Доследно, активно и надасве гласнозборно  потврђивање противуставних и антинационалних договора које je са сепаратистима постигла претходна власт, са једне стране и, „болним компромисима“, самоуверено продубљивање истог процеса који нова влада  неумољиво предузима, са друге стране, наводи на нејасну и непријатну (за неке можда и умирујућу?) претпоставку да су актуелне власти геополитички и стратешкополитички п(р)осветљене, те да, негде далеко у туђини (слутимо где), интимно спознавши нешто више од обичног пука, свог Народа, о томе, неодустајно делајући, морају ћутати.

Свакако, ово може остати само наивна хипотеза разочараног аутора ових редова и не мора имати никакве реалне и на чињеницама утемељене везе са објективном стварношћу, тј. оним што се назива истина, али, сложићемо се, потоњи опстанак политичке парадигме претходног режима, осим што сведочи да је политичка дегенерација националног питања настављена, недвосмислено потврђује злу слут да је творчев пројекат итекако жи(ла)в и да је његова разграђујућа моћ метастазирала на безмало цели политички организам Србије. Може ли се стога из јасног континуитета национално дегенеративне политике актуелне владајуће класе према Косметском питању (и питању ЕУ) са истом претходне власти,  непосредно закључити ишта друго и ишта једноставније што не би довело у сумњу њену апсолутну патриотску верност, до да се негде тамо и не тако давно заиста збило још једно, ново „духовно рађање“ увођењем нашег последњег у низу политичког „посвећеника“ у творчев тајни, планетарни план?

Искушењима Посвећења култу „прихватања реалности“ подвргнут је очито не само србијански већ и регионални српски владајући естаблишмент због чега суморна претпоставка о творчевом осмишљеном, синхронизованом акционом плану постаје више него оправдана. Наравно, још увек не и доказива. Постоји међутим нешто што се не може не приметити, строг, хладан и шкрт тон којим се свака историјска, интелектуална и емоционална непомирљивост сопственог Народа са творчевим пројектом, грубим игнорисањем дисциплинује и вредносним нихилизмом банализује. Под неизговореним, али Посвећењем, изнуђеним, геслом „Ми (!) знамо шта је најбоље за Србију“ степен отуђења владајуће класе од критичког става нације и њеног места у општој историји прети да задобије димензије политичког аутизма који не може бити апсорбован у национално-идентитетски ДНК.  Овај степен подвајања званичне политичке платформе од недискутабилних појмова озбиљне, одговорне и историјски утемељене националне политике у оној мери је продубљен у којој сазрева колективна свест да се ради о последњим минутима драматичне и кобне обмане. Перфидна компензаторна подвала која се имплицитно потура Народу кроз тобожње коначно и трајно скидање непотребног и сувишног балста тегобне и мучне Косметске реалности дискретно је „украшена“ сентименталним аргументом, тихом, неизговореном националном чежњом за присаједињењем Републике Српске са Србијом и помпезно маскирана громогласном најавом обрачуна са корупцијом., одвећ болном народном темом. Тако ствари стоје из перспективе Народа. Ако, пак, у читаву агонију укалкулишемо и непознату са почетка текста, односно Иницијацију наше руководеће политичке класе, онда наша савремена драма добија елементе„Хомерског питања“, тј. питања на које нећемо добити одговор у скорије време, ако га икада и добијемо?

Зна ли, дакле, власт нешто више?

Журба са којом се обављају последњи припремни радови за коначну и неповратну национално-политичку дегенерацију сопственог Народа не само да оправдава претпоставку да власти заиста знају и за некакво “Пето јеванђеље” (творчево, ваљда?), већ индицира да је властима задати рок за финализацију творчевог  пројекта заправо већ запао у драматичан временски шкрипац (који је очигледно чини нервознијом  и ригиднијом но што би иначе била), те да би и симболични импулс народног незадовољства, бледо и анемично непристајање на „прихватање реалности“ озбиљније угрозило динамику реализације творчевих глобал-планетарних планова и можда учинило сасвим узалудним недавно Посвећење власти.

Оно што се такође, неизоставно, морамо запитати јесте какав је коначни епилог Посвећеног саучешћа у творчевом пројекту? Наивно посматрано, могу се извести барем две грубе претпоставке: Осиона, о историју и Народ оглушујућа журба Инициране власти да започне и заврши последњи чин Косметске епопеје може подразумевати или 1) неповратну капитулацију, или 2) зачетак капитулације идеје о неповратности учињених уступака отимачу свете српске земље. Елем, врло брзо ћемо знати да ли је Посвећење било у функцији подизања беле заставе на црвеном Косову Пољу или први степен дугорочног заокрета?

