christians, and all Syrians who support the mosaic of this nation, have much to fear given the reality of what happened in Afghanistan, Iraq, Libya and Kosovo.
Bishop Antoine Audo stated about his beloved Syria that “In the city of Homs, home to what was the country’s second-largest Christian community, all but a few of the faithful were forced to leave after a wave of persecution — all the churches desecrated.”
Bishop Antoine Audo also states that “If Christians in my country were reduced to a token few; it would be disastrous because, until now, ours has been one of the last remaining strong Christian centers in the whole of the Middle East.”
The Christian community was forced to flee the barbarity of the FSA and various different Islamist terrorist groups which have been supported by America, Turkey, Saudi Arabia, the United Kingdom, Qatar and France. Likewise, Christian churches, just like in Kosovo and northern Cyprus, have been destroyed by the friends of Washington. Therefore, the Christian community relies on the power of the armed forces of Syria to repulse the various terrorist, mercenary and seditious movements.
Recently a leading cleric from Saudi Arabia called for the destruction of churches throughout Arabia. Given the political elites in Washington, London and Paris, and remembering past history; then this cleric may soon get his wish in Syria if the FSA and Islamists win the day?
The forces which support the mosaic of Syria are based throughout the government of this nation. Likewise, all leading religious figures in Syria irrespective of faith are adamant that outside meddling must stop. It is time to listen to people on the ground and whose voices have been marginalized by the mass media. Syria needs breathing space in order to solve their own situation through the institutions which exist and to expand on areas which favor the majority of Syrians. Therefore, it is essential that outside nations stop supporting religious cleansing, terrorism, sectarianism and sedition.
———————————
Хилари Клинтон – «породичним послом» на Балкану
Четири дана су представници Европске уније и САД покушавали да заврше, како се изразила представница Стејт департмента САД, «незавршене послове» на Блакану. Државни секретар Хилари Клинтон и представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон посетили су прво Босну, Србију и Косово, а крајем радне недеље турнеју завршавају у Црној Гори и Македонији.
01.11.2012. Глас Русије, пише: Андреј Федјашин, Виталиј Раднајев
Фото: EPA
За Клинтонову «незавршени послови» на Балкану су скоро «породични послови». За време председничког мандата њеног мужа Била Клинтона НАТО је уз пуну подршку ЕУ водио борбена дејства на територији, која се некада звала суверена Југославија. Блок је подржавао једну од страна у грађанском рату вођеном деведесетих. За време бомбардовања Србије усавршене су методе «хуманитарних интервенција». Касније су оне широке примењиване у Либији. САД и НАТО би желели да их примене и у Сирији. Само што их руски и кинески вето у Савету безбедности УН онемогућава да понове «српски сценарио».
Такав снажан «десант» на Балкан изазван је забринутошћу Брисела и НАТО-а поводом сарадње Србије и Русије, наглашава стручњак Института за словенске студије РАН Александар Карасев.
Треба нагласити да је актуелно српско руководство, посебно нови српски председник Томислав Николић, у великој мери окренуто Русији. Они граде активну економску и политичку сарадњу. А то се не допада неким круговима у ЕУ. Али то је објективна реалност, с којом се ваља помирити.
На Београд ће сада вршити све већи и већи притисак како би му наметнули сценарио решавања косовског питања – мишљење је водећег руског стручњака за историју јужнословенских народа Јелене Гускове.
Права навала лидера свих нивоа, из САД и ЕУ, на Балкан сведоче о томе да почиње још један притисак на Србију. Чиме покушавају да намаме Београд? Реч је о уласку у ЕУ. Данас се не поставља питање НАТО-а, јер је око 60 % становништва Србије против уласка у НАТО. А улазак у Европску унију је главна тема.
Највећа заблуда о тим крвавим временима је да су НАТО авиони почели да бомбардују Србију тек 1999 године. Због Косова. Ни сличајно. Блок је почео да бомбардује српске положаје у Босни и Херцеговини још 1995. године. И тада су учествовали авиони ВВС Немачке.
У НАТО и ЕУ ни тада, ни сада не желе да се сете, колико је сва та једнострана подршка коштала Србе и каква су све брутална етничка чишћења спроведена у свим бившим југословенским републикама. Из Хрватске је протерано 300 хиљада Срба, са Косова – 350 хиљада. Спаљено је хиљаде српских кућа, цркава и манастира.
Амерички листови пишу да ће балканска посета за Хилари Клинтон бити последња за време обављања дужности америчког државног секретара. Почетком следеће године она ће напустити овај положај. У Америци се не искључује могућност да се Клинтон кандидује за председника на изборима 2016 године.
Где се налази европска перионица?
