КОЛИКО СМО ИЗЛОЖЕНИ ШТЕТНОМ ЗРАЧЕЊУ МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ?

ФБР РЕДАКЦИЈА: Трагајући за Хаарповим антенама у Бељини код Барајева нашли смо једино „Теленор“ репетитор мобилне технологије. Наш чланак ТРАГОМ ХААРПА: НАШ РЕПОРТЕР ЈЕ КОД БЕЉИНЕ УСПЕО ДА ПРОНАЂЕ ЈЕДИНО МОБИЛНЕ РЕПЕТИТОРЕ је иницирао бурну расправу на тему „Хаарпа“, која се брзо преокренула у расправу о штетности и нерегулисаности употребе мобилне технологије у Србији.

Свима нама је познато да је кроз претходну „поданичку политику“ Тадићевог режима и његових „жутих претходника“ Србија стављена буквално у неоколонијални положај, безусловно прихватајући такозване „ЕУ стандарде“, чак и када су очигледно били на нашу штету. По многима Србија је постала такође и  својеврстан“отпад прљаве и нерегулисане“ Западне технологије. Једна од таквих „технологија“ је засигурно и мобилна,која је у нашу земљу ушла „на велика и мала врата“- сви смо сведоци да се мобилни репетитори и антене постављају буквално свуда, у насељеним местима (у близини школа, обданишта…), у селима (у близини, или чак на самим пољопривредним добрима).

Моја лична сазнања су да у већини развијених Западних земаља су успостављени одређени механизми заштите животне средине и људи, и да постоји доста стриктна регулатива где је дозвољена изградња инсталација мобилне технологије. Код нас то очигледно није случај. Наши „инсајдери“ су нам скренули пажњу на неке чињенице, пре свега из личног искуства са радом на тој технологији…

Тако смо сазнали да у Србији постоји најмање 2,000 мобилних репетитора (торњева) који и производе најштеније зрачење. Према једном инсајдеру, који је присуствовао мерењу зрачења Теленоровог репетитора у центру Пожаревца, тамо је екипа стручњака из Винче измерила штетно зрачење у радијусу од 7 км (овде се ради о локацији у центру насељеног места!?). Исти инсајдер нам је пренео запажање из његовог вишегодишњег искуства са одржавањем тих репетитора, да су он и колеге приликом скоро сваке посете репетиторима у унутрашњност, и њиховој близини налазили десетине угинули животиња- према његовим речима „глодара, јежева, птица…“ Једини разлог који он може да види за тако нешто јесте убитачно зрачење тих репетитора, бар у односу на „ситне организме“. По њему то је постало толики проблем да његова компанија плаћа посебно екипе „чистача“ којима је посао да скупљају и „одлажу“ те угинуле животиње.

Али најдрастичније сведочанство о штетности мобилних антена и репетитора јесте излагање радијацији која долази из „округилих(тањирастих) антена које емитује „бимове“(микроталасне снопове) ради трансфера „дате“ из једног у други репетитор. Према сведочанству „инсајдера“ један његов колега који је био изложен том „радијацијском снопу“ је ослепео усред последица изложености тог зрачења… По „инсајдеру“ веома је забрињавајућа  пракса постављања таквих врста репетитора у насељеним местима где постоји могућност да врхови стамбених зграда буду изложени тим „убитачним бимовима“!?  

Нас је исти „инсајдер“ снабдео и другим детаљима о штетности и нерегулисаности мобилне технологије у Србији, али ја као лаик не желим да се даље упуштам у ту тему, и надам се једино да овим уводником подстакнем стручњаке и „инсајдере“ да нам се обрате са својим мишљењем (пожељно писаним елаборатима) на ову комплексну тему, које ћемо потом без рестрикције и цензуре ставити на увид нашим читаоцима.

У наставку је превод чланка на тему штетности мобилне технологије на „пчелињу популацију“, са угледног сајта „Др Меркола“, коју је за вас превела наша колегиница из редакције (и професор биологије) Љиљана Јовановић… За разлику од овог мог лаичког увода, текст у наставку је настао као резултат озбиљне научне студије. Као и увек, закључке извуците сами… (уредник М. Новаковић)

—————————

Како антене за мобилну телефонију можда убијају пчеле

17 септембар 2012, СРБСки ФБРепортер

Извор: „Др Меркела“- ФБР превод Љиљана Јовановић

У ранијим истраживањима су окривљавали вирусе, гљивице, или пестициде, као разлоге за појаву „Поремећаја који изазива распад колоније“: CCD (Colony collapse disorder ), тј. угибање пчела. Тешко да могу да се игноришу резултати најмање двеју студија које указују на мобилне телефоне као највећу претњу.

Према истраживању на Универзитету у Ландау, када су ставили мобилне телефоне поред кошница, радијација емитована из мобилних телефона (900-1.800 МХз) била је довољна да спречи пчеле да се врате у кошницу.

Научници верују да је то зрачење мобилне телефоније довољно да се омете комуникација између пчела и роја у кошници. Сматрају да мобилни телефони изазивају ефекат резонанце који омета „плесни“ образац кретања, врсту језика којим пчеле комуницирају.

Недавно је у експериментима Саинуддеен Паттазхy, истраживач и Декан на Одељењу за зоологију на СН колеџу Пуналур(Индија), у Керали, (СН Цоллеге, Пуналур, Керала), такође утврдио да микроталаси из мобилног телефона сметају навигационим способностима пчела радилица.

Када је Паттазхy постављао мобилне телефоне поред кошница оне су пропадале у року од 5 до 10 дана. Пчеле радилице су нестајале, јер су губиле правац, нису се враћале у кошнице и никада нису нађене.

Додатна мистерија је било и то што паразити, дивље животиње или друге пчеле, које обично нападну овакву кошницу уопште нису прилазили уништеној колонији.

Паттазхy је изјавио:

”Навигационе способности пчела радилица су у зависности од карактеристика Земљиног магнетног поља. Електромагнетни таласи које емитују антене за мобилну телефонију и мобилни телефони, интерферирају са Земљиним магнетним пољем што је резултирало губитком навигационих способности пчела радилица. Због тога се оне нису враћале. Зрачење оштећује нервни систем пчела и оне губе способност летења”.

 ————————————-

ЛИНК НА ОРИГИНАЛНИ ИЗВОР:

http://articles.mercola.com/sites/articles/archive/2009/11/07/Honeybees-Face-Towering-Threat-From-Cell-Phones.aspx

—————————————————————-

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

 МОБИЛНИ РЕПЕТИТОР НА КРОВУ ШКОЛЕ У КОТЕЖУ: ИЗЛАЖУ ДЕЦУ ЖИВОТНОЈ ОПАСНОСТИ ЗАРАД ПРОФИТА!!!