Оно што ипак јесте у нашим рукама и припада само нашој индивидуалној и заједничкој (националној) одговорности јесте само наш избор и само наша одлука хоћемо ли пристати да и сами као национ будемо Посвећени, онако како нам се чини да је творац Посветио оне који нас предводе и у наше име самоуверено одлучују. Како год, не постоји нити лепши нити светији догађај од Посвећења у ТВОРЦА у нама самима. Тај догађај враћа човека под окриље Ствараоца и речи претвара у дела. У своје име можемо тврдити да смо овај чин Посвећења предузели. Може ли власт доказати да се ради о истом ТВОРЦУ на којег мислимо ми? Једном и једином.

Порекло се не може сакрити !

Аустроугарска окупација произвела је на српском историјском и етнојезичком простору две крупне и данас актуелне геополитичке константе: поред национализовања муслимана, у БиХ се уз подршку аустроугарске политике католици почињу проглашавати  Хрватима, те је тако на српском простору и од српског етнојезичког супстрата успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла, који је и данас  актуелан – каже др Момчило Суботић

Недавно одржан Округли сто „О Србима муслиманске вероисповести”, јединствен је у историји науке о језику. Учесници научници, представници интелектуалне елите у земљи и расејању сложили су се у једном: треба учинити све да се сачува српска језичка вредност и култура. Српски језик треба да буде искра повезивања, или спона народа истог порекла, у овом случају – муслиманског и српског православног. Што пре се схвати историјска истина, више неће моћи туђини жедни словенске крви да користе верске различитости на српском етно-језичком простору за изазивање сукоба српског народа, осуђеног да га међају, деле, завађају, уклањају са историјске сцене из, само Западу, знаних разлога. Уједно ово је тема нашег разговора са др Момчилом Суботићем, научним саветником Института за политичке студије, иначе једним од организатора историјског скупа.

Научни скуп О Србима муслиманске вероисповести, и Зборник радова који је публикован под истим називом, представља још један значајан корак у реконституисању српске историјске, језичке, културне и политичке мисли у постјугословенском периоду. Овом скупу претходило је неколико научних скупова, на којима је обновљена идеја о Србима као мултиконфесионалном народу, тј. идеја о Србима три вере или три закона у Вуковој терминологији. У Новом Саду новембра 2007, у организацији Покрета за обнову србистике и Владе РСК у прогонству одржан је дводневни међународни научни скуп Српско питање и србистика, на којем је учествовало 59 домаћих и страних историчара, књижевника, филолофга и лингвиста, политиколога, социолога, правника, и том приликом издата су три обимна зборника. Поменути научни скуп благословио је епископ Бачки Иринеј, што је вероватно јединствен пример у нашој историји, и он је том приликом изричито нагласиода СПЦ никад није тврдила да су  Срби само православци. Активношћу истих актера, августа 2009, на стогодишњицу оснивања обновљена је Матица српска у Дубровнику са седиштем у Београду, а затим, у пролеће 2010. у Земуну  одржан је  научни скуп под називом Љетопис Матице српске у Дубровнику. Скуп је посвећен стопедесетогодишњици рођења великог слависте Милана Решетара, једног од најзначајнијих дубровачких Срба католика. На овом посећеном скупу са својим радовима појавило се 26 аутора. Том приликом издата су два зборника, а предстваљена је и Матичина издавачка делатност. Била је то јединствена прилика да се по први пут обави  расправа о Србима римокатолицима, што је после југословенског периода значајан допринос у обнављању српске политичке мисли. Посебно место и значај у иницирању и организацији ових  научних скупова припада професору Петру Милосављевићу, као кључном обновитељу српске језичко-етничке парадигме. И овај научни скуп о Србима муслиманске вероисповести, након пропасти Југославије и идеје југословенства, схватамо као прилику да у складу са научном аргументацијом укажемо да за питања нације, вере, језика, књижевности… важе исти они  европски принципи на које се данас многи и често позивају,  а то онда чини неопходним  да се српско и  муслиманско/бошњачко  питање  сагледа у широј историјској, етно-језичкој и геополитичкој димензији. Одржали смо, дакле, један до сада јединствен, па према томе историјски  научни скуп о једној грани српског народа – о Србима муслиманске вероисповести. Позвали смо се, при томе, на европске етно-језичке принципе, на којима су током 19. века  конституисане и савремене европске нације – као што су немачка, италијанска, мађарска, чешка, словачка и друге, сходно филолошким учењима Фихтеа, Хердера, као  и  корифеја славистичке науке – Добровског, Шафарика, Миклошича, Копитара, Доситеја, Вука, Даничића. Сви они су полазили од става да је нација језичка чињеница, да је национално питање првенствено лингвистичко питање. Тако су као заједнице језика настале савремене европске нације. И у средњовековној српској држави нације су се разликовале по језику, познато је да је и Стеван Немања  народ поистовећивао са језиком. На двору цара Душана седели су и православни  и католички Срби. И сам Немања прво је крштен у католичкој цркви, а Вукан, ако не и сам католик, оно под снажним утицајем католичке цркве. Све је то добро познато. Кад је у питању наша тема, било је појединаца, Срба  православних и муслимана, који су писали о српском идентитету словенских муслимана, још за турске власти, а поготово у време Аустроугарске, као и у међуратном југословенском периоду. Једна од одлика зборника је у томе што на једном месту презентује све те радове – каже др Момчило Суботић, стручњак за политичку историју и геополитику Балкана, говорећи о  значају скупа.

