06. 05. 2012. ФБ странице покрета и удружења

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Изјава Милорада Додика председника Републике Српске, да Србија треба да припоји севернио део Косова и Метохије, а остатак призна као државу, говори о профилу лидера Срба који данас решавају српско питање. Док једни деле Косово и Метохију, други се разграничавају са Арбанасима у сред Србије, а трећи нажалост сами себе лажу да признање „Косова“ није услов свих услова за Европску унију.

Овакви политички ставови поништавају резултате националне борбе Срба која је трајала пуна два века и то у времену када се навршава 100 година од Балканских ратова и ослобођења Старе Србије.

Поставља се питање, ко је, када и где овластио Милорада Додика да тргује са српском историјом и територијом? Коју су нам преци оставили и то тако да од читаве територије КиМ узме само 7,4 % (толико износи површина севера КиМ)  са мање од 50.000 становника, а остало препусти непријатељу.

У економском смислу, а по процени западних стручњака, сама вредност рудног богатства КиМ креће се око 4.500 и 5.000 милијарди долара. Што показује бесмилицу поступка уступања територије јужне српске покрајине.

У осталом Милорад Додик је још 2005. год. потписао сагласност о приступању Р.Српске НАТО пакту, па сходно томе и не чуди што има антисрпске ставове, који су супротни резолуцији 1244 СБ УН у којој јасно стоји да је цело Косово и Метохија део државе Србије.

Народни покрет „Отаџбина“ Игор Војиновић
Удружење грађана „Стара Србија“ Златибор Ђорђевић

Косовска Митровица
5. 9. 2012. год.

Зашто Русија побеђује?

У току одбране невелике тврђаве Осовец у данашњој Белорусији у њу је послат мањи руски гарнизон, да би је бранио, мислило се, највише 48 сати. Али живот пише приче, а оне стварају људску судбину која затим прераста у нешто најјаче на свету – осећање припадности свом народу и осећање дуга према својој отаџбини. Гарнизон у Осовецу, који је требало тврђаву да штити 48 сати, у њој је остао више од 6 месеци – 190 дана!

Немци су тврђаву бомбардовали дан и ноћ, месец за месецом. Руси су се бранили у тој ураганској ватри и гвожђу до последњег. Било их је јако мало, али су на понуду да се предају увек имали само један одговор. Тада су Немци окренули према тврђави 30 батерија са бојним отровима. На руске позиције је из хиљада балона ударио 12-метарски талас бојног отрова. Руси нису имали ни маске.

Све живо на територији тврђаве је отровано. Поцрнела је и спржила се чак и трава. Дебели отровно-зелени слој хлор-оксида је покрио металне делове оружја и пројектила. Истовремено су Немци почели масовно артиљеријско гађање. Одмах после њега на јуриш руских позиција је кренуло преко 7000 немачких пешадинаца.

Изгледало је да је тврђава осуђена и већ заузета. Густи многобројни немачки ланци су прилазили све ближе и ближе. И у том тренутку се из отровно-зелене хлорне магле на њих обрушио… контранапад! Руских је било нешто мало преко 60. Остаци 13. чете 226. Земљанског пука. На сваког руског војника је долазило преко 100 непријатеља.

Руси су ишли сасвим исправљени. Са бајонетима. Тресући се од кашља, преко крпа којима су им била обмотана лица, пљујући на крваве униформе комадиће својих плућа…

Ти су ратници толико запрепастили противника, да су се Немци, и не покушавајући да ступе у борбу, окренули и потрчали назад. У паници, газећи један преко другог, губећи се. качећи се на сопствене ограде од бодљикаве жице. А тада је по њима из облака отровне магле ударила, рекло би се мртва, руска артиљерија.

Та битка ће у историју ући под називом „напад мртваца“. У њој је неколико десетина полуживих руских бораца натерало у бег 14 противничких батаљона!