Ових дана немачко издање Билд саопштило је да се сваке године у Немачкој опере 10 милијарди евра. Шта више, 2011. године обим датог криминалног заната увећан је за 17%, достигавши највиши ниво од 1993. године – када је у земљи био усвојен закон о супротстављању прању новца. При томе црне милијарде у Немачку стижу из Европе, а на прво место у својству извора експерти стављају Италију.
01.11.2012. Глас Русије
Фото: РИА Новости
Није тајна да данас у ЕУ многи са надом гледају у Немачку као једини реални фактор који је у стању да изведе из кризе зону евра. Ипак са исто тако великим надама на Немце гледају криминални посленици. за њих немачка финансијско-економска моћ и политичка стабилност гаранција су њиховог сопственог успеха. Тако да појава италијанско-немачке везе за прање новца није ни мало случајна, истакао је у разговору за Глас Русије председник Института високе школе геополитике, главни уредник италијанског листа Геополитика Тиберио Грациани.
Мафија делује као паразит: напада здраве државе и структуре. То што се дешава са Немачком није случајно, посебно узимајући у обзир актуалну европску кризу. Мафија осваја јаке земље и при томе их удара у слаба места. Немачку европљани виде као стабилну и у економском и у политичком погледу. Али испоставља се да и тамо постоје слаба места која може да искористи у своје сврхе криминални свет.
Заиста, огранизовани криминал успешно користи у својим интересима јаке стране Немачке државе – њен јак законодавни ситем, развијеност демократских институција, ниску корумпираност различитих служби по европским мерилима, стабилно и високоликвидно финансијско тржиште. Управо ове предности Немачке на парадоксални начин отежавају супротстављање прању новца. Оне омогућавају криминалцима да користе разне легалне канале- подвукао је у интервјуу за Глас Русије професор Немачког института за међународну политику и безбедност Фонда за науку и политику Ханс-Хенинг Шредер:
Чланак у издању Билд само је оголио проблеме, који постоје у Немачкој око прања новца. Банке не треба да прећуткују сличне случајеве као што се то често дешава. Ако сазнају за прање новца, ако се појављују макар неке сумње, оне треба да пријављују ове процесе. Али ако у банкама макар теоријски може да се постигне транспарентност, у случајупрања новца преко приватних лица и предузећа, то је много теже учинити. За Немачку супротстављање прању прихода европских криминалних структура заиста је велики проблем.
Ипак било би очигледно појединостављивање водити проблем искључиво на неефикасна дејства одговарајућих немачких служби. У данашњој ЕУ постоји разграната мрежа „праоница новца“ и Немачка је само један њен чвор, рекао је слушаоцима Гласа Русије експерт у области сиве економије, професор аустријског Универзитета у Линцу Фридрих Шнајдер.
Немачка је патуљак у прању новца. Италија пере годишње од 60 до 80 милијарди евра, читава Европа 360 милијарди. Новчани токови долазе у Немачку зато што је тамо већи профит и поузданост финансијског система. Али реч је већ о опраном новцу. Наравно, најефикасније средство у борби против овог зла је уништавање криминала као таквог. Тада се новац не би прао. Ипак јасно је да у условима либерализације тржишта капитала са отвореним границама то је практично немогуће учинити. Са друге стране, не желимо и не можемо да се вратимо регулисаним и контролисаним токовима капитала. Уз то немамо међународне органиазције које су у стању да ефикасно гоне оне који перу новац. Зато борба против овог зла храмље. Могуће је наравно пооштрити законе, искомпликовати плаћање готовином. Али најбоље је уклонити узроке криминала, ликвидирати трговину љдима и наркотицима. Тада ће криминалу пасти приходи и мање ће се новца прати.
За сада је проблем организованог криминала далеко од решења. Помоћу прања новца мафија се богати, јача, шири се и пере још више. Све су активније у том криминалном бизнису земље Централне и Источне Европе. Ево шта се може наћи у поверљивим документима из амбасаде САД у Софији. Они су датирани 2005. годином – али од тада ситауација се очигледно није опоравила: Сила организованог криминала и његова некажњивост је вероватно најозбиљнији проблем савремене Бугарске. Бугарски организовани криминал се посебно активно бави прањем новца у међународним размерама, незаконитим прометом наркотика и фалсификовањем новца. Специјалитет бугарског криминалног света је фалсификовње долара и у све већем обиму евра. Из Бугарске лажне монете иду у Француску, Грчку, Италију, Шпанију, у исте те финансијске праонице.
Комитет УН за борбу против криминала саопштава да се у свету сваке године опере више од трилион евра. Када би овај новац отишао у добре сврхе борбе против кризе!