  Стиче се утисак да  је научни скуп појаснио неке историјске и језичке недоумице?

Надамо се да јесте. Пре свега, детаљније су анализиране и актуелизоване неке у историји иначе познате чињенице, којима у нашем образовном систему и јавности није поклоњена довољна пажња. Ту пре свега мислимо на историјски ток и карактеристике исламизације коју је изводила Османска турска држава на српском етно-језичком простору, од Косовске битке  до  Берлинског конгреса. То је период „турчења“ домаћег српског становништва, у „првим” вековима (15. и 16.) ненасилним путем, и то најпре српског племства, а затим,  и насиљем, присилним мобилизацијама у време турске империјалне дефанзиве у бројним турско-угарским и аустро-турским ратовима током 17. и 18. века, поготово, након Бечког рата 1683-1699, када је до 1912. године, почело повлачење „болесника са Босфора“ из европских земаља. Српске буне и устанци, као и бројно учешће Срба у аустријским и угарским формацијама, а нарочито Српска револуција 1804. и устанци српског народа у Босни и Херцеговини у другој половини  19. века, одлучујуће су допринели ослобођењу српског народа и формирању независне српске државе крајем 19. века. Такође, највиђенији Срби који су примили ислам и постали кључни носиоци турске државне идеје, попут Баје (Бајице) – Мехмед паше Соколовића нису заборавили своје српство. Они су (  било је укупно 17 турских  великих везира српског порекла)  успешно носили то своје двојство. Мехмед паша Соколовић обновио је 1557. године  Пећку патријаршију и за патријарха поставио свог рођака Макарија; један други Соколовић- Ферхад паша саградио је познату џамију у Бањалуци. То су били они Срби, многи су и заборавили или настојали да забораве своје српско порекло, који су се испели високо у турској државној и војној хијерархији. Поменимо и Омер пашу Латаса (исламизовани Личанин Мићо Латас), који се својим талентом, али и свирепошћу према својим сународницима „одметнуо“ до чина сераскера – врховног војног заповедника у турској војсци итд. Иво Андрићу својој докторској дисертацији „Развој  духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“, ово турчење Срба у Босни приказује познатим стиховима:

 „Бег је Рада лијепо потурчиои

 са лијепом Аном оженио,

Дарово му десет кућа кмета,

Не зове се сада Радојица,

Већ се зове Пилиповић Ибро“.[1]

Отуда, обичан муслимански свет, тј. бивши Срби, сад Турци, како су сами себе називали, (Турци су их звали „Бошњаци“, а ови њих „Туркеши“), налазили су се у оном стању колективног идентитета који Меша Селимовић казује кроз лик Хасана у Дервишу и смрти „Ни са ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећајем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме од ма каквог рјешења!“. [2]

За идентитет босанских муслимана након одласка Турака Меша каже „…Национална неодређеност, лутање између етничког и религиозног идентификовања, неимање колективног смјера и недостатак повјесне перспективе, резултирали су колективним несналажењем, и пасивним односом према животу који, после 1878, нису сматрали својим“.[3]  

  Муслимани јесу Срби мухамеданске вероисповести, али зашто је то данас тешко рећи, а још теже спровести у праксу? Зашто се грешило и ко је кривац?