Руски браниоци Осовца нису предали тврђаву. Али – она је доцније напуштена. И то – по наређењу команде, када је одбрана изгубила сваки смисао. Непријатељу нису оставили ни један метак, ни један ексер. Све што је остало у тврђави после немачке ватре и бомбардовања руски пионири – инжињерци су дигли у ваздух. Немци су се тек после неколико дана решили да уђу у рушевине…

(део текста)
______________
Извор: Еновости

Веће Еулексових судија у Врховном суду Косова, на жалбу окривљених, поништило је одлуку првостепеног суда и наложило поновно суђење Ејупу Кабашију (припаднику бивше ОВК), Насеру Хотију, Мустафи Хотију, Миљаиму Хотију, Неџмедину Бериши и Јетулеу Кабашију, који су првостепено осуђени за ратни злочин над српским цивилима.
06. 09. 2012. 02:39 Срна

Фото – архива: Ејуп Кабаши, иначе припадник бивше ОВК, првостепено је осуђен за ратни злочин над српским цивилима на 5 година

У августу прошле године Окружни суд у Призрену прогласио је Ејупа Кабашија кривим за учествовање у ратном злочину против српских цивила и осудио га на казну затвора од пет година.

Насер Хоти, Мустафа Хоти, Миљаим Хоти, Неџмедин Бериша и Јетула Кабаши проглашени су кривим за пружање помоћи починиоцима након почињених кривичних дела и осуђени су на условну казну затвора од шест месеци.

Овај случај у вези је са ратним злочином над српским становништвом у селу Оптеруша 1998. године.

Зову га Шваба, али је он Србин од главе до пете. Саша Савић (35), председник српског огранка руског мото-клуба „Ноћни вукови“, рођен је у Берлину, живи у Нишу, а своју љубав према Србији исказује на несвакидашњи начин. На телу је истетовирао ликове знаменитих Срба.

06.09.2012. Аутор Нишке Вести

А због тетовираних ликова цара Душана, Милоша Обилића, Стевана Синђелића, Карађорђа, Драже Михаиловића, Филипа Вишњића и Вука Караџића минулог Видовдана је на Косову био на „мети“ припадника РОСУ.

Савић се после 13 година упутио на Газиместан, а од њега су косовски специјалци захтевали да скине прслук, мајицу и заставу „Ноћних вукова“ и Србије.

После краћег убеђивања, изборио се за прслук и клупску заставу, али је настао проблем око дуксерице, на којој је био лого руских мотоциклиста са православним византијским крстовима на рукаву.

Припаднике РОСУ хришћански је замолио да га не терају да скида мајицу, јер ће да се покају. Међутим, како су они наставили да псују и вређају, Савић је скинуо мајицу.

– Тада је уследио тренутак који никада нећу да заборавим – изгубљене фаце припадника РОСУ када су видели тетоваже које имам – вели Савић. – Скинули су ми мајицу, али нису могли кожу!

Председник српских „Ноћних вукова“ предочава да није националиста, већ Србин који воли своју земљу. Присећа се да је у Немачкој, када су почела ратна дешавања на просторима СФРЈ, почела велика медијска кампања против Србије. Савић је имао кума Хрвата, пријатеље муслимане, са којима је у Немачкој и одрастао.

Сталне приче против Срба да су најгори народ код њега су изазвале гнев, па је једва чекао да напуни 18 година. Када је маја 1995. године постао пунолетан одмах се, као добровољац, упутио на ратишта бивше Југославије.

– Моји родитељи неко време чак нису ни знали где се налазим – прича Савић. – Био сам рањаван, а по повратку са ратишта одслужио сам и војни рок у Србији.

Пасија према мотоциклизму, патриотизам и православље су Савића привукли у српски мото-клуб „Ноћни вукови“, који настоји да скине етикету са моториста да су „ружни, прљави и зли“. Каже да су врло организовани и окренути традицији и православљу. Не одобравају хомосексуализам, осуђују педофилију, а против су наркоманије.