БЕСЕДА О гресима језика
О гресима језика :
Рекох: чуваћу се на путовима својим
да не згријешим језиком својим (Пс. 38, 2)
Грех језика је најчешћи и најбржи грех. Ко у ријечи не погрешује, онај је савршен, вели апостол Јаков (Јак. 3, 2).
01.11.2012. за ФБР приредио Урош Ћурковић
Када покајник пође путовима Божјим, т.ј. када почне живети по заповестима Божјим, нека се труди прво да језиком не сагреши. Такво је правило био поставио себи и покајани Давид. Нарочито се решио био, да ћути пред противницима својим: зауздаћу уста своја када грешник стане преда ме.
Ево прекрасног правила за оне који се од греха лече. Када га оптужују, он не одговара; када га клеветају, он ћути. У истини, шта помаже и говорити разјареном неправеднику, који Бога нема пред собом? Ако му о злу говориш, још више ћеш га раздражити, ако ли о добру, учинићеш га ругачем светиње. Пред Пилатом Христос је ћутао. Зар мени не одговараш? рече му Пилат. Шта да ти одговори, кад немаш уши да чујеш ни разум да разумеш?
Гле, ћутање праведника пред неправедником још може најбоље да утиче на неправедника. Остављен да сам тумачи ћутање праведника неправедник га може протумачити на корист душе своје, док ће сваки одговор, бео или црн, тумачити на зло и на осуду другога а на оправдање себе.
Благо оном ко се научи језиком владати.
О Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти који си нам показао примером, како и кад треба говорити, показао си нам примером, како и кад треба ћутати. Помози нам Духом Твојим Светим, да не згрешимо језиком. Теби слава и хвала вавек.
Амин.
+ + +
Свети Владика Николај Србски
Рекордна незапосленост у 17 земаља, чланица еврозоне!
БРИСЕЛ – Незапосленост је у 17 чланица Европске уније које користе евро у септембру порасла на рекордних 11,6 одсто, са ревидираних навише 11,5 одсто у августу, будући да је велики део тог монетарног региона потонуо у рецесију, показали су данас објављени подаци статистичке службе ЕУ, Евростат.
01.11.2012. извор: Танјуг
Највећу незапосленост у еврозони, од 25,8 одсто, имала је Шпанија, мада за њом није далеко ни Грчка са стопом од 25,1 одсто, мада се тај показатељ односи на јули, пренела је агенција АП.
Обе земље, које су у центру трогодишње дужничке кризе у еврозони, имају стопу незапослености међу младима већу од 50 одсто.
Евростат је такође саопштио да је инФлација у зони евра у октобру опала на 2,5 одсто, са 2,6 процената претходног месеца, мада је и даље изнад циља Европске централне банке који је још од децембра 2010. испод, али близу два одсто.
Прелиминарни подаци показују да су цене енергената, које су тренутно главни покретач инФлације, порасле 7,8 одсто у октобру, успоривши после пораста од 9,1 одсто у септембру.
МЈЕСЕЦ СЈЕЋАЊА НА СТРАДАЊЕ СРБА У 20. ВИЈЕКУ
Светосавска Омладинска Заједница – Бањалука у сарадњи са Удружењем студената др Милан Васић организује циклус предавања у Светосавком Културном Клубу, улица Бана Милосављевића број 8, у Бања Луци, под именом: МЈЕСЕЦ СЈЕЋАЊА НА СТРАДАЊЕ СРБА У 20. ВИЈЕКУ.
01.11.2012. извор: ФБ страница „ВОСТАНИ СЕРБИЕ – VOSTANI SERBIE“, за ФБР приредила Биљана Диковић
ПРОГРАМ ЦИКЛУСА ПРЕДАВАЊА:
1. ПЕТАК 02.11.2012
ДР ДУШАН БАСТАШИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК УДРУЖЕЊА ЈАДОВНО 1941
„НАШЕ ЈАДОВНО (1941-1945): КУЛТУРА СЈЕЋАЊА И ПАМЋЕЊА“
2. ПЕТАК 09.11.2012
ЈЕРЕЈ МР ДРАГАН ШУЋУР
„СТРАДАЊЕ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА У НДХ 1941-1945)“
3. ПЕТАК 16.11.2012
ДРАГОСЛАВ ИЛИЋ
„ХОЛОКАУСТ И ГЕНОЦИД НДХ НА ТЕРИТОРИЈИ СРЕЗА САНСКИ МОСТ У ПЕРИОДУ 1941-1943 ГОДИНЕ“
4. ПЕТАК 23.11.2012
ДР ГОРАН ЛАТИНОВИЋ, ИСТОРИЧАР
„СТРАДАЊЕ СРБА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (1914-1918)“
5. ПЕТАК 30.11.2012
ДР ЈОВАН БАБИЋ
„СТРАДАЊЕ СРБА ИЗ СРЕМА У НДХ (1941-1945)“
6. ПЕТАК 07.12.2012
МАРКО ЈАНКОВИЋ
„ОПШТИНА КОЗАРСКА ДУБИЦА У РАТНИМ СУКОБИМА 1995. ГОДИНЕ“
ТАБЛОИД: Шокантно – Нема ништа од руских кредита!
