НЕМА ЈЕДИНСТВЕНОГ НАРОДА НА ДВА ПИСМА

 

Драгољуб Збиљић

24 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Д. Збиљић

Предочавамо своје апсолутно основано гледиште да о јединству Срба не вреди говорити, а често се о томе у последње време пише и говори, све док (и) Срби не почну (поново) да свој језик пишу једним писмом. Тако и пише да треба да буде и у Члану 10. актуелног Устава Србије из 2006. године, али се Устав већ шест година у том делу у Србији уопште не спроводи ни од власти ни од плаћених (од народа) стручњака за српски језик и писмо.

          У прилогу расправама о јединству Срба, морамо да кажемо своје мишљење у вези с писмом – Срби не треба ни да разговарају о било каквом свом озбиљном јединству све док не пођу од јединства у једном писму за свој српски језик. Ако не усвојимо једно писмо за све Србе, боље је да речи „јединство међу Србима“ уопште не спомињемо. Дакле, без једног писма у свом језику непотребно је да разговарамо ни о нацији, ни о народу, ни о Српству или Србству (неважно је да лије реч с једначењем по звучности или без тог једначења).

          Ако се ми Срби не можемо споразумевати писаним српским језиком на једном писму, немамо шта да тражимо међу другим нацијама о народима ни у Европи ни у свету, јер су сви други јединствени у свом писму.

          Већ предуго претерана двојства и двоумљења убијају Србе и као нацију и као народ. У томе смо први спозади. Ако се ни о једном писму не можемо договорити – па о чему, онда, можемо? О каквом другом јединству да разговарамо ако пишемо различито свој језик?

          Кад би народ могао нормално да функционише у свом језику на два писма и кад би то било корисно, па ваљда би макар још један народ у Европи и у свету кренуо српским путем у томе и почео ни да пише свој језик и писмом и параписмом.

 

Како су само Србима наметнута у српском језику два писма

          За оне који нису стигли да се упуте у то како су само Србима убачена два писма, рећи ћемо укратко истину.

          То је последица Новосадског договора 1954. када је, под „патронатом“ комуниста, договором српских и хрватских лингвиста донета званична 3.) тачка Закључака Договора да су писма „латиница и ћирилица равноправна“[1]. Суштински договор, садржан и у објављеним расправама[2] на састанку приликом договарања, био је, по налоогу комуниста, иза врата: српско писмо ћирилица постепено ће се заменити хрватском латиницом. Тада су сви знали, као и пре тога, да је српско писмо ћирилица код православаца, а код Срба католика латиница је још пре тог договора већ била наметнута.

Значи, на Новосадском договору био је налог да се ћирилица замени латиницом. То је спроведено на врло лукав начин, пошто се није могло јавно због српског народа рећи да се ћирилица мора заменити. Прокламована „равноправност писама“ тада је једино значила ово: Хрвати имају право на своју латиницу, а Срби на своју ћирилицу. А тамо где су оба народа, наравно, требало је да све буде исписано на оба писма. Међутим, убрзо је то лукавим путем претворено само код Срба у равноправност писама, па се сматрало „равноправним“ алтернативно коришћење писама (или ћирилица или латиница). Опет се то убрзо изметнуло у насиље па је равноправност сведена на обавезно замењивање ћирилице латиницом. Постоји сведочење да је то у Новом Саду спроведено преко ноћи по налогу градоначелника шездесетих година који је био Србин, па су сви исписи постављени латиницом уместо дотадашњих исписа ћирилицом. И од тада никада више није било већинско писмо ћирилица у Новом Саду. Данас га на улицама Новог сада има тек у односу 98 одсто (латиница) према 2 одсто (ћирилица). И то је тако у овом часу с тенденцијом смањивања ћирилице и њено довођење на нула процената.

У оквиру губљења свих права на штету Срба у Југославији било је једно од првих и најважнијих права, односно неправа на своје ћириличко писмо.

Ћирилица је, дакле, протерана заблудама и заобилазним путем („богатство двоазбучја“), а најчешће застрашивањем оних који су тражили ћирилицу, као и насиљем политике и голе силе.

          Уставом из 1990. године у Члану 8. враћено је право Србима на ћириличко првенство, а Уставом из 2006. враћено је јасно у Члану 10. право и Срба на једноазбучје (ћириличко) у свом језику.

          Проблем је настао у неспровођењу Устава у вези с јавним исписима. После 1990. учињен је, истина, извесан напредак у спровођењу Устава у вези с ћирилицом, али је убрзо то напуштено. Једино је државна администрација то поштовала и писала српски језик углавном ћирилицом. У осталим јавним областима не.