– Сви ми смо нормални, запослени, фамилијарни људи који држе до правих, људских и традиционалних вредности – објашњава Савић. – Све нас је спојила љубав према два точка. Дисциплиновани смо и имамо строга правила, поштујемо све законе земље у коју одемо, имамо бројне пријатеље и „браћу по мотору“ где год смо ишли.

Савић истиче да је његов идол Александар Залдастанов Хирург, лидер мото-клуба „Ноћни вукови“, који не пропушта ниједну прилику да у изјавама руским медијима говори о Србији и српском народу. Подсећа и да је Хирург својевремено изјавио: „Ако оставимо Србе, оставићемо наше најближе пријатеље! Не знам преданије савезнике Русије од Срба“.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ВОЂА МОТО-КЛУБА „НОЋНИ ВУКОВИ”, ПУТИНОВ САВЕТНИК И ПРИЈАТЕЉ: Косово је неодвојиви део Србије, али такође и пример највеће неправде 21. века. Сваку патњу српског народа са Косова доживљавамо и проживљавамо као своју.

Душаново сведочанство

Сусрет са св. Петром и св. Петком

Извор: ФБ Богдан Булатовић
05.09.2012.

Од моста до те аутобуске станице има око тридесет до четрдесет метара. Ту се налазило двадесетак путника грађана. Међу њима и један калуђер и калуђерица. Али калуђер и калуђерица су били толико нестрпљиви да сачекају аутобус, да су заустављали све она возила која су ишла испред мене. Била је колона кола. Терен је био доста стрм. Од моста идући ка тој аутобуској станици. Нажалост нико од шофера није хтео да им стане, а у сваким колима имало је места за два путника. Ја нисам био верски ни мало расположен. Нисам веровао у Бога. Али ми је било криво због чега ти шофери толики који су прошли испред мене било је преко двадесет кола. Нико није хтео да им стане. Па сам питао па зашто ови људине стану да их повезу кад им се жури, па они су људи као што смо. Ако нико не повезе ја ћу. На жалост нитко није хтео да им стане.

Кад сам дошао на једно метар два од њих они су погледали у мене у моја кола и дигли су руке. Ја сам стао, пришао је калуђер са десне стране мојих кола. Ја сам тада фићу возио. Назвао ми је Бога.Ја сам отворио десна врата, назвао ми је Бога. Ја сам одговорио Бог вам помогао. Тај поздрав никад у животу нисам употребио. Ал сам хтео да му удовољим његовим прохтевима. Нисам хтио да му контрирам, да му пркосим. Он ме замолио: Питао ме јел би могао да повезем њега и сестру до манастира Жиче. Ја сам пристао, рекао може. У том је пришла и калуђерица. И она ми је назвала Бога. Ја сам и њој одговорио Бог вам помогао.

(На овом YouTube-каналу налазе се сви делови Душановог сведочанства)

Подигао сам седиште на фићи да би једно ушло позади. Ја сам из лепих намјера из добрих жеља казао му зашто се тискате позади пређите на предње сједиште кад је предње сједиште слободно, комотније вам је, лепши преглед, удобније вам је за седење, што се тискате тамо тесно је. Он ми је одговорио није нама Душане тесно само ти вози. Погодио ми је име мада га ја у животу никада видио нисам ни у сну ја га сањао нисам, а он ми већ име зна.

Нисам га питао одакле ме зна. Затворио сам врата на колима на којима су они ушли. Усмерио сам, направио сам изокосио сам кола ка друму, да би гледао у колону која иде друмом. Да би ме пустио у колону да би наставио пут. Док сам ја ту прилику чекао калуђер је поставио ми питање, и на то питање које је поставио, сам је одговорио. Душане одакле идеш из Крагујевца, са парастоса. Ја сам потврдио јест јучер смо давали годишњи парастос мојој рођаци. Он ми каже, а сад каже идеш у Бањане да купаш се, ја сам одговорио па лепа вода је топла је, не осећам неке телесне потребе да морам да се купам. Јер ако се човек не чува после топле воде човек се прехлади буде му горе него што је отишао .

