Руска рубља је уведена на листу валута које се купују и продају на девизном тржишту, обавестио је јавност Кабинет гувернера Народне банке Србије 9. октобра.

„Усвајањем Одлуке о врстама девиза и ефективног страног новца које се купују и продају на девизном тржишту на данашњој седници Извршног одбора Народне банке Србије, руска рубља ће се наћи на листи девиза и ефективног страног новца којима банке могу да тргују, као и на листи ефективног страног новца које овлашћени мењачи могу да купују и продају.”

27.10.2012. за ФБР пише: Часлав Кузмановић

Ако изузмемо симболички и психолошки ефекат овог преокрета, мора се нагласити да би он могао имати, пре свега, стварну важност за судбину Републике Србије.

И штуро саопштење Кабинета то наговештава: „Укључивање руске рубље на листу валута којима се тргује на девизном тржишту Србије омогућиће обављање финансијских трансакција у овој валути, чиме ће се олакшати и додатно унапредити сарадња двеју земаља у реалном и финансијском сектору. На тај начин је напокон уважена чињеница постојања високог учешћа Руске Федерације у укупној спољнотрговинској размени Србије, посебних односа о бесцаринској трговини између двеју земаља, као и значајних инвестиција великих руских компанија у Србији.”

Српски економиста мора бити обрадован овом вешћу, јер делује да присуствујемо крупном и немерљиво важном догађају. Кроз ово су сада почеле да добијају и јасан оквир најаве доскорашњег амбасадора Русије у Београду, г. Конузина, када је наговестио да ће руске банке у Србији проширивати сферу своје делатности.

Рубља за почетнике

Да би се докучио део значаја поменуте Одлуке НБС умесно је подсетити и грађане Србије са којом валутом ће имати посла.

Рубља је национална валута Руске Федерације, а раније и Руског царства и Совјетског Савеза. Дели се на 100 копејки. Рубље издаје Банка Русије, а међународни код валуте је РУБ (раније РУР). Папирне новчанице се издају у апоенима од 5; 10; 50; 100; 500; 1000 и 5000 рубаља а ковани новац у апоенима од 1; 5; 10 и 50 копејки као и 1; 2 и 5 рубаља.

По свему судећи, древна реч рубља значи закивак. Рубља као реч за новчану јединицу потиче од глагола „рубити” тј. сећи. У 13. веку у Новгороду реч рубаљ означава један од делова напола исечене гривне (комад сребра од 200 грама). Рубља се од 1897. вредносно везује за злато.

У СССР-у валута је такође била везана за злато, али је промена рубље у злато била немогућа (сасвим оправдано, ако се сетимо и колико је својевремено Србија по истом основу била опљачкана, остајући последња у свету на бранику одбране златног стандарда националне валуте). Руска рубља је девалвирана 1998. и од тада је релативно стабилна.

Рубља је постала конвертибилна валута 2007. године, након што је тадашњи и садашњи председник Владимир Путин омогућио руским грађанима и компанијама да легално купују и продају рубље за друге светске валуте. У том периоду су се појавиле и прве хартије од вредности које су руска држава, а затим и банке и друге финансијске институције, емитовале у рубљама.

Присуство руске рубље у Србији додатно ће унапредити сарадњу Русије и Србије, јер финансијска тржишта по дефиницији олакшавају повезивање привредних субјеката који располажу вишковима финансијских средстава и субјеката којима недостају финансијска средства. Она повезују две значајне макроекономске категорије – штедњу и инвестиције.

Финансијска тржишта имају велики значај за несметано одвијање и развој производње –  онога што Србији недостаје –  јер повећавају покретљивост финансијских средстава. Последично, долази до повећања друштвеног производа и остваривања акумулације.

Девизно тржиште као један од пет делова финансијског тржишта (подељено према типу финансијске активе), на специфичан начин прожима и новчано и тржиште капитала, због чега се оно и третира као саставни део и једног и другог.

И баш ту лежи стручна поента, коју већина медија није схватила из вести о доласку рубље код Србаља.

Срби и рубља

Ако се само за тренутак присетимо огромне неликвидности у Србији; десетина хиљада блокираних и паралисаних фирми, услед досада нерешиво високог унутрашњег дуга; стотина хиљада људи који иду на посао а немају никаква примања; западних банака које српском муком и новцем потпомажу своје посрнуле централе – онда ће нам бити јасан значај прилива свежег страног новца.

И то оног иза чије вредности и стабилности не стоје неки скривени светски владари из сенке и шпекуланти, већ стоји конкретан руски народ, привреда, наука и импресивни природни ресурси.

Закатанчени привредни гиганти Србије, њена срозана индустријска производња, недостатак модерног наоружања, енергетска и свака друга зависност, неподношљиво висока незапосленост, али и потенцијали који се могу активирати доласком нешпекулативног, дугорочно доступног и ценовно повољног капитала – све нам то указује да схватимо значај, слободни смо рећи, овог преломног догађаја, штуро саопштеног на сајту НБС.

У ситацији још увек присутне неизвесности на европском тржишту у погледу кретања и опстанка евра, прилив руске рубље, која може понети терет резервне светске валуте, више је него пожељан.

Да приче о озбиљној угрожености еврозоне нису без основа, говори и податак ММФ да је од децембра 2009. за спасавање земаља на рубу еврозоне – Грчке, Ирске, Португалије и Шпаније – потрошено 1.100 милијарди евра, али без видљивог резултата.

Постоји још једна прикривена и подмукла валутна опасност, која вреба све државе света, па и Србију. Њу је појаснио и Виктор Кузњецов у чланку „Припремање САД за глобалну конфискацију ‘брзих пара’ и национална безбедност Русије“ (Фонд стратешке културе, 12. октобар 2011).

Ради се о томе да је пореско законодавство САД својим изменама 2009. јако проширило тумачење и процене ко је порески обвезник САД.

„Тако сада, уколико било која компанија или физичко лице обрачуне врши у САД доларима или у њеним обрачунима учествује бар само један порески обвезник САД (US Person) ту компанију или физичко лице суд може да призна за пореског обвезника САД. И мораће да плаћа порезе по износима и унутрашњим прописима те земље“ упозорио је Кузњецов.

Стање ствари између Москве и Београда

Погледајмо и суве бројке, да бисмо схватили где смо у билатералним односима.

Према подацима Привредне коморе Србије с почетка ове године, српски извоз у Русију је порастао за 57% у 2011. и достигао 754,2 милиона долара у 11 месеци.

Робна размена Србије и Руске Федерације износила је нешто преко 3 милијарде долара, што је за 25% више него у првих 11 месеци 2010. године. Увоз из Русије је повећан за око 17% и имао је номиналну вредност од 2,25 милијарди долара.