 Данашњи босанскохерцеговачки муслимани (од 1993. Бошњаци), као и муслимани из Рашке области (такође одскора Бошњаци), у највећем броју јесу пореклом Срби, уз мањи број оних који су турског порекла (Кајтаз, Бехмен, Ченгић и сл.) и чији су преци дошли са Османовићима. Рекли смо да је још за турске власти дошло до обнављања српске националне свести међу виђенијим босанским „Турцима“, неки међу њима били су и бегови. У Зборнику можете прочитати како је Омер бег Сулејманпашић Деспотовић (потомак Сулејман паше Скопљака), као босански коленовић кликтао српству, писао ћирилицом,  као уосталом цео босански беговат до 1878, као и  узвишене песме Османа Ђикића и многих других који славе српство. Разуме се, да није никаква јерес горити о томе да су муслимани српског порекла. То они добро знају! И  не треба избегавати  да се то каже. Без обзира што су босански муслимани више пута кроз историју мењали свој идентитет и што су они данас, разуме се, више у политичком него у етничком смислу Бошњаци, ова тема је научно релевантна и легитимна. Српска наука – историографија и филологија, већ од Даничића наовамо, нажалост, служила је ненаучним, хрватским државним циљевима, онако како их је Штросмајер, а потом Јагић и плејада хрватских политичара од Старчевића до Туђмана, видео и заговарао. Греси српске историје и науке о језику у југословенском периоду- тзв. сербокроатистике су евидентни. Али у питању је  колонијална политика великих сила. Отуда је неопходно да се каже и следеће: Босна и Херцеговина је у европској науци сматрана за српски етнографски и историјски простор све до Берлинског конгреса, 1878. Тада је једног окупатора (Турску) заменио други окупатор (Аустроугарска) .  Аустрија је бацила око на Босну и Херцеговину већ крајем 18. века, али је свој наступ интензивирала у време буђења идеје српског националног ослобођења и уједињења-то је време од Гарашаниновог „Начертанија“ до српских устанака у Босни и Херцеговини. Била  је неко време спремна да са Србијом дели Босну, али је након победе Немаца у француско-пруском рату, рачунајући на немачку подршку,  Аустрија испољила претензије на целу Босну и Херцеговину.  Аустроугарска окупација, затим анексија Босне и Херцеговине подгревала је  хрватске тежње  за припајањем ових области. Хрвати су се надали тријалистичком преуређењу Двојне монархије све до њене пропасти 1918. године.  И као што су се босански муслимани идентификовали са турском државном идејом, Хрвати у своје геополитичке интересе усклађивали са католичком Хабзбуршком монархијом. До Берлинског конгреса  Штросмајерова Народна странка је стајала  на становишту да се Хрвати неће противити присаједињењу Босне Србији, да би након овог по Србе „фаталног конгреса“  и аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, Хрвати све своје наде упирали у Аустроугарску и „обећано“ тријалистичко преуређење Двојне монархије, што би омогућило формирање велике хрватске државе: уједињењем Хрватске, Славоније, Далмације  Босне и Херцеговине, на које је Хрватска „полагала“ своје „историјско и државно право“. Са Аустроугарском у Босну и Херцеговину су се ушуњали језуити, главни носиоци бечке политике, верски нетрпељиви, национално искључиви и агресивни, на челу са надбискупом сарајевским (врхбосанским) Јосипом Штадлером. Окупациона власт утемељила је католичку верску пропаганду, а Штадлер је постао папин повереник Конгрегације за пропаганду вере на Балкану и поузданик загребачке великохрватске пропаганде у Херцег-Босни. До тада су у Босни, како истичу босански фрањевци – Иван Франо Јукић и Томо Ковачевић, живели  само Срби – православне, католичке и мухамеданске вере. Да Хрвата тада још нема у Босни, сведочи и хрватски историчар Вјекослав Клаић, као и политичар Антун Радић. Хрватство је у Босну дошло са аустријском окупацијом и са Штадлером. Аустроугарска је насељавала католички живаљ уз Дрину који ће касније сви постати Хрвати. И као што Хрвата у 19. веку нема у Босни, нема их ни у Далмацији. О томе податке доноси аустријска државна статистика 1850. Штросмајер је „протурио“ Хрвате у Далмацију преко дон Миха Павлиновића, они ће настати хрватизовањем католичких Срба. За нас је важан Бењамин Калај (1839-1903), најзначајнији гувернер Босне и Херцеговине. Дошавши на чело окупационе управе у Босни и Херцеговини (1882),  он је, полазећи од Андрашијевих идеја „аустроугарског Балкана“ у Босни и Херцеговини разрадио целовиту државну политику, која се заснивала на следећим тачкама:  „стварање „босанске нације“ и утемељења духа „бош

