28.09.2012. ФБР аутор Биљана Диковић

СЕЈАЧИ ПРОКЛЕТСТВА

или

РАНА ЗВАНА СЕНТАНДРЕJА

(Из дневника Грешног Милоја, 26. август 2012.)

 

Ведар летњи дан над овчарском гором трепери лепотом боја које увиру у  плаветнило небеског свода протканог златним зрацима излазећег сунца. Уз серпентину која води навише ка небу и белом шатору игуманије Јелене и њених сестара успиње се непрегледна колона народа и аутомобила.

Свету Литургију на Вазнесењском брду служи владика Артемије. Из  грла и из срца више стотина верника хоре се Одговарања. Јече брда у славу Господњу. На лицима мати Јелене и њених сестара сија радост. У неким тренуцима нам се подиже коса на глави. Осећај снаге који дамара из срца светосавских чеда баца у ништавну сенку ону голу „алозијевску“ силу преко стотину свештеника који су уз асистенцију читавог кордона полиције извршили злокобни налог свог првосвештеника, изагнавши народ и монахиње из манастира Вазнесење у срамној вазнесењској ноћи, о Спасовдану.

 Светој чаши приђе много верника.

 По завршеној Литургији владика Артемије лагано, достојанствено  корача кроз огроман шпалир народа. Жене, деца, људи се тискају, ко пчеле око матице, целивајући му десницу, патерицу, рукаве, левицу… Ко шта стигне.

Господе, помислих, какав ли је осећај онијех јадника што их од деце светосавске штите телохранитељи и полиција?

Трпеза љубави. Као што каже народ, код домаћина на глас, код сиромаха на част.

Кад владика крете прашњавом серпентином наниже поред манастира Вазнесење, ка магистрали, беше призор за памћење: на ивици заравни народ се начичкао као јато птица кад падне на дрворед, и сви машу благочестивом старцу. Три звона одјекују гором у славу  Господњу.

 Доле, у отетом манастиру, се, као на длану, види тужно празна порта и пусто манастирско гробље.

Народ се за тренутак сабра око Богдана гуслара, а он срцем и гуслама проломи тишину. Кад заврши узвикну му један старац: „Алал ти вера, јуначе! Како ти се зове, на љепоту та пјеванија пјевала ти мајка?“

-Нисам јој, вели Богдан, још нађено име. Тражим кума.

Неко из народа добаци: Пошто је мати Јелена прва после рашко-призренских монаха рекла „не“ екуменистичкој издаји првосвештеника и побунила се против папољубивих кабадахија, предлажем да се песма зове Почетак буне против кабадахија.

Предлог наиђе на одобравање.

 

 ***

 

Одлучих да са Надом поново одем на гроб оца Саве.

– Да те не ухапсе опет? – вели Нада.

Реко`, свак свој посао. Па ком додија. Јер, најзад ће се збити по оној Господњој: Сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Дакле, не по неко, него сви(!) који говоре, мисле и творе аргументима снаге и насиља, уместо снагом аргумената.

Одосмо. Овог пута ме не ухапсише. Можда су дознали да гробље није њина прћија но јавно добро. Можда ће једног дана схватити и да цркве и манастире, које подигоше оци наши, они нису добили у мираз од папе кад су се верили (прстеновали) с њиме, да би тамо призивали хочеваре и њима по духу подобне, а забрањивали деци светосавској да тамо приступају… Можда.

Док попалисмо свеће, сабра се много народа који се враћаше одозго испод шатре. Шапат молитвени, сузе у очима, титрање пламичака са воштаница као да се сливају у вапај: Оче Саво, помози нам да се одржимо на стази богопознања којом си нас водио!

Кад изађосмо испред капије манастира приђе ми старац Миленко: Бре Милоје, кад год дођем тамо у ту твоју фирму, ти у Београду. А био сам рад да прозборимо коју. Еве, матор сам чоек, време је д-идем навише, ал ће ми остати крњо што с тобом не сједох, да прозборимо коју.

-Ајмо чика Миленко, сад. Да пијемо кафу и да зборимо.

Одосмо. Придружи нам се и пензионер Перо.

 

***

 

-Шта ли мисле ове усијане главе што збуњују овај весели народ овим новотаријама – вели Миленко.

– Не мисле ништа, каже Перо. Они су од мишљења оперисани. Они имају задатак да упропасте оно што ни Турци за 500, ни Хитлер за 4, ни комунисти за 50 година нису успели да учине.

– Па, да ли виде они да им народ окреће леђа? Зар су ћорави? Данас им у манастиру није било неколико људи, на прсте једне руке мого би да их избројиш. А горе под шатором, и око владике Артемија, сила света. Да  их бројиш летњи дан до подне – опет ће Миленко.

Рекох: Па, чика Миленко, зар није казано да ће дворци неправеднијех опустети а колибе праведника процветати?

– Баш тако, сложи се Перо. Данас и ко је без очију могао је да види оживотворење тих пророчких речи.

– Па добро људи, али куд ће нас то одвести? – забринуто ће Миленко.

– Одвешће нас у рај – каже Перо. Шала  на страну, вели, али ово њино безакоње ће стварно донети велику духовну корист овом народу.  То нас гони на ревност. То нас приближује Богу. То нас освешћује. Јер се човек и народ у кризи и муци кале. Виђесте ли људи у Лозници нолики народ на Младог Николу? Још  беше радни дан. Па оно је невероватно. Па на Видовдан у Барајеву. Па на Преображење у Леушићима. Па на Велику Госпојину у Љуљацима. Па сад на вазнесењском брду…

– није то вазнесењско брдо, него вазнесењско небо – упаде Миленко. Људи, стварно кад одоздо, са гроба оца Саве погледнеш навише, видиш небо и звона испред оног шатора код мати Јелене.