Русија је Србији и шести највећи извозни партнер, са 6,9% учешћа у укупном извозу Србије, а њен први увозни партнер са уделом од 12,6%. Покривеност увоза извозом је 33%. Енергија у облику сирове нафте и природног гаса чини 80% увоза Србије из Русије.

Овако дугорочно неодрживи диспаритети могу се превазићи једино уз значајно ангажовање саме Русије.

Зато Одлуку НБС о увођењу руске рубље на девизно тржиште Србије посматрамо као први и неопходан корак да Србија дозволи да јој се помогне.

Након Путиновог рециклирања Западних „пројеката“, наведени подаци о односима Русије и Србије могли би остати у економској историји запамћени и као невероватно скромни, у светлу неупоредиво веће сарадње коју слутимо у будућности између Москве и Београда.

Већ две године крвава дешавања у земљама Северне Африке и Блиског Истока фокусирају на себе пажњу светске јавности, у главним вестима су у свим медијима и у заглављима свих новости. «Арапско пролеће», свргавање националних влада, «демократска интервенција» у Либији, распламсали грађански рат у Сирији (под непрекидном претњом спољне интервенције тих истих пропагатора демократије), упорна жеља Израела да превентивно «залупа» бомбом по атомским објектима Ирана – то је стандардни списак тема за које политиколози читавог света покушавају да одгонетну доле ће да стигне кривуља блискоисточне кризе и шта ће та криза да донесе осталом делу света…

27.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Константин Гордејев

Да буду супарници по популарности том букету тема могу само дискусије о финансијско-економској кризи, која без престанка јача од 2001.године као пожар по тресетиштима: све изгледа у реду, ватра је угашена, али се «одједном» урушила економија Грчке, на реду су Шпанија, Италија, Португалија, кад – не зна се каква судбина чека читаву еврозону уопште. Ако се узме у обзир да у «великој политици» и глобалној економији не постоје «случајности» , као и то да су Европа и Блиски Исток прве комшије, мирно се може претпоставити да постоји веза између тих догађаја, као и усмереност према једној, заједничкој тачки.

Мало хронологије

Корене оваквој ситуацији треба тражити на самом почетку пројекта «глобализације», односно негде 50. – 70. година прошлог века, у односу на које чак и први америчко-ирачки «Заливски рат» из 1991. представља само међуетапу у кретању ка «великом резултату». Таквих ослоначних, контролних, тачака на том путу било је много. Да поменемо само неке.

1999.г. агресија САД и земаља НАТО-а против Републике Југославије, која је развејала у прах основе међународног права и у свакодневни живот унела појмове «војне принуде на мир», «рата без објаве», «хуманитарног бомбардовања» и сличног. А онда се закотрљало…

11.09.2001. У складу са натуреном бајком, некаква «Ал-Каида» је дигла у ваздух две куле у Њујорку, практично одмах после самита Г-8, одржаног у Женеви, на коме је за базу светске политике проглашена глобализација и неопходност да сви они, који се са тиме не слажу, буду ипак натерани да се сложе.

2001. година. Почетак америчког «миротворства»: окупација Авганистана од стране «међународног контингента» НАТО-а.

2003.година. Окупација Ирака војском коалиције, практично истог састава.

Исте године – старт америчког пројекта «Велики Блиски Исток» који се односи на радикално прекрајање граница на територији, на којој се налазе не само државе Блиског Истока, већ и земље Северне Африке, Афричког Рога, Јужне Азије, као и бивше републике совјетске Средње Азије (црт. 1)(1, 2).

Цртеж 1: Велики Блиски Исток

2006. година. У Пентагоновом журналу «Armed Forces Journal» су објављени чланци Ралфа Петерса, пуковника ЦИА, «Blood borders. How a better Middle East would look»3 са картом, која демонстрира како би САД желеле да виде Велики Блиски Исток на стратешком плану, у будућности: раздробљеног на мале псеудо-државе по етно-религиозним особинама (црт. 2).

После тога је Кондолиза Рајс, државни секретар САД, објашњавајући рат између Израела и Либана, први пут увела у свакодневни говор унела термин «Нови Блиски Исток» као алтернативу «Великом Блиском Истоку»4. А врло брзо после тога – Р. Петерс објављује не чланак, већ целу књигу, под називом «Никада немојте да завршавате битку» («Never Quit the Fight») у којој се, наравно, нашла и поменута карта, која је од тада у војно-образовним установама САД постала приручник, између осталог и за највише официрске и генералске курсеве.

Цртеж 2: «Крваве границе» пуковника Ралфа Петерса 5

Децембар 2010. године, све до данас. Талас «панарапске револуције», коју је паметна глава Барака Обаме назвала «арапско пролеће», а који су америчке тајне службе усмериле захваљујући технологијама «хаоса којим се управља» (цртеж 3), проширио се од Марока, па све до Сирије брзином ватре. У Либији, а могуће и у Сирији, «Арапско пролеће» је довело до стварне интервенције оружаних снага земаља НАТО-а и међународних најамника и терориста, укључујући и ону већ поменуту, неухватљиву али свуда присутну «Ал-Каиду».

Цртеж 3: Ширење «Арапског пролећа» 6

Мало геополитике

Да карта пуковника Петерса не представља мистификацију, већ приказ, ако ништа друго, а оно бар једне од реалних стратегија НАТО-а, доказује не само конфузија унутар НАТО-а због незадовољства турских официра, који су одједном осетили перспективу по којој ће се смањити територија њихове државе, тако и «омашка» Барака Обаме који је маја 2011. године предложио Израелу да се врати на границе «до 1967. године» (погл. црт. 2). 7 У првом случају званичници Пентагона и Стејтдепартмента САД су се направили да нису приметили незадовољство савезника и партнера, а у другом – «омашку» су приписали неуспелој, без претходне припреме, сроченој изјави председника. Као још једна илустрација намере да се заиста спрема прекрајање граница држава Блиског Истока по «крвавим границама» служе и «незванична» предавања о проблемима формирања државе Белуџистан, (погл. црт. 2) 8 која су у САД одржана у фебруару 2012. године, а којима је председавао конгресмен Д. Рорабахер и којима је као позвани почасни гост присуствовао лично господин Ралф Петерс.

Шта може да се нађе као суштина толико упорне жеље САД да баш на такав начин измени политичку географију блискоисточног региона?9

Поштено говорећи, боли уво Американце и за «експорт демократије», и за обезбеђење мира на Блиском Истоку. Њихов главни циљ је провала ради «транс-националног коришћења» националних тржишта како би она била предата под контролу глобалним финансијским групама (ГФГ). Следећи циљ би био формирање коридора за транспорт нафте, гаса и других сировина, којима су тако богате земље блискоисточног региона, у Европу и Сједињене државе. Такође би ти исти коридори служили и за превоз «мутних» радњи – криминала, дроге, илегалних емиграната, као основних инструмената за остварење политике «мењања демографије» и смањења животног стандарда у државама са високим нивоом социјалне заштите.