Шокантно! Српски званичници на болестан начин изигравају договоре са Владом Русије… Нема ништа од руских кредита!
Очекујемо одговоре од председника Николића и премијера Дачића.
У Москви постоји дилема да ли српски политичари свесно опструишу сарадњу са Русијом, или је, заиста, реч о дилетантима који руководе Србијом.
31.10.2012. пише: Милован Бркић, магазин Таблоид
У јутарњем програму РТС-а, у уторак 30. октобра, кајроном су обавештавани гледаоци да је при крају реализација руског кредита од милијарду долара, намењеном као помоћ српском буџету за ову, и наредну календарску годину.
На исти начин своје читаоце су обавестиле и неке дневне новине у Београду.
Трагом ове вести кренули су истраживачи Таблоида, и дошли до шокантних сазнања.
Тачно је да је у разговору између председника Руске Федерације Владимира Путина и српског Томислава Николића у Сочију, било речи и о кредитима за подршку српском буџету и за обнову железнице у Србији.
Приликом ове посете руски председник је упутио српског колегу Николића да се српски премијер (Ивица Дачић) обрати писменим захтевом за одобравањем кредита за помоћ буџету у износу од једне милијарде, који је био планиран, као издатак у руском буџету.
Шта се даље догађало?
Дописницима Таблоида из Москве саопштено је да председник Владе Руске Федерације Дмитриј Медведев није, ни до данашњег дана, добио тај писмени захтев премијера Србије!
Уместо њега, писмени захтев упутио је министар финансија Млађан Динкић свом руском колеги Антону Силуанову, који није био задужен за реализацију овог посла, обавештавајући га да је српска страна спремна да формира радну групу за услове кредита и предложио је термине за састанак.
Руски министар финансија нашао се у неугодној ситуацији, јер је тај захтев требало поднети премијеру Дмитрију Медведеву.
Амбасадорка Србије у Москви Јелица Курјак позвана је тим поводом у Министарство спољних послова Русије, саопштавајући јој да српска страна не поштује договор два председника, и да то угрожава реализацију договореног кредита.
Како сазнају дописници Таблоида из Москве, амбасадорка Србије Јелица Курјак, како она тврди, послала је депешу премијеру Дачићу, извештавајући га о демаршу који јој је уручен. Амбасадорка Србије госпођа Курјак пренела је, потом, руском министарству спољних послова, да је добила одговор од премијера Дачића, којим он, од ње тражи да Амбасада Србије њему организује састанак у Москви, са још неким министрима, са руским премијером Медведевим, као званичну и радну посету.
Уследио је потом и одговор из кабинета премијера Медведева, да у наредних месец дана премијер нема слободних термина за пријем делегације из Србије, коју би предводио Ивица Дачић!
Шеф Руске Владе Дмитриј Медведев није спреман примити Дачића, јер је он понудио потпуно другачији формат рада – уместо званичног писма по једном конкретном питању, он инсистира на радној посети, па чак са делегацијом од 5-6 министра… Зато тај кредит и није планиран у Министарству финансија Русије.
О чему би са њима разговарали у Москви, када Влада Србије није способна ни писмо упутити? За такву врсту радне посете треба прецизна припрема, а српска страна не нуди ништа конкретно… То се зове, сматрају у Москви, политички туризам, па је и сврха позната. Дачићу се љуља столица премијера, под притиском споља (од стране Американаца, који желе избацити СПС из Владе) и изнутра (од стране Вучица, који намерава похапсити министре-социјалисте. Зато он жели ојачати своју позицију спекулишући на Руској подршци.
Иначе, нема ништа ни од продужетка разговора Вучића са Дмитријем Рогозином, замеником шефа Владе Руске Федерације, задуженим за војну индустрију, о изградњи наменске фабрике у Србији… Да ли је неко од сарадника Вучића отпутовао за Москву у сврху прецизирања услова заједничког пословања?
Или је и то државна тајна?
Познато је да је председник Николић позвао Владимира Путина да посети Србију, у вези почетка изградње гасовода Јужни ток.
Српски политичари, попут министра Баћевића, покушавају преварити домаћу јавност (здраво за готово) понављајући на сваком ћошку да ће Руски Председник доћи у Србију… Можда, можда… – је кључна реч.