ФБР ИНСАЈДЕР О МАНИПУЛАЦИЈАМА И ОПАСНОСТИ ПО ЗДРАВЉЕ И ЖИВОТНУ ОКОЛИНУ ОД МОБИЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ…

Хоћемо ли да се боримо, или смо се већ унапред предали?

Драган Симовић

ЗА НАШЕ СЛАВНЕ ПРЕТКЕ ПРЕДАЈА НИЈЕ БИЛА ОПЦИЈА- ДА ЛИ СМО И МИ ДАНАШЊИ СРБИ ДОСТОЈНИ ЊИХОВА „ИМЕНА“?

Да ли смо се то ми још пре битке, пре боја, унапред предали непријатљу?

Да ли смо то ми одустали од борбе?

Ако смо одустали од борбе, онда знајте, да смо одустали и од живота!

Живот је борба непрестана, на свим пољима живљења, на свим ступњевима бивствовања!

Борити се, значи живети!

Ко то благовремено не схвати, и не освести, тај је, уистини, изгубљен, не само за овај живот садањи, већ за све минуле и будуће животе!

Постали смо понизни, снисходљиви, уплашени и престрашени.

Велик је страх завладао нашим срцима, нашим душама, нашим мислима, па и сновима нашим.

Свима се на путу склањамо, помичемо се устрану, главе смо погнули и гледамо у земљу.

Почели смо и својих сенки да се плашимо.

Ни најмање не личимо на своје велике претке!

На оне претке пред којима никакве силе земне нису стајале на путу.

На оне претке који нису гледали колики је и какав је непријатељ њихов, но колика је и каква светиња коју бране, и коју морају да одбране!

Умислили смо да је наш непријатељ велики.

Не, није велики наш непријатељ, него је велики страх у нас!

Умислили смо да је наш непријатељ моћан.

Не, није наш непријатељ моћан, већ смо ми постали немоћни.

Као да смо пре времена и рока остарили!

Као да нема живота у нама!

Као да смо мртворођени!

Само онај који се бори за живот, зацело ће и живети и умрети у слободи!

Живети у слободи, и умрети у слободи, то је сан сваког словесног, посвећеног и освешћеног Човека!

Такав је Човек и имао разлога да се роди!

Таквога се неће постидети ни преци нити потомци.

Такав након смрти, након привидне смрти, прелази у вечан живот.

Вечан је живот стварност, стварност виша и већа од ове привидне стварности у свету.

Велике личности не умиру.

Велике се личности само селе из света у свет!

Наши су велики преци, Ведски Срби, КолоВени и Аријевци, знали да је страх највећи човеков непријатељ.

Страх човека одваја од Бога.

Што је већи страх, човек је све више удаљен од Бога.

Победити страх, значи загрлити Бога.

Загрлити Бога, значи бити једно с Богом!

Свако се од нас рађа два пута.

Први пут од мајке, а други пут Одозго, од Духа Великога, од Живога Бога.

Прво рођење је тренутачно, а друго рођење је васцели живот.

Друго рођење је без почетка и свршетка.

Друго рођење јесте борба непрестана.

Борба за вечан живот.

Ко тако сазерцава, уистини, бива на Божјему Путу!

Markos:

Дешава се у Београду.

Кћерка моје пријатељице се вратила из школе сва бесна. Баца торбу. Мајка је пита шта се десило, а ова (10 година) бесно одговора да их је учитељица терала да пишу школски задатак ћирилицом што је њој било безвезе.

А затим је тако мала наставила са коментарима типа: шта ће то нама, шта ми Срби стално живимо у прошлости (!!!), шта се ми бусамо у груди са Косовом (!!!) и слично. Има само 10 година!!!!

Ја питам пријатељицу па како си реаговала, а она каже – никако, само сам занемела.

Ја јој кажем – што јој ниси завалила шамарчину, а она мени: јуууу па нисам ваљда луда да због тога тучем дете.

Нису деца крива већ ми. Та девојчица није више Српкиња. Није битно шта јој пише у крштеници, битно је шта јој је у срцу, а тамо нема ни “с” од српског.

(архивска фотографија)

16 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Рајица Марковић

———————————–

СА ПЕСНИКОМ

Са Песником устајем и лежем
Са Песником у сну се протежем
Са Песником у пламену горим

ТЕЧЕ РЕКА ЛЕПЕНИЦА 

МАКРОЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД: ПЛАНЕТАРНЕ ПОУКЕ ИЗ ГРЧКЕ БУДУЋНОСТИ (ДЕО I)

————————————————-

МАКРОЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД: ПЛАНЕТАРНЕ ПОУКЕ ИЗ ГРЧКЕ БУДУЋНОСТИ (ДЕО II)

