Сва привредна будућност Србије би се могла симболички сажети у најврелију тему протекле године – у израз „развојна банка”. А зашто је Србији таква банка хитно потребна?

Зато што у Србији развоја одавно нема.

21.09.2012. Фонд стратешке културе, пише ФБР аутор Часлав КУЗМАНОВИЋ

На ово се осврнуо и нови председник Републике Србије, Томислав Николић, када је са такође новим председником Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), Сумом Чакрабартијем, обишао фабрику “Сојапротеин” у Бечеју (1. септембар 2012).

Тада је председник Николић поручио да би руководства пословних банака „требало да се ману спекулација на тржишту хартијама од вредности, новцем и финансирањем сумњивих или непостојећих пројеката”. Казао је и да је потребна развојна банка из које “неће партијски другови или чланови породице да добијају кредите, већ ће их добијати они којима је то потребно, они који ће кредите вратити и Србију подизати даље”.

Сетимо се: успешне развојне банке постоје у нормалним земљама. Баве се подстицањем развоја и конкурентности привреде, одобравањем дугорочних кредита, заштитом извоза од политичких и комерцијалних ризика, издавањем гаранција и пословним саветовањем. Ту је и припрема извоза, кредитирање инфраструктуре, али и малих и средњих предузећа, предузетника-почетника, као и улагање у проналазаштво.

Ниједну од ових ствари Србија данас нема заиста решену.

Крајем маја прошле, 2011. године, штампа је објавила десет окаснелих циљева сада већ бивше, а ондашње безрезервно проевропске Владе Србије. Ти циљеви (већином прекопирани из програма опозиционог покрета „Двери”) су били: привлачење улагања, смањење јавне потрошње, већа улагања у пољопривреду, реформа јавних предузећа, ефикасније управљање инфраструктурним пројектима, прихватљиве цене, оснивање развојне банке, мере за повећање извоза, раст запослености и системска подршка малим и средњим предузећима. Неуспех у остварењу ових циљева узрок је заустављеног развоја, опоравка и модернизације српске привреде. Стално погоршање важних економских показатеља резултат је неоколонијалног економског програма натуреног Србији. Овај програм се остварује само у корист светске олигархије и крупног капитала. Њиме се простор постсоцијалистичких земаља третира пре свега као тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

У зло доба, проатлантски србијански режим је најзад закључио да више није применљив модел привређивања који се заснивао на распродаји имовине, задуживању, увозу и потрошњи те осиромашењу грађана. Да смо далеко од развоја, тј. да се привреда и даље урушава показују суве чињенице. Сâм тадашњи режим је набројао петнаестак опустошених градова; Ниш, Лозница, Лесковац…

Када је дотеран народ до дувара, Тадићев режим је усвојио „Посткризни модел економског раста и развоја Србије од 2011. до 2020. године” у којем се први пут помиње и предлог о формирању Националне развојне банке.

Зашто Србија нема развојну банку?

Сетимо се, до 2000. године Србија је имала четири банке које су се бавиле развојем: „Инвестбанку”, „Југобанку”, „Беобанку” и „Београдску банку”. Оне су покривале 90% послова привреде и исто толико послова штедње становништва у Србији.

Чиниле су основ за привредни развој земље и извозну економску политику.

Преваранти транзиције са својим кризним штабовима, упали су у Народну банку Србије и поменуте четири банке. За годину дана завршена је операција „Дугим цевима и чекићем на банке”.

Залагањем тадашњих највиших државних званичника, почетком 2002, Народна банка Југославије гувернера Млађана Динкића покренула је стечај над поменутим банкама. Отпуштено је 8.000 запослених.

Убијање главних српских банка направило је брисан простор и омогућило несметан улазак страних банака (са Запада) и лако преузимање комплетних послова.

Борка Вучић, српски банкар светског угледа, заступала је идеју заустављања стечаја над ове четири банке, спајање њиховог капитала са здравим државним и мешовитим банкама и формирање две јаке домаће развојне банке. Једне окренуте подстицању извоза, а друге окренуте кредитирању пољопривреде.

Да је ова идеја била озбиљна и остварљива говори и податак да су укупна потраживања ове четири банке износила 6,72 милијарде евра, скоро четири пута више од дуга који су имале када су бачене у стечај. Да је ова дама била опасна за „транзиционе” планове можда сугерише и трагичан крај Борке Вучић.