– И тако свугде. Сад више људи има у катакомби у Бачкој, него код оног бискупа. Па доле у Нишу. Па на Златибору. Па  сам био у Белој Паланци. Био си и ти Милоје, у Ремезијани. Видео си колко људи.

-То им је одговор народа на неправду према владици Артемију, мати Јелени…

-Право си реко, Миленко, настави Перо. Ја сам цео радни век провео бавећи се озбиљним правним пословима, применом закона. Ал` ово што су урадили владика, попови и полиција мати Јелени истеравши их силом из њиховог стана, без суда и пресуде – то ће ући у историју силеџијства и безакоња. То ће бити велика тамна мрља и велика мука наших првосвештеника али и брука полиције која им је пружала подршку у злочину, уместо обрнуто: да штити уставно-правно начело о неповредивости стана. То показује како су они кратковиди. Народ је данас на њихов гест изрекао свој суд: ово је била Света Литургија, али и својеврсни плебисцит. Да, да браћо, ово је био плебисцит! Ти  Милоје имаш обичај да кажеш: Ко се с народом суди тај  парницу губи.  Данас су силеџије, заиста, парницу сагубиле.

– Ма све то јест`, опет ће Миленко, ал` мени није јасно шта су они смислили. Патријарх каже да је екумениста. Он, значи, јавно исповеди јерес. Овај други Иринеј се хвали папиним прстеном и папиним напрсним крстом. Брука и срамота. Па онда Иринеји, у дуету, са доскорашњим председником државе пале свеће по јеврејским збориштима. Вамо, опет, Хризостом руши гробље, руши иконостас, руши богослужбени поредак. Ево ти, сад су увели новотарије и у Ариљу. Од наке љепоте и наке слоге направише пећину разбојничку. Шта ће они да направе од наше Цркве?  Оћу, Милоје, да ми кажеш, нако поштено, без ич увијања.

-Мој чика Миленко, ти хоћеш да ти онај мрав што хоће да умре на путу за Јерусалим каже поштено о нечијим непоштеним намерама. Њиховим,  или од силника задатим им злоделима. То је прекрупан задатак за мене. Најпре, ја мислим, да од тог њиног посла нема ништа, јер у народу има квасца и он нараста из дана у дан. Биће Србљи кано што су били, верујем. Даће Бог да се обдржимо док не прођу ови, јер свима нама, па и њима, су и длаке на глави избројане.

 А може бити да ће и они видети шта су учинили па се вратити збуњеном и узнемиреном стаду, које су распудили. А распудише га ко свесно ко несвесно. Ко из властољубља и похлепе, а ко зато што га ђаво навуче на танак лед. Ко зато што је уцењен… А неки су морали извршити задатак који им је постављен кад су дошли на власт. Њихова митра је имала ту цену. И они, веселници, је исплаћују. Полако, на рате.

Знате, народ хоће да буде послушан епископима попут Његоша који каза (кад су тражили да устане, из кочије, јер наилази папа).: „ Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорска народа . Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика црногорски заиста неће“.

Али, нису сви епископи тог духа. Има епископа на чију главу је залутала митра. Они калкулишу. Они тргују вером. Посматрао сам неке од тих јадника. Гле, оде шеф ове наше ојађене земље и Ватикан и позове папу у Србију. И шта раде неки наши епископи: утркују се да припреме долазак тог јеретика у Ниш, тепају му „свети отац“, иду те пузе по Загребу понижавајући нас, примају похвале за „заслуге“ екуменистичке издаје, слепују и клече по њиним катедралама… Брукају се и понижавају нас до бола. До суза. Или, оде шеф државе у јеврејску синагогу и тури на главу јеврејску капицу (на шајкачу се, наравно, гади), а они, јадничци, брже боље пале свећице са онима који Христа не признају за Бога и који имају исту веру као њихови преци који пљуваше, шибаше, распеше Господа…

-Ти људи немају више православног духа, упаде Перо.

-Такви су заиста више за сажаљење, него за осуду. Сад упореди Његоша као владику са достојанством и ове јадничке што пузе пред папом, иду му на поклоњење, па чак примају од њега кардиналско прсрење и савијају вратове и кичме да им папа окачи своје напрсне крстове. Шта нам остаје сем да се овом првом дивимо, да га поштујемо и славимо, а да ове друге жалимо и плачемо над њином црном и тешком судбином, над њином несрећом и падом. Падом до ништавила. И да се Богу молимо да се, јадници, отргну из канџи зла, да се усправе, да се врате роду, својој дужности, својој мисији. Да се врате себи.

– То је тачно, вели Перо. Они мене подсећају на оног дечака о коме је говорио старац Силуан. Каже: изгледао је као анђелче. Био је, вели, смирен, поштен и кротак… Али кад је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио је благодат Божју.. Почео је да личи  и на човека и на беса и на звер и на разбојника. Исто тако старац је говорио о једној лепој девојци, коју је касније грех толико унаказио, да ју је било мучно и погледати.Тако се и народ наш гади кад погледа ове унакажене, понижене, папољубиве, вероломиве митроносце.

-Ал`, нестрпљиво ће Миленко, ако би се ове њине лудорије наставиле, а народ ћуто, шта би онда они направили од наше Цркве?

-Па, рекох, чика Миленко, направили би вероватно другу Сентандреју. Ал неће то дати Бог. А не да ни народ Божји, као што видиш.