њаштва“ као политичке и националне идеологије, продубљавање јаза између православних Срба и муслимана и форсирање босанских муслимана и католика, постепено покатоличавање босанских муслимана, потискивање Срба под видом борбе против „великосрпске опасности“, колонизација страног, углавном римокатоличког живља у Босни  и Херцеговини“. [4]Одличан познавалац српског језика и писац књиге Историја српског народа Бењамин Калај је напустио своје раније ставове о српском карактеру БиХ и развио тезу о постојању посебног бошњачког народа, као носиоца континуитета босанске државности. Калајева управа имала је задатак да  не дозволи да се код муслимана разбуди српска национална свест и да српске покрајине Босну и Херцеговину трајно искључи као фактор српског и југословенског уједињења. Прогоњени су сви мухамеданци са развијеном српском националном свешћу, Србима је било забрањено да се зову својим народним именом, све независне српске новине су биле забрањене, уместо српског уводи се босански језик, босанска застава и босански грб.  Калај је ишао дотле да је забранио и своју Историју српског народа како би утемељио босански сепаратизам. Позивањем на богумилско порекло босанских муслимана Калај је настојао да им обезбеди оно што нису имали, национални идентитет и историјски континуитет. Калајева „босанска нација“ представљала је политичку нацију, по узору на мађарску политичку нацију Јожефа Етвеша, термин који ће прихватити и Хрвати, па је била и прва фаза у изградњи босанске  нације. Калај није порицао српски карактер Босне и Херцеговине, али је преко тога прелазио из политичких разлога. Сматрао је да је реално водити политику босанске нације и због уверења да је српском народу прирођен дух сепаратизма. Пред крај своје владавине Калај  је напустио  теорију о бошњаштву и настојао да докаже  међузависност муслимана и католика-новоименованих Хрвата и обезбеди њихову заједничку супротстављеност Србима. Калај је веровао да ће босански муслимани свакако прећи на хришћанство, па је задатак његове управе да то буде католичанство, а не православље. Стога је укинуо и њихов писмо ћирилицу, тзв. „беговско писмо“, које су они звали и „стара Србија“, и уопште припремао терен да српство у Босни и Херцеговини сузбије хрватством. Данас бошњачки интелектуалци (Мухамед Филиповић, Адил Зулфикарпашић, Нијаз Дураковић и још неки) до у танчине понављају Калајев концепт „босанске нације“, тражећи спољне патроне (САД, НАТО…) који ће обезбеђивати тај и такав идентитет. Јован Цвијић је рекао да је Берлински конгрес учинио Србију „опкољеном“ земљом, а Срби су постали „ухапшен“ народ. Проширена ова теза гласи:  Аустроугарска окупација произвела је на српском историјском и етнојезичком простору две крупне и данас актуелне геополитичке константе: поред национализовања муслимана, у БиХ се уз подршку  аустроугарске политике  католици почињу проглашавати  Хрватима, те је тако на српском простору и од српског етнојезичког супстрата успостављен историјски пројекат босанског геополитичког троугла, који  је и данас  актуелан.

 Да ли сматрате да је за организовање, али и за учешће лингвиста, историчара, балканолога, аналитичара на на овом скупуу постојећим друштевно-политичким околностима, глобалистичкој клими,  била потребна одважност?

У неким ранијим временима би то било политички непожељно, па самим тим и опасно. Данас, када се српска држава и друштво, у идеолошком и геополитичком смислу, налази на неутврђеном путу између југословенства и евроатлантизма, значи у потпуном политичком, националном и државном вакуму, овакво „призивање памети“ најбезболније је прећутати, као што су то медији и јавне установе и учинле. Као научна база овом скупу, на којем су били врсни познаваоци теме, појавио се Институт за политичке студије с обзиром да је питање националног идентитета не само иманентно научно питање, већ  основ за сваку врсту међунационалних и међудржавних  асоцијација.

Колико скупови ове врсте могу да допринесу расветљавању и кристалисању историјске истине и жеље да се превазиђе појава „својатања ”, отимања српског језика, али и другачијег односа према  самом српском (урушеном) националном бићу?