22 милијарде евра на име камата!

Од 2001. године до данас привреда Србије је банкама исплатила чудовишних 22 милијарде евра на име камата. Преостао је дуг од око 20 милијарди евра.

У производном сектору посао је изгубило 933.000 радника. Грађани и привреда постали су „неплаћени статисти чији је задатак да обезбеде профит банкама и владајућој елити” – поручују из Асоцијације за развој малих и средњих предузећа.

Каматне стопе на инвестиционе кредите привреди и на стамбене кредите становништву убедљиво су највише у Србији, у поређењу са земљама зоне евра.

Цео банкарски сектор Србије је расцепкан и састоји се од преко 30 банака које су по величини као две банке у Хрватској.

Штедња на кратак рок и у туђој валути суштински показују неповерење грађана према гаранцијама државе, банкама и економској будућности земље.

Доказивали су да може постојати јак новац у држави у којој је пословање замрло, а незапосленост достигла ненормалне размере. – истакао је Јован Б. Душанић. А управо прецењена вредност динара отвара врата скупом и разарајућем туђем шпекулативном капиталу који у крајњем има за резултат драстичан одлив домаћег капитала из земље.

Иако мала, Србија као и све друге земље има могућности да на унутрашњем тржишту коригује правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу. Да задржи своја природна богатства, искористи и развије своје предности као што су географски положај и поднебље.

Национална развојна банка је једно од битних и незаменљивих оруђа за остварење истинског, одрживог, привредног и друштвеног развоја.

Бежање од чистих рачуна

Још у мају 2010. учесници округлог стола „Развојна банка – могућности и перспективе” у Привредној комори Србије закључили су да привредници вапе за јефтинијим и дугорочнијим кредитима од оних које нуде пословне (комерцијалне) банке и да је Србији нужно потребна развојна банка. У првих неколико година капитал банке би био ограничен и ослоњен искључиво на капитал државе, који се сада троши неефикасно, немилице и неконтролисано.

Почетком прошле године парадржавни лист Политика објављује, напокон „по мигу одозго”, индикативни темат о оснивању развојне банке у Србији.

„Нешто без чега се не може” огласио је лист, разговарајући са Видосавом Џагић, потпредседницом Привредне коморе Србије. Она је оправдано тврдила да не може бити одрживог развоја Србије и пројектованог раста, по ма ком моделу, без јасних механизама финансијске подршке и управљања.

Развојна банка би обезбедила професионалније и ефикасније управљање државним средствима од постојећег модела финансирања који се остварује преко мноштва установа, агенција, фондова и министарстава.

Госпођа Џагић је тада истакла да главни разлог десетогодишњег политичког ћутања и оклевања режима јесте то што неки у елити не желе чисте рачуне. Надрифинансијске установе успешно су избегавале контролу трошења новца. Начин финансирања је одговарао прозападном режиму, посебно у предизборним кампањама.

Будућа развојна банка мора бити у државном власништву, а њен почетни капитал не би требао да буде мањи од милијарду евра. Он се може обезбедити из државног буџета.

„Учешће страног капитала у нашем банкарском сектору износи око 90%. Практично, држава је без могућности да битније утиче на пословну политику банака, посебно када су у питању национални интереси. (…) Мере које предузима Влада у банкарству показују дарежим још не исказује свој интерес о оснивању развојне банке.” – опоменуо је тада и др Милан Вујовић, члан Одбора за економске науке САНУ.

Др Вујовић се залагао за ефикасније управљање јавним приходима, који се налазе у буџету Србије и одговарајућим фондовима. Подсетио је и да се само за Национални инвестициони план (НИП) из буџета државе издвајало годишње преко милијарду евра, што је представљало 3,5% БДП. Иако се радило о огромном новцу пореских обвезника, грађани су били веома мало упознати о њиховој намени, употреби и делотворности.

Противници развојне банке

Посебно је важна Вујовићева дијагноза где је лежало ометање: „И даље су веома снажни отпори промени монополског одлучивања о коришћењу фондовских средстава на нивоу државе, а тиме и у градовима и општинама. Иза тога се крију интереси разних група, високих активиста парламентарних политичких партија и др.”