– Како мислиш другу Сентандреју? Шта ти то значи?

-Можда нисам нашао најадекватније поређење али недавно сам, са Надом, био на поклоничком путовању у Сентандреју. И утисци које отуд носим притискају ме данима.

– Никад нисам био тамо. Опричај ми то да би појмио шта си шћео да нам речеш.

-Сентандреја је једна наша велика рана и голема туга наша. И ту рану, ту тугу, крију од нас. Треба отићи и уверити се. Кад бих имао времена роман бих могао написати о тој рани српској, о тој рани од које крвари душа.

– Говори, кумим те Богом – издаје стрпљење Миленка.

-Давне, 1866. године Јаша Игњатовић рече „ Сентандреја била је негда фарос, светилник српства…“

У сред Сентандреје и данас стоји мермерни крст Српског трговачког друштва из 1763, као тапија овог прелепог барокног градића. Ова барокна Сентандреја је настала у XVIII веку. Краси је 7 предивних цркава, које стоје као сведочанство свести Србаља о њиховом историјском битисању. Кренули су Србљи за патријархом Арсенијем, пред најездом зла 1688. године и након 2 године, зауставили се и остали у једној пустињи крај Дунава. У будућој Сентандреји. Најпре подигоше кућерке и 7 цркава-брвнара. Касније ће на месту кућерака нићи  прелепе варошке куће, а уместо 7 брвнара у којима се чувала вера православна заједно са кивотом светог  кнеза Лазара, за 7 деценија ће нићи 7 велелепних барокних храмова. Кад су се Србљи населили царевим обећањем и тзв. „ Привилегијом“, почела се распламсавати мржња кардинала према православнима и (гле чуда!) апетити за унијаћењем расту. Зато је патријарх наложио да се одмах дигну цркве брвнаре као православне богомоље.

Е, сад обратите пажњу: 1696. године, према попису, у Сентандреји је било скоро 1000 старешина домаћинстава, тачније 989. Тада је просечно у породици  бивало 6-7 чланова. Није тешко израчунати да је тада у Сентандреји живело између шест и седам хиљада Срба, иако тај попис није обухватао свештенство и монаштво.

Како је време пролазило Срби ће се наћи између наковања и чекића: са једне стране апетити за унијаћење расту, а са друге стране, долази невоља од епископа Василија Димитријевића на кога Сентандрејци упућују жалбу Сабору у Сремским Карловцима, јер су се свештеници осилили, утврдили тарифе, глобе народ…

– Ко ови поједини данас, упаде Миленко. Извини, прекидох те. Шта би са жалбом?

-Ништа. Митрополит Мојсије 1730-те врати одговор округло па на ћоше.

– Ови данас потуре полицију да брани да се петиција преда Сабору са 15.000 потписа, а камоли да одговоре, упаде Перо. Они неће да чују вапаје народа, нити да о њима расправљају. А камоли да још одговоре. Они се, како ти, Милоје једном рече, гаде на народ. Ово безакоње је невиђено, мржња кардинала према Србима  из тог времена  је мања од мржње Иринеја Буловића, Амфилохија и њихових полтрона према владици Артемију и његовом монаштву.

– И шта би даље? – нестрпљиво ће Миленко.

-Ништа. 1744. године на Сабору у Сремским Карловцима су народни представници упозорили Сабор на неправде епископа и свештенства.

– И шта би онда? – опет ће Миленко.

-Опет ништа. Срби су, да зло буде веће, били принуђени да се жале на своје епископе царској администрацији. Дакле, онима који нису њихове вере. То је наравно римокатоличким прелатима ишло на руку. Тако се државна власт почне петљати у унутрашње ствари Православне цркве.

– Исто ко данас. Уместо полиција да штити Устав, Закон… она потпомаже безакоње у Цркви. Штити упропаститеље Цркве.

– Стани бре Миленко, умеша се Перо, да човек изнесе чињенице. Ја  ове ствари стварно нисам знао. Мада се зна да риба увек од главе смрди.

-Ето тако. Најружније и најтужније је то што су епископи утврђивали свој ауторитет и своју власт уз непримерно понашање и што је несагласје архијереја са народом оставило љуте и неизлечиве ране.

Ето, мој драги чика Миленко, како је посејана зла семенка у Сентандреји!  Семенка  зла или семенка проклетства!!! Зато владика Николај каже у Рату и Библији: Да неваљалство и безакоње старешина народних навлачи проклетство на сав народ.

– Па зар ови наши, вајни епископи не знају то? – пита Миленко.

– Вероватно не знају. А можда и знају како ствар треба упропастити, па само преписују рецепт својих древних колега – упропаститеља, одговори му Перо.

– Деде Милоје, дијете и брате, опричај нам даље шта виђе  тамо.

-Нажалост сад више нема ту шта да се каже. Све је казано.

Јаша Игњатовић 1854. тугује, говорећи „Цркве, те све празније бивају… још два, три порода (генерације) па ће сасвим празне бити…“

– Боже сачувај, ко весело Вазнесење Хризостомово и Тимотејево данас.

– Чекај Миленко, да човек заврши.

-И још каже Јаша, три деценије касније: „И кад у Сентандреји једном нестане Срба, а једаред ће их нестати, онда ће им обронак дивних планина бити гроб, покров мирисаво зеленило, звук звона њихових храмова пропратиће их у вечност, а храмови остаће као споменици њиховог духа и живота.“

– Ух, далеко било.