Часлав КУЗМАНОВИЋ | 21.08.2012 | 00:01

Фонд Стратешке Културе

КАКО СУ АМЕРИКАНЦИ ПРЕУЗЕЛИ ИГРУ Размишљајући о грчкој кризи и будућности евра, Џозеф Штиглиц је у разговору за ББЦ још почетком маја 2010. констатовао да „европска монетарна унија нема институционалну структуру за борбу против економских криза. Нада да ће помоћ Грчкој смирити ситуацију вероватно нема много основа. Дугорочно гледано, суштински институционални проблеми остају, и инвеститори и шпекуланти то знају, и како се криза буде продубљивала шпекулантски напади ће постати јачи. Није искључен ни крај евра.“ Две године касније, 25. маја 2012, економисти англоамеричке мултинационалне банке ХСБЦ су закључили, разматрајући могуће варијанте будућности Грчке после парламентарних избора 17. јуна, да за ову, али и за остале чланице еврозоне, постоје четири могућа сценарија од којих ниједан није са „срећним крајем“. Подсетићемо читаоце да је ХСБЦ један од десет најмоћнијих господара новца на планети и да њихове прогнозе заправо представљају добро разрађене планове са ресурсима предвиђеним за њихово остварење. Почетни импулс заоштравању најновије кризе у еврозони инициран је управо повлачењем неколико стотина милијарди фунти са тог простора. „Свету прети нова рецесија. Свет је данас, други пут у последње четири године, на ивици рецесије. У овом преломном тренутку, глобална координисана акција — изван Европе саме — јесте од судбоносног значаја“. Ово мрачно упозорење упутио је Чарлс Делара, директор Института за међународне финансије, моћног лобија преко 400 најјачих банака света — домаћину мексичког самита Г-20 Фелипе Калдерону. Вероватноћа да ће Грчка изаћи из зоне евра у следећих 12 до 18 месеци порасла је на 90%, прогнозирала је највећа америчка банка „Ситигруп“. Ова „прогноза“ објављена је 27. јула 2012. године у Њујорку. Након што тројка међународних кредитора у октобру објави извештај о стању грчке економије, отпочеће припреме за излазак Грчке. Поново уведена драхма појефтиниће приближно 60% према евру, у Грчкој ће букнути инфлација, економија ће прво доживети крах, а грчки дугови ће бити једноставно отписани. Затим ће отпочети лагани опоравак, наведено је у прогнози „Ситија“. Олуја ММФ-а у еврозони отпочела је неупадљиво, недавним објављивањем његовог годишњег извештаја. Извештајем се констатује одсуство антикризних мера у државама ЕУ, те због тога експерти ММФ-а инсистирају на брзом успостављању банкарског савеза, као и пројекту издавања јединствених еврообвезница. То практично значи — ставити све дугове у заједнички „лонац“ и успоставити заједничку одговорност за финансијске ризике. Лако је замислити колико је та идеја непопуларна у Немачкој. АМЕРИЧКИ ЈУЛСКИ ЦУНАМИ ЗА БРИСЕЛ, ПРЕКО ГРКА Агенција за кредитни рејтинг „Мудис“ смањила је изгледе за врхунски кредитни рејтинг Немачке, Холандије и Луксембурга са „стабилних“ на „негативне“, јер дужничка криза у еврозони прети и најстабилнијим чланицама тог блока, објављено је у Вашингтону 24. јула 2012. године. Као разлог смањивања изгледа за рејтинге тих земаља, „Мудис“ наводи повећану вероватноћу да би Грчка могла напустити еврозону, што би подстакло ланац шокова у финансијском сектору, које политичари могу задржати само уз врло високу цену. Агенција је такође упозорила да ће Немачка и друге земље са врхунским „ААА“ рејтингом можда морати пружити већу подршку презадуженим чланицама еврозоне. У Берлину је истог дана објављено да је немачка канцеларка Ангела Меркел, на први поглед, смирено примила сумње бонитетне агенције „Мудис“ у кредитни рејтинг Немачке и прогнозе о развоју земље. Агенција „Мудис“ променила је и 25. јула 2012. предвиђања за главни кризни фонд еврозоне, Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ), са стабилних на негативне. Сутрадан (26. јула) иста агенција је срезала кредитни рејтинг чак 17 немачких банака. Сада су на реду биле регионалне банке највећег кредитора, „Дојче банке“. Истога дана у Бриселу је објављено упозорење да ће еврозона бити суочена са економском катастрофом, уколико финансијски јаче државе и Централна банка ЕУ не преузму део дужничког терета. Ово упозорење је стигло од економиста из Института за нова економска размишљања, ког подржава познати милијардер Џорџ Сорош. Да је упозорење озбиљно схваћено потврђују још два догађаја која су се такође десила 26. јула. Председник Европске комисије Барозо одлази у Атину да разговара са премијером Антонисом Самарасом о економској ситуацији у Грчкој, док тамо истовремено борави и „Тројка“, ЕУ-ЕЦБ-ММФ. Председник Европске централне банке Марио Драги — некадашњи потпредседник банке „Голдман Сакс“ за Европу, 2002-2006. године — обећава да ће урадити све што је у његовој моћи, да не би дошло до пропасти еврозоне. Исти човек је само четири дана раније изјавио за Ле Монд да евро није у опасности, али је неизбежна чвршћа финансијска, буџетска и политичка унија међу државама које користе заједничку валуту. Такође је и 27. јул обиловао значајним догађајима везаним за даљу судбину Грчке. Председник Европске комисије, Жозе Мануел Барозо, после разговора са грчким премијером Антонисом Самарасом рекао је да ЕК интензивно ради на оснивању банкарске уније (коју је „препоручио“ ММФ). „Почетком септембра ћемо изнети предлог јединственог надзорног механизма, за који ће бити задужена Европска централна банка“, казао је Барозо, а пренела агенција „Ројтерс“. Барозо је додао како је уверен да ће Грчка остати у зони евра и да ће добијати подршку ЕК све док наставља да примењује реформе. Европски регулатор за заштиту тржишне утакмице привремено је одобрио 18 милијарди евра вредне државне подршке за четири највеће грчке банке, а накнадно ће проценити омогућава ли та подршка непоштену тржишну предност, саопштила је Европска комисија. ММФ је саопштио како „очекује“ да ће се преговори са грчком владом око примене мера штедње у тој земљи продужити до септембра, дуже него што се очекивало. Ради поређења, раније се очекивало да ће извештај о закључцима кредитора Грчке о напретку те земље у примени услова под којима је добијен пакет помоћи бити објављен крајем августа или почетком септембра. Технологија дестабилизације региона и држава од стране Запада садржи у себи као битан елеменат и прогнозе „независних“ ауторитета, било појединаца или установа — који су „далековиди“ и скоро да не греше. У том смислу се могу посматрати и прогнозе објављене крајем јула. Џон Тејлор, оснивач и угледни менаџер независне компаније специјализоване за инвестиционе стратегије и улагања у новац, фиксни доходак и робу, изјавио је за „Блумберг“ да је криза са евром тек почела. У прошлости Тејлор је упозоравао да би Грци требали да напусте еврозону. ЕВРОПСКА УНИЈА — „СПЛАВ МЕДУЗА“ Америчка агенција за процену бонитета „Иган-Џоунс“ („Egan-Jones Ratings Company“) каже да стечај Немачке није немогућ. „Кад-тад се и спаситељ почне давити“, рекао је шеф агенције Шин Иган за немачки лист Ди Велт. Агенција зато саветује немачку владу да даље не попушта,јер би и сам могла склизнути на погрешан колосек. „Иган-Џоунс“ је, иначе, агенција