И у том смислу «крваве границе» пуковника Ралфа Петерса представљају очигледно оваплоћење старог правила свих освајача – «подели, па владај». У суштини, «Нови Исток» се тако своди на принцип «Сваком народу припада по једна персонална резервација».

Зато је, како по току «антитерористичке кампање» и «арапског пролећа», тако и по перспективи како ју је предвидео Р. Петерс, природна и усмереност ка уништењу земаља – регионалних лидера. САД и НАТО се уопште нису ограничили тиме, што су бомбардовали Ирак и Авганистан и «протерали кроз револуцију» цео север Африке и значајан део земаља Блиског Истока. У сваком случају, осим ратних и револуционарних мука, њихове жртве су се нашле дубоко увучене у међуплеменске и међурелигиозне размирице. А ако погледамо мало боље у «крваве границе», пада у очи да овакво «погињање главе» чека и Израел, Турску, Пакистан, Иран, Сирију, Ирак, Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Кувајт.

И још једна важна околност. Узбуњујући Велики Блиски Исток и претварајући га у пут за резервације, потчињене западним транснационалним корпорацијама, САД и НАТО из тих земаља истискују Русију, која за њих такође има своје интересе, и која их је наследила у облику трагова као зону некадашњег утицаја СССР-а, посебно Кину.

Борба САД за «Нови Блиски Исток» може да се разматра као нешто слично тежњи да се контролише спајкменовски Римленд – штрафта која као анаконда обухвата територију бившег СССР-а како би, пошто се Русија, евро-азијска наддржава, одсече од везе са остатком света, изгубила приступ сировинским, технолошким и информационим ресурсима. Али од тог доба свет је претрпео кардиналне промене и сада не Русија, већ Кина наступа као главна противтежа америчкој експанзији. И са тог гледишта је такође схватљива тежња да се испод себе подвуче Велики Блиски Исток као стратешко полазиште на централно-азијској «позорници ратних дејстава» (управо тај «совјетски термин» користе стратези НАТО-а када планирају своја дејства у том региону)10.

Карта Великог Блиског Истока, прекројена од стране Петерса, у ствари представља велики простор који на северу стиже републике бившег совјетског Закавказја и Средње Азије, односно директно дотиче територију Руске Федерације и врло је близу зони експлоатације нафте на Каспијском мору и у Узбекистану, руским цевоводима и сировинским базама Источног Сибира. Ово последње омогућује да се они могу стићи оружјем малог и средњег домета. А најисточније позиције «Новог Блиског Истока» воде преко Авганистана, пораженог Пакистана и потенцијално савезничке Индије – непосредно се граниче са Кином, те су такође рањиве за ударе са «кратких дистанци».

Усмереност према кавкаском и источно-сибирском региону Русије такође може да се гледа као претња која је упућена не толико Русији, колико Кинеској Народној Републици, која би се у том случају нашла без стратешких ресурса, које је дотле добијала из земаља Великог Блиског Истока. Како год било, Кина представља највећег купца иранске нафте, која у трговини Ирана износи 20% извоза (црт.4) 11.

Цртеж 4: Извоз нафте из Ирана

Другачије се може рећи да Велики Блиски Исток представља основу «новог Римленда», који сада обухвата по кружници не само СССР и Руску Федерацију, већ и Кинеску Народну Републику: са запада – територија Великог Блиског Истока, са Истока – Јапан и Окинава,са југа – Индија, Тајланд, Вијетнам и Јужна Кореја, иза којих се осећа острвска периферија: база САД на Гуами и Филипинима, а са севера – Источни Сибир који се лако погађа и окупира и републике Средње Азије. А то, да Кину покушавају немилосрдно да одсеку од сировинских база близу малених острва Сенкаку (кин. Дјаојујдао), која се налазе у близини Источно-Кинеског мора12 , врло јасно илуструје конфликтна ситуација у вези са њима.

Без обзира на то, описане и демонстративно специјалне намере САД и НАТО-а су далеко од краја. Конфигурација коју претпоставља карта пуковника Петерса није комплетна, а «анакондин» прстен, сличан ономе који је постојао око СССР-а у време хладног рата и гвоздене завесе није до краја урађен. Кретање корак по корак у наведеном правцу захтева време. А то је потпуно супротно чињеници да су се од почетка «контратерористичке операције», посебно пошто је председник Џ.Буш саопштио да постоји план «Велики Блиски Исток», догађаји убрзали, а од «арапског пролећа» 2011.године и «залауфали».

И сада – мало маште

Да гатамо какви су стварни планови оних који воде марионете «новог светског поретка» и генералитета САД је врло незахвална ствар. Зато само да набројимо «алузије које дозвољавају да се суди о…»

Први фактор: сама структура «новог света». Главни принцип је – «НЕМА РЕГИОНАЛНИХ ВОЂА» (тим пре националних!). Што је мрвљење по религиозно-етничким особинама веће, то је боље. Што је непријатељство група које деле територију бивше национале државе јаче, то боље. Што је одиознија и криминалнија снага која покреће, а која побеђује ма и у најмањем региону, то боље. А примере уопште не треба далеко тражити: наркомафија на челу са лидерима као што је Х.Тачи у Централној Европи, «Ал.Каида», «Муслиманска браћа», «Покрет 6.априла», «Кефаја» у земљама «Великог Блиског Истока».

Други фактор: методологија хаоса којим се може управљати 13, а која иде уз стратегију вођења ратних дејстава. У њеној основи леже тачкасти удари на најосетљивије тачке управне инфраструктуре противника, чија последица треба да буде његов распад и спонтана реструктуризација комадића који ће се појавити. Фактички од НАТО агресије на Југославију 1999.године тај је принцип постао главни у ратним операцијама НАТО-а и са успехом је коришћен у нападима на Авганистан и Ирак, а доцније у операцијама у Либији и Сирији. А свима знано «арапско пролеће» комплетно представља његову свечану параду.

Трећи фактор: финансијско-економска криза која као пожар у тресетишту од 2008.године уништава глобалну економију и светски новац. По шавовима пуца «евро»-економија , све виртуелнија постаје «главна валута» – амерички долар.14 У сваком случају, председник ММФ-а К.Лагард је на токијском састанку Међународног монетарног фонда и Светске банке, који је одржан 12 и 13. октобра 2012.године, објавила да је «у условима када нема раста – будућност светске економије у опасности», а величина државног дуга у односу на БДП «потпуно одговара нивоу ратног времена» 15.