          По доласку ДОС-а на власт, опет се одмах приметило даље запостављање ћирилице. Онда се успело општим договором 2006. године да се апсолутно заштити ћирилица на светски практичан начин – једно писмо (ћирилица) за српски језик, баш како је то у свим другим престижним језицима.

          Али, ево, већ шест година нема виднијег спровођења Члана 10. Устава у јавној употреби српског језика и ћирилица је све запостављенија, односно у јавној употреби је толико ретка да ју је тешко видети „голим оком“.

 

Ћирилицу Србима, практично, не дају ни власт ни стручњаци за језик и писмо

        И није проблем само у властима на свим нивоима које не спроводе речени Члан 10. Устава Србије о српској ћирилици. Још је већи проблем код српских стручњака за језик (писмо се проучава и користи само у оквиру језика, наравно) који никако да забораве на „српскохрватски језик“ и лажну „равноправност писама“ која је коришћена, у ствари, за највећу неравноправнмост ћирилице. Стручњаци (правописци) су допуњавали и мењали Правопис српскога језика 2010. године, чак су цитирали у њему Устав на страни 15. у коме је јасно одређено за писмо српског језика само ћирилица (као у сваком другом једноазбучном језику), али су га ти исти правописци већ на 17. страни прекршили и оставили неуставно решење питања писма с двоазбучјем (једином на свету само за Србе): српска ћирилица и хрватска латиница коју су именовали тачно овако: „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (Правопис, стр. 17).

          Према томе власт – нечињењем/неспровођењем Члана 10. Устава Србије, а стручњаци погрешним чињењем против Устава (два писма) и, истовремено против целокупне светске праксе у решењу питања писма у сваком другом језику.

          Тако смо ми (Срби), у вези с решењем питања писма у српском језику светски уникат у томе да власт о спровођењу Устава не брине, а стручњаци користе инертну о нехајну власт, па доноси решење питања писма у српском језику, које нико на свету на тај начин још није донео за још неки језик.

          Инертна и нехајна власт, с једне, а стручњаци за језик и писмо, с друге стране, на тај начин омогућују неке надритумаче Устава да, као злонамерне незналице и нескривено антисрпски лажу нас нас на наше здраве очи да је, тобож, Устав оставио и латиницу за српски језик, а то није, наравно, тачно. Устав је у Члану 10. изричит: у употреби су „српски језик и ћириличко писмо“. И ту је тачка што се српског језика и писма тиче. Други став се односи само на друге језике и друга (њихова, наравно) писма. Ево тог Члана 10. да се свако увери да је за српски језик предвиђена само у складу с практичним решењем питања писма у сваком престижном језику на свету:

 

“Члан 10. Устава Србије

 

          У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

          Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.”[3]

 

          И, још једном, убеђени смо да Срби – док поново не почну сви да пишу свој језик својим (једним) писмом – нема потребе ни уопште започињу разговор о свом „јединству“ и обједињавању. Јер нико се није досад објединио на свету ако није писао свој језик својим (једним) писмом.

         

          (24. октобар 2012)

 

 

---

Ратко Паић

26.10.2012, 16:43

Глас Русије

Фото: РИА Новости

Бранко Жујовић

24.10.2012, 11:34

Глас Русије

Фoто: РИА Новости

Војислав Коштуница: Рећи ЕУ да Косово није сусед Србије

Фонд Стратешке Културе| 26.10.2012 | 18:06

Београд – Председник Демократске странке Србије (ДСС) Војислав Коштуница оценио је да се на Србију наставља притисак да успостави „међудржавне односе“ са Косовом, те да би Београд што пре требало да одговори да Косово није сусед већ део државе. У изјави достављеној агенцији Бета, Коштуница је навео да се Србији као награда за успостављање добросуседских односа нуди условни датум за преговоре о приступању ЕУ. – Брисел је само за Србију поставио услов да са делом сопствене територије успостави добросуседске односе. Случајно или намерно, оваква уцена поставља се на стогодишњицу ослобађања Косова. Ако Србија прихвати да јој је Косово сусед и успостави границу са Косовом, то ће имати дугорочне штетне последице по наше државне и националне интересе – оценио је Коштуница. Према његовим речима, сада је права прилика да Србија пошаље јасну поруку да је дошло време за успостављање чистих рачуна са Бриселом. – То значи да је ово последњи тренутак да се окренемо државотворној политици заштите националних интереса. Право је време да Србија саопшти Бриселу да Косово није њен сусед, да не може бити ни говора о територијалном интегритету Косова јер се тиме нарушава територијални интегритет Србије и да се не може успостављати граница између Србије и Косова, јер се тиме руши Устав Србије и крши Резолуција 1244 УН – навео је он. Лидер ДСС је навео да Србија ништа неће изгубити ако не добије условни датум за почетак преговора са ЕУ. – Напротив, Србија би у том случају била само на добитку, утолико што би сачувала своју државну целовитост и могла би са свим државама да сарађује и економски и политички у складу са својим интересима, а то значи на равноправној основи – оценио је Коштуница.   http://www.nspm.rs/hronika/vojislav-kostunica-reci-eu-da-kosovo-nije-sused-srbije.html