Како ствари стоје, једва да ће се Путин одлучити за долазак, јер не воли он, за разлику од Николића, Дачића, Вучића и осталих у Београду – политички туризам. А са бајкерима њему је угодније састати се у отаџбини…
Таблоид пита: Председниче Николићу, да ли сте Ви свесни функције Председника државе која се налази у расулу, али која ипак рачуна на подршку Велике Русије? Да ли сте Ви у стању контролисати Ваше сараднике, координирати рад Владе, на крају да ли сте уопште саопштили Дачићу да он мора упутити поруку Дмитрију Медведеву да Русија одобри кредит Србији, и укључи милијарду долара у свој буџет?
Како ћете истрајати са непријатељима, када и са пријатељима не знате сарађивати на прави начин? Напаћени народ који има само наду у подршку Русије, чека да се Ви изјасните… Молим Вас!
И, на крају, још једно питање за Вас, господине председниче. Да ли Ви знате да је Русија одобрила Србији кредит од 800 милиона долара за ревитализацију Српске железнице? Да ли знате да је директор Руске железнице Владимир Јакунин, преко Амбасаде Србије, питао ко ће из Србије доћи по тај кредит (!), али нико није дошао, па послови на реализацији кредита не могу бити ни започети!
Таблоиду су јутрос рано саопштили у Министарству спољних послова Србије да са госпођом Јелицом Курјак постоји „затишје у комуникацијама”, обећавајући нам да ће одговорити на питање да ли је она, уопште, слала МИП-у Србије депеше, чију садржину смо навели у тексту.
Очекујемо одговоре од председника Николића и премијера Дачића.
У Москви постоји дилема да ли српски политичари свесно опструишу сарадњу са Русијом, или је, заиста, реч о дилетантима који руководе Србијом.
Знате ли ко су Лужички Срби? И сами пред истребљењем подигли су глас против одвајања Косова!
“Ми себе називамо Сербја, Серб, Сербоњка, а Србе у Србији – Јужни Сербја”.
Судбина Лужичких опомена осталим Србима!
16.02.2012.
Као и последњих година током грађанског рата на тлу бивше Југославије, немачки медији подржали су одлуку своје владе и када је било речи о признању Косова и кад се разматрало да Немачка буде прва земља на свету која ће своје представништво у Приштини подићи у ранг амбасаде.
Од те одлуке оградила се само једна политичка странка, левица (Die Linke), коју воде двојица истакнутих политичара Оскар Лафонтен и Грегор Гизи, и која је први пут последњих годину дана добила знатан број гласова и на подручју некадашње Западне Немачке. Али њихов став, иако заступају мишљење многих Немаца, медији су пренели на дну страна новина.
Нешто касније, кад су Лужички Срби организовали конференцију за новинаре на којој су указали на алармантно стање те мањине у Немачкој, уследила су многа питања на која су они Немцима одговорили да Србију сматрају својом прадомовином, а да понекад сународ са Балкана гледају као њихово “одлутало” потомство.
застава Лужичких Срба
Јан Нук је, заједно са осталим истакнутим представницима Лужичких Срба, објаснио да би Немци могли да размисле о мањинама на својој, а не на туђој територији и додао да у Немачкој тренутно живи 60.000 Лужичких Срба (у Саксонији 40.000 и у суседној покрајини Бранденбург 20.000) а окружени су са 6,5 милиона Немаца те две покрајине, односно са 82 милиона Немаца у целој држави.
Паралелно се запитао како ће бити Србима окруженим Албанцима на простору независног Косова. Тим провокативним питањем, скренуо је на себе пажњу тамошњих медија и невладиних организација и почео да, одговарајући на бројна питања, објашњава ко су, по историјским подацима Лужички Срби. “Ми себе називамо Сербја, Серб, Сербоњка, а Србе у Србији – Јужни Сербја”.
Додао је како су они са њихових првобитних насеобина “насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у плодан крај”.
Лужичке Србе су сачињавала бројна племена, од којих су били најзначајнији Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др. У 7. веку, жупан Дерван, пришао је Самовој држави, а у 8. и 9. веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они су се поново раздвојили и тако разједињени. Постали су жртве франачких и германских феудалаца али су преживели. Бранили су своју земљу и слободу па неки историчари кажу да су име племена Љутића добили зато што су били љути борци и задавали непријатељу страх.
“Карло Велики је 805. године”, објашњавао је Нук, “да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sobaricus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Борио се против њих а да Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој каже: “ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска”
Оваква немачка феудална експанзија, трајала је 200 година па су у 10. веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена сва лужичкосрпска земља.