Кад је он завршио тај с њим разговор сад она калуђерица пита ме Душане одакле си ти родом из Закуте. Исто она поставила питање и одговорила сама на то питање. Ја сам рекао из Закуте да. Она каже твоји су сви живи и здрави. Отац Димитрије, мајка Даница, сестра Душанка , брат Драгољуб, све по именицу. У кући који живе. Они каже Крсну славу славе, верују у Бога, али су непостојани у вери, много Божанства псују кад се наљуте, а овог брата што имаш у Београду Милована он је велике школе завршио, велики је стручњак али и велики безбожник. Ја сам се запрепастио кад сам чуо да они тако све у детаље знају.

Кад је она то завршила калуђер мене одговара наставља он и каже, а ти Душане ти ниси присталица оног учења да је човек настао од мајмуна. Више каже држиш оно као дете да је Бог створио човека али о Богу и о вери не знаш ништа. Само имаш јако меко срце и племениту душу . Сажаљив си према старијима, беднима и изнемоглима. Волиш човеку да учиниш добро. Могао си у три згодне прилике обогатиш али ниси хтео непоштено. Душане благо тебе што си данас стао. Те си прихватио нам Бога и повезао си нас, а ове које смо заустављали да нас повезу, што окрећу главу од нас и пљују нас, боље мајци да се нису родили на овај свет него што су тако урадили. Ја чудо такву реч нисам чуо дотле никад, и такву претњу, завртео сам од те реч, али нисам знао шта значи та реч.

У том моменту један из колоне даде ми знак да уђем у колону. И сад ми је дужност као шоферу да погледам ретровизор у колима и да погледам позади шта ми се дешава дам ми неко од шофера који возе позади мене не тражи пролаз да ме претичу, кад сам погледао у огледало видео сам оно двоје путника који се возе у мојим колима тако светлог лица, ореоле око њихових глава да сам се ја запрепастио да се моја кола сва сијају изнутра. Ја сам од страха пустио волан и почео да се тресем и казао сам у себе Боже ово нису обични људи. Ал сам брзо дошао к себи јер су кола почела вућ у канал ухватио сам волан и вратио се у на свој колосек и почео сам да идем за оним камионом. Камион је полако ишао јер је био претоварен, а ја сам био превише уплашен,и узбуђен тако да сам још спорије ишао од њега . Само што се кола нису угасила, једва дотачињао сам педалу гаса.

И почели су наизменично калуђер и калуђерица да моју прошлост, биографију целу износе од како памтим за себе до онога дана за добро су ме похвалили за лоше су ме укорили. Али таки укор у животу, благ, нежaн, прецизан тачан, у сваке детаље улазе. Да сам се ја толико постидео посрамио да сам пожелио да умрем или у црну земљу да пропанем.

Кад сам дошао испред манастира Жиче, на онај мост на реци каже мене онај калуђер Душане ово саде што ти се десило и у току дан што ће ти се десити немој да причаш ником наредна три месеца. После можеш рећи само родбини и понеком од пријатеља, А ја онако као сваки што би од нас рекао да би се отарасио тог човека казао сам добро. И паркирао сам ишао сам горе крај манастира Жиче на плаформи где се паркирају кола затекао сам ту двоја троја кола паркираних ал повише туриста који су дошли испред манастира разгледају манастир неки се фотографишу испред манастира.

