Врлине Родољубља – Свети владика Николај

Свети владика Николај Велимировић

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО: ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

„Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе,
да га неби поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!“

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити – верност.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога, без отачаства и без породице, ти си нико и ништа.
И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност – твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости, честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације. Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима. Твоје име је неустрашивост, а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну. То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружија не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада, Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе – треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

12.09.2012. за ФБР Биљана Диковић, извор: ФБ страница „Дан Ветерана – Видовдан“

„Зар заиста мислиш на нас убедиш да верујемо да смо исти???“  један је од поднаслова у овом видео снимку, који веома јасно, без пуно речи, показује разлику између православне Литургије и различитих папских миса.

12.09.2012. ФБ страница Глас Косова и Метохије, srbinaokup.info

У наставку погледајте видео запис који много више говори од речи.

Уредништво „Срби на окуп“

Европска унија, какву смо познавали до сада, на Балкану није изградила ништа капитално, осим што се бавила политичким подривањем у своје име, а за рачун САД и економским вампиризмом. Председници Николић и Путин имали су прилику да размотре заједничке економске и политичке интересе у постевропској будућности, која би могла потпуно да промени лош статус Србије

12.09.2012. Глас Русије, пише ФБР аутор Бранко Жујовић

Фото: РИА Новости

Беспилотне летелице отимају ваздушни простор Европе. Драматична упозорења појавила су се у последње време на страницама низа издања. Реч је о радном документу европске комисије, објављеном ових дана, који се тиче проширења сфере примене беспилотних летелица на небу изнад територије ЕУ.

12.09.2012. Глас Русије

Беспилотна летелица -тзв. дрон
Predator drone

Кретање у корист признавања независности српске аутономне покрајине Косово и Метохија од стране саме Србије се и даље наставља. У вези са тим је важно размотрити ситуацију са признавањем те покрајине у свету. Западна средства јавног информисања једногласно говоре о тријумфалном признању Косова и Метохије. Међутим, да ли то одговара реалном стању ствари?

12.09.2012. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Од више од 200 земаља света (и 193 које су чланице УН), Косово је признала 91 држава. Данас још увек већина земаља не признају независност Косова и Метохије. Није од малог значаја што већину земаља које су признале Косово, чине мале и чак патуљасте државе (Науру, Микронезија, Самоа, Палау, Kоморска острва, Вануату, Кирибати, Тувалу, Санта Љусија, Сан Марино, Андора, Малта, Сао Томе и Принсипи…).¹

Осим Европе, Косово не признаје већина земаља ни једног другог географског региона у свету. Апсолутна већина земаља Азије, Африке и Латинске Америке не признају Косово. Косово не признају ни најкрупније земље на свету: Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужноафричка република, Казахстан, Украјина, Аргентина, Венецуела, Вијетнам, Мексико и многе друге. Управо те земље имају већину становништва света и у складу са тим и демократски приступ оцени признавања Косова.

Нема јединства ни код оцењивања међународних организација: Косово не признаје ОУН, нема потпуног јединства чак ни међу главним протагонистима те “независности”, између осталог ни међу чланицама НАТО и ЕУ. Озбиљну опозицију таквом признању чине Шпанија, Грчка, Словачка, Кипар, Румунија.

Нема јединственог става ни међу религиозним регионима у свету. Тако и међу муслиманским земљама, већина такође не признаје Косово (Иран, Индонезија, Судан, Алжир, Египат, Пакистан…).

Такође, кад је у питању временски развој признавања Косова, највећи део признања односи се на 2008. годину (53 државе). Следеће 2009. године, Косово је признало само 11 земаља, 2010 – седам, 2011 – дванаест а 2012 – 5 земаља. Као што видимо, ресурс за признавање је већ исрпљен и зауставио се на прагу који је као што видимо још далеко и од бар половине светских земаља.

Тако да признавање Косова од стране 91 земље не представља ни географске, ни религиозне ни организационе регионе света. Шта онда у том случају представља? Представља политичке интересе изузетно уске групе земаља света, које држе читав свет у стању неоколонијалног ропства, а то су САД и земље Западне Европе. Међутим, међународна нелегитимност признања независности Косова је толико озбиљно питање, да нема јединства чак ни међу самим неоколонијалистима!