Од 12 века освајачи су почели безобзирну колонизацију којој се и данас супротстављају. Остали су многи јунаци, борци за права Срба. Посебно је упамћен Србин Јан Чушка, који је предводио устанак 1794. па је Фредрих Виљем I против њега морао да доведе и редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: „Данас нисте власт ви, већ ми!“
У 16. веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук и данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат. После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, следила је за то казна. У Доњој Лужици је још горе, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истовремено избациване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве – да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце.
Али, до 18. века Срби, који су изгубили многа своја права, своје жупане и неку врсту судија, нису погубили интелектуалце. У доба хуманизма истакло се неколико њих: Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, (због напредних идеја је осуђен на 11 година) успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, философијом и написао хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор философије и песник, Јан Солфа, лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани, ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.
“Реформација, која је у себи садржала поред политичких и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала национални карактер бранећи националне интересе”, пише о Лужичким Србима историчар Јован Деретић.
Лужички Срби од 16. века говоре на два дијалекта: горњолужички и доњолужички, који се скоро могу назвати и различитим језицима. Баш као што је од шеснаестог века извршен притисак на веру Лужичких Срба, и од тада су они подељени на евангелисте и католике.
“Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545, додуше, остао је у рукопису, као и катахизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су сачувани у преписима”.
У доба просветитељства Лужички Срби изнедрили су научнике попут историчара Георга Кригача који је на латинском 1675. написао расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die enden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је и граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувао је ипак у многим преписима.
Михал Хренцел дочекао је руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу и другу традицију”
И међу Лужичким Србима католичке вере било је много интелектуалаца. Пре свих, Јакуб Тицин (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693. године, а написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу, док је Јуриј Хавштин Свјетлик оставио у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник.
Прве новине (Serbonj kurjer a ponjedar) покренуо је радник Јан Дејка 1809. Дух просветитељска био је тако јак да су неки немачки научници 19. века, са симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-181), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе.
Тек негде у то време, широка јавност сазнаје да нису сами и да тамо негде на Балкану имају “браћу”. Спорадичне информације долазиле су у време ратовања с Турцима 1876.
То је охрабрило и Србина Лужичког, Хандриј Зејлера (1804-1872), да пише стихове и постане највећи песник лужичког романтизма. Он је живео у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем 1826. Претпоставља се да му је српски књижевник помогао, па је Зејлер превео прву нашу народну песму “Девојка момка избира”. Нешто касније Зејлеров, уметнички круг добио је на поклон Вукову Пјесмарицу.
Касније је највише наших песама превео познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у новинама Лужичких Срба. И Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи.
Неколико је централних догађаја, како се и из текстова лужичко српских писаца види, који су били најважнији за ширење лужичко српске културе и одржања националног идентитета. Оснивање „Матице српске“ („Маћице сербске“), а које је уследило највише залагањем Арни Смолерса и Хадри Зајлерса (основане 1874. године, двадесетак година после оснивања „Матице српске“ у Пешти, чије је седиште после прешло у Нови Сад) као и оснивање друштва „Домовина“ 1912. године, значиле су упоришне тачке националног развоја овог народа. На једном месту Грга Новак пише да је језичка и културна реформа Вука Стефановића Караџића, која је у то доба била у пуном замаху, значила велики полет и за лужичкосрпску културу.
Тако од прилике завршава историја Лужичких Срба, народа који је после Првог светског рата желео своју политичку аутономију али му Вајмарска република, ни европске велесиле нису признале статус националне мањине. У том периоду је почео знатно да се смањује број Лужичких Срба. Нук је новинарима рекао да је у време Вајмарске републике (1920–1930) Лужичких Срба било 250.000, четири пута више него сада. Под нацистичким режимом, у време Хитлера, масовно су прогањани, уништавани и дискриминисани. У Источној Немачкој (NDR) после Другог светског рата само су формално уважавани, мада су имали културни дом у Дрездену, и свој лист, а језик Лужичких Срба је у покрајини, у местима где живе, важио као службени језик.
Писац Јуриј Брезан је национални литерата и хроничар Лужичких Срба током протеклог столећа. Објавио је више од 20 књига о Лужичким Србима на лужичкосрпском језику. По њему име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници, а данас, у уједињеној Немачкој, сви живе у области на истоку од Берлина према пољској граници и на југоистоку према Чехословачкој граници до Дрездена, и скоро да то име не смеју да користе.
ПОЈМОВИ
Берлин био блатњава бара
Име Лужичких Срба први пут су давнашњи историчари забележили 632. године у Фредегеровој хроници. Лужички Срби су први дали називе градова које су одонда насељавали. Дрјежџен је првобитно име града који се данас зове Дрезден. Будишиње понемчен у Бауцен, Липск у Лајпциг, Каменец у Кемниц, река Шпреја у Шпре. Први назив су дали и данашњој метрополи – Брљин, по блатњавим барама у околини, што је доцније претворено у Берлин.