која је снизила кредитни рејтинг банке „Лиман Брадерс“ много пре него што је стварни банкрот био на видику. Амерички министар финансија Тимоти Гајтнер састао се са немачким министром финансија Волфгангом Шојблеом и председником Европске централне банке Мариом Драгијем. У саопштењу од 30. јула се истакло да ће лидери разговарати о „америчким, европским и глобалним економијама“. После састанка нису биле планиране конференције за медије. Истога дана, италијански шеф владе Марио Монти је био на европској мини-турнеји. Немачка и Италија саопштиле су да ће учинити све да заштите еврозону, а два дана раније о томе су се сагласили Париз и Берлин. Већ сутрадан Монти је изјавио да је угледао „светло на крају тунела“ за ЕУ, а немачки министар иностраних послова позвао европске партнере да се не окрећу један против другог, већ да заједнички решавају проблеме. То светло је могућност доштампавање евра без икаквог покрића, што препоручују амерички аналитичари, а нестрпљиво прижељкују њихови банкари. Оваквом сценарију се противи немачка централна банка, те је Марио Драги, председник ЕЦБ добио у задатак да тај отпор сломи. Иначе, ЕЦБ је до сада смањила кључну каматну стопу на рекордно низак ниво од 0,75 одсто, купила око 21 милијарди евра обвезница од проблематичних чланица еврозоне, снизила критеријуме за јемства повраћаја дуга својих дужника, те кредитирала банке еврозоне са билион евра. Како Драги није успео у сламању отпора немачке централне банке, то је светло нестало онако како се и појавило, а шпекуланти са обе стране Атлантика су изразили разочарање. Након Драгијевог признања неуспеха на конференцији за новинаре, вредност евра је пала у односу на долар. Овај неуспех је вероватно испровоцирао седницу Одбора за спољне послове америчког Сената на којој је оцењено да би излазак Грчке из еврозоне довео до катастрофе, али је дата различита оцена колике су шансе да се то догоди до краја ове године. Нешто конкретнији био је у Москви „видовити“ Рубини тврдећи да ће за пола године зона евра почети да се распада, а за три до пет година ће престати да постоји, у интервјуу за руски пословни дневник РБК Дејли. Руски аналитичари се скептично односе према овим катастрофичним прогнозама Рубинија, наглашавајући да је његов антиевропски став последица његове повезаности са прилично конзервативним круговима у САД. Можда би баш због тога требали више да му поверују. Ако не Рубинију, онда Константину Гордејеву, односно његовој блиставој анализи објављеној прошле године у колумни „Дириговано рушење система — Тачке лома. Крај старог света (I)“ /vostok.rs/. Грчки лидери су постигли договор о новим мерама штедње и о консолидацији сопственог банкарског система — за разлику од Исланда, који је пустио банке да пропадну и разапео друштвену заштитну мрежу. Поука (која за Грчку ипак не вреди): неолибералним „болним резовима“ проузроковане патње сасвим су непотребне. Ревизори ЕУ и ММФ се полако пакују из Атине, након чега ће настати пауза у преговорима. Вратиће се поново у Атину када буду окончане мере штедње вредне 11,5 милијарди евра. Штедња је услов да би до септембра 2012. била одблокирана позајмица од 31,5 милијарди евра, а која је део пакета новог задужења Грчке вредног 130 милијарди евра од ЕУ, ММФ и ЕЦБ. У целој овој гужви, регионална координаторка Светске банке за Југоисточну Европу (Балкан) Џејн Армитиџ стигла је да изрази тугу због негативног утицаја кризе еврозоне на земље Балкана. „Посебно ју је погодила“ тешка ситуација у Србији. Но, пре него што ју је туга сасвим опхрвала и она је угледала светло спаса. „Србији је потребан споразум са ММФ. Јавни сектор чини већи део економије Србије, око 45 одсто, што мора да се промени“, навела је она. Грчко решење проблема приватизације заједничке имовине друштва чини нам се оригиналније, корисније и прихватљивије за Србију: председник и извршни директор грчког фонда за приватизацију, поднели су оставке. ЕВРОПСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗАВИСИ ОД ГРЧКОГ ОТПОРА Из свега наведеног, види се да није само Грчка у шкрипцу, већ и све вредности европске цивилизације. „Европа је на корак до банкарске диктатуре“ — пише Мајк Витни, економски аналитичар и аутор књиге Беспомоћни: Барак Обама и Политика илузије. Осврћући се на економско стање у Европи, Витни аргументује како „мере штедње“ нису ништа друго него „социјална контрареволуција“, тј. брутално отимање радничких права и рушење социјалне државе у интересу крупног капитала, примарно оног финансијског — тачније, банкарског. Истиче како „мере штедње“ нису пролазно стање, јер се не ради о економском, већ о политичко-идеолошком потезу. На овом принципу не инсистирају економисти — који су га махом прогласили за промашај — већ у првом реду политичари. Главна структура, истиче Витни, која жели радикално променити Европу и претворити је у „Банкарску унију“ налази се у тзв. „Тројци“: Европска Комисија, Европска Централна Банка и ММФ. Европска криза, која великим делом производ претеране експанзије кредита и слабог управљања ризицима од стране ЕУ банака, користи се за стварање велике европске „банкарске уније и увођење дивљачких резова у социјалне програме, здравство и пензије. Одговор ЕУ законодаваца је социјална контрареволуција створена у сврху трансформације 17 чланица монетарне уније у „перманентну зону мера штедње“ којом ће управљати корпоративна и финансијска елита. Његов колега Марк Вајсброт подржава ово виђење: „Тројка“ жели силом наметнути политичке промене, поготову у слабијим економијама где становници никада не би дали глас за такве промене. „Ови људи нису заинтересовани за поправљање европске економије. Они раде на тајној кампањи која за циљ има радикално реструктурисање европског друштва, уништити сва социјална права и бенефиције, укинути све прогресивне напретке остварене у прошлом веку и на крају већину континента свести на ниво сиромаштва трећег света. Банкарска унија ће додатно ојачати моћ финансијске елите над појединим државама, а то и јесте главни и једини циљ.“ — каже Вајсброт. (Advance.hr) Описани процес је већ почео да мења и дипломатско-политички профил ЕУ, сматра Нил Фергусон, професор на америчком универзитету Харвард. За Грке, који су пре 2500 година практиковали непосредну демократију претварајући робове у слободне људе отписом њиховог дуга, није тајна шта треба чинити. У ноћи када су грчки посланици у парламенту изгласали понижавајућу спремност на вишедеценијска одрицања и финансијску диктатуру — Атина је горела. Спас нација може се још видети и очекивати на улицама, са свим претераностима које то може донети. Грчки народ позива остале народе Европе да се пробуде како би оспорили орвеловско банкарско царство и да би привели крају, зауставили ту исцрпљујућу и смртоносну игру. Гнев, презир и дубоко разочарање грчке радничке класе равномерно су усмерени у три правца. ка домаћим политичарима, ка лицемерној Европи и ка сопственој наивности темељно зачињеној грамзивошћу. Чини се да је Грчка је претходница отпора империјализму на Балкану. Подржимо их. Сви смо ми данас Грци.