Показује се да тврдња о тријумфалном признавању Косова у свету, представља обичан мит. При том, не можемо не приметити да се тај мит ствара са циљем стварања одређеног друштвеног мишљења у Србији, да је супротстављање бескорисно и да тврда позиција у корист непризнавања представља “супротстављање читавом остатку света”.

Са тим у вези треба рећи сасвим трезвено, да признавање Косова и од саме Србије, у тим условима представља противправни акт. Као прво, то би био противправни акт са тачке гледишта националног права државе (Устав Србије из 2006. године), а као друго, то је противправни акт и са тачке гледишта међународног права. Постоје озбиљне правне основе да се тврди да признање Косова само по себи представља протиправни акт. Међународно право поседује низ критеријума за квалификацију ових или оних формација у виду “држава”. У ситуацији када је “независност” Косова дошла у резултату не само формалног кршења права (основног закона Србије), већ и масовних злочина против човечности учињених против не само српског него и албанског становништва аутономне покрајине, тада признање Косова само по себи постаје противправни акт.

Овде треба приметити да решење Међународног суда ОУН о томе да “међународно право не брани једнострано проглашење независности” не треба да дезорјентише ни међународну јавност нити руководство Србије. Као прво, ово решење су донеле судије које долазе из земаља које су саме организовале “независност” Косова, а као друго, то решење нема обавезујућу правну снагу и на крају, као треће, то представља одговор на потпуно друго питање од оног које је поставила Генерална Скупштина УН. Тако да ово решење ни у ком случају не може послужити као основа за доношење решења о признавању Косова. Са тачке гледишта међународног права, постоје две врсте признања – признање de jure и признање de facto. Обе врсте признања представљају политичке акте и нису регулисани међународним правом.² То што признање чини правним актом – то су његове правне последице. Независно од тога да ли су то de jure или de facto признања, за собом вуку правне последице, па тако и међународно-правне. Главна таква последица биће учвршћење међународно-правних граница “независног” Косова и његовог међународно-правног субјективитета. Главни проблем таквог решења ће постати међународно правно учвршћење резултата геноцида над српским народом на територији аутономне српске покрајине, као и других злочина који се уосталом продужавају и у данашње време према грађанима Србије.

Без обзира на очевидан и демонстративан притисак који се врши на руководство Републике Србије, власти земље морају пројавити политичку и личну храброст и не чинити акт признања Косова ни у каквом виду.

1 У 2012. години Косово су признали Гана, Хаити, Уганда, Брунеји, Сао Томе и Принсипи. Последње признање Косова наступило је 1. Јуна 2012. године, од стране Републике Чад. (види сајт Министарства иностраних послова Косова на интернету: http://www.mfa-ks.net/?page=2,4,1282.

2 Приликом стварања Међународне комисије за међународно право 1949. године, прво питање које је постављено пред Комисију било је “Признање у Међународном праву”. Међутим, после 5 година Комисија је прекинула рад по том питању, признавши да није у стању сачинити минимално прихватљив текст за државе чланице УН. До данас је то јединствен случај отказа Комисије да разради пројекат међународно-правног документа по некој теми која јој је упућена.

План САД о потпуном признавању независности Косова улази у своју завршну фазу, његова реализација протиче глатко, не наилазећи на противљење.

12.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: ФБР аутор Ања Филимонова

фото: Вечерње новости

Први потпредседник и Министар одбране Србије Александар Вучић, заједно са амбасадором САД у Србији Мери Ворлик, отворио је 3. септембра 2012. године фискултурну салу у школи “Светозар Марковић” (Краљево). (САД су пружиле помоћ у оквиру обнове града пострадалог у земљотресу. Европска команда Армије САД је извојила 300 милиона долара). Током тог догађаја дотакнуто је и косовско питање. Ворлик је као прво истакла подршку САД одлукама српске владе да не отказује учешће у раду међународних регионалних организација, на којима учествује и “Република Косово”. Тај корак Београда оцењен је од стране америчког амбасадора као велики напредак у дијалогу између Београда и Приштине. Као друго, амерички амбасадор је наставила са инсистирањем што бржег наставка преговора Београда и Приштине. Са своје стране, А. Вучић је гарантовао реализацију свих споразума са Приштином, које је потписала претходна влада, пошто “ми нисмо нека друга држава” (1).