Најзад, четврти фактор. Велики Блиски Исток представља арену за супротстављање регионалних супарника. Са једне стране ту је очигледна опозиција два пара атомских (са извесном оградом која се односи на Иран) држава: Иран – Израел, Пакистан – Индија. Са друге – историјски националне државе блиског Истока су прво формиране, па су затим ратовале једна против друге – из религијских разлога, делећи се на шиите и суните, а као трећа сила су се ту доцније појавили салафити (тј. вехабити). У стратешким плановима САД увек се на то рачунало (прим. 2 и 10), и у свом плану арапског Drang nach Osten је то узето у обзир, тако да је у «арапском пролећу» сва нада полагана на ратне и политичке структуре вехабита који са Американцима одавно сарађују.

Фокус напрегнутости у геополитичкој конфигурацији која данас постоји на Великом Блиском Истоку представља Иран, који спаја квалитете регионалног лидера, јаког у војном погледу, економски стабилног, а који се у том погледу активно развија, а поседује атомску енергију и богате резерве нафте и гаса, и приближава се производњи сопственог атомског оружја. Осим тога, та држава представља главну и последњу брану муслимана-шиита на Блиском Истоку, активно се супротставља поузданом савезнику САД – Израелу, а на географском плану заузима стратешки најважнији положај.

Чак и тачкасто, «хируршко» (у термину америчко-израелске пропаганде) наношење удара по иранским нуклеарним центрима у стању је не само да запали цео наведени регион, сударањем практично свих народа који на њему живе, већ и да конфликт прошири ван њега – све до нивоа трећег светског рата. Потпуно је јасно да ће Иран одговорити. И то не само Израелу, већ и свим блискоисточним државама које поседују на својој територији војне базе САД или су дозволиле ваздушни коридор за нападе на објекте атомске индустрије, т.ј. практично свим савезницима Пентагона из тог региона. А то значи да ће ратна дејства одмах да добију карактер религијског рата, у коме ће се шиити сударити са јудејима и вехабитима. И врло је вероватно да ће први пут у многовековној историји на таласу антиамериканизма савезници Ирана постати и сунити из Авганистана и Пакистана.

Очигледно је да ће конфликт директно да удари на интересе Русије, Кине и земаља Европе. Европске земље ће се наћи истовремено испред две претње: дефицита енергената и навале избеглица из области у којима се воде ратна дејства. Што се тиче Кине и Русије, у конфликту до кога може да дође ни за једну, ни за другу државу не може да као резултат постоји «реми». Оне могу или да победе (у наведеном случају земљу која представља Сједињене Државе), или да изгубе, јер ће пораз Ирана да се заврши експлозијом на Кавказу, у Средњој Азији, губитком Источног Сибира и скоро потпуном сировинском блокадом. Томе треба додати да је територија Руске Федерације рањива за размештена на Западу «средства против-ракетне одбране», а Кинеска Народна Република – за нападе са Тихог океана, Јапана, Јужне Кореје. Такође, постаће потпуно непредвидиво понашање у том региону још једне нуклеарне државе – Индије, која је принуђена да балансира између неутралности, рата који се већ јако приближио њеном прагу, и избора савезника, односно противника.

Такође је очигледно да ће започети рат на крају тежити «крвавим границама». Гасно-нафтни разлог за глобални економски колапс ће се означити као политичко оправдање његових правих виновника – манипуланата из Федералног система резерви САД. Рат на Великом Блиском Истоку ће читавом Евро-Азијом да зајауче немирима и расним сукобима (за шта се европске земље још одавно припремају16). А то ће отворити пут за ликвидирање државности европских регионалних лидера – Немачке и Француске (погл., на пр. Прим.17).

Да није ово, ипак, фантастика? Колико год тужно звучало – није! Прво, већ се свом снагом исказује страх израелских политичара да неће успети да ликвидирају нуклеарни потенцијал свог «главног противника» пре него што овај стекне снагу да наноси нуклеарне ударе. Друго, очигледна је прека потреба да Б. Обама пред новембарске изборе мало разгиба мишиће пред својим бирачима, и што је још важније, инвеститорима. Не би уопште зачудило да почетак рата буде – октобар 2012. године. 18 Треће, глобалне елите се из све снаге боре да се избаве од «људског баласта» и да читаву планету преузму на лично коришћење. Природно је да ће најефикаснији инструмент за «велико чишћење» и «велики економски допинг» постати «велики рат»19 .

А Сједињене Америчке Државе? Шта, да они, постајући «глобални хегемон» не испадају такође из концепције «НИКАКВИХ ЛИДЕРА ВИШЕ НЕМА!» Таман посла! Северноамеричку државу свакако чека судбина свих осталих. Делимично вештачки изазваним природним катаклизмама, делимично усмереним на одређену страну геноцидом, већ данас бар за 40% становништва САД се обећава ништа мање «чишћење» територије Америке од њих, него што постоји после интензивних војних дејстава20.

Нова књига песама књижевнице Виде Ненадић “ШАКА ПЕСКА У ВРЕМЕНУ” представљена је у среду,  24.10.2012 на 57. Београдском сајму књига. Промоцију је организовао издавач КП „Жиравац“ из Пожеге, о књизи је своју реч дао књижевник Слободан Ристовић, а песникиња је говорила своје стихове…

27.10.2012.

Уметнички квалитет овој изванредној поезији дао је и уметник Миодраг Надлачки чије су слике и графике обогатиле корице и почетак сваког од четири циклуса песама у књизи.

О песништву Виде Ненадић говорио је рецензент Слободан Ристовић:
 “После неколико књига песама и једног романа, које је објавила у минулих пет година  Вида Ненадић је поново за `округулим столом` себе. Зрела као човек, који се сусреће и сукобљава са урођеном потребом да `пева`, Вида Ненадић просто сагорева мисли које јој, попут крви, избијају на нос. Овде не вреди дизати руку у вис и мењати положај тела. Душа испуњава све, па и оно што би да не додирује, него остави разуму. Овде је поменути разум на удару талента“…
…“ Што је више разумете, више вам се допада. У једној од већ објављених књига, упозорио сам читаоце да: су песме Виде Ненадић писане за мањину, оне нису роба широке потрошње и мислим да сам био у праву… У песми `Корица уместо лица` Вида објашњава своју приврженост књигама, својим и свим осталим, јер песник није само свој и себи одан. Он је песник свих песама, учесник је унивезума који је саткан од ерупције поезије, ма из кога она избијала и ма где се то дешавало. Зашто је то тако? Напросто, бити песник, то значи бити то стање, а то стање је од Бога. Та згуснутост која дамара и чини свеукупност поезије јесте Вида Ненадић или једноставно речено, Песник“.