СЛОВО  ИСТИНЕ    бр.11

ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

“Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“(Откр. 2,10).

У недељу 04/17.06.2012. лета Господњег у Шапцу у храму који је посвећен нашем великом чудотворцу Св.Василију Острошком, једна сестра у Христу по узору на свете мироноснице Марту и Марију, чији се спомен тога дана слави, храбро је исповедила своју веру у Васкрслог Христа. Она је својим примером показала шта значи бити Христов војник, који је увек спреман да брани веру своју, држећи се речи светог Анатолија Оптинског: “Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа“. Тога дана на Светој Литургији, наша сестра која се постом, молитвом и покајаничком исповешћу спремaла за Свету Тајну Причешћа, доживела је велики немир када је видела у олтару, да међу неколико свештеника који ће служити, налази се бивши архијерејски намесник Влада Станимировић.

То је онај за кога св. Анатолије Оптински рекао: “Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена“. Помисао да ће он причешћивати народ, изазвало је код ње оправдани револт и само за тренутак недоумицу шта радити. Како се сме причестити код онога који је пољубио руку римском архијеретику папи, који се поклонио гробу усташког злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца, који отворено пропагира свејерес екуменизам.

Пред очи су јој дошле слике мајке, ујака и рођака  и још 120 комшија коју су усташки злочинци мучили и зверски убили(1993.г.) на кућном прагу у селу Читлук код Госпића, а по благослову баш тог папе коме се свештеник Влада поклонио и пољубио руку. Када је почело причешћивање њене слутње су се обистиниле, недостојни је изашао са путиром пред народ. И тада је у њој преломило, држећи се одлучно речи нашег Господа “Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским“, пришла је поменутом свештенику који је причешћивао народ и рекла му храбро, одлучно и да сви чују у пуном храму: “Може ли да ме други свештеник причести!“

У тренутку затечени свештеник Влада је само упитао зашто и тада је сестра рекла “зато што сте љубили руку папи’‘, а затим се чуло од једног брата који је био у певници “зато што си се поклонио гробу Алојза Степинца, највећег србског крволока и ти си једини свештеник који је то урадио“, а један брат је рекао “што си јеретик, јер јерес пропагираш“. Немајући куд недостојни свештеник је рекао “сачекајте на крају причестиће вас други свештеник“, што је и учињено. Нажалост поред храброг исповедења вере, поменуте сестре, тада се показало и лицемерство поједине браће. Она се обратила браћи у Христу, који се представљају као “велики“ ревнитељи у вери, да заједно са њом пођу пред свештеника и траже да други свештеник причешћује. Само један брат је са својом породицом кренуо са сестром, а остали су молитву сестре за помоћ игнорисали. Након свега тога било је оних који су наставили да осуђују исповеденичко понашање сестре, правдајући се да не треба изазивати невоље и да треба чувати некакав мир. Свима онима који траже мир, док је вера нападнута свети Григорије Богослов је поручио: “Бољи је рат, него мир који одваја од Бога. Ћутањем се Бог издаје!“. И тако уместо да једни другима помажемо у борби за своју веру и своје душе, ми ометамо једни друге да вршимо дело Божије, а своје слабости и страхове правдамо нападајући оне који се храбро боре за веру своју.

“А славити Бога сопственим животом је могуће само онда када ми имамо праву веру и ту веру у то да истина заиста постоји изражавамо речима и делима. Зато је православни у правом смислу онај који исповеда праву, тј.истинску веру и живи у складу са њом“  
св. Јован Шангајски

Дана   29.08/11.09.2012.лета Господњег на Усековање главе св.Јована Крститеља

По благослову настојатеља
катакомбне цркве у Бадовинцима, јером.Симеонa.

+++

+++

“НИСИ НИ ХЛАДАН, НИ ВРУЋ”- Андреј Горбунов

Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана – Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост. Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла. Он као да неће намерно да увреди Бога и на основу тог става сматра себе благочестивим, али доласком јаког искушења он одступа од истина вере, прави уступке непријатељима Христа и Цркве; он се боји да буде очигледан непријатељ, али никада се неће одлучити на више или мање значајан подвиг самоодрицања: он се плаши гоњења за истину, није спреман да трпи оскудицу, тешкоће и понижавања; то јест, једноставније говорећи, он неће себи „проблеме“.

Млак човек је фарисеј који прикрива ружноћу душе својом спољашњом побожношћу, али та његова спољашња побожност и лицемерно пристојно понашање, не могу да исправе унутрашњу збрку и да сакрију одвратну нагост. Он се налази у стању жалосног самозаваравања, безбрижности, духовног сна и умртвљености и зато не осећа опасност свог положаја. Безбрижност и немарност постају узроци погубног незнања и самоуверености. Млаки Лаодикијац је нарочито сиромашан искреном љубављу, која одликује верне следбенике Христове – Филаделфијце. Лаодикијци кажу да љубе Христа, али љубав према Њему сматрају да је могуће спајати с пристрасном љубављу према свету и према свему што је у свету.

Познато је да је малоазијски град Лаодикија у време када је била написана Апокалипса био богат град, чувен по својој трговини и производњи; живот у овом граду је стварао много искушења и саблазни, с којима лаодикијски хришћани нису имали довољно ревности да се боре. Они су се уздали да ће благодаћу Христовом добити вечно блаженство и желели су га, али нису мислили да је за то потребно одрећи се световних пристрасности, да је пут спасења узак пут самоодрицања. Такво је било духовно стање древних лаодикијских хришћана; такво је, нажалост, и стање многих од нас, савремених хришћана који нити су хладни, нити су врући, већ су само млаки. Хришћани – Лаодикијци личе на људе који вас уверавају у оданост и пријатељство према вама, али ако се захтева да докажу пријатељство и оданост не речима, већ самоодрицањем на делу, они не показују спремност за то.

У њима нема учења речи Божије: Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24); Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1 Јн.2,15); Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер ко хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк.4,4) и тако даље. Они који себе називају хришћанима, а не следе ово учење Еванђеља ο ономе у чему се састоји истинско служење Христу, који се одлучују да споје служење Христу са служењем свету, ревнују, очигледно, за побожност и у исто време се предају човекоугађању и боје се да повисе свој глас против безбожности, богоборства и богоотпадништва – сви такви заслужују прекор упућен лаодикијском хришћанину: Ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! – говори затим Спаситељ; односно, мораш изабрати једно: или мораш бити истински хришћанин, у потпуности, и бескрајно одан Божанском Учитељу свом, или би било боље да уопште и не знаш за хришћанство.