Ја сам пригнао фићу да самог манастирског зида предња страном и изишао сам из фића да би отворио врата њима да изиђу, како сам погледао у кола видио сам кола су празна била. Ја сам себе нисам веровао да је то могуће јер су стакла и врата била закључана затворена спуштена стакла. Ја сам неколико пута протрљао очи погледао лево и десно нема па нема. Ја сам од тога силног узбуђења и страха почео по себи да проверавам да нисам полудео испао из памети почео сам да уједам своје руке . Шибам шамаре љево десно, да чупам косу с главе. Онај народ који ме посматрао, видео је да се понашам ненормално, да нисам направио удес никакви да ништа се није десило колима. Пришао је око мене, направио круг око мене и мојих кола и питају пријатељу шта је било да се чупаш и да се удараш шта ти се десило.

Неко виче из публике о Боже каки је. Ја сам се сетио оне речи оног калуђера на мосту да не смем никоме да причам наредна три месеца ништа и казао сам људима шта вас брига шта ми се десило идите вашим послом. Пробио сам се кроз онај обруч народа, ишао сам тамо на чистину даље

Почео сам сам себе да понављам све оне речи од кад самих примио у кола па до оне последње да ће ми се још нешто десит током дана. Задржим се на оној посљедњој и кажем Боже шта још да ми се деси. Сад ћу жив у Бању нећу ни да ручам, легнућу у кревет не могу да се одморим колко сам се потресао и уплашио до сутра, Што може човеку да се деси него само да умре. Онда се толико смртно уплашим од смрти да сам се почео тресем ко у грозници, али се сетим после како могу да причам они су ми рекли да не причам три месеца, како могу да умрем, а да причам, значи нећу да умрем значи одма ми лакше одма ми било мало слободнији сам био насмејанији. Нећу да умрем друго нека се деси шта хоће. Колко је човека страх за свој живот.

Сусрет са Божјим анђелом

И ја сам овај отишао у собу, Спустио сам ташну поред кревета и наткасне преко наслона столице, Пришао сам онако у ципелама до кревета мојега. Како сам пришао до кревета осетио сам нагле убоде у срце у груди у срце као игла нека велика. Почео сам да се борима са душом онако својом.

У том моменту још у стојећем стању отворише се широм врата појави се анђео један леп ко упис. Засја се цела соба. Раширених крила човјек. И каже Душане устани да прошетамо. Ја сам тада пао на кревет и онда душа ми је изишла и кад он мене каже. Душане срећа твоја данас кад си стао прихватио си Бога и повезао си оног калуђера и калуђерицу. Знаш кога си возио? Ја сам тек се спремао да му одговорим да не знам. Он је прочитао моје помисли и одговорио ми сам да је то био апостол Петар и преподобна мати Параскева моја крсна слава коју мој отац слави.

Ја сам онда кад ми је он казао да је била св.Петка Параскева ја сам онога часа мојом мислима отишао у моју Закутку у место где сам рођен, у моју салу где мој отац држи ту икону кад слави своју крсну славу да се сетим каква беше она икона. Да је упоредим са оном путницом која се возила у мојим колима и кад сам је упоредио тачно сам видео да личе једна на другу. Тек онда сам утврдио да је заиста била св. Петка. И онда сам знао кога сам возио у колима. и кад смо изишли из собе. Анђео мене каже Душане данас си нашао велику милост у Господа Бога да ти се покаже прави пут спасења.

Изишли смо из собе и он мене каже радиш са масама у друштво си стално и говорите да је човеку што поједе и попије обуче се и проведе док је жив. Кад умре два метра земље и мало затрпа га одозго и то је све завршио си цео живот, Душане није смрт крај живота. Смрт је само капија и станица кроз коју сваки човек који је рођен мора да прође.