Уследила је ниска социјалних, љубавних, сатиричних и рефлексивних песама које је по сопственом избору казивала Вида Ненадић, која је уз песме објавила и прозни текст у коме је садржана и порука младом писцу:

“Ти обавезно пиши. Нека ти писање буде и игра и чаролија. И не осврћи се на оне који ти говоре да је све већ написано. И… молим те, пиши тако да ти једном, кад се, пре или касније, осврнеш на то, буде драго. И писањем гради оно што надвисује и што је кадро да преживи све пролазно. И нека ти свака књига буде као твоја нова слика и као фотографија језика. И нека те не брине то што се кич и шоу-бизнис све више повлаче свуда, потискујући тако лепе речи и лепе мисли, и што је данас тешко и напунити шаку песком у овом и оваквом времену у коме нам све клизи кроз прсте. И немој се уопште чудити што је све више оних који пљују истину. Они то раде јер су кукавице, које се боје и да погледају истину у очи и у лице, а камоли да је напишу или, не дај Боже, кажу некоме очи у очи.

*Замолили смо Виду Ненадић да за СРБски ФБРепортер да коментар о данашњим ствараоцима:

„Добро је знати да и данас расту нека нова деца и неки нови млади људи, који ће колико сутра бити неки нови песници, кадри да се изборе свако за своју шаку свога песка у свом времену. Лако их је намирисати. То су, без икакве сумње, они који више од свих других мириса воле мирис одштампаних књига. Надам се да ће ово време, које управо долази, умети и да их вреднује и да ни сирота поезија, ни било која уметност убудуће неће бити под кључем. И време је. Крајње је време за то. А можда ми је се и то само учинило? Често се мени много тога само учини.”

27 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Станимир Трифуновић

И док човек који је национ увео у ланац безусловних капитулација потписује, коначно, и последњу, овога пута своју личну (унутарпартијску) капитулацију, његов наследник на месту првог човека државе се у име привржености безалтернативном путу Србије, управо спрема да процес капитулирања подигне на „виши ниво“ .
У невештим фразеолошким акробацијама обојице, капитулантске намере су представљене као врхунска премудрост политичких подвижника којима ништа на срцу није милије од странке (првом), односно Отаџбине (другом). Недвосмислен континуитет карактера капитулантских политика, првог на партијском, а другог на националном плану, управо супротно од оног како до ономад њихови положаји бејаху, на метафоричан начин (а метафоре су опасна ствар) реактивира од јавности привремено прикривену и стрпљењем ушушкану творчеву идеју о формирању коалиције која ће важан и драматичан посткапитулантски период учинити парламентарно стабилним и политички извесним.

Наиме, осим што је првом, док је капитулирао у име оног што је другом сада највећа дужност, било сасвим све једно шта ће рећи Народ, тако ни сада не мари шта о његовој актуелној капитулацији мисли чланство које га подржава. Управо као што ни другом, док је капитулирао морално у странкама које је предводио, свакој на посебан начин, није било важно шта ће рећи чланство, тако ни данас не обраћа пажњу на Народ који га је изабрао.

У том циничном игнорисању стварности својственом пораженима (пораз је у пројектима које креира покровитељ нужност), смештен је и сав неискоришћени капитал последњих парламентарних избора, као залог за непредвидљиву посткапитулантску епоху. А она управо почиње. Подизањем преговора са представницима тзв. самопроглашене републике Косово на „виши ниво“ и епилогом који не може бити другачији од оног који ће наредних дана верификовати супруга човека који је био председник земље која је предводила НАТО бомбардовање Србије, а који ћемо за унутрашње политичке прилике називати државном платформом, непосредно улазимо у период који ће у првој половини наредне године бити окончан коалицијом капитулација.

Биће то круна пројекта започетог током 2008. године на састанку првог и другог када је започет Пројекат двојник. Како ће на све то реаговати човек који се са званичне српске стране први јавно сусрео са оним чије је име ономад симболично било величано на транспарентима на једном стадиону у делу Старе Србије, није ни од какве важности. Лаковерност није само привилегија поражених, већ и победника. Којих више неће ни бити.

Иако их буде!

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

Повезани текстови: САМО ДА СЕ ЈЕДАН ЧОВЕК НЕБИ ВРАТИО

Режисер филма „Отето Косово“ Вацлав Дворжак говори за ”Новости” о инцидентима са Медлин Олбрајт. Чеси симпатишу Србе, интелектуалци резервисани…

26.10.2012. М. РАДОЊИЋ, НОВОСТИ.РС

Вацлав Дворжак

БИВША америчка државна секретарка Медлин Олбрајт памтиће један јесењи дан у чешкој престоници по неславно завршеној промоцији своје књиге „Прашка зима“. Чланови удружења „Пријатељи Срба на Косову“ подсетили су је – плакатима и фотографијама о НАТО-бомбардовању 1999, о албанским злочинима на КиМ и етничком чишћењу у Хрватској – на улогу коју је одиграла у балканској трагедији и у понижавању српског народа.

– Чекали смо скоро сат и по пред вратима књижаре, јер је била гужва, људи су у реду стајали да би им потписала књигу. Изгледала је насмејано и задовољно – каже за „Новости“ режисер Вацлав Дворжак, аутор документарног филма „Отето Косово“, који је приказан на чешкој телевизији. – Дошао сам на ред, представио сам се, поменуо јој филм и рекао да имам поклон за њу. Још је била пријатна. Када сам јој показао плакате, ођедном јој се променио израз лица, постала је нарогушена, погледом је почела да тражи помоћ. Дошле су њене две асистенткиње. Онда нас је приватно обезбеђење физички напало. Рекао сам им: „Зашто мене избацујете, имате овде ратног злочинца…“

Чланови удружења били су у неколико група од по петоро. На ред је дошла и друга „петорка“, са млађим члановима, студентима. Они су Олбрајтовој викали: „Крвава бабо!“ и „Свињо!“ Реткост је да мирни и цивилизовани Чеси користе такве речи. Дворжак је довикнуо: „Балкански касапине!“ Настало је гушање, нападнут је и један слабовиди члан удружења, а чланица која је с правом стајала у простору одређеном за новинаре остала је без камере.

НЕМАЧКА ПОЛИТИКА

НЕДАВНО је Вацлав Дворжак организовао посету групе Чеха, Словака и Пољака Косову и Метохији. Однели су и хуманитарну помоћ. Гости су, како каже, били различитих политичких опредељења – ипак, сви су закључили да је то што се десило српском народу на Косову злочин. Дворжак сматра да ће „кад-тад, за 10, 15, 50 година, то поново бити Србија“.
 – Нико од тих људи се не слаже с политиком Немачке, која хоће потпуно да сломи Србију, оптужбама да је она одговорна за два светска рата, а у ствари су одговорни Немци. То посебно заступа немачка десница, а прати је тзв. левица – каже наш саговорник.