За разлику од ових стручњака, у претходном (Динкићевом) Министарству економије су били мишљења да није потребно стварати развојну банку, када већ постоји Фонд за развој.

У сумрак Цветковићеве владе, над Србијом је лебдео и Економски меморандум Светске банке са саветима који нису били обавезујући али… Странци су израчунали да на сваких 100 евра донација, инвестиција и кредита, 40 евра буде опљачкано. Тај резултат бившег српског режима ставио га је у светски врх корупције.

Питање развојне банке, као једно од средишњих питања и макроекономије и политике, напокон је довело и до изјашњавањапроатлантске владе, после деценије вакуума. Сада већ бивши премијер Мирко Цветковић је 16. марта 2011. најавио оснивање Развојне банке. Средином априла исте године проф. Живковић се јавно заложио за што скорије оснивање НРБ, напомињући да ће даље чекање однети још 500.000 радних места.

Нових пола милиона људи без хлеба у малој земљи попут Србије!

У међувремену су многи од њих заиста доживели судбину незапослених, као што је Живковић и пророковао. Нова власт у Србији – Томислав Николић и Ивица Дачић (и Динкић) – се сада суочавају са оним што је Тадићева-Цветковићева (и Динкићева) власт морала (прекасно) да призна.

И шта сад?

Данас је Србија у ситуацији да јој је национална развојна банка још нужнија, јер су сви макроекономски показатељи данас далеко гори него кад се замисао о развојној банци јавила.Уз то, одлив капитала преко западних банака у Србији се захуктава упоредо са дужничком кризом у еврозони и износи око милијарду и по евра изнетог новца само од почетка прошле године. Јасно је да финансијском тржишту Србије хитно недостају и развојна и друге крупне инвестиционе банке, које ће – пре свега, привреди – понудити стабилне, дугорочне и повољније изворе средства од постојећих банака. Само тако Србија не би поново дошла у садашњу ситуацију да јој Европска банка за обнову и развој буде не само кредитор већ и сувласник (?!) најпрофитабилнијих домаћих производних комплекса.

На фону спољнополитичке активности новог руководства Србије, информације да власт намерава да распише референдум о узајамним односима земље са ЕУ, не изгледају само правно засноване него и потпуно закономерне. Ствар је у томе да се овде уопште не ради о “куповини времена” или да се доведе у заблуду сопствено јавно мњење.

21.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

Суштина проблема је много дубља и огледа се у општем престројавању односа између Србије и ЕУ у условима преживљене последње кризе без преседана – не само финансијско-економске него и друштвено-политичке. Као што је исправно наведено у београдском часопису “Вечерње новости”, политика “и ЕУ и Косово” коју је спроводила српска власт, је практично “дотерала цара до дувара”.¹ Но, очигледна је и друга ствар. Данашња ЕУ објективно није у стању да спроводи активну и што је још важније јединствену и усаглашену спољну политику. Као пример, између осталог, може послужити и сиријски правац, који је у почетку био проглашен кључним за Брисел. У насталој ситуацији руководство Србије добија могућност да игра на опцију која се ретко среће, а још ређе користи, а то су противуречности унутар Европске Уније. Међутим, за то је неопходно како дипломатско искуство, тако и јасна представа о истинским национално-државним интересима земље.

Ако се околности настале око Косова и Метохије размотре са геополитичке тачке гледишта, тада би спровођење плебисцита омогућило новим српским властима неопходну правну основу за могућност да се са Бриселом разговара повишенијим тоном. Као што је познато, претходни референдум који се тицао Косова и Метохије одржан је 28-29. октобра 2006. године. Тада су се учесници плебисцита изјаснили за пројекат Устава у чијој је Преамбули Косово и Метохија дефинисано као “саставни део територије Србије” који ужива “суштинску аутономију”. Али са тачке гледишта међународног одјека, тај плебицит није имао превише значајну улогу. Он је успео да на само неколико недеља одложи већ обнародовану одлуку специјалног изасланика Генералног секретара УН Мартија Ахтисарија, о “надгледаној независности Косова”. Осим тога, из публикација Викиликса и других информативних портала, постало је јасно да тадашње власти Србије на челу са Председником Борисом Тадићем, у својим неформалним беседама са западним дипломатама нису скривали спремност за давање сагласности на отцепљење Косова и Метохије и да је потребно само да се одреди погодно време и политички контекст за тако нешто.