Верујем да може, иако се то на српском/југословнском примеру не показује. Овде је, као што сам рекао наука била у служби политике. Пример за ову тврдњу садржан је у прихватању хрватске Штросмајер/Јагићевске  политичке и језичке парадигме о Хрвато-Србима. Штросмајер је истицао, због политичких разлога Бечког двора, да су Срби и Хрвати етнички и политички један народ, те да треба заједно са Словенцима, као јужни Словени, да формирају јужнословенску државу са средиштем у Загребу. Он не помиње Бугаре јер они нису били у оквиру Хабсбуршке монархије. Штросмајер је своје ставове мењао у складу са интересима Бечког двора, али оно што је континуирано чинио јесте позив на  католичење Срба, који би, као што је пракса показала,затим постали Хрвати, и тако би нестајањем Срба они заиста постали исто што и Хрвати. Јагић је српско-хрватски етнојезички чвор толико замрсио да се ни до дана данашњег неда лако размрсити. Он је истицао став да су Срби и Хрвати један народ, јер говоре истим језиком (пошто су Хрвати у време илирског покрета напустили свој кајкавски и преузели Вуков српски- штокавски језик. Свој кајкавски су, како је истицао Крлежа: „Као мртво трупло избацили кроз прозор“), али да су Срби православци а Хрвати католици, и најпосле да су Срби екавци а Хрвати ијекавци. Тиме је Јагић отпочео процес конституисања тзв. Хрвата штокаваца, који нису ништа друго него Срби католици, које је он прогласио Хрватима. Босански муслимани се тада још не помињу. Они ће се етнички, по истим принципима етнојезички формирати у Титовој Југославији, почетком 1960-етих година. По принципу: колико језика толико народа. Ако Хрвати могу узети српски језик и прогласити га за хрватски, а са језиком и Србе католике, и на том простору формирати своју велику ( и НДХ и данашња Хрватска) државу, зашто то не би могли и други народи настали из српског етнојезичког супстрата; кад може два језика, могу и три, четири, пет. Баш као што су учинили Бошњаци, Црногорци, сутра можда и Војвођани. То српски језикословци, као ни остали интелектуалци не смеју прећутати. Али, да ли то чине српске националне институције: САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, факултети и институти, поготово српског језика и књижевности. Како је могуће да се у Србији изучавају нациналне књижевности и језици, култура других народа, а не и и научна дисциплина о српском језику, књжевности и народу – србистика. На који то начин Вукова задужбина баштини Вукова научна достигнућа, ако пориче његов принцип о Србима три закона итд, итд.

 Ви сте један од иницијатора научног скупа, како сте дошли на идеју да се сусрет ове врсте организује?

Бавим се српском политичком историјом, српскохрватским односима и савременим политичким и геополитичким процесима и односима на Балкану. Докторирао сам на хрватској геополитици према БиХ и другим српским просторима од илирског покрета до данас, и написао сам приличан број радова. Овим темама се није могуће озбиљније бавити без одговарајућег захвата у језичке проблеме. Језик је овде инструментализован у геополитичке сврхе; за потребе стварања географски одрживе и геополитички самосвојне државне целине. Тако је било са Хрватском. Да није преузела Вуков српски језик никад Хрватска не би успела да изађе из три кајкавске жупаније на ширину српског штокавског подручја у Далмацији, Славонији, БиХ. Са освајањем језичког  простора освојила је и српски католички народ. Питање језика као атрибута нације и државе појавило се и у БиХ и Црној Гори. Срби у РСК нису успели да се одрже. Срби у БиХ су се одржали. Република Српска је највећа тековина у борби Срба за „југословенско наслеђе“. То је наша једина политичка и национална актива. Након „разбираспада“ југословенске државе, а то значи  нове „империјалне интервенције“ на српски етнички простор, Србија је  постала  резидуална творевина, која би, овако сатрвена и обогаљена отимањем Косова и Метохије, да се утисне у некакве европске и евроатлантске асоцијације, уместо да ради на сопственом националном и државном консолидовању, што је данас  могуће уз ослонац на Русију. Тако би се у перспективи као сасвим нормнално и природно, отворило и питање интегралног српства, започето у предјугословенском периоду, у претпрошлом веку.

 Скуп је завршен заједничким поруком?

 Скуп је свој рад завршио поруком да треба деловати у смеру идеја о интегралном српству, те да се у том смислу треба „вратити“ у предјугословенски период, јер је хрватска (Штросмајерова) идеја Југославије за Србе представљала дисконтинуитет у историјском, етничком, језичком, верском, геополитичком, културном и сваком другом значењу. Ми Срби смо и историјом и географијом део Европе. То онда  значи да треба да примењујемо европске принципе , па и оне које се тичу српског језика, српске књижевности, српског народа. То даље подразумева и српске установе, културу, и следствено томе српску политику. Примењујући европске принципе – на којима су настале модерне европске нације и њихове државе, а они као што знамо важе и данас, треба да инсистирамо на обележавању српске језичке заједнице. Треба јасно и гласно да кажемо да је српски језик данас стандардни  језик не само у  Србији, већ и  у три новонастале државе: у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Они заједно чине српску језичку заједницу. Овде се расрбљивање прелило и на Црну Гору, дакле на исти народ, исте православне вере, што само по себи говори да је неприхватљиво конституисање нација по верској основи, као што је, уз подршку моћних колонизатора, учињено на српском етнојезичком простору.