Напомена: Српска Напредна Партија је уочи избора себе позиционирала као непомирљивог противника режима Б. Тадића “који је створио најкорумпиранију државу”. (2) Поводом Косова и Метохије А. Вучић је не једном истицао како СНП може предложити решење косовског проблема чим дође на власт. На предизборном митингу одржаном 11. априла 2012. године у Косовској Митровици, Томислав Николић је поводом споразума преговарача Бориса Тадића са Приштином изјавио: “… ма колико далеко он отишао, ма шта он потписао, за мене то није обавезујуће уколико иде на штету Србије”. (3) А. Вучић је не једном и истинито приметио, да Устав државе представља ону баријеру коју партија не може прећи приликом решавања косовског питања. Борис Тадић је подвргнут прекорима због свог “Плана у 4 тачке” који није ништа друго него копија Ахтисаријевог плана. Тада је А. Вучић предлагао Борису Тадићу да “отворено каже грађанима у оквиру чега он предлаже додељивање специјалног статуса северу покрајине – у оквирима Србије или Косова”. (4)

У Преамбули српског Устава се каже да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Преговори Београда и Приштине у јесен 2011. године (под руководством Борка Стефановића са српске стране), у одредбама које се односе на прихватање косовских личних докумената од стране Срба са Косова и Метохије као и прихватање аутомобилских регистрација издатих од стране власти у Приштини, царинских печата, слободе кретања Албанаца (раније су они могли прелазити границу само са српским документима), одустајање од спровођења српских парламентарних и председничких избора на читавој територији Косова и Метохије – то су све померања у апсолутно супротну страну. Те тачке грубо крше Устав Србије и де-факто представљају признање независности Косова. У вези са тим несхватљиво је ћутање Уставног суда Србије, који се није изјаснио са правном оценом потписаних споразума.

Исто тако је нејасна и тако ужурбана сагласност нових власти са политичким курсом САД по питању Косова и Метохије. То је тим пре неоправдано када се има у виду да је више од 70% Срба са севера Покрајине дало свој глас Томиславу Николићу и СНП. Међутим, упркос предизборним обећањима, није дошло до смене стратегијске парадигме и Србија остаје да лелујајући следи траг брода чију политику креирају неумољиве присталице независног Косова.

САД као и раније не подносе супротстављање и мешање у послове свог фаворита на Балкану. Утицај на промењену позицију новог српског кабинета почео је да испољава заменик Државног секретара САД Филип Рикер. За време свог боравка у Београду у јануару 2012. године, Рикер је отклонио недоумице: “Не може бити ни промене граница, ни размене, ни деоба територија у том региону. Срби на југу су интегрисани – они су део слободног и демократског Косова. И Срби са севера ће бити интегрисани у косовске институције”. (6) Рикер је 3. јула поново допутовао у Београд, у најважнијим моментима формирања нове српске владе. Том приликом се састао са Ивицом Дачићем који је добио мандат за формирање нове владе и више од сата је обедовао са А. Вучићем. После завршетка друге посете Рикера, српска власт је проговорила о признавању споразума Стефановић-Тахири. (6) Председник Покрајинског комитета СНП Бојан Јаковљевић је тим поводом изјавио да је “примена ових споразума сама по себи довољна, косовским Албанцима више ништа није ни потребно. То је довољно да они заузму север Косова и Метохије” (7) После неколико дана Београд је посетио и сам помоћник Државног секретара САД Филип Гордон (8 и 9. јула), који је у време преговора у Рамбујеу био прес-секретар Кристофера Хила, тадашњег специјалног представника САД по питању Косова и Метохије. Он је допутовао да би учврстио “специфичну тежину” САД у политици новог кабинета. И тако је, још у току формирања нове владе, постајало јасно да ће реализација постигнутих споразума бити сасвим довољна за пад севера покрајине.