Олбрајтова је, узрујана, прво викала: „Напоље!“ Када се вратила за сто, додале је: „Склањајте се, ратни злочинци!“

* А, ко су ти зли људи? Да није помислила да су унутра Срби?

– Американци су поприлично сујетни и себични, мисле да се све окреће око њих – каже нам Вацлав Дворжак. – Зато она и не може да прихвати да међу Чесима неки не воле њихову политику.

* Како Чеси реагују на догађај?

– Званичне реакције није било. Јавност је углавном стала на нашу страну, људи су подржали оно „крвава баба“, не само због Југославије, него и због страдања Курда, дешавања у Источном Тимору… – каже он.

* Чесима су Срби некада, у време Томаша Масарика и Аустро-Угарске, били веома мили. А данас?

– Већина обичних људи има симпатија према Србима – одговара Вацлав Дворжак. – У последњих тридесетак година, међутим, нарочито међу интелектуалцима, под утицајем пропаганде развио се и супротан став. У последње време се то мења. Посебно најмлађа генерација има све већи отклон према тој пропаганди.

„Косовска полицијска служба (КПС) није способна да одговори задацима у области успостављања владавине права и јавног реда и мира, признају у Министарству унуштрашњих послова самопроглашеног Косова и у самом руководству КПС-а“, објавила је СРНА.

26. 10. 2012. Срна

КПС неспособан да се бори против криминала, јер се одвија и у његовим редовима

Полицијски инспекторат унутрашње контроле у току ове године спровео је истрагу у случају 226 припадника КПС-а у вези са учешћем у криминалним активностима, почевши од злоупотребе дужности, примање мита, откривања службене тајне до фалсификовања документације, кријумчарења робе и бављења проституцијом.

„Од 226 осумњичених 80 ће се наћи на суду, јер су против њих покренуте кривичне пријаве“, наводи у саопштењу Јетулах Алију, главни инспектор КПС-а.

У истом периоду ухапшено је 15 припадника КПС-а, а 43 полицајца су суспендована. Ухапшени и суспендовани полицајци обављали су послове у различитим одељењима КПС-а, што потврђује сумње да је у КПС на сваком кораку присутан криминал и да је ова служба, коју чине углавном припадници расформиране терористичке ОВК, неспособна да прузме одговорност за сузбијање криминала, корупције и трговине људима.

Нешто раније, такође у полицијском извештају, наведено је да је највећи проценат корупције и криминала присутан код „граничне полиције“. Подложност миту и корупцији припадника овог оделења довела је до тога да се мимо контроле увози украдена роба, пребацује бело робље, оружје, муниција и дрога.

Званичници ЕУ и водећих европских земаља због тога траже да „Косово“ утврди приоритете, међу којима је обрачун с корупцијом и организованим криминалом на првом месту.

На Косову и Метохији се свакодневно „разбије“ бар по један клан организоване мафије, а кланове албанске мафије откривају у Француској и Немачкој. Обавештајне службе су албанску мафију са Космета и из Албаније ставиле на девето место по утицају у свету.

Страх од неспособности и криминализације Косовске полицијске службе присутан је код свих Срба, као и код великог броја Албанаца. И једни и други су сагласни да са постојећим кадровима, ма колико се они обучавали под надзором америчких и британских безбедњака и стручњака, Космет не може достићи тражене стандарде у области безбедности, посебно не у областима сузбијања организованог криминала, трговине белим робљем, оружјем и муницијом.

Албанска мафија је прва у свету на листи оних које се баве илегалном трговином оружјем и миницијом, а на Косову и Метохији је, према званичним информацијама, само у поседу становника више од 500.000 дугих цеви?!

Пред толиком аресеналом оружја очи је први затворио бивши командант Кфора Мајкл Џексон, који је још 2001. године саопштио да је Косово демилитаризовано и разоружано?!

Постоје сумње да се у Урошевцу, Ђаковици и јужној Косовској Митровици налазе депоније и магацини, одакле се широм Европе и Блиског истока отпрема наоружање и муниција. Уз албанску мафију водећи шверцери су исламски фундаменталисти, који све више пристижу на Космет и прете дестабилизацији региона.

Пише: Миодраг Новаковић

2. ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА „ФАСАДЕ“ НЕВИНОГ ПЛЕЈБОЈА!?

Крег Јуришевић је рођен у Аделаиди, у Јужној Аустрајилији 1965, од оца аустралијанца (енглеза, о коме нерадо прича) и мајке „словеначко-хрватског“ порекла. О родитељима нема пуно података, али чињеница да о свом оцу уопште не говори, упућује на то да је одрастао у „дисфункционалној породици“ разведених родитеља (брат и сестра, о којима такође не говори су задржали очево презиме), одгајан од стране мајке, по професији психијатријске болничарке.  Тренутно живи и ради у Аделаиди. Запошљен је као лекар, хирург у Аделаида Краљевској болници, хонорарно предаје на аделаидском универзитету, члан је Међународног комитета за хуманитарно право и аустралијског  Црвеног крста. Тренутно води велику кампању за легализацију еутаназије (касније ћемо видети и зашто?). Ожењен је, има три сина. Супруга Дона је такође „медицински специјалиста“…

Ипак један детаљ из његове породичне биографије се изгледа уклапа у његов покушај стварања имиџа „хуманитарца и борца за правду“, и он га радо користи- а то је прича о његовом деди Францу Јуришевићу, наводном великом „антифашисти“ у време Другог светског рата. Тај детаљ, др Јуришевић радо истиче, и посебно га описује у својој књизи „Крв на мојим рукама“.

Наравно, овај човек (Крег Јуришевић), иако изузетног образовања и интелигенције, и привлачне спољашности, је у суштини један ратни злочинац, и убица- криминалац, и самим тим предодређен да буде и патолошки лажов. Ја управо верујем да др Јуришевић то и јесте…

Као што сам већ напоменуо, др Јуришевић је у својој књизи, као и током више интервјуа истакао како је био инспирисан херојским делом свога деде Франца, наглашавајућу његово „словеначко порекло“. По његовим речима тај утицај његовог деде (односно приче о „деди хероју“, која је у његовом уму попримила митолошке размере)- је по његовим речима утицала да се код њега развије „мржња за неправду“. Иначе он реч „мржња“ користи и у свом опису распада Југославије, за који очигледно не криви своје „словеначко-хрватске“ претке, већ „неке друге“!?