-Е, мој чика Миленко, није више, нажалост, далеко. Кад глувом није вређело довикивати, онда је  ђаво дошо по своје. У Сентандреји је, дакле, она зла семенка, коју посејаше рђави епископи и попови који слеповаху за њима, родила род.

– Како?

-Па ето како. Лако. Неколико година после Јашиног записа на крају XIX века на попису као православни Србљи, изјасни се 617 православних душа. Дакле, десет пута мање него оне 1696.

– Да Бог сачувај!

-Ни то није све. Данас Сентандреја има Срба  толико да сви могу да стану под једну шљивову грану. Тридесетак душа православних. Нема их ни за једну учионицу оне чувене Српске учитељске школе, чија грађевина још стоји да немо сведочи да су у Сентандреји некад живели Србљи.

– Куку мени, до Бога милога!

-Не вреди сад кукати, мој чика Миленко. Циганче је требало бити док  тестију не разбије. Кад је разбије џаба га бијеш.

– Е то би ваљало да виде ови наши попови, па и поједини калуђери што веле: „Дужност нам је да слушамо епископа“. А неки своју раслабљеност у вери покушавају да правдају тиме што тобож чувају манастире. Чувају камење, а урнишу душу. Нека виде како Тимотеј чува манастир. Брани га од народа, од деце Божије. Нека виде како су епископи и попови чували цркве у Сентандреји. Кад им, једног дана, Иринеји и њихови полтрони манастире претворе у галерије и туристичке дестинације, превртаће се нашим калуђерима, који сад ћуте, кости у гробовима. Ал ће касно бити тада. Знају наши калуђери и попови да није дужност него проклетство слушати онога ко нас одваја од отачког предања, вели Перо. Знају, но им је пречи њихов комфор од вере коју би требали и животима својим да сведоче.

-Не могу Сентандреју да виде наши попови. Њих наши епископи тамо не воде, него их воде да клече по Ватикану, да љубе руку највећем архијеретику и највећем србомрзцу. Да се клањају Алојзију Степинцу. То је њима важније од Сентандреје.

– Па, добро, Милоје ко иде сад у те цркве?

-Е, мој чика Миленко. Ко иде? Српску Сентандреју су ожалили многи српски песници.

Црњански каже: Да је нашао само седам празних цркава које гледају у воду пуну пролећа.

Васко Попа – Сентандреји: Бежала си до краја вечности.

Слободан Марковић: … У Сентандреји окрећем се као Ракићев долап у празнини.

Постоји песничка енциклопедија о Сентандреји. „Српска северњача“ се зове.

Тамо су ти, мој чика Миленко, саграђене:

Саборна или Успењска или како је још зову Београдска црква, па

Преображењска црква, па

Благовештењска црква, па

Пожаревачка црква. И  оне су празне! Тужно и жалосно празне.

Празне цркве па празне и душе !!! – што би реко владика Николај.

И још три лепотице, које нажалост више нису наше: две су уступљене римокатоличкој а једна реформаторској секти или како наши првосвештеници те секте називају „сестинске цркве“: Петропавловска, Светоникољска и Збешка црква, посвећена Силаску Светога Духа.

– Да ли је то могуће?

-Видео сам то мојим очима. И знаш шта сам још видео?

-Шта?

 -На ове три потоње цркве нема ни плоча или било каквих обележја или натписа  да су ове цркве подигли Срби и да су оне биле православни храмови у XVIII и XIX веку.

– Да сам јуче умро ово не би знао! Сад сам сковчо зашто си ми онако одговорио на питање шта ће ови наши новотарци и екуменисти направити од наше Цркве, кад би им ми били тупави да трпимо, а Бог попустио то искушење. Сад сам схватио зашто си рекао: направили би другу Сентандреју.

– Па тачно тако. То су урадили са Србима у Далмацији. Далмација је уствари друга Сентандреја. У Хрватској, у Босни… Сад то раде у расрбљениј Црној Гори. На Косову подижу вероломци наши нову Сентандреју. Гледај шта ради Теодосије и Дечанци. А Иринеји би хтели да и овде, код нас, направе Сентандреју. Прво мало новотарија. Па мало Хочевар у олтаре: да их опогани јеретичким духом по Ужицу, Чачку и којекуда широм Србије. Па онда да срушимо православно гробље у Жичи. Па онда да срушимо олтар у Студеници. Па да примимо папин прстен. Па да савијемо вратове да нам папа тури свој напрсни крст. Па да изјавимо да смо екуменисти. Па да нас Синод осрамоти под „иконом“ Степинца. Па би патријарх служио са онима што су нас клали, али, не сме, вели, од „зилота“. Знаш како каже народ,  чега би се онај стидео, тиме се онај други поносио. Па онда запале свећицу са онима чији истоверци Христа шибаше и распеше. И тако то, док нас не развере, док нас не расрбе, док нас не поунијате. Док нам не натуре јеретичку клечку на врат, ко у Сентандреји. Кад су Милоја `апсили у Вазнесењу и избацили калуђерице из манастира у помрчину отевшии им брашно и козу, кашику и сир, то ти је била слика и прилика оног што је било у Далмацији у време Матавуља. Камо среће да онда имадијаше више Пилипенди. Јес мој брате Миленко, поучна је ова Милојева прича за сваког ко има уши да чује. Ову  причу би ваљало, Милоје, да запишеш.

-Ама људи, ово није прича, ово је рана голема. Рана душе која пишти. Зајаукала је Мира Алечковић од бола 1964. године написавши: Овде српски још једино говоре птице…

Сатрли су нам наш језик, наше име, нашу славу, нашу прекаду, нашу веру… Нас више тамо нема!