У овом тренутку, 10. септембра 2012. године, господин Рикер је боравио у посети Приштини и одржао је састанак са “косовским премијером Хашимом Тачијем”. Рикер је у име Барака Обаме и Хилари Клинтон поздравио завршетак такозване “надгледане независности Косова” (која у стварности никада није постојала) и поново потврдио да ће САД пружити подршку Косову у периоду стицања потпуне независности. Тачи је уверавао у жарку жељу “Републике Косово” да уђе у ЕУ и НАТО (!) (8) И Генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен је успут приметио да НАТО не намерава да смањи број својих војника на Косову. “Наша стратегија се није мењала, … КФОР и ЕУЛЕКС ће и даље остати на Косову” – изјавио је он. (9)

Ипак, стратегијска линија која се односи на завршну фазу преговарачког процеса донета је знатно раније. Хилари Клинтон је још приликом своје посете Косову и Метохији у октобру 2010. године, уверавала у спремност САД да помогну пријему Косова у ЕУ и НАТО, одбивши и саму могућност разматрања “територијалне целовитости и суверенитета током дијалога Београда и Приштине”. (10) И власт у Београду, и стара и нова, била је са тим одлично упозната.

А 9. септембра одиграо се наизглед безначајан догађај. САД су поклониле Србији 17 војних аутомобила марке “Хамер”. Том приликом А. Вучић је изјавио да то представља велику вредност за Армију Србије и за Србију, која се налази у економској кризи а САД са војног, одбрамбеног аспекта, представљају једног од најважнијих партнера Србије. Да ли поклањање 17 џипова може одговарати нивоу потребе решавања државних задатака који стоје пред Србијом. Тим пре што део њих, по речима самог Вучића, земља и не примећује. “Аутомобили ће бити предати у базу “Југ” одакле ће се пре свега користити у миротворачким мисијама по целом свету, у окриљу УН”. Испада потпуно у складу са пословицом “једном руком дајем – другом узимам”. Ипак, САД планирају да поклоне Србији још 4 “Хамера”, да би Србија, по речима Ворлик “могла да ојача свој потенцијал и учествује у миротворачким операцијама под окриљем ОУН и ЕУ… ми намеравамо да ојачамо војну сарадњу наших земаља”. (11) Ради поређења: Конференција земаља донатора (јули 2011. године) уложилаа је у изградњу косовских “државних институција” 1,2 милијарде еура, (12) ММФ је само за економски програм “косовске владе” у априлу 2012. године издвојио 106,6 милиона еура (укупан број становника на Косову и Метохији износи 1,8 милиона људи). У предворје, можемо рећи без преувеличавања одлучујуће дипломатске битке, од које ће зависити судбина земље, региона, међународних односа Србије, слична подударност са геополитичким противницима не може не изазвати дубоко чуђење.

Иако власт нема сумње зна да се око Срба са севера покрајине припрема геополитичка замка. Дошло је до смене у руководству КФОРА. На место главнокомандујућег Герхарда Древса, постављен је његов земљак, Немац, генерал Фолкер Халбауер, “специјалиста за блицкриг”. А до 1. октобра ће бити комплетиран немачки батаљон оперативних снага за брзо реаговање. По сведочењу низа извора, њихов задатак ће бити насилно гушење супротстављања Срба са севера покрајине према властима у Приштини (општине Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић) и њихова интеграција, то јест потчињавање, са каснијом неизбежном асимилацијом. Снаге КФОРА су 10. септембра блокирале алтернативне путеве у Зубин Поток и Лепосавић, који воде у Србију заобилазећи “косовску царину” на Јарињу и Брњаку. Регија ће поново доспети на праг хуманитарне катастрофе. Тако да је КФОР већ започео акцију на успостављању власти Приштине на северу Косова и Метохије.