Бог је створио човека од земље удахнуо је у њега Дух Свети свој и постао човек душа жива. Душа се налази у сваком делићу тела. Она покреће организам сваки. У човеку те се развија још у петом месецу Дух Свети улази у утробу материну. Од плода очевог оживљава онај плод и формира човека у утроби још. И она му даје лик. Значи душа даје лик човеку, а не тело да даје лик души, него душа даје лик човеку. Кaка душа изгледа, душа је оригинал, а тело копија, она се налази у сваком делићу тела и она кад носи кад изиђе из човјека она носи све особине и говор и вид и памћење и разум и ход и све и слух и све носи са собом. И она после изласка из тела она се вије четрдесет дана. Обилази сва она места која је прошла док је била у животу целем па нек је човек живео и сто година она тих сто година за тих четрдесет дана обиђе све. Оне радње обради поново. и после четрдесет дана она одлази где је заслужила. ја сам мислео да је у народу оно виц кад кажу да му се душа вије четрдесет дана кад неко неког зафркава и каже ајде бре одлази шта се вијеш туде четрдесет дана је прошло. Ја нисам знао нисам био ушао у веру нимало па сам мислио да је то виц народни да каже четрдесет дана вије му се душа, нисам знао да је то верско. И после четрдесет дана она одлази где је заслужила.

И у том разговору ми смо се попели на ону планину. Гледано кад улазимо из Од манастира Жиче у Матарушку бању па слеве стране она планина. попели смо се на ту планину. Кад смо се попели на ту планину сишао је густ облак. Ухватио ме анђео за руку и увео ме у тај облак. Облак нас подигао. Бог зна до које висине и облак је стао.

Суђење живим и мртвим

Кад је стао облак, анђео ми је рекао Душане погледај у земљу. Ја сам погледао. Он ме је питао шта видиш. Ја сам му рекао видим целу земаљску куглу, државе, планине реке, мора, језера, градове села, животиње људе и ликове чак познајем. Кад сам све то изговорио ја окренем се ка анђелу шта ће даље да ме пита. Кад сам погледао у њега видео сам иза његових леђи стоје у три реда архангели са трубама, златним рукама, анђели су били таке лепоте да је то неописиво исказати. Оне трубе златне у рукама као оно војска они војне трубе очекују команду да одсвирају нешто војна музика.

И он је мене казао Душане погледај у земљу сад ћеш да видиш на знак трубе архангела како ће да буде васкрсење мртвих кад Господ Исус дође на земљу да суди живим и мртвима. Ја дотле нисам ни чуо да ће да дође ни да ће бити васкрсење мртвих. Ја никад нисам ни друговао са поповима и монасима. У цркву нисам улазио никад. Библију нисам читао. Тако да ми је све то било непознато. Погледао сам у земљу.

Кад су они затрубели почели су гробови широм земље да се отварају. Почели су мртви да устају из гробова. Старо, младо, мушко, женско. Ја сам се зачудио али ми није било толико чудо као кад сам видео да излазе мртви из реке, мора, језера, из пламена ватре из животињских уста ја сам се запрепастио од чуда. Он мени на моје чуђење одговара без мојег питања. Каже Душане што се чудиш. Код Бога је све могуће. Код њега нема мртвих , код њега су сви живи. Без обзира дал га ватра изгорела, дал су га звери појеле, дал га вода прогутала, дал је природном смрћу умро. Он на знак трубе арханђела он се врача у живот. Код њега не постоји мртво, код њега је све живо.

И онда сам више свачијих глава видим написано у виду пола табака хартије сваком на челима написано, таром младом, мушком, женском, сваком пише по нешто. Неком више неком мање. Ја сам се запитао Боже шта ово пише свакоме. Он мене одговара да су то дела њина која су вршила док су били на земљи. И стим делима иду пред Господа да им се суди. И да ништа не може да се сакрије на земљи што се неће дознат . Чак ни помисли људске ту су уписане. И онда сам видео од малих ногу колко сам могао да памтим за себе па до оног дана који су моји некада живели били па су помрли рођаци пријатељи и познаници. Тамо сам их све видео. По рођацима и пријатељима утврдио сам да су фамилије груписане да су сви заједно. Мене је било мило што самих видео, а они су били толико срећни и радосни што су видели мене са анђелом. Па су ширили руке, па су се радовали, нешто ми причали. Да би им нешто помого. Али је облак био тако близу њиних глава да од оне уке облака нисм могао да чујем речи шта су они причали.