– А све је кренуло од оне зле семенке коју си поменуо ти Милоје малопре. Добро је отац Жарко рекао када се освештавала твоја задужбина у Лозници:

     „Веро моја, ко те уби, реци!

     Убише ме из олтара жреци.“

 

Поједини наши епископи су убице вере наше. Њих треба склонити. То су стварно кабадахије!

– Склонити док не бидне доцкан. А шта ћеш кад их брани наоружана полиција.

-Сконтаће и полиција да су они издајице, одроди и вероломци.

– Зато ми се чини добар онај предлог да се песма гуслара Богдана назове „Почетак буне кабадахија“.

-Наши преци су синовима остављали аманет: Чувајте се ђецо гусала. Чим су  гусле почеле да гуде о издаји екуменистичких митроносаца, то је знак њихове прпопасти. Њихово срамно вероломље улази у народно памћење.

-Да се збуде она Његошева: Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.

 

***

 

-Драги моји, хајте да ми подгнемо чаше у здравље чељади наше.

– И да се помолимо Богу да попови и милиција Милоју не ломе више ногу.

– Да не ломе, Милоју ногу, но да се врате роду и Богу.

– Испијмо ове чаше да нам зликовци не упропасте душе наше.

-Опа, Ти чика Миленко и Ти Перо, одосте у песнике.

 Нека би Господ дао да се однарођени пастири наши покају и врате стаду своме, роду своме, вери својој. Едаби сви били деца сложна светосавска на радост Оца нашег небеског, а на жалост и ридање сотони! И на жалост србомрзној деци сотониној.

 Живели!

-Живели!

ЈЕДИНО ЋЕ И ДАЉЕ ЋЕ МОЋИ ДА СВОЈИМ БРАНИОЦИМА

ДОСТАВЉА ЗАБЕЛЕШКЕ, „АЛИ ТИХО“

28.09.2012. fakti.org

        ПРЕТРЕСНО веће Хашког трибунала забранило је данас генералу Ратку Младићу да говори у судници и да се консултује са својим адвокатима.

„Веће је донело одлуку након што је пет пута примило притужбе на понашању оптуженог према пет сведока“, саопштио је председавајући судија Алфонс Ори.

Он је додао је оптужени јуче у три наврата изнео запажања о сведоку и рекао да лаже, док је на сведочење другог сведока реаговао „вербално или на други начин“.

Генерал Младић и даље ће моћи да својим браниоцима доставља забелешке, али „тихо“.

Консултације са адвокатима српском генералу су дозвољене за време паузе.

„Свако кршење новог режима довешће до удаљавања из суднице“, упозорио је Ори.

Он је напоменуо да „веће не разуме речи које Младић говори, али да други могу да разумеју“, а да се он „стално изнова уплиће у сведочење сведока“.

Поводом примедбе главног браниоца Бранка Лукића да генерал Младић пише полако и да већ буде касно када адвокати добију белешку, судија Ори је узвратио да „веће није спонтано успоставило нови режим, већ зато што нема други начин да заштити сведоке“.

http://fakti.org/serbian-point/mladic/generalu-mladicu-zabranjeno-da-govori-u-sudnici

ОБРАЋАЊЕ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ИРИНЕЈУ ПОВОДОМ НАЈАВЉЕНЕ ГЕЈ ПАРАДЕ

28.09.2012.

• Геј парада је само први корак на путу који ће се завршити прогоном свих нас који мислимо да хомосексуалност није пожељна друштвена вредност
• Верници које њихова вера учи да хомосекусалност јесте грех биће у опасности да им одузму децу уколико буду на њих преносили свој поглед на свет и ставове Цркве, јер ће се то у крајњем исходу тумачити од стране идеолога хомосексуализма као „говор мржње“ и бити кривично гоњено
• Организатори параде су за 3. октобра планирали изложбу фотографија извесне Елизабете Олсон Валин (Elisabeth Ohlson Wallin) под називом „Ecce Homo“. У питању је 12 фотографија „које показују Исуса са транссексуалцима, ХИВ позитивним особама и геј мушкарцима“
• Видевши ове фотографије, ми као верни синови мајке Цркве, као православни породични људи, згрожени смо, увређени, дубоко узнемирени и љути због оваквог намерног, скарадног, богохулног вређања Господа Спаситеља и то у престоном граду наше државе са већински православним становништвом
• Организатори 4. октобра планирају и провокативну трибину о односу ЛГБТ и религије под називом: Коме припадају љубав, вера, нада?

Ваша Светости,

Верујемо да сте упућени да и ове године активисти идеологије хомосексуализма (ЛГБТ активисти) планирају да организују тзв. „Параду поноса“  или геј-параду, једну по својој суштини политичку и лобистичку манифестацију која има за циљ наметање тоталитарне идеологије хомосексуализма као пожељне животне вредности за наше породице.

Двери, породично-патриотски покрет, и ове године се одлучно боре против овог насртаја на традиционалне породичне вредности које и наша Света Црква сведочи.

Сматрамо и спремни смо у сваком тренутку да докажемо да геј-парада није манифестација којом се жели побољшати положај одређене популације, већ први корак уласка идеологије хомосексуализма, најпре у јавни простор, а затим и у наше институције. То је први корак којим ће геј-активисти ући у вртиће, школе и домове здравља да То је први корак којим ће геј-активисти ући у вртиће, школе и домове здравља да исто онолико колико сада у медијима, а можда и више пропагирају хомосексуализам малолетним лицима.

Геј парада је само први корак у захтеву да се природна породица обесмисли причама о истополним „браковима“ који ће затим тражити и право да усвајају децу.