На тај начин, супротно Резолуцији УН, Уставу Републике Србије и вољи Срба на КиМ и позицији Русије, суверенитет Србије се нашао под директном претњом. Нова власт исто као и претходна, за свој спољнополитички приоритет је поставила ЕУ, пасивно пратећи линију америчке стратегије повлачења Србије (и Срба) са територије Косова и Метохије. Међутим, задовољавање не сопствених национално-државних интереса него стратешких циљева и задатака САД од стране дезорјентисане власти у Србији, коначно учвршћује водећу улогу САД на Балкану у политичком и војном погледу. Са свим пратећим међународним, регионалним и националним импликацијама које из тога проистичу.

Напомене:

(1) http://www.radiokim.net/vesti/vucic-i-vorlik-za-nastavak-dijaloga.html

(2) pressonline.rs

(3) http://www.b92.net/info/izbori2012/vesti.php?yyyy=2012&mm=04&dd=11&nav_id=599622

Кијуку, учитељу светосавске мудрости,

у вечан спомен!

12.09.2012. ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Фонд стратешке културе

УВОДНА РАЗМИШЉАЊА

Како је могло да се деси да врх Српске Православне Цркве, који је у току разбијања Југославије, изведеном од стране сецесионистичких република и обилато помогнутом од стране НАТО империје, са јасних и чврстих позиција одбране виталних геополитичких интереса свог народа дошао до стања полупасивног очекивања даљих дезинтеграционих процеса, овог пута на територији саме Србије? Како је било могуће да Црква, која је, као институција, уживала највеће поверење грађана Србије, нарочито после упокојења патријарха Павла, од кога се растало, у највећем миру и достојанству, преко шестохиљада људи, дође у стање поларизованости не само по „геополитичким”, него и „мистичким” питањима, од екуменизма до литургијске реформе, при чему та поларизованост нарушава њен углед у све већој мери? Куда садашње поделе, које, очито, нису мале, могу да воде? Како је могуће да се сваки час намеће папина посета СПЦ, иако је СА Сабор СПЦ у мају 2012. донео одлуку да се папа не позива (новине „Прес” су 14. августа 2012. објавиле да се воде тајни преговори о папином доласку у Ниш, при чему су хрватски бискупи Антун Шкворчевић и дубровачки Мате Узинић тајно посетили патријарха Иринеја 7. августа; надбискуп београдски, Станислав Хочевар, рекао је да се о папи причало само индиректно, да је тема била екуменски дијалог, при чему се, кроз дијалог, отварају врата „за веће догађаје”)?

Ове, и многе друге теме, заслужују најозбиљније изучавање, јер је Црква, као и увек, стожер око кога се српски народ окупља кад остане без свих других ослонаца, па и без државе – пошто су и Србија и Република Српска, у овом тренутку, нека врста полупротектората Империје, чије су могућности за заштиту националних интереса мање него што би могле бити да је међународни положај истих другачији. (Црна Гора је, на несрећу, захваљујући брозовском етно-инжењерингу, који је НАТО обилато подржао у доба „монтенегринских” сепаратиста, од негда српске краљевине постала држава чији се темељ, бар са оваквом владајућом гарнитуром, заснива на србофобији и порицању светосавско–његошевског утемељења).

Оставши једина установа која окупља све Србе свуда, Црква је постала објект нарочите пажње Империје која је решила да коначно разбије један древан хришћански народ у срцу Европе, и да му наметне нови,„евро-идентитет”, који подразумева потпуну равнодушност према наслеђу и помиреност са судбином на балканској ветрометини.

Овај оглед је мали прилог покушају читања савремене српске црквене кризе.