На овом посећеном  скупу своје реферате презентовало је 18 учесника, од укупно 20 чији су радови објављени у зборнику. То су  историчари: Каплан Буровић, Славенко Терзић, Салих Селимовић, Радмило Петровић, Никола Жутић, Бранко Надовеза, Момчило Диклић, књижевници: Војислав Максимовић, Ненад Кебара, затим, Слободан Јарчевић, Јово Бајић, етичар Раде С. Н. Рајић), филолози и лингвисти Петар Милосављевић, Радмило Маројевић, Милош Квачевић, правници и сиоциолози, социолози религије Милорад Буха, Мехмедалија Нухић, Владан Станковић, етнолог, демограф Ирена Медар – Тањга, и  ја као политиколог.

Коме је сада у Србији потребна србокроатистика, и како се изборити са остацима  тих несрећних времена и за наш народ и за српски језик?

Овде имамо један парадокс: док су се новонастале државе-нације одрекле сербокроатистике, преименујући српскохрватски, у ствари српски језик, у свој нови- хрватски, босански, црногорски, јачајући тако своју иначе синтетичку нацију и државотворност, дотле српске путовође, како оне политичке тако и оне смештене у главним српским институцијама, и даље истрајавају на сербокроатистици, нарушавајући како интегритет српског језика и књижевности, тако и државотворност српског народа. Српске институције се, на пример, нису још одрекле Новосадског договора из 1954, којег је Матица хрватска напустила још 1971. године, а  који полази од става да Срби, Хрвати и Црногорци говоре истим народним и књижевним језиком. То су бесмислице! Кад су то Срби говорили кајкавски?! Али, то не смета да САНУ издаје 17. том  речника српскохрватског језика,  иако је СКА исти под називом Речник српскога језика почела да издаје још почетком деведесетих година 19. века.

 Ви сте, такође,  један од представника српске интелектуалне елите који је иницирао обнову Матице српске дубровачке. Колико је значајна њена обнова и шта је до сада успела да оствари новообновљена Матица?

 Oбележавање стогодишњице Матице српске у Дубровнику (август 2009), као и решеност да обновимо њен рад, иако у потпуно другачијем историјском, етничком , језичком, геополитичком контексту, представља историјски важан догађај. Ако ни због чега другог, онда због тога што на овај начин указујемо на  историјску чињеницу да су постојали и да постоје Срби „три закона“- како је говорио Вук Караџић, односно да су Срби, попут многих других народа, такође мултиконфесионалан народ – од Светог Саве до данас. У југословенској историографији ова ноторна и уобичајена појава  је  скривана  и прећуткивана. У обе Југославије – првој утемељеној на Штросмајеровој идеји југословенства и другој Брозовој комунистичкој држави. Југословенство и комунизам негирали су и поништили Србе католике, као и Србе мухамеданце. Ова два феномена представљали су за Србе дисконтинуитет у сваком погледу. Сведоци смо разбираспада југословенске државе, када су се од српског етничког и територијалног супстрата формирале нове нације и државе засноване на антисрпству.  Након Новосадског међународног научног  скупа о Србистици-  ово је био још један корак на превладавању „југословенског и комунистичког“ српског дисконтинуитета. Повод за организовање скупа била је 150-годишњица рођења Милана Решетара, једног од водећих дубровачких Срба католика и водећег слависте свога доба. Разуме се, проблем није нимало једноставан. Не само да су Срби католици, на основу присвајања српског језика од стране Људевита Гаја у време илирског покрета (1835- 1843),  у највећем броју постали Хрвати и одлучујуће допринели стварању хрватске нације и државе, то исто учинили су и босански муслимани, већ се и православни део српског народа у лику Брозове и Ђиласове комунистичке нације Црногораца одметнуо од свог српског битисања. Разбијен је српски етнички и историјски простор  и на њему формиране нове вештачке, синтетичке нације, засноване на разлици вере и њихове сателитске, исто такве „недовршене“ државе. Матицу српску у Дубровнику установили су, по жељи добротвора Константина Вучковића, Срби католици и Срби православни. Треба истаћи да је Српска православна општина била веома заслужна за оснивање Матице српске. Њено оснивање поздравиле су све српске националне институције, и Академија и Матица српска у Новом Саду, чак и Матица хрватска. Ову нашу данашњу, обновљену Матицу српску у Дубровнику са седиштем у Београду није поздравила ниједна национална институција, ни српска, а камоли хрватскла. Као да хоће заједнички да избришу чињеницу да је Вук српски језик стандардизовао на основу говора дубровачких Срба католика; као да хоће да забашуре ко су дубровачки књижевници, историчари и уметници Иван Гундулић, Медо и Нико Пуцић Матија Бан дум Иван Стојановић, Милан Решетар, Марко Мурат, Луко Зоре Лујо и Иво Војновић, Јорјо Тадић и многи други, све што је вредело у Дубровнику, српски је  мислило и српски писало. Баш као што се српски књижевници и ствараоци мухамеданске вере немарно отуђују од српства и препуштају некаквој босанској нацији. Као да се заборавља шта су о свом националном пореклу говорили и писали  Осман Ђикић, Меша Селимовић, који је тестаментарно посведочио свој српски језик и српску народност, Скендер Куленовић, Каплан Буровић, Ћамил Сијарић, Емир Кустуирица, или Мехмед Беговић, професор београдског Правног факултета у међуратном периоду, један од најбољих познавалаца шеријатског права. Матица српска  је поред два зборника Љетописа матице српске у Дубровнику, издала и 16 књига колико је публиковала Матица српска у Дубровнику од 1909 – 1914.  Водећих српских писаца, као што су Иво Војновић Марко Цар, Франо Кулишић, Вид Вукасовић Вулетић, Вице Адамовић, Иво Ћипико, Светозар Ћоровић и други. Све ћирилицом, по жељи К. Вучковића, матичиног добротвора.                                       