Непознање Христа, иако је велико зло, доиста је мање зло у поређењу са издајом Христа и одрицањем од Њега (разуме се да то одрицање може бити не само речима, него и делима). Зато је и речено: Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. Α који није знао, иако је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). И врло често млаки људи који имају само маску праведности, даљи су од спасења него највећи грешници (као што се то види на примерима еванђељских покајаних блудница и цариника и гордих и лицемерних фарисеја који нису осећали потребу за покајањем). Млаки лаодикијски хришћани који немају искрену оданост Христу налазе се у опасности да их Он одбаци. Према Откривењу, они изазивају у Христу одвратност према себи, одвратност ο чијој снази се може судити када се пореди са оним осећањем какво човек има у мучнини: Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Нека се боји свако од нас ове страшне пресуде правосуђа Божијег и нека се потруди да стекне ону пламеност у вери и чврсту верност Христу без којих нема правог хришћанина! Преподобни Јефрем Сиријски је у Беседи на Долазак Господњи, крај света и долазак антихристов предсказивао: „Онима који имају знање без напора ће бити познат долазак антихриста. Α који има ум за животне ствари и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно, јер везан увек за животне ствари, иако ће чути, неће веровати и гнушаће се оних који ο томе говоре. Α свети ће се укрепити зато што су одбацили сваку бригу за овај живот“.

Данас видимо да се речи св.Јефрема Сиријског тачно обистињују. Хришћане (Филаделфијце) који иступају против богоборачке и човекомрзачке идеологије јудеомасонства и глобализма, против електронске идентификације, екуменизма, модернизма, црквеног либерализма и других богоотпадничких појава, називају расколницима, маргиналцима и екстремистима. Наравно, данашњи црквени либерали у првом реду могу бити убројани у категорију Лаодикијаца. Управо су либерално настројени „црквени посленици“, међу којима је, нажалост, не мало јерараха, свештенства и богослова – руководиоци и идејне вође црквеног лаодикијства. Страх пред световном влашћу и „страх јудејски“ (видети: Јн. 19,38; 20,19) код црквених либерала је јачи од страха Божијег и зато они користе сада све снаге свог разума (зато што срце и савест то никада не могу да учине) да оправдају своје потчињавање антихристовом систему. Они покушавају да подрже црквене установе одрицањем од духовне слободе и од херојског и бескомпромисног исповедања православног вероучења (иако је само то у стању да одржи Тело Христово непобедивим пред вратима пакла), „стиде се“ захтева речи Божије и црквених канона као „застарелих“, „канона који су заостали за животом који је далеко отишао напред“, те недовољно „прогресивних“, сматрају да каноне треба укинути или преиначити, а црквено учење прилагодити савременим начелима „толеранције“ и „демократизма“. Све се то спаја с приврженошћу формализму, као да је суштина наше религије у церемонијама, помпезности, званичним сусретима, конференцијама и говорима, као да је Црква чисто земаљска, „друштвена“ организација, „правно лице“, а не богочовечански организам, не мистично Тело Христово (Еф. 1,23; Кол. 1,24 и др.).

Α хришћани – Филаделфијци, напротив, не прихватају савремене „демократске“ вредности, како у политичкој сфери (они сматрају да угодна Богу може бити само власт православног самодржавног Цара – помазаника Божијег), тако и у другим сферама живота (социјалној, економској, културној и религиозној).Филаделфијци одбацују такозване „либералне“ реформе, како у Цркви, тако и у држави. Демократија је у аду, а на небу је Царство“, кажу неки. Други „пастир добри“ (Јн.10,14), свети Филарет Московски (1867), је тврдио: „Потпомагати ‘демократију’ значи не потпомагати Русију која је главна препрека за ‘демократију’.“ И наш савремени светитељ, митрополит Јован (Сничев, г. 1995), писао је ο демократији да су „све њене идеје саздане на лажи“: „И у Русији – додао је он – државни распад је неизбежна последица примене начела ‘демократије’ у пракси државне изградње… Ова операција је већ више пута била извршена на развијеним западним земљама. Тамо национална државност данас служи у знатној мери као декоративно покриће реалне власти – можете је назвати како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, транснационалне корпорације или космополитске елите“. Лаодикијац је данас сваки хришћанин (код год то био – мирјанин, монах, свештеник или архијереј) који се слаже са системом звери, системом који се сада уводи и који му не пружа никакав духовни отпор. Постоје људи који верују, али готово ништа не чине – говорила је царица – мученица Александра Фјодоровна – Оне пак, који љубе Христа, одликује управо делање“.Такво делање које сведочи ο љубави према Христу и јесте данас исповедничко супротстављање глобалистичким богоборачким снагама и рад на препороду Свете царске Русије.

+++

Изложба „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” догађај за памћење у српској престоници

Чувари славе предачке!

По први пут у Београду  поклоници науке, уметности, могли су на једном месту да виде аутентичне, веома вредне, несвакидашње ископине, ону фасцинантну уметност,  која је насталала у континуитету од пре, око 9 хиљада година, драгоцености по којима су Лепенски Вир и Винча постали чувени у свету

   Отварање изложбе „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” у галерији „Прогрес” била је центар, али и круна културних дешавања у српској престоници. Када то кажемо онда, пре свега, мислимо на непроцењиву вредност изложених археолошких  експоната, са локалитета Лепенског Вира и Винче, за чију презентацију се побринуо њен аутор, Душан Миловановић, историчар уметности и кустос Музеја примењених уметности. По први пут у Београду,  поклоници науке, уметности, могли су на једном месту да виде аутентичне, веома вредне, несвакидашње ископине, ону фасцинантну уметност, која је настајала  у 7.  6.  5.  веку пре наше ере,  и касније,  драгоцености по којима су Лепенски Вир и Винча постали чувени у свету.

   Да се ради о ванредно значајном догађају, потврђује и незапамћено велики број посетилаца, људи из света дипломатије, науке, уметности, политике!! Значајан културни догађај је пратило и неуобичејено много медијских кућа. Овом изложбом је на најлепши начин, заправо, најављен велики научни скуп „На изворишту културе и науке” који ће бити одржан у Сава центру од 21. до 23. септембра.

  Сама изложба вешто је проткана и десетинама савремених ликовних и вајарских остварења,паралелном поставком „(Пре)носиоци Ватре” које се тематски прожимају, покушавајући да проникну у суштину стварања, лепоте, природе и оног исконског. Оног из чега се рађају људска креативност и знање… и потврђују собом баш ту – непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче!

  Јединствену поставку, каква још није виђена у српској престоници чинили су  осим  непроцењивих експоната Лепенског Вира и Винче, оригинали или реплике, и копије фреска Српски чудотворци, „Агиус Св. Сава Сербскиј” и Св. кнез Лазар Српски из Архангелског саборног храма у московском Кремљу, или радови Милића од Мачве, Милете Микарића и других савремених аутора инспирисаних лепотом и идејама Лепенског Вира и Винче… У уметничком делу програма наступили су Светлана Стевић, Љуба Манасијевић и фрулаш Стојан  Стевановић из Бујановца. А са овим  врсним српским уметницима много је лакше било дозвати и препознати далеке векове, предачка тајанствена времена, која су само у ретким, малобројним песмама остала сачувана.