ПИТИЈСКИ ГОВОР И СУШТИНСКА ПИТАЊА

После разговора са новоизабраним председником Републике Србије Томиславом Николићем, 9. јула ове године1), Патријарх српски Иринеј је дао два интервјуа, који по свом садржају, времену и месту објављивања имају карактеристике програмских јавних наступа.  (Иако би објективни посматрачи могли да примете да тон, језик, аргументација и дубина закључака у доброј мери не одговарају очекивању јавности у вези са истима, с обзиром на положај који  интервјуисани заузима.) Реч је о интервјуима које је 12. и 14. јула патријарх Иринеј дао државној новинској агенцији ТАНЈУГ-у, а који садрже одговоре на неке од најозбиљнијих проблема са којима се данас суочава СПЦ.2) Штури патријархови одговори на питања, ма како, на први поглед, питијски звучали, у амбијенту политичких промена и нервозних ултимативних захтева западних политичара, стичу обрисе начелних смерница за будуће деловање и јавно позиционирање СПЦ. Наиме, у новонасталим условима евроатлантски планери очекују де се не само новоизабрани представници државе Србије, већ и сви битни чиниоци српског друштва, а пре свих, сагласно њеном угледу и утицају – СПЦ, јасно одреде према свим спорним политичким питањима чије решавање представља приоритет у балканској колонијалној агенди осовине Вашингтон – Брисел. Зато је вербална двосмисленост и недореченост врха СПЦ резервисана, изгледа, за домаћу публику, док се према спољњем свету све нејасноће у вези са вектором црквено-политичких опредељења СПЦ одмах разјашњавају у непосредним билатералним сусретима са западним званичницима. Тако је већ 17. јула у посети патријарху Иринеју била висока британска политичка делегација, на челу са Овеном Џенингсом, шефом Одсека за Балкан и проширење ЕУ у МИП Велике Британије.3) Иако је јавности остао непознат садржај ових разговора, састав делегације и српско историјско искуство са циљевима и методама балканске политике Форин офиса (Foreign Office), чине илузорном претпоставку да се иза дебелих патријаршијских зидова водио необавезујући пријатељски разговор, мотивисан свестраном бригом госта за проблеме домаћина. Ка чему је усмерена пажња западних дипломата када је у питању врх СПЦ, јасно потврђује депеша 10BELGRADE248 објављена на Асанжовом Викиликсу: „У свом првом састанку с амбасадорком (САД), патријарх Иринеј демонстрирао је многе особине које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла. Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење с Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро”.4) 

Супротно од тога, српској јавности је остављено да о штурим патријарховим одговорима суди искључиво на основу досадашње праксе појединаца који чине незванични естаблишмент СПЦ, а да тачност својих закључака проверава на „мајсторском решету” будућег времена.

ДОСЛЕДНОСТ ВАТИКАНСКЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕМА СРБИМА

Међу црквено-политичким темама које су се у јулу 2012. нашле у фокусу српског патријарха, једна се односила на могућност да римски папа поводом прославе седамнаест векова Миланског едикта, 2013. године, на позив СПЦ посети Србију. Патријарх је истакао да је, „мислио и мисли да би долазак римског епископа у Ниш  био веома користан за Србију, српски народ и српску државу ”.5) И раније су се поједини епископи СПЦ у прилог папине посете Србији позивали на argumentum ab utili, за који се оправдање једино могло наћи у стању национално-историјске амнезије. Тако се митрополит загребачко – љубљански Јован пре самопроглашене независности Косова залагао за долазак папе у Србију, правдајући овакво своје залагање очекивањем да ће Бенедикт XVI,спосле упознавања са тешким приликама у којима живи српски народ на Косову, „упутити поруку светским званичницима”.6) Док је српски митрополит у такву могућност (искрено?) веровао, папски представник на Косову и Метохији – бискуп Марко Сопи, користио је сваку прилику да наводним претходним српским терором оправда албански погром над Србима, те да српске средњовековне манастире на Космету представи као део албанске историјске баштине, који је СПЦ узурпирала „тек у XIX веку после Берлинског конгреса”.7) Уосталом, о папској „наклоности” и „милосрђу” према Србима најбоље говори изјава од 1992. г. папског саветника за избеглице, С. Томаза, да су „Срби нацисти који хоће да успоставе чисту расу”.8) Не треба заборавити ни чињеницу да је Ватикан први, уз Немачку, признао Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину у авнојевским границама, као и да је папа Иван Павао Други оправдавао „праведан одбрамбени рат“ муслимана у Босни и Херцеговини 9).