РЕЛИГИЈА
Вера у Свевида
Као и остали Словени, и Лужички Срби су у прво време били многобошци и имали су своје главне богове као Свевида, Сварога, Живу, Перуна, Громовницу и друге мање. Али историчари пишу: “За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото и у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане, јер је, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.
Једно време Лужица је потпадала под Пољску и Чешку, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градовима, само по изузетку у предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари, рибари, али без права, да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из 16. века која се полагала при ступању у цех”.
ХИТЛЕР
Стрељао их због језика
Оспоравање и забрањивање језика Лужичких Срба имало је сличну судбину оспоравања и негирања језика и писма балканских Срба, пишу историчари. “Године 1334, Лајпцишки парламент је донео пропис да се свако онај ко проговори лужичкосрпским језиком кажњава смртном казном. То је било време када су лужичкосрпски писци из протеста писали на латинском, а не и на немачком језику. Доласком Хитлера на власт донети су следећи прописи:
Српкиње из Лужица
„Што је могуће више ограничавање вендског (српског) језика, подизање немачких дечјих вртића, да би се Немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба“.
Година 1937. означила је прогон и хапшења најугледнијих Лужичких Срба, укидање свих културних и националних организација, одузимање имовине и прогон сваке врсте. Тада су донете следеће мере за јачање Немства:
Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима, за време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки, богатство немачких игара и песама преноси се деци, у познавању завичаја имена стара дају се на немачком и уносе на немачком, запошљавају се само немачки учитељи по крви, реч „Венди“ мора да нестане…
ПОЛИТИКА
Све су јачи
Данас Лужичке Србе у Бундестагу заступа само један посланик – Марија Михалк (CDU), 49-годишња пословођа у привреди. У скупштинским дебатама њен глас се ретко или скоро никако не чује. Станислав Тилих (49) је недавно постао председник владе покрајине Саксоније и то је највиша функција у Немачкој до које је успео да се попне један ЛуЖички Србин.
НАЈСЛАВНИЈИ
Штурм се посрбио
Нашој јавности најпознатији је Павле Јуришић Штурм, рођен 1848. као Паулус Стурм, Лужички Србин, а умро као генерал српске војске током ослободилачких ратова, од 1912. до 1918. Он је Војну академију завршио у Вроцлаву, Шлеска, а потом је као официр Пруске учествовао у француско-пруском рату (1870-1871). Пред Балканске ратове, дошао је у Србију да предаје на српској војној академији и остао да се бори у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године
Командовао је дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу Треће армије која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију, а тиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да се прераспореди и однесе прву победу Антанте над Централним силама у такозваној Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. и умногоме допринео победи у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини. Умро је у Београду 1922. године.
(НАПОМЕНА ФБР: део овог текста је са сајта Новинар.де, написала га је Јасна Јојић, објављено 2008. али смо сматрали да је актуелан и данас – ако се не тргнемо догодиће нам се исто у Србији; у приређивању чланка користили смо и фотографије и податке са sr.wikipedia.org/wiki/Србија)
****************
Лужички Срби
Србство живети мора!
На слици Будишин- ”престоница” лужичких Срба
Драган Симовић
Србство живети мора, овако почиње химна Белих Лужичких Срба, који су вековима бранили Свето Србство, свети језик и веру своју предачку, пред хордама латинских и германских варвара. Били су велики ратници, прослављени у многим биткама и бојевима, и најдуже су се од свих словенских племена опирали покрштавању. Живели су и умирали за свету веру својих, а и наших, прасловенских предака.
Живели су и умирали за Свето Србство, будући да су они имали свест и о нама, Јужним Србима, и у свим својим песмама, кажама, причама и приповестима они и нас спомињу, нас као своју Јужну Браћу.
Ово је веома важно да знамо и, да памтимо!
У деветнаестом веку, у времену романтизма и србских ослободилачких ратова, многи су Лужички Срби, иначе веома образовани, дошли у Србију, приступили србској војци, и учествовали у ослбодилачким ратовима. И скоро сви су они остали у Србији, ту су заснивали своје породице, и помогали препороду Србства, како у привреди тако и у култури и у просвети.
Један од најзнаменитијих Белих Лужичких Срба јесте и прослављени војсковођа и ратник, генерал Павле Јуришић Штурм, који је постао Православни Србин и љубио Србство изнад свега.