Наравно његова прича има „видљиве“ празнине, односно он свесно прикрива неке чињенице. Попут ове горње, ко је крив за распад Југославије, који је по његовим речима у њему развио МРЖЊУ(према коме?). Такође он упорно наглашава своје „словеначко порекло“- иако хрватски етимолози (из удружења „Име хрватско“)  доказују, да је презиме Јуришевић хрватско и да води порекло из околине Умага у Истри. Они дозвољавају да су неки Јуришевићи у протеклих пар векова мигрирали у  Копар (данашња Словенија), као и да су се неки под разним , углавном политичким утицајима изјашњавали као италијани, или словенци- али истовремено поткрепљују обимном документацијом да су Јуришевићи (који данас живе у четири хрватске жупаније, 17 општина и 29 насеља у Хрватској- регистровано је око 200 особа са тим презименом) чисти етнички Хрвати.

Овај горњи податак је битан, јер по мени др Јуришевић, иначе образован и веома информисан човек, свесно прикрива своје хрватско порекло. Тим пре што је у више јавних наступа и у својој књизи показао отворени анимозитет и мржњу (описијући тај свој став као „мржњу и осећај гађења“) према Србима- које је потом по властитом признању убијао, и то у двострукој улози: као борац терористичке ОВК, и као „лекар“ да би им наводно  „скратио муке“! Наиме др Јуришевић зна веома добро да генерални однос Хрвата према Србима може комотно да се дефинише речју МРЖЊА, коју он често користи да би дефинисао свој став према новијим историјским збивањима у бившој Југославији (или прецизније речено- према Србима). По мени, његово резоновање јесте, да прикривањем свог стварног етничког порекла, и стављајући у први план више „неутрално“ словеначко- прикрива стварне мотиве иза својих монструозних злочиначких аката на територији Србије и Албаније, у време косовског „конфликта“ из 1999…

Други детаљ који је др Јуришевић покушао да иницијално прикрије у својим интервјуима за аустралијске и новозеландске медије јесте чињеница да је његов деда по мајци Франц, кога је он глорификовао као великог антинацисту и који је због те „своје борбе“ послат у нацистички концентрациони логор- управо био осуђен на дугогодишњу робију од стране послератних Југословенских власти због „колаборације са нацистима“. Када је тај податак угледао светлост дана у аустралијској штампи- др Јуришевић (који је ту чињеницу покушао претходно да прикрије) је то објашњавао тиме да је његов деда Франц био „велики борац“ против корупције, и да је због тога био осуђен од комунистичких власти. Ипак овде је тешко објаснити чињеницу, како се то његов деда вратио жив из нацистичких логора смрти Дахау и Матхаузен? Једино логично објашњење јесте да је деда устину био наци- колаборатор“- како друкчије објаснити не само његов повратак из логора смрти, већ и чињеницу да је од стране нациста деда Франц био „прекомандован“ из једног логора смрти у други, и преживео оба?). Наравно тај детаљ (који је он сам описао у свом интервјуу новинару Флори Бруки, у „Флорипресу“, у марту 2012) се није уклапао у Јуришићев покушај изградње перфектног породичног имиџа, па је покушао да заташка чињеницу да је његов „херојски деда“ суђен после рата као „наци-колаборатор“…

У прилог овој мојој теорији да је др Јуришевић, поред тога што је ратни злочинац и криминалац (убица), и патолошки лажов, иду и тврдње неких његових албанских сабораца. Наиме, у јулу 2012, амерички „Либертас“ је објавио чланак под називом „Хроника самопромоције интилигентног лажова Крега Јуришевића“, писан од стране Уке Лушија- у време „косовског конфликта“ 1999, потпарола Атлантског батаљона, у саставу терористичке ОВК.  Луши описује др Јуришевића као веома лош морални карактер, поткрепљујући то чињеницом да је Јуришевић 1999 напустио супругу пред порођајем и оставио је саму са петогодишњим сином, да би отишао на „косовско ратиште“, да би тамо „правио материјал“ за своју будућу књигу и покушао да изгради имиџ плејбоја-хероја, који одлази у рат да „спашава“ тамо неке жртве, наводно „ужасног српског терора“…

Ука Луши не штеди речи да опише лош морални карактер др Јуришевића, кога назива између осталог и кукавицом, за кога каже да је био веома лош за морал, већ морално срозаних ОВК бораца. Луши каже да се пред албанским саборцима др Јуришевић у време напада Југословенске војске у рејону планине Паштрик тресао од страха, и ширио панику међу припадницима Атлантског батаљона. Уосталом, такав опис карактера се перфектно уклапа у профил једног кукавичког убице, типа Јуришевића, који је изгледа једино имао храбрости да убија беспомоћне и рањене Српске заробљенике- као и да „навија“ када су то албански терористи радили пред њим са заробљеним Србима.

Интересантан је детаљ који смо сазнали из нашег извора из  „Јуришићевог окружења“, а то је да су му албански саборци у то време дали надимак НАЦИ.  Сам др Јуришевић нигде у својим интервјуима или књизи не спомиње тај надимак- интересантно би било сазнати који су то били стварни мотиви да га чак и окорели терористи називају „нацијем“!? Према овим изворима, др Јуришевић је изазвао гнушање и код својих албанских сабораца, када их је наговарао  да у рејону планине Паштрик, „борце“ који су подлегли ранама у борбама са Војском Југославије, уместо да достојно сахрањују, бацају у провалију!? Још ако знамо да је таква иницијатива долазила од стране једног „лекара“, онда све то само допуњује горњу слику веома лошег моралног карактера др Јуришевића.

Такође смо сазнали из наших извора, да је др Јуришевић био активни члан војних формација НАТО снага (самим својим статусом резервног официра аустралијске војске) и да је боравио у оквиру НАТО снага на босанском ратишту, у рејону Сарајева- податак који он нигде званично не спомиње(у његовој биографији је такође забележно да је „службовао“ у Афганистану, Источном Тимору, Гази…)!? Уосталом, како ћемо то документовати детаљније касније, према властитом признању др Јуришевића,  у његовој књизи, он је у мају  1999 наводио ваздушне нападе на положаје Југословенске војске на село Планеја, у рејону планине Паштрик- том приликом је убијен и рањен неутврђен број цивила и припадника ВЈ(према хвалисању самог Јуришевића за аустралијске новине, у том нападу је убијено око 600 људи, где он признаје да је међу њима вероватно било и цивила?). Др Јуришевић је тада деловао као НАТО локатор. За такву комплексну улогу сателитског навођења авионских ваздушних удара, потребан је не само тренинг, већ и искуство (храброст- коју по горњим сведочанствима др Јуришевић није имао-  за тако нешто није потребна, јер се то све чини са безбедне даљине).