Пут до Краљевства Божјега

Анђео мене каже Душане вратићемо се поново, идемо даље вратићемо се поново на ово место. Одатле смо пошли ка истоку. Видео сам народ у васиони да се креће у свим правцима. Као оно пчеле кад се роје. Лево десно у свим правцима се крећу. Ја сам се зачудио и питао сам сам себе Боже каки је ово народ у васион . Анђео ми одговара Душане то није народ то су људске душе. Толико су људи душе личе на људе да је немогуће погрешити. Пре ћеш погрешити човека у телу него његову душу погрешити да је тај човек, а само су душе светлуцале онако. Анђео ми тумачи да су то људске душе. Пошто је Бог светлост и душа је светла, са што је мало потамнела то је од греха потамнела. И видим да те душе и ходају и говоре и крећу се и имају покрете исто као човек . Не би могао никад да разликујеш да није човек само да није светлећа, а пошто је Бог светло и душа је његова светло. И она је од Бога постала. И кроз васиону браћо је толико страшно кроз свемир путовати да ти се срж и крв у костима леди . Ја сам се свуд успут пришао уз мог анђела и држао се уз његове скуте да би ме штитио да би ме бранио. Од великог страха и ужаса.

Дошли сма на један пропланак, ту смо нашли у виду зида, сад није то зид али у виду преграда неких у виду зида, од чега је то од какве је смесе то, да се опише то незнам. Неби умео да вам изговорим. На тој прегради налази се крстолика капија у виду крста која је сва украшена сва у злату, драгом камењу, дијамантима. Тако сија се ко сунце. На тој капији стоји анђео . Сав у сјају.

Око тих капија скупљају се многе душе. Око тих душа има доста анђела, али много више ђавола. Они ђаволи око тих душа се нешто отимају. Као кад би се на некем сабору, вашару нека банда, спремала да се потуче. Ја сам се питао Боже штали је ово. Због чега се ово, шта је ово сад. Анђео ме одговара Душане не можеш све да понесеш да ти се све каже. Значи нисам био поткован вером нимало, није ми објаснио ништа шта је то. После сам дознао да су то митарства. Нас анђео како долазимо до капије, он нам се поклања онако смерно, даје нам благ, нежан осмех и пуста нас да уђемо на капију. Ја и мој анђео водич пролазимо кроз те капије.

Од капије до капије има уска стаза у виду траке оно на друмовима оно беле траке на друмовима која означава средину друма, туде мора да се мости. Лево и десно од оних трака налази се огромне провалије, које те вучу у дубину ко неким вулканима и том траком мора да прође свака душа у пратњи са својим анђелом и са многим демониома. Срећом ја сам ишао само својим анђелом, други нико није пролазио до нас. Прошли смо све капије. Од једне капије до друге све је лепша капија, украшенија.

Краљевство Божје

Кад смо ушли у последњу капију нашао сам се у огромној светлости да је толико јака светлост да је ова земаљска светлост у поређењу са том светлошћу као најтамнија ноћ према најсветлијем дану.

Душане шта тражиш Сунце. Ми смо сунчев систем прошли. Сад есе налазимо у своду Царства Небеског. Овде од лика Божјег Небес сијају. Овде је стално дан никад ноћи нема. Осетио сам се такав мирис, такву лепоту, такву милину да је то немогуће описати, почеле су ми се груди шире да ми се душа топи од неке силне милине и радости.

Онога страха и ужаса које сам проживљавао кроз васиону исвенир нестало је кроз она митарства кроз која сам пролазио. Угледао сам у даљини испод нас огроман град који је лебдео као неописво леп у сјај у такем кроз тај град протицале су две огромне и лепе реке. Једна бела вода као млеко друга жута као мед.

Земљиште на које смо се спуштали изгледало је у виду стакла као кристал . Кроз ту стаклену земљу оне су се две реке гранале испод површине земљишта напајале су разна дрвећа која су дванаест пута годишње рађало како ми је анђео описивао, цвећ разних многобројних врста које је на сваки сат мењало своје боје очаране мирисе да је то немогуће описати. Тице небеске су слетале на дрвеће и певале су очаране песма. Опис птица и њиних песама то је немогуће описати колико је то дивота гледати и слушати. Паркови су тако лепо да је пуни су паркови били света у свим узрастима од деце па до највећих узраст. Међу њима су били и анђели, светитељи свих чинова који су правили венчиће од цвећа на њине рамена су падале птице небеске. Певале су тако да је где год бациш поглед да се дивиш да се топиш од неке милине од неке лепоте од неког сјаја. Сваки је носио ореолчиће око својих глава. Сваки становник и анђел ми каже да се налазим у царству небеском у рају. Кад смо сишли у рај пошли смо њим којом смо брзином ишли то ја не знам. Кад је почео анђео да ми описује чинове небеских становника анђеле, арканђеле, керубине, серафиме, апостоле, пророке, светитеље разне, мученике, пустињаке , монахе, све по реду . Кад смо дошли до апостола.

Поновни сусрет са св. Петром и св. Петком

Тога момента анђео је стао испред мене је изишао апостол Петар. Истог момента са леве стране изишла је св. Петка Параскева моја крсна слава, али у таквој су сјају и младости испред мене изишли да сам се занемео и зачудио од њине лепоте сјаја и младост . Како су окићени, каквим ордењима, каквим венцима којим је Господ наградио за њино страдање које су дали за Господа и за веру . Апостол ми каже Душане јер знаш кога си возио данас. Ја сам казао знам речено мије. Он ми је рекао Душане више немој да будеш неверујући него веруј.

И од данас да се крстиш у Име Оца и Сина и Светога Духа. Видео сам да је правилно. Крст стављати начело, на пупак, и на испод десног рамена удубљење де се рука почиње да се формира, удубљење овде испод рамена. Ту се изговара Свети, а на лево исто удубљење испод рамена каже се Духа. Значи оно иде од једног до другога, ане амин као што поједини амин долази ван крста не долази у знак крста да се изговори реч амин. Каже и кроз молитву да позиваш светитеље, своју крсну славу која се моли за вас и од данас да упражњаваш не мо више да упражњаваш празнике које си досада упражњавао него да славиш своју крсну славу која се моли пред Престолом Господњим за вас који је славите. Уз молитву да позиваш своју крсну славу, све светитеље, апостоле, пророке, анђеле арканђеле, керубине, серафиме, али на прво место пресвету и пречисту мајку Христа Бога свету Богородицу Марију. Њена је слава и част и узвишење вишће него свих анђела на Небу. И ондак сам видео кад је изговорио Мајке Христа Бога свету Богородицу да се тресе анђео од њеног имена од поштовања од узвишеног имена њеног. Каже њена је слава и част већа но свих анђела на Небу. Она је брза помоћница ко је с вером и љубављу позива брзо му долази у помоћ.

Душане ово сада што си видео и што ће да видиш , што ти буде показао аркангел Гаврило благо тебе и твојима и свим онима који ти узверују. То мало кратког живота што ти је преостало можда се спасиш постом молитвом и добрим делима. И то је рекао и само неста.

О Краљевству Божјем

Ондак сам запазио да се људи крећу помоћу ума. Чим си замисио ту си се нашао. Тамо не постоји ни даљина нипростор. У духовном свету, у Царству Небеском не постоји ни даљина ни простор. Него чим си замисио нешто деси замисио ту си се створио. Анђео ме почео и даље упознават са ранговима, чиновима житеља Царства Небеског. Видео сам храмове отворене, цркве које су све у злату, драгом камењу дијамантима. У сјају који у светлост од Бога која проистиче, зрачи кроз њих тако сијају тако светле да се