Сада је ситуација увелико другачија. Пре свега, уочи садашњих преговора о Косову и Метохији намећу се консултације поводом преговора о ступању Србије у ЕУ. То дозвољава да се пред грађане Србије постави питање о политичкој целисходности како самог курса евроинтеграција, тако и конкретно тих граница до којих српски уступци могу ићи. При том, власт у земљи ништа посебно не ризикује. У том смислу већина бирача, па и електорат Томислава Николића – дефинитивно ће гласати против уласка у ЕУ по цену губитка Косова и Метохије.

Што се тиче ЕУ, овде се као кључни фактор јавља неспремност бриселске бирократије да себи створи још једну конфликтну ситуацију. Карактеристично је да садашњи раскол у ЕУ по финансијско-економским питањима, практично у потпуности прати линију супротстављања унутар ЕУ поводом косовског конфликта. Северни блок држава који се придржава најжешћег курса, како по питању помоћи “проблематичним” земљама тако и по питању Србије, односи се на Немачку, Холандију и делимично Француску. Њима је супротстављен “јужни блок” састављен од Шпаније, Грчке, Италије и Португала. Овде већ имамо две државе које категорички одбијају да признају псеудонезависност Косова (Шпанија и Грчка), као и Португалију, земљу која је признала независност Косова под невиђеним притиском САД и која је то учинила последња у ЕУ, а Италија традиционално има посебну позицију кад су у питању односи на Балкану. Изгледа да ће, што буде оштрија конфронтација севера и југа по питањима решавања економске кризе и контакти Београдаа морати бити активнији са “југом”, укључујући ту углавном косовско питање.

За сада Европска комисија превише не жури са форсирањем догађаја. У складу са изворима из Брисела, следећи извештај о перспективама европских интеграција сачињен је доста жестоко, када се ради о перспективама Србије. По информацијама којима располажемо, Европска комисија ће дати препоруку Савету ЕУ да замрзне преговарачки процес, у најмању руку до краја 2013. године. По признању западних аналитичара, то се десило на фону незапамћеног пада заинтересованости српских грађана за приступање Србије ЕУ.²

Тако да прогнозе које је ових дана изнео први потпредседник владе и Министар одбране Александар Вучић (да ће датум о почетку преговора бити објављен до јуна 2013. године), сада изгледају исувише оптимистичке.³ Такође не треба давати исувише велики значај недавној изјави Андреаса Шокенхофа, представника немачког ХДС-а који је недавно посетио Београд – о томе да ради ступања у ЕУ Србија мора да заједно са Приштином потпише правно обавезујући документ о принципима двостраних односа. Ако ништа друго и због тога што ће у 2013. години бити одржани избори у Немачкој и можда се и тамо створи другачија унутрашњополитичка конфигурација.⁴

Све горе наведено, пружа могућност српском руководству да, као прво – својим грађанима предочи систем спољнополитичких приоритета, као друго – да активира спољнополитичку активност са Русијом и као треће – да покуша створити “просрпски лоби” у редовима Европске Уније, захваћене “финансијском пометњом и про/анти муслиманским комешањем”.

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Виши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“

1 Вечерње новости, 18.09.2012

2 DPA 131238 GMT Sep 12 13.09.2012 16:38

3 ИТАР-ТАСС 181607 СЕН 12 18.09.2012 16:12

4 ИТАР-ТАСС 151846 СЕН 12 15.09.2012 18:50

Од 30. септембра до седмог октобра ЛГБТ популација најављује недељу поноса коју би требало да, као и сваке године, обележи шетња улицама Београда заказана за 6. октобар.

21.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Марина РАГУШ

Дан после обележања „демократских“ промена, српска метропола биће, по ко зна који пут, у зони ризика. Уз припаднике ЛГБТ, чланови других удружења и група најавили су, такође, шетње које би требало да подсете на заштиту њихових права. Чини се да ће тада, такође, Београдом шетати многи којима чак није било на памети да најаве себе, а зна се да долазе! Дакле, безбедоносни ризик и прави испит који би нова власт требало да положи и то на улицама главног града. Између, стандарда цивилизоване ЕУропе и „очувања реда и мира“ српска политичка елита мора да одабере компромисно решење: и да одобри ЛГБТ шетњу и, тако се, додвори Бриселу; и да умири све оне које иритира (онолико) инсистирање на сексуалним поремећајима.