Очигледно је да др Јуришевић неке детаље своје биографије комотно прећуткује, док друге или глорификује, или искривљује. Али исто тако је очигледно да др Јуришевић није оно за шта се сам приказује. Не само да није „борац за правду“ по угледу на нацистичког слугу, свог деду Франца, већ није ни оно за шта се приказује у својој „професионалној“ средини…

Поред тога што су његову јавно публиковану праксу „убиства из милосрђа“ на ратишу, јавно осудили многи светски и аустралијски медицински и етички стручњаци- попут његове колегинице Сузан Њухаус, професора хирургије на аделаидском универзитету, која је његове поступке назвала „деловањем изван медицинских и етичких оквира“. Или изјава председника Аустралијског медицинског удружења Едрјуа Пескиа, који је (зло)чињење др Јуришевића назвао као нешто „супротстављено његовој професионалној улози“, истакавши да др Јуришевић није смео да буде истовремено “у улози лекара и војника“!?

Такође смо сазнали да је др Јуришевић у 2007 био предмет тужбе од стране двојице својих колега Јана Роса и Џона Најта, који су отворено пред аустралијском лекарском комором оспорили његову стручност и етичност, о чему је писао лист „Аустралијанац“ у јулу 2007  године…

Очигледно је да је имиџ- хуманитарца, борца за правду, филантропа и „неприкосновеног“ медицинског стручњака- који је др Јуришевић покушао да створи у јавности, на веома климавим ногама. У следећим наставцима бацићемо више светла на његову контраверзну и проблематичну криминалну личност…

Наставиће се…

—————————

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (1. део)

Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (3. део) 

Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (4. део)

 —————————-

РЕФЕРЕНЦЕ

http://www.theaustralian.com.au/arts/craig-jurisevic-crossing-the-line/story-e6frg8n6-1225861993729

http://www.wilddingopress.com.au/Books/Blood-On-My-Hands

http://www.kurir-info.rs/australijski-hirurg-ubijao-kosovske-srbe-da-bi-im-pomogao-clanak-46781

http://www.wilddingopress.com.au/Authors/Craig-Jurisevic

http://www.linkedin.com/profile/view?authType=name&goback=%2Enpv_157917851_*1_*1_name_iIQ3_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1_*1&locale=en_US&id=157917851&authToken=iIQ3

http://prishtinapress.info/kirurgu-australian-craig-jurisevic-duhet-te-reflektoje-ne-ndergjegjen-e-tij/

http://libertals.com/kronike-e-vetepromovimit-finok-te-genjeshtarit-craig-jurisevic/

http://papermask.blogspot.ca/2010/06/on-jurisevic-ross-knight-and-anonymous.html

http://papermask.blogspot.ca/2007/08/accc-strikes-again.html

http://papermask.blogspot.ca/2007/08/bleeding-hearts-in-private-hospitals.html

https://www.facebook.com/pages/Craig-Jurisevic-Blood-on-My-Hands/354095313597

http://www.ukalbanians.net/an-interview-with-craig-jurisevic-the-author-of-blood-on-my-hands-a-book-about-1999-kosovo-war/

http://floripress.blogspot.ca/2012/03/pro-et-contra-kronike-e-vetepromovimit.html#!/2012/03/pro-et-contra-kronike-e-vetepromovimit.html

harmony./www.mercatornet.com/articles/view/battlefield_bioethics

http://rt.com/news/kosovo-serbs-barricades-ultimatum-065/comments/

http://www.upiu.com/articles/serbian-war-prosecutor-hunts-aussie-doctor-on-facebook

http://www.theage.com.au/national/plea-of-war-doctor-who-shot-dying-woman-20101008-16c1u.html?from=smh_ft

http://howtocleanseyourbody.com/tech/surgeon-at-arms/

http://www.abc.net.au/local/audio/2010/06/02/2915815.htm

http://www.nzherald.co.nz/armed-forces/news/article.cfm?c_id=123&objectid=10656104

http://www.abc.net.au/local/audio/2010/06/02/2915815.htm

http://www.theage.com.au/national/plea-of-war-doctor-who-shot-dying-woman-20101008-16c1u.html?from=smh_ft

Surgeon at arms

http://howtocleanseyourbody.com/tech/surgeon-at-arms/

http://www.nzherald.co.nz/armed-forces/news/article.cfm?c_id=123&objectid=10656104

http:// http://www.peshkupauje.com/2010/02/nje-film-ne-hollywood-kushtuar-uchttp://en.wikipedia.org/wiki/Combat_medickmondediplo.com/2011/04/12kosovo

Притисните за приступ Ethics-ch-23.pdf

https://www.mja.com.au/journal/2011/194/6/battlefield-euthanasia-courageous-compassion-or-war-crime

http://imehrvatsko.net/namepages/view/family_name/prezime-Juri%C5%A1evi%C4%87

http://pravoslavnisrbi.com/istorija/ne-daju-se-srbi-moji-ne-mogu-im-nista-kauboji.html

https://maps.google.com/?ie=UTF8&ll=-34.93333,138.6&spn=0.676851,1.235962&z=10

http://www.cervens.net/legionbbs123/archive/index.php/t-10582.html

http://z10.invisionfree.com/Ignis_Ardens/ar/t7054.htm

http://www.militaryphotos.net/forums/showthread.php?182466-Albanian-Army-and-territorial-units-engage-Serbian-Special-forces-in-1999!!!/page2&p=5063290#post5063290

Могућа сарадња оружаних снага „Косова“ и Црне Горе

Начелник Генералштаба црногорске војске Драган Самарџић и командант „Косовских снага безбедности“ (КСФ) Кадри Кастрати оценили су у петак у Подгорици да има могућности за међусобну сарадњу оружаних снага.

26.10.2012. Бета

Црногорски војници могли би да сарађују са шиптарским…

Како је саопштено из Министарства одбране Црне Горе, они су најавили потписивање споразума којим ће бити дефинисане активности од обостраног интереса.
Самарџић је Кастратију пренео да је један од стратешких циљева Црне Горе унапређење регионалне сарадње са свим суседима.
У саопштењу се наводи да је тема разговора била је обука пилота хеликоптера и ронилачких јединица коју спроводи Војска Црне Горе, а за коју је Кастрати исказао велико интересовање.

Кастрати је на састанку у Подгорици Самарџићу казао да ће Црна Гора моћи да користи капацитете специјалног центра за трагање и спасавање на Косову који функционише у сарадњи са америчким снагама.
Он је изразио очекивање да ће припадници црногорске мањине на Косову ускоро бити укључени у косовске снаге безбедности.