Геј парада је само први корак на путу који ће се завршити прогоном свих нас који мислимо да хомосексуалност није пожељна друштвена вредност.

Верници које њихова вера учи да хомосекусалност јесте грех биће у опасности да им одузму децу уколико буду на њих преносили свој поглед на свет и ставове Цркве, јер ће се то у крајњем исходу тумачити од стране идеолога хомосексуализма као „говор мржње“ и бити кривично гоњено.

Идеологија хомосексуализма покушава да продре у наше друштвене и државне институције управо на „мала врата“ – скривајући се иза паравана о људским правима и праву на јавно окупљање.

Пишемо Вама, Ваша Светости, и због једног додатног разлога.

Организатори тзв. „Параде поноса“ , осим што планирају да „марширају“ тај дан центром Београда, планирају да спроведу и тзв. „Недељу Поноса“ у трајању од 7 дана пре геј-параде.

Сами организатори геј-параде су рекли: „Овога пута нећемо заузети улице на пола сата или сат већ ћемо на осам дана заузети читав град јер то нама припада!“

Они отворено поручују да им један сат или један дан неће бити довољан, већ да ће већ ове године 7 дана агресивно наметати већинском становништву Србије свој систем вредности.

Слоган читаве те срамне 7-дневне манифестације гласи: „Љубав, Вера, Нада“, а први дан почетка „Недеље поноса“ је 30. септембар, дан када наша Света Црква слави Свете мученице Веру, Наду  и Љубав, и мајку им Софију.

Сами организатори параде су отворено признали да знају да тај фестивал срама почињу на тај празник, и под тим именом и да се ради о једном облику провокације друштва.

Пишемо Вама, Ваша Светости, као првом пастиру Српске Православне Цркве, због једног, не можемо другачије рећи но богохулства које се припрема у оквиру тог фестивала.

3. октобра планирана је изложба фотографија извесне Елизабете Олсон Валин (Elisabeth Ohlson Wallin) под називом „Ecce Homo“. У питању је 12 фотографија, цитирамо саме организаторе „које показују Исуса са транссексуалцима, ХИВ позитивним особама и геј мушкарцима.

Фотографије су модерна верзија прича из Новог завета. На 12 фотографија уметница преиспитује однос хришћанства према хомосексуалности кроз централни лик – Исуса.“

Видевши ове фотографије, ми као верни синови мајке Цркве, као православни породични људи, згрожени смо, увређени, дубоко узнемирени и љути због оваквог намерног, скарадног, богохулног вређања Господа Спаситеља и то у престоном граду наше државе са већински православним становништвом.

Сматрамо да ЛГБТ-активисти овим, више него било којим другим агресивним и дрским гестом, показују своје право лице и намере које су у свом крајњем исходишту – богоборне.

Чак иако узмемо да је у питању само бахатост и базично незнање да све традиционалне религије хомосексуалност сматрају за грех, као и да Господ Исус Христос никада али никада није одбацивао грешнике али је мрзео на грех, овај њихов поступак је скандалозан. То су људи који су користили сваку прилику да нагласе да се Црква не сме мешати у друштвено-политички и јавни живот, а сада отворено и агресивно желе да се управо друштвено, политички и јавно умешају у Цркву, извргну руглу њено учење, Христову Науку.

И сам поглед на ове фотографије леди и стеже срце.

Молимо Вас, Ваша Светости, подигните глас и Вашим ауторитетом спречите да се хули на Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Зауставите ово богохулно изругивање свим хришћанима у Србији.

Организатори 4. октобра планирају и провокативну трибину о односу ЛГБТ и религије под називом: Коме припадају љубав, вера, нада?

Ваша Светости, реците им коме.

Сматрамо да су ова изложба фотографија и остале провокације више него довољан разлог да се, не само забрани геј-парада, него и свих седам дана овог фестивала скарадности и богохуљења.

Двери ће свим расположивим и законом дозвољеним средствима настојати да покажу да се са верским осећањима нико не сме играти.

Одано духовно чeдо,

       У Београду,                           Члан старешинства Покрета Двери – за живот Србије

       28.септембра 2012.                                         Радован Тврдишић

http://fakti.org/serbian-point/dveri-vasa-svetosti-zaustavite-bogohulno-izrugivanje-svim-hriscanima-u-srbiji

ПАРАДЕРИ ЛАЖНОГ ПОНОСА

Пише: Драгољуб Збиљић

(Природне љубави и девијације или ишчашења)

 

          Кад је Бог стварао свет, створио је природу па људе. Створио је првог човека Адама. (По науци која данас влада, Адам је створен од мајмуна и мајмунице, Ева такође. Човеку није дата за то провера, па једни верују у једно, једни у друго.) А онда је Бог Адаму обезбедио једну жену – Еву. Ту је хришћански Бог био праведан према женском роду. Није жену потценио, није је је предвидео за ниже биће, али јесте је створио као биће различито од мушкарца. То су два људска пола, као што су два Земљина пола Север – Југ, два биолошка пола Човек – Жена, мушко ­– женско.

          Бог је предвидео, ради рађања и множења, постојање љубави и на основу ње полну љубав између мушкараца и жена. Зато је предвидео да се деца могу рађати и људски свет увећавати само љубављу између Човека и Жене, а не између Човека и Човека и(ли) Жене и Жене.

          Данашњи „парадери лажног поноса“, неприродно и антихришћански добили су, углавном на Запду, опште право на избор кога ће и како волети,  јер се ишло по томе да се свакој љубави тешко може командовати, али у њиховом случају то није ни Божја ни природна воља. Бог девијацију (застрањивање, ишчашење) није предвидео, али је није ни забранио. То може да буде изузетак, казна или датост ћудљиве природе. Истополна љубав није Божји циљ и, свакако,није природно, уобичајена појава или стање.