После свих ратова, страдања и погрома, данас је на просторима Немачке, а то и јесте прародина Белих Срба, остало око стодвадесет тисућа Срба. (Језичка опаска. Тисућа је словенска, србска реч, коју користе сва словенска племена. Реч тисућа се налази и у свим србским списима до краја деветнаестог века, а онда је некако, тајанствено и потуљено, у србски језик ушла туђица илада, коју ми, између осталог, и неправилно изговарамо!)
Ми Срби не смемо да будемо ускогруди и равнодушни; ми Јужни Срби морамо нешто да учинимо за своју браћу на Северу, за своје Беле Лужичке Србе, будући да они осим нас немају никога ближег!
Морамо да дејствујемо преко различних културних установа у Србији, а и кроз Србску Скупштину, да се нешто учини, да се на овај или онај начин припомогне опстанак и живот наше Беле Браће.
Али не само Србија, већ морамо покренути и Русију, која је вековима штитила Словенство, да се Србија и Русија заједно, на међународном плану, изборе за права Лужичких Срба.
За права достојна народа, за права достојна човека!
Уосталом, и Немцима се мора ставити до знања да су геноцидна нација, да не поштују национална, грађанска и разна друга права. Заиста, и Немци се морају довести к познанију права; и Немци морају да поштују културу и језик народа над којим су вековима вршили злочине!
Уосталом, зашто би Немци били неки изузетак!? Упамтите, ово је наша дужност, како пред Богом тако и пред Родом!
Јер, Србство живети мора!
НИНИЋ: Јелена Триван продала стан који није пријавила Агенцији
Јелена Триван продала стан који није пријавила Агенцији
1 новембар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Иван Нинић
Народна посланица и функционерка Демократске странке Јелена Триван у имовинској карти коју је доставила Агенцији за борбу против корупције није навела да осим стана који је пријавила има још један стан у Београду, који је крајем прошле године продала за 80.000 евра, открила је Пиштаљка.
У уговору о купопродаји који су 23.12.2011. закључили продавац стана Јелена Триван и купац стана Зоран Тешић наводи се да је Триванова власник двособног стана који није укњижен, површине 47,38 квадратних метара у поткровљу зграде у Раљској број 9 у Београду (катастарска општина Звездара). Она је, према наводима из уговора, некретнину у Учитељском насељу стекла на основу Уговора о удруживању рада и средства за изградњу овереног 3.11.1997. у Другом општинском суду у Београду.
„Продавац својим потписом на овом уговору потврђује да му је купац исплатио купопродајну цену у износу од 80.000 евра у динарској противвредности по продајном курсу НБС на дан плаћања“, пише у члану 5 уговора о купопродаји. Дакле, без обзира на чињеницу да стан Триванове није био укњижен договорена цена од 1.688 евра за квадратни метар делује више него одлично за тај део Београда и то у моменту када је отежан промет на тржишту некретнина.
Триванову је у овом правном послу заступао адвокат Велибор Поповић, који је уместо ње ставио потпис на уговор, а валидност уговора је 29.12.2011. године потврђена овером од стране Првог основног суда у Београду (Ов. I бр. 210998/2011). Пиштаљка је дошла и до пуномоћја које је 28.11.2011. године оверено у Првом основном суду (Ов. I бр. 187777/2011), а којим је Триванова овластила адвоката Петровића да у њено име изврши све правне радње око купопродаје и наплате стана у Раљској.
Од јануара 2010. године када је законом успостављена обавеза државних функционера да Агенцији за борбу против корупције подносе извештаје о имовини и приходима, народна посланица Јелена Триван је то учинила у два наврата и оба извештаја су доступна на сајту Агенције. У првом извештају од 28.1.2010. године навела је да у свом власништву има само двоипособан стан површине 83 квадратна метра и да је ту некретнину стекла куповином на кредит. У наредном извештају од 4.7.2012. такође се наводи власништво над истом некретнином.
Сарадник Пиштаљке је проверио да ли је можда Триванова у међувремену обавестила Агенцију о поседовању друге некретнине, односно да ли постоји могућност да је Агенција грешком пропустила да такав податак објави.
„Увидом у службену евиденцију Агенције за борбу против корупције утврђено је да функционер Јелена Триван у периоду од 2010. до 2011. године није пријавила власништво над некретнином осим оне која је наведена у извештају о имовини и приходима који је објављен на интернет презентацији Агенције“, наводи се у одговору Агенције.
Дакле, без обзира на то када је Триванова стекла власништво на станом у Раљској, она је по закону била обавезна да обавести Агенцију о томе. „Функционер који не пријави имовину Агенцији или даје лажне податке о имовини, у намери да прикрије податке о имовини, казниће се затвором од шест месеци до пет година“, прописано је чланом 72 Закона о Агенцији за борбу против корупције.