  – Овакве изложбе није било међ Србима већ више од двеста година“. Чини се да је задатак сваке генерације, колико да узнапредује у односу на претходне, толико и да измашта сан о давно постављеном (и сасвим заборављеном) Рају на земљи. Као срећници, међу многим народима, ми Срби, Серби, Сораби, Србљи имали смо га, овде на тлу, којим данас најчешће несвесно проходимо, по овој и уклетој и благословеној земљи, на, драгој, многим лепотама обасутој, заталасаној Балканској висоравни. Заиста, заиста нам кажу – имали смо некада истински Рај, во времја, у свему узоран генерацијама потоњима, и нашим и ино племенима; мада га се, у суштини – мало ко сећа! Постоје, међутим и они у Предање сасвим уплетени, благословени, они чија мисија јесте да се Аријаднина нит не прекине, да одрже и ушчувају пупчану врпцу са Почетком и да спасавају од ништавила што заборав се зове. Да проносе и негују славу свога и Бога и Рода, да славе, да слове, да приповедају, да поју, раде, граде и на велику предачку Пирамиду, у свакој генерацији – додају своју зеру Лепоте и Истине, своју малу степеницу, какав допринос… – рекао је, између осталог, на отварању изложбе, Душан Миловановић, поздрављајући бројне госте.

   Међу високим званицама био је и његова екселенција, Владимир Чушев, амбасадор Белорусије, представници министарстава за културу, информисање,образовање и науку, као  и челниции  бројних асоцијација, институција, друштва, удружења…

  –  Ове вечери су домаћини и сви Срби из Србије и других српских земаља, сви Белоруси, сви Руси, сви Словени па и Европљани јер је на простору Лепенског Вира настала реч КУЛТУРА. Управо из српске речи КОЛО и најстарије философије на свету СВЕ ЈЕ КОЛО и настала реч КУЛТУРА, јер су древни СлоВени, који су себе називали КолоВени, уочили да се узајамно кретање Мајке Земље око њеног чеда Сунца, одражава на пресеку дрвета у виду ГОДова те су тако одредили ГОДишњу цикличност обнове природе, захваљујући чему су могли да пређу са номадског на седелачки облик животаАли – истакао је др Божидар Митровић, иницијатор и председник Организационог одбора предстојеће Међународне научне конференције.

  Интересантно је запажање др Божидара Митровића, да  су нас Србе и друге Јужне Словене, деценијама учили и „уче”, да су се наши преци доселили на Балкан са Севера  у  VI веку! А Русе – да су се у истом том VI и VII веку доселили са Подунавља и Балкана на данашње просторе града, односно реке Москве, што је и у једном и у другом случају, напомиње др Митровић, недопустива немачка колонијална историографија.

  – На конференци „На изворишту културе и науке” размотриће се највећа крађа у историји човечанства а то је крађа и брисање историје навећег етноса у Европи до VI века, те је изложба„Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче”  – излагање не само артефаката, него и материјалних доказа о непрекидности културе СлоВена на овом простору и историји уопште. Словени  су великомученици, јер је великомучеништво само оно мучеништво које доказује свемоћ Господа. Хиљадама година, на најсистематичније начине, уништавани су археолошки налази и други докази о најстаријој историји Словена, и када смо сви помислили да више никада она не може да се обнови, Господ је показао свемоћ и указао нам на нуклеотиде, део Y, мушког хромозома који се скоро апсолутно не мења (те је десет хиљада пута прецизнији показатељ, него сви уништени археолошки налази, док су очувани аутистично тумачени), који потврђују да је најстарији род на свету хапло група R1a1 а то су СлоВени који су настали као родАз (Рас – род првобитни) те српски митски Рас није град него ознака припадности појединца, не територији, већ роду старославном. Ми не треба да терамо ове непроцењиво вредне скулптуре Лепенског Вира и Винче да нам говоре већ себе да ослободимо идеолошког и да видимо што је на њима очигледан траг наше древне културе. Али не треба да губимо из вида да је највећи и најлепши доказ непрекидности културе СлоВена оно што се на западу зове Тајна руског, односно православног петокуполног храма а то и јесте космогонија хелиоцентричног система као КолоДарна тајна односно каленДар на основу чијег одређена се и раширила култура Винче- указао је др Митровић.

  Изложба „(Пре)носиоци Ватре”, како је истакао ДушанМиловановић, окупила је старевредности, али и савремене српске уметнике, свезане за предачко предање и незамућене  сивилом и апсурдностима савременог света.  О томе најбоље говори присуство више од 30 еминентних српских стваралаца. Њихова уметничка утемељеност, родољубивост, етичност, бескомпромисност у очувању исконских вредности, непристајање на пропагандне и модне смицалице савременог света,  држе нас у уверењу да ће њихово дело претрајати наше време и славу предака ширити и даље.

  Величанствена поставка, у славу изворишта културе и науке наше цивилизације, биће све до 24. септембра у срцу Београда- у галерији „Прогрес”.

                                                                                                   Биљана Живковић

 Жељко Цвијановић

ДАН ПОСЛЕ СОЧИЈА
или ПОЧЕТАК ВЕЛИКЕ ИГРЕ

12. септембар 2012.
Нови стандард

Николић је направио искорак, на сто је бацио велики улог, и сада остаје хоће ли око себе окупити људе који ће те договоре реализовати.

Да Србија има медије, можда би неко у среду и приметио колико је посета Томе Николића Русији била и обећавајућа и важна. Овако, једни, они већи, верују да обећавајуће ствари искључиво могу доћи са западне стране, и утолико више верују што отуда петооктобарској Србији већ 12 година стиже више захтева и понижења. (Тако проамеричка „Слободна Европа“ реакције на састанак у Сочију насловљава са „Улази ли Београд у чврсти загрљај Москве“, док либерални економиста Михајло Црнобрња и у дављењу уме да препозна нежност: „Ако бих ја требало да бирам између два челична загрљаја (ЕУ и Русије; прим. аут.), ипак бих сматрао да је западни нешто нежнији”.)

Опет, они други медији, малобројнији и углавном распоређени на Интернету, не признају Николићу никакву посету Русији из које се није вратио најмање са С-300 или бар пијан од добре православне „столичнаје“. Зато хајде да видимо шта је била права вредност тог састанка.

За почетак, сам Николићев одлазак у Сочи и за Србију и за њега био је веома деликатан посао јер – никад али никад не треба заборавити – доста је да неко одавде уопште оде у Русију, па да то за њега буде политички ризик. То изазива сумње у западном свету, наравно, не зато што тамо живе параноици, већ што с правом верују како су се, после и за њих предуге две деценије, у Србији сасвим примакли свом коначном циљу и немају много разумевања за то да им неко успорава или квари готов посао. Уосталом, отуда оволики написи по српским новинама како се у братству с Русијом нико није усрећио, отуда ономад бивши немачки амбасадор Мас упозорава Србе да забораве Русе, и то баш кад његова земља добар део стратегије сопственог развоја базира на сарадњи са Русијим и кориштењу њених енергената.

Држим да нисам баш потпуна будала верујући да је баш због тих ризика Вучић у истом тренутку био у Немачкој, чиме је унеколико на спољњој сцени успео да разблажи Николићев наступ у Сочију. Отуда је једини двојац српске политике – места где важи самоубилачко правило да увек мора да остане само један – показао озбиљну способност стратешке колективне игре. Утолико пре што ни Вучићева посета Немачкој није ишла преко Брисела, већ је део билатераних контаката, који су се у Тадићевом мандату догађали махом онда када би Берлин употребио свој ауторитет да би у Србији завршио „бриселске“ ствари. Али вратимо се у Сочи, наважније ствари су се догађале тамо.

ОДОЛЕО ЈЕ

Како се могло очекивати, прва тема између Николића и Путина била је Косово. Зашто прва? Прво, важна је за укупно очување српске државности; друго, Русија види Косово као велики европски геостратешки проблем и, таман колико је руски и српски геостратешки интерес компатиблан, толико су компатибилни и српски и руски интереси на Косову. На крају, ако са Србином хоћете да причате о политици, најбоље причајте о Косову јер је то тема из које се по дубини види и све остало.

Елем, ако брани Косово, онда је, без обзира на све, део политички још неокупираног света; онда је за озбиљну националну политику; онда свој интерес тражи тамо где га има, а не тамо где су га утерали; онда може да руши петооктобарски разорни економски и друштвени модел; и онда је, наравно, и за дубоке везе са Русијом. Ако Косово напушта, тада Србију не види као државу, већ као провизоријум спреман да умре у чекаоници ЕУ, где ће се, као, после смрти поново родити као држава; тада не рачуна рационално ни са развојем ни са модернизацијом земље; тада не брани своје ресурсе и остаје заробљен у старом економском моделу; и тада, коначно, верује да гвоздена завеса још постоји и да је са њене друге стране Русија.

Правило ни у Сочију није дозволило изузетак: кад су се Тома и Путин нашли на теми Косова, нашли су се и на свему осталом јер, ако Косово не брани, Србија је тада мање интересантна Русији, исто као и осталим земљама слободног света. Ту вреди приметити како се српски председник у Сочију заложио за одбрану Косова на бази резолуције 1244, што на Западу и није толика јерес, али његова изјава да питање Косова треба вратити у Савет безбедности УН значи да га треба избацити из руку Брисела, коме га је предао Борис Тадић – то је већ озбиљна јерес, утолико већа што није изречена на Радо-станици у Јагодини, већ пред руским председником.

Тиме је Николић показао да се није, као Дачић и Додик, навукао на празна неформална обећања о подели Косова, што је већ шест година замка са Запада на коју се примио Тадић. Пошто је Николић одолео том певу сирена, сви договори са Путином могли су да буду лакши. И онај о руском спасавању српског буџета, и онај о инвестицијама, и онај о Јужном току и о свему другом, па и онај кључни о стратешкој сарадњи (још непотписани документ, чијих се бар 60 одсто садржине односи на војну сарадњу).

Наравно, једна од кључних ствари у Сочију јесте и Путиново разумевање за Томин проеверопски став, наравно, под условом да не искључује проруски. Тиме је показао дубоко разумевање за деликатни Николићев положај и ослободио му, бар што се Русије тиче, широк простор за маневрисање на међународној сцени, који није да му неће требати.

ОД САД СЕ БРОЈИ СВЕ

Проблем је, наравно, што на другој страни исти тај простор Николић неће добити и што ће се он смањити таман за онолико колико га је у Сочију добио. Шта то значи? Већ на њиховом првом састанку у Москви видело се са између Путина и Николића постоји флуид каквог између Путина и Тадића никад није било (у време док је био у кохабитацији са Коштуницом и ложио се да буде „српски Путин“, Тадића је силно нервирало што први међу Русима увек поклања већу пажњу Воји). Са друге стране, чак и између таквих незрачећих Тадића и Путина постојали су неки договори, али од њих није било ништа, и бар 30 одсто Борисовог политичког слома приписао бих тој чињеници. А то значи да, ако Николић не успе у ономе што је са Путином договорио – а није договорио мало – његов блам биће још већи од Тадићевог, а његова трагедија још дубља јер Русе неће имати иза себе, а на Западу му овај Сочи неће опростити.

То опет значи да је Николић направио велики искорак, да је на сто бацио велики улог, и сада остаје питање хоће ли око себе успети да окупи људе који ће те договоре реализовати. Већ до средине децембра, када се планира Путинов долазак на отварање градње Јужног тока, биће познато да ли је Томино храбро Срце играло само једно вече у Сочију или је наставило да игра и даље.

Наравно, све то не значи да ће доћи до његове радикалне промене европске реторике, али она већ данас има своје другачије читање. Наиме, европејство претходне владе било је безусловно – без обзира на Косово, без обзира на приходе од царина, без обзира на понижења – и Брисел га је као безусловно доживео и обилно злоупотребљавао. Европејство нове власти, већ је самом Томином посетом Сочију – где је српска геополитичка парадигма јасно запретила својим усложњавањем – постало условљено, а да и не говорим колико ће то бити ако он бар већину ствари успе да реализује.

Зато ће се Николић у земљи суочити са тешким притисцима и самим тим са великим шансама. Наравно, у друштву и јавном простору какво је у Србији затекао његове шансе су равне нули. Да би провео и издржао оно што је договорио у Сочију, мораће да мења то друштво, мораће да дубоко заоре промене, где му је рок за сваку појединачно – јуче. Јер свакакви су расплети могући – и да успе и да не успе. Најтрагичнији би, међутим, био онај да он све то хоће и да је спреман да за све то ризикује и да на крају и ризикује, и да га сви око њега гледају бело, уверени да је то да се ништа важно не промени део њиховог политичког комфора.

Елем, све што смо од нове власти видели до уторка било је трчкарање поред терена, где је могло и овако и онако. Од сад се, међутим, све броји – и ова велика шанса, и ова велика претња, и сваки, баш сваки потез.