Прича Перуна Белобора

26 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Драган Симовић

 

Стриборија је наша Пра Родина, Пра Домовина свих Белих Срба. То је Земља на Крајњем Северу. Бела Земља под снегом и ледом. Бели Пупак Света. Пурпурни Прстен Вечерњаче, Звезде Разјаснице.
Ту су најчистија дејства Мајке Земље и Оца Сварога.
Одатле се, у Треће Небо, изравно успиње Сваргином Осом, Сунчевим Луком.
Понад снежних врхова, подно звезданих јата, ноћу, на ветру, слушамо умилну вилинку стакластих звончића окачених о сибирске кедрове.
А снег је зеленкасто-плаветан и руменкасто-ружичаст у сутон вечерњи, кад прште и пуцају брезе на мразу.
Ова песничка праслика душу моју греје и зари.
То је дивотан сан који и будан вазда сневам!

Балкан је наша тамница.
Просторна и временска Потка Балкана пуна је дејствених чворова који се никада неће развезати.
Постоје прстенови зрачења и завојнице дејствава на Мајци Земљи, силе и моћи из Срца и Језгра Мајке Земље, које стварају судбину како појединаца тако и народа.
На Балкану је све другачије него другде.
То је због тајинствених сила утканих у Потку Простора.
Ту Потку ткају невидљиве силе, а те невидљиве силе Балкна нису силе светлости.
Зато су на Балкану чести ратови. Грозни ратови!
Потка Балкана је пуна дејствених чворова, а тамо где је Потка пуна чворова, не може ваљано да струји божанско дејство, дејство светлости и милости.
На Балкану влада вечита мржња.
Људи су ту захваћени и проткани мржњом.
Људи су на Балкану просто опседнути мржњом.
Они су у власти мржње.
На Балкану је напросто немогуће владати, господарити мржњом. Мржња је ту јача од свега.
Срби су жртве балканске мржње, балканског мрака.
Срба би данас било десет пута више, да су на време напустили Балкан, и потражили Земљу на Северу.
Срби су на Балкану заточени и поробљени мржњом.
Зато што је Земља на Балкану натопљена мученичком крвљу и дејством праисконог зла.
Сликовито речено, Балкан је црна рупа на животном телу Мајке Земље.
Србима је скоро немогуће да опстану и да се сачувају на Балкану!
За Србе постоји Пут и Пролаз на Крајњи Север. Тамо где је давно негда обитавала Бела Србија, Срберија!
Све што ми мислимо и осећамо, све што изговоримо и чинимо, све што је одраз наших намера и наума, то се у Потку Земље уписује, и то се зове судбински запис.
Колико је оних који су страдавали и патили, колико је оних што су мучени и уморени на Балкану, колико је оних увређених и понижених, и све је то у Вечну Потку уписано, и све је ту присутно од Искони све до Праискони, и све то нас окружује и запоседа као самосвојно невидљиво биће тајинствених земљиних сила.
Ми морамо да следимо визију Беле Србије!
Срберије! Стриборије!
Макар у сновима и јасновиђењима својим да следимо Сунчеву Осу што нас са Стриборијом повезује.
Сада је доцкан да напустимо Балкан, и да се вратимо на Пра Родину своју, коју смо напустили пре двадесет и седам векова.
Али зато можемо духовно и умно да се повежемо са нашом Пра Домајом. А то је данашња Русија, Русија на Северу.
Сви мисле да је Русија на Истоку.
Греше!
Душа Русије обитава на Северу.
На Истоку је само Подножје Русије.
Не тражимо излаз на Западу!
На Западу Тама влада.
И тамо има црних рупа, као и на Балкану.
Отуда синови таме са Запада вазда крећу ка Балкану.
Њих привлачи енергија зла Балкана.
То им је духовна храна.
Они се хране тамом, мржњом и злом.
На нама је да васпоставимо енергетски и духовни мост са Стриборијом, те да тако ублажимо муке и невоље своје.
А, уколико будемо имали тридесет и тројицу Великих Посвећеника, онда је могуће и да посве променимо судбину и усудбу Белога Србства!