          Људи и жене су, по Богу, међусобно рођени браћа и сестре, ближа родбинска веза или општа хришћанска браћа и сестре по Богу и вери. Хришћанска даља браћа и сестре предвиђени су за ступање у међусобну љубав и породични живот ради реченог множења и очувања људског рода.

          У хришћанству Бог није предвидео да човек има више жена или да жена има више мужева. Мултипликовање (мноштво) у брачном и љубавном животу је такође нека врста девијације, ишчашења из природне уобичајености. У једним временима је тога било често, у другим ретко или чак и никако. Данас је и та девијација честа.

          Људски род је у греховима разних врста. Зато је само људски род, а није нико појединачно Бог. Само је Бог непогрешив и безгрешан. Само Бог зна шта чини и зашто чини. Људи то не знају, или бар не знају увек.

          Парадирање лажним поносом, дакле, уперено је у потпуности против хришћанства. Затро би ваљало да се сав хришћански свет брани од парадирања тим лажним поносом, јер је то то врста девијација, безверја, антихришћанства. Као што муслимански свет штити себе од онога што не одговара њиховом верском погледу на свет, тако и хришћани имају право да се заједнички штите од ове девијације, тј. од уличног парадирања лажним поносом, и то пред хришћанском децом.

 

Исус међу гејевима на “Београд прајду“

Пише: Игор Јарамаз

„Страх је примарна емоција која настаје услед опажања или очекивања стварне или замишљене опасности или озбиљније претње.“

То је научна дефиниција емоције за коју психолози кажу да је једна од најефикаснијих (најнехуманијих) начина управљања људима, ништа ново (бившим) заточеницима тоталитарних система. Несумњиво је страх, уз (црногорски) национализам, најјачи политички мобилизатор у заједници која се најбоље описује као пост-тоталитарна етнократија.

Пошто је улога црногорског шовинизма и србофобије као политичког лепка сукобљених несрпских национализама на Балкану већ објашњена, нас занима чега се то плаше они који владају сејући страх у кости поданицима свог феуда. Чега се плаше наредбодавци убистава, сакупљачи рекета, купци људских душа, простије речено очеви (савремене) црногорске државности? Одговор је магловит свакоме ко покуша да нађе нит сувислости у мору локалног бесмисла. Дискурс црногорске праполитичке сцене нема правила, учесталост, редослед и контекст речи немају значаја колико говорник, саговорник и временско доба изјаве.

Црногорске нацисте, националисте и криминалце све ђутуре плаши Србија, као вишевековна матична тачка друштвених иновација на тлу Црне Горе, Брда, Херцеговине и Боке. Страх од утапања у ту већу средину се често могао чути из уста идеолога сепаратизма. Навођен је страх од губитка национално-етничког идентитета. Колико је та социјетална претња основана говори чињеница о томе да Србија има суфицит са свим суседима, изузев можда једног (Румуније), по питању реципроцитета у правима националних мањина. Народски речено, далеко је лакше шовинистички Црногорац у Београду, него најобичнији и најскромнији Србин у Подгорици. О Цетињу да ни не сањамо.

Шта може угрозити савршени поредак у средини с неразвијеном политичком свешћу због и даље јаке племенске свести, изнуђене лојалности и фобије од критике? Средину која није имала ниједну изворну изборну смену власти, а не више узастопних (као услов појма демократије)? Средину чије законодавно тело нема основне карактеристике парламентаризма, која се плаши конкуренције, проветравања и побољшања? Где је свим порецима у низу, социјалистичко-републиканском на снази од 1944, квислиншком 1941-1944. и монархистичко-ауторитарном 1850-1916. заједнички један мит – мит о црногорској изузетности и потреби за разграничењем у заједништву с истоветним али другачијим.

Прекид врзиног кола неправде и неслободе је изведен 28.11.1918. у згради бившег дуванског монопола у Подгорици. Негација учинака, учесника и институција тог дана окупљених је непрестајна опсесија сваке од црногорских политичких опција: била она ауторитарно-левичарска (ДПС) или националистичко-центристичка (ЛСЦГ), било да су јој циљна мета црногорски шовинисти (СДП), семи-урбанизовани бирачи (ПзП) или пак напола расрбљени (СНП). Ако занемаримо избор делегата за Подгоричку скупштину, изборни циклуси од 1920, 1923, 1925. и 1927. су једини за које можемо рећи да су, у респективном временском контексту, представљали слободно и поштено мерење воље народа какво није било замисливо само деценију раније, од Шавника до Улциња и од Грахова до Шекулара.

Грађани једне државе су иза Великог рата гласали за свргавање народне династије и још битније за укидање целокупног државног апарата ради утапања у већу, ширу, просперитетнију и слободнију средину. То је био потез поприлично високог степена либералне свести за једну политички неискусну средину, ако потезу сваког појединца дамо атрибут рационалног, како то често претерано чине либерали. Гласали су да се њихови чиновници такмиче с колегама из Србије, Босне и Херцеговине, Баната, Бачке и Срема како би посао обављао најбољи кандидат. Гласали су за неометану слободу кретања, законску хармонизацију и слободну трговину са својим бившим суседством. Гласали су за измештање начелника, полицајаца и судија како би се избегао конфликт интереса у инцестуозној средини. Определили су се за парламентарну демократију, владавину права и знање на штету непросвећеног апсолутизма.