Да ли ће власт у Србији ићи линијом мањег отпора према Бриселу, (јер нема им друге) или ће се овај пут водити интересима свих својих грађана па према слову Устава обезбедити несметани ред и мир, дилема је која ће убрзо добити свој епилог. Уколико је Први министар Србије и министар унутрашњих послова, Ивица Дачић човек од речи онда је ствар јасна: „Маните ме више тих прича о људским правима. Каква људска права, у питању је безбедност људи! Има земаља где нема геј параде, па су чланице ЕУ… Да ли је могуће да је то и даље главна тема, да се и даље бавимо геј парадом као главним проблемом, као улазницом у ЕУ, што је смешно… Изем ти такву Унију у којој је геј парада улазница.“ (1) Дакле, Премијер је био јасан! Међутим, да ли то даље значи и да је порука гласна и за остатак дела Владе и српске популације-питање је. Да се, не дај Боже, на помисли да је нама овде тема gender dysphoria или родна дисфорија према класификацији Светске здравствене организације,  менталног и бихејвиоралног понашања, у шта спада и хомосексуализам,(2) бавићемо се овде тако честом батином са Запада на чијем је оштром крају крилатица познатија као „заштита људских права.“ Тог Запада чијим мерилима, колико видимо и даље служе делови „власних“ понављајући кобно склепану мантру „ЕУ нема алтернативу!“

Да видимо каква то Европа нема алтернативу бар према горљивим члановима дела српске политичке елите: то је она иста Европе која нас је изоловала, наметнула санкције, вратила више деценија уназад, криминализовала друштво, бомбардовала осиромашеним уранијумом 238, хемијским, биолошким, хормонским наоружањем. Само према подацима похрањеним у акту Генералштаба Војске Југославије од 21. 12. 1999. године заведеним под бројем 492/1 и 492/3 од 17. 2. 2000. (3): уран 238 је слабо растворив у води и телесним течностима, док се оксиди урана боље растварају, тако да временом могу контаминирати и подземне воде и преко биљака, у виду сточне хране, контаминирати животиње и људе. Ефективи дејства ове врсте муниције на живу силу и становништво су фатални, јер долази до контаминације. Услед контаминације настају токсични и радијацијски ефекти који доводе до појаве канцера. Радиоактивност урана и његових продуката изазивају разна обољења, као што су дерматитис, бубрежна оштећења, акутне некротичне артеријске лезије, па и смрт. Инхалација ситних честица у плућа може да доведе до појаве канцерогених обољења унутрашњих органа. После веома дугог периода, дакле, 20-25 година, настају последице попут малигних промена најчешће карцином бронха, остеосаркоми, леукозе, тумори јетре.

Такође, тек, примера ради професор Малишев са руске академије војних наука је тих година преко Независимије газете упозоравао на еколошку катастрофу коју је проузроковао НАТО: тако смо сазнали да је НАТО само гађањем технолошких постројења у којима се одвијају хемијски процеси под притиском од преко 100 ампера и на температури преко 1000 степени проузроковао формирање ватрених лопти чије је дејство слично атомском и с радијусом смртног исхода до 300 метара. И не само то, поред урушавања имуног система локалног становништва само избацивање стотина килограма токсичног материјала на висину преко 3000 метара и њихово сагоревање у атмосфери пренело се и на околне и не само околне земље и изазвало климатску катастрофу прве половине лета 1999. године!(4)