Нада у политичку наклоност Ватикана, не само да је била у потпуном нескладу са држањем папске државе у југословенској кризи деведесетих година XXсвека, када је, како рекосмо, римска курија пружила пресудну подршку словеначким и хрватским сецесионистима, већ и са ранијим ставовима појединих епископа СПЦ. Примера ради, сам митрополит загребачко-љубљански Јован, заједно са епископом шумадијским Савом, почетком 1992. године иступио је из Мешовите комисије за дијалог СА Сабора СПЦ и Бискупске конференције Југославије, јер је папска курија у југословенској кризи „селективно приступала истини и правди, што није својствено изворном хришћанству и његовој Цркви”. Речени српски епископ је посебно инсистирао на Посланици БКЈ упућеној римокатоличким бискупима света којом се тражила војна интервенција против Срба, следећи у томе Сабор СПЦ који је у мају 1995. осудио као „ратно-пропагандни, а не јеванђељски” Апел домаћој и светској јавности од 7. децембра 1994. кардинала Кухарића и Пуљића у коме се Срби означавају као народ који „врши злочине над новим државама”.1О)

И док су неки српски епископи у току југословенске кризе став према Ватикану одређивали adсhoc, према варљивој  политичкој рачуници и личним симпатијама и интересима, папска држава је конзистентно следила свој стратегију постављену у енциклики Centesimusсannusсод 1. маја 1991. године. У њој  се подржавало сепаратистичко цепање бивших комунистичких земаља, а како је таква суверенистичка политика могла изазвати „тешке конфликте и жалости”, Ватикан је тражио да се у циљу подршке тих земаља „успоставе, или консолидују, интернационалне структуре које су у стању да интервенишу, за погодну арбитражу у конфликтима који се рађају међу нацијама”. М. Екмечић је приметио да је „после избијања рата у Босни, 1992, Ватикан тражио војну арбитражу Запада”. „На то се, дакле, мислило 1991”, закључује српски академик, а томе би могао да се дода и захтев Ивана Павла Другог упућен 1995.: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан”, што је, по угледном српском научнику, академику Дејану Медаковићу, значило следеће: „Лукаво и софистички формулисано. Овакво становиште подразумева једнострано право одређивања карактера једног рата и ратовања. То право задржава искључиво св. отац. Он је на овом свету задужен да благосиља своје нове крсташе и да их шаље у бој против неверника. И у босанском грађанском и верском рату св. отац се не колеба, и ова изјава односи се на српске агресоре који заслужују кажњавање, јер је рат против њих „праведан и нужан”. А када се разбојиште стиша, св. отац већ има готову посланицу о лепотама мира и међусобне, братске љубави. Спреман је и да пролије неку сузу над невиним жртвама, разуме се, тек кад џелати из НАТО-а обаве свој посао. Тада ће се овај велики инквизитор сетити и српске деце!”11)

Наставља се…

Напомене:

1) http://www.spc.rs/sr/susret_patrijarha_srpskogg_irineja_predsednika_republike_srbije_g_tomislava_nikolitsha;

2) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html; http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/07/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%82/;

3)http://www.spc.rs/sr/engleske_diplomate_kod_patrijarha_srpskog;

4) Н. Врзић, Епископи, муфтије и депеше, Печат, 16. септембар 2011;

5)  http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

6)  http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/118933/SPC-Rano-je-za-posetu-pape;

 7)  http://www.corpus-bft.org/pravoslavie/church/11.html;

8) П. Р. Драгић Кијук, Доусавршавање Европе, Хришћанство без Христа, Београд, 2011, стр. 393;

9)  Дејан Медаковић:Дани, сећања, Нови Сад, 2009, књ.VI,стр. 154;

10) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, Београд, 2011, стр. 484, 524; А. Филимонова, Улога Ватикана у конфликтима на постјугословенском простору, Светосавље данас: изазови и одговори, Вршац, 2008, стр. 29-33;

11) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002, стр. 441; Предраг Р. Драгић Кијук, Прозелитска антиисторија, Хришћанство без Христа, стр. 369; В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 260-261; Дејан Медаковић, Дани, сећања, књ.VI, стр. 195