На водама Словенског Дунава,
месеца ледног, 7520/2012. године.

26 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Драган Атанацковић Теодор

Премда умем да окрљам када ме неко баш расрди, а фитиљ ми је подугачак, па то не бива пречесто, ипак нисам човек са дефицитом „лепих манира“, међутим уза све, па и хришћанске напоре, не успева ми да искрено напишем:
„Поштована госпођо Хилари“, а кад не иде да се и баталим таквог увода.

Прелазим на ствар.

Па ево шта ти имам рећи.

(Иначе, и Богу  се обраћам са „ти“, па што не бих и теби, једној од пар милијарди божјих громуљица на планети, коју  стварни владар твоје земеље, некадашњих Сједињених америчких држава, мултинационални „Монсанто“ уништава и с копна и са неба, све са свима који на њој, земљи, обитавају ?)

Надам се да ћемо бар у данима твог доласка и боравка бити поштеђени запрашивања отровима, односно кемтрејлсима, осим ако владар твоје земље, већ поменути „Монсанто“ праши без пардона, што би био један од ретких демократских поступака који долази из правца силе која је зарад демократије побила онолико народа и растурила онолико земаља.

Твој муж, знаш онај што га је тужила она Моника, је једна од најистакнутијих фигура којој ће судити ЕкоТрибунал, који ће, надам се настати и у Монсантоленду, пардон САД. У овој готово пропалој Србији је настао.
А судиће му се као саучеснику у злочину против опстанка, јер је укинуо закон о обавези обележавања ГМО-производа, закон који је представљао какву такву заштиту монсантолендоваца, бивших Американаца, од ГМО пошасти.

Рекло би се да си задовољна екипом бараба, које су наследиле ону претходну екипу жутих бараба.
И питам се да ли ћеш им дати који цвоњак да се покрпе, јер су, као држава, на нивоу црквеног миша.

А гуд бој Ивица је ономад обећао полицајцима социјалну помоћ у виду исплате око 110 долара.

Мора човек, јер почели и полицајци, а преко свог синдиката, да се распитују за кемтрејлсе, а ко зна куда би то све одвело…
Овако им је једним потписом и обећањем  запушио … вољу да буду полиција за народ.
Па остадоше полиција за себе и … своје газде.
Скрећем ти пажњу да помогнеш гуд боју Ивици да полицију држи на социјалној помоћи. Тако је за све , осим за народ, боље.

А опет, знам да ви из Монсантоленда не дајете ништа док нисте сигурни да ћете бар строструко наплатити.

Нешто ми говори да не долазиш само због назови државе Косово.
У суштини је вас из Монсантоленда баш брига за ту скаламерију.

А и највише вам одговара статус кво: да та „земља“ остане међународно нелегална, тако ћете у њој најбоље остварити своје интересе.

Све мислим да долазиш и као незванични амбасадор Монсанта,  јер ускоро тај дични упропаститељ живота на земљи има намеру да своје шапе опуштено стави и на Србију.
Иако је већ увелико преко домаћих економских терориста, тзв. тајкуна, овде присутан и семеном и именом, а и храном. Додуше, мимо закона.
Па је ред да се то и озакони.

А ту ће помоћи политичари и посланици, који су напунили државне органе и скупштину на основу избора на којима је учествовало и пар стотина хиљада покојника.
А још пар стотина хиљада гласова је и купљено.

Могао бих на крају ове „добродошлице“ у маниру оне посланице из оне странке, која је најпре разбијена, а после уклоњена и из парламента, рећи:
„Цркла дабогда!“

Али нећу.

Из два разлога.
Нешто ми такво обраћање баш и није у хабитусу.
А, што је битније, то ће ти се свакако десити, тамо у Монсантоленду, где нема заштите од цркавања ни за кога, ено ти је и муж оболео од болести коју „креирају“ последице монсантизације  ваше исхране.

Сада ћете тиме усрећити и нас.

Уз помоћ „изабраних“ политичара.

Шта да кажем, ако вам успе, успеће.
Куд сви Американци, туд и блентави Срби!

Ономад је твоја колегиница у сејању смрти, Мадлен Олбрајт, испљувана од стране Чеха, а баш за сејање смрти у Србији пре 13 година.
Ти се не бој.

Гуд бој Ивица и његови социјално помогнути полицајци те непсристојне и опасне Чехе неће пустити да дођу овамо.

А ми овде смо пристојни.
Тешко да ћемо те дочекати макар и најмањим демонстарцијама против тебе.

А ако Никола Алексић, па буде ли хтео, и ја с њим, викнемо коју у мегафон – кога то брига?

————————————-

http://wp.me/p1znY5-AU