Нису случајно 1941. ескадриле смрти Чика Јанка и Ђида започеле свој ратни стаж пуњењем јама том недовољно укорењеном првом генерацијом истински слободних људи. Није џабе извршена замена урбане цетињске популације рурално-катунским лумпен-пролетаријатом на концу рата. Нису бадава Андрија Радовић, браћа Ђоновићи, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић изостали из сваког црногорског образовног програма. Од калупа грађанина поданик не бива. Тако је болоњски инжењер, реформатор пореског система, министар финансија и премијер Црне Горе Радовић искључиво означен као издајник. Јован Ђоновић, први политиколог и републиканац јужно од Јагодине, је у ствари агент Карађорђевића. Даковић и Божовић, најбистрији правни умови од Грахова до Подгорице су пак туђе марионете у социјал-конструктивистичком моделу homo montenegrinus.

Супстрат за слугерантско биће које ћути и трпи се гради преко узора као што су Секуле Дрљевић, који је од Краља Николе до Анте Павелића имао да знамо, седам различита господара [1] и који је у склопу своје политичке персоне вртоглаво окретао ћурак правећи преокрете у збиру од 360 степени. [2] Ту је и Савић Марковић Штедимлија, црвени Хрват из Пипера и уредник „Гласа православља“ Хрватске православне цркве, органа државе чија је званична политика према тој вероисповести била „закољи, протерај и прекрсти“. Не заборавимо ни Јована Пламенца, Николиног олигарха који је продао своје услуге Ћановој спољној политици да би затим тражио погодбу с краљем Александром око пензије и положаја. 1941. се безуспешно нудио Риму, Берлину и Загребу који су већ нашли исти квалитет по нижој цени. Радомир Вешовић, чијим заступањем се Дрљевић и прославио, се 1917. погодио с Аустријанцима да му исплате плату за годину дана комитовања по шумама и горама, заузврат је  служио аустријском деморалисању других устаника. Но то су само примерни поданици.

Предмет идолатрије таквих поданика су Мило Ђукановић, Веселин Ђурановић, Вељко Милатовић, Јосип Броз, Никола, Данило и Мирко Петровић. Масовна убиства, систематска силовања, пљачкашко-рушилачки походи, сужавање постојећих грађанских слобода и разарање политичких институција. За улазак у црногорски Пантеон (деификацијом кроз образовни систем и културни образац) је услов три од пет, са четири се добија црногорски храм (у облику институције или трга) док се цео један град, храм над храмовима црногорске новорелигије, именује по ретком инокосном органу који у себи успе да обједини свих пет врлина!

Ако су они који не уче лекције из историје осуђени да је понављају, сасвим је логичан политички став и једини лек овоме лудилу решење из 1918: утапање у већу, слободнију и просперитетнију средину – било Србију или Хрватску. Избор постоји. Мада први избор има предност да је у стању да може у случају свих 620.000 гарантовати грађанска права у свим својим специфичностима. Србија може да гарантује Црногорцу, Србину, Бошњаку, Албанцу, Муслиману, Хрвату и Рому право на идентитет – нацију, матерњи језик, вероисповест и културу. Једина у региону има политичку вољу, капацитет и механизме да преузме обавезе које у себи носи Устав Црне Горе из 2007. чија ће доследна примена довести до престанка функционисања Црне Горе.

Ако се вратимо на сазнање с почетка текста сетићемо се да је страх јака мотивација. Можемо замислити зашто је ЦЕДЕМ (-Дамар) у својим анкетама смањивао учесталост подршке унитарној држави. Након Београдског споразума (2002.), пошто је како показују резултати друге две истраживачке куће, та опција досегла критичну масу, ЦЕДЕМ је прекинуо испитивање по том питању дајући Државну заједницу СЦГ као једину опцију анкетираним. Петина популације или два од три Србина који се залажу за утапање у Србију је већ покрет у зачетку. Само масовнији и мање захвалан контроли, за разлику од ЛС, СДП или неке треће резервне гуме црногорског ДБ. То је већ опасност!

Подршка јавности укидању СРЈ/СЦГ и стварању унитарне државе [3]

Решење је једноставно и све време је пред нама. Када се буде говорило о одговорности бирача, о потреби државе да буде слуга а не џелат својих грађана, када бирач буде схватио узрочно-последичну везу својих дела, када сазре свест о слободи и демократији, када се искренији Црногорци буду запитали да ли своју срећу могу градити искључиво на несрећи других, тада ће овај текст од јеретичке мисли постати мејнстрим. До тада ће неретки читалац, очаран димом национализма, доживљавати ове закључке као бласфемију.
____________________________

[1] Никола I, Стојан Протић, Бенито Мусолини, Светозар Прибичевић, Иван Мачек, Адолф Хитлер и Анте Павелић.
[2] Најпре као Николин министар и Праваш, затим као његов наводни противник и кртица код Клубаша, затим као штићеник Стојана Протића у Народној радикалној странци у Земуну, од 1919. као федералиста односно агент Рима, 1927. као противник режима и коалициони партнер Светозара Прибичевића, затим као Мачеков лакеј, од 1941. као агент Рима још једаред, од 1943. као слуга Берлина и НДХ, да би пред крај свог живота још једном склопио и прекршио своју реч дату Павлу Ђуришићу као лојални слуга Анте Павелића.
[3] Истраживања ЦЕДЕМ (-Дамар) из Подгорице, National Democratic Institute Montenegro из Подгорице/Вашингтона и Центра за политичка истраживања јавног мњења – Института за друштвене науке из Београда.