Разговарала Биљана Живковић  

Биографија

Др Момчило Суботић(1957), је научни саветник Институт за политичке студије у Београду. Објавио је седам књига и преко 60 научних чланака, осврта и  приказа, приредио седам зборника радова. Најважнији радови: Геополитичке замисли у Хрватској према Босни и Херцеговини (од илирског покрета до данас); Право на самоопредељење и југословенски експеримент – Прва, друга, трећа Југославија; Новија српска политичка историја; Српско питање данас; Политичка мисао србистике; Српска Војводина и њене мањине; Аустро-хрватски геополитички пројекат илирства и југословенства; Филологија и геополитика; НАТО-изација Срба; Расрбљивање; Евроатлантско расрбљивање Црне Горе; Савремени хрватско-српски односи: тужба и противтужба за геноцид; Покрет Срба католика  у Дубровнику и Далмацији: нацинална и политичка мисао; Српски нацинални идентитет: историјски и савремени изазови; Отимање Косова у процесу расрбљивања Балкана; Русија и савремено српско питање с посебним освртом на Космет…

ЛАКОЋА ЖИВЉЕЊА

САОПШТЕЊЕ

Изјавом да ,,свака посета директора владине Канцеларије за КиМ Александра Вулина Косову представља инцидент, јер је он пре годину дана командовао екстремистима на барикадама да пуцају на немачке војнике”, посланик ЛДП у Скупштини Србије Зоран Остојић срачунато и немилосрдно пуцао је у – истину и овдашње Србе, на које су пре годину дана, али и пре тога и после тога, пуцали – немачки и амерички војници.

Оваквим, изузетно опасним лажима, етикетирајући Србе са Косова као екстремисте (?), Зоран Остојић, посланик српског парламента, из српске престонице практично охрабрује вођу шиптарских сепаратиста и терориста Хашима Тачија да реализује већ испланирану офанзиву шиптарске полиције на север Космета, с циљем да у крви угуши отпор овдашњих Срба покушајима потпуне албанизације овог дела јужне српске покрајине.

Иако чак и шиптарска полиција и ЕУЛЕКС ни у далеким назнакама не помињу националну припадност нападача, већ саопштавају да су на возила ЕУЛЕКС-а и косовске полиције у селу Доње Вараге у општини Зубин Поток јуче пуцале – НЕПОЗНАТЕ ОСОБЕ (!!!), Зоран Остојић је са удаљености од 350 километара, из „круга двојке”, само пар сати после напада „утврдио” да су то учинили Срби (???). На тај начин, као што је Вокерову ноторну лаж о „масакру” у селу Рачак НАТО искористио као повод за бомбардовање наше земље, Зоран Остојић практично сугерише Тачију да инцидент у Доњим Варагама искористи као мотив за жестоку оружану интервенцију на северу Космета и потпуно етничко чишћење Косова и Метохије.

Српско национално веће северног КиМ очекује да се Скупштина Србије и надлежни правосудни органи хитно позабаве опасним подметањима народног посланика Зорана Остојића, који охрабрује шиптарске сепаратисте и терористе да крену у прогон и погром Срба у овом делу Покрајине. 

Косовска Митровица, 08.09.2012.

ПРЕДСЕДНИК СНВ СЕВЕРНОГ КиМ

др Милан Ивановић