Ово су као катастрофални биланс „хуманитарне интервенције“ потписале најразвијеније земље Запада под вођством САД! Из перспективе „ЕУ нема алтернативу“ сада је јасно ко су припадници дела српске политичке елите и чије интересе проводе за изванредне финансијске надокнаде: реч је дакле о лобистима ЕУ или да будемо прецизнији у крајњем исходишту НАТО-а! Кад смо већ код алтернатива: да видимо да ли Србија може да има алтернативу(?!) и на којој страни. Уколико мисли да очува свој суверенитет и интегритет она има савезнике: да подсетимо на, тек, неколико примера – 23. марта 2009. године десио се 6097. по реду састанак Савета безбедности, дакле дан уочи годишњице НАТО агресије. Виталиј Чуркин, шеф руске дипломатске мисије при СБУН, између осталог рекао је следеће: „ Данашњи састанак некако се подудара са бројним трагичним годишњицама у косовској историји. Прво, што је најважније, јесте почетак НАТО агресије на Југославију која је предузета без одлуке Савета безбедности…Наш британски колега дао је врло детаљну презентацију хронологије догађаја, али наравно, како то иначе британски колега уме, био је врло селективан. Примера ради, није било речи о терористичким активностима тзв. косовске ослободилачке армије која је проводила своје терористичке активности током десет година и које су довеле до трагичних догађаја марта 1999. године. Током 78-дневне кампање бомбардовања, ко је страдао? Углавном су цивилни објекти били уништени…Београдска телевизијска станица била је бомбардована само због тога, даме и господо, што је представљала другачију слику. А оно што, заиста, не би требало да се пренебрегне јесте потпуни салдо жртава на територији Косова и Метохије…“(5)

Званично: у српској јавности, ово се никада није десило!

Даље, на 5969-тој седници истог СБУН, која је била посвећена признању Абхазије и Јужне Осетије као независне државе од стране Руске Федерације а услед хуманитарне катастрофе која се десила на Кавказу, Виталиј Чуркин је одговарајући на подећања америчког представника у СБ на мандат Уједињених нација, очување територијалног интегритета (?!) рекао: „ Да су нас којим случајем данас у овом Већу посетили ванземаљци из космоса, потпуно сам сигуран да би после овога што су данас чули били поносни на чланице Савета безбедности, јер су то људи од принципа који тако бране принципе међународног права… желео бих сада да питам представника САД да ли је пронашао оружје за масовно уништење у Ираку, или га још увек тражи?.. где сте, драге колеге били када смо дискутовали о Косову? Новембра 2007. СБ је усвојио Резолуцију која реафирмише принцип територијалног интегритета свих држава бивше Југославије. Зашто онда то нисте бранили неколико месеци касније када је Ахтисаријев план био овде представљен?.. И шта је с поштовањем Резолуције 1244 (1999) која јасно забрањује могућност једнострано проглашене независности Косова… или могућност да УН призна независност Косова у контексту једнострано проглашене независности Косова? Где је тада и где је сада ваше поштовање међународног права у овом случају?…“(6)

Званично: у српској јавности и ово се никада није десило! Да подсетимо, ова седница СБ одржала се 28. августа 2008. године!

Али зато данас званична српска јавност, по ко зна који пут сазнаје, да ће Србија морати пре уласка у Унију да призна постојање државе Косово-и то саопштава бивши координатор Пакта за стабилност југоисточне Европе Ерхард Бусек! (7) Притом, Бусек најављује још дуг пут до ЕУропе, помињући 2020 (!) годину уз опомену упућену српској Влади да је опасно то што неки заокрећу ка Руској Федерацији јер је Србији место у ЕУ?!

На самом крају и после свега, да покушамо да одговоримо на дилему да ли је Србији од поноса остао само ЛГБТ pride, на следећи начин: кад од Србије свако од тренутно „власних“ узме оно што мисли да му припада…шта Србији заиста остаје? Или, како смо их тако лако пустили да нас опустоше?

….одлучите сами!

Извори:

1.http://www.blic.rs/Vesti/Politika/342934/Dacic-Izem-ti-takvu-Uniju-u-koju-je-gej-parada-ulaznica

2. The ICD-10Classification of Mentaland BehaviouralDisorders

Clinical descriptions anddiagnostic guidelineс World Health Organization

3. http://otvoreniparlament.rs/2009/04/03/page/6/4.http://otvoreniparlament.rs/2009/04/21/43003/page/8/

5. United NationsSecurity Council6097th meeting23^rdMarch 2009. New York

6.United Nations  Security Council5969th meeting28 August 2008, New York

7. http://www.novimagazin.rs/vesti/busek-srbija-ce-morati-da-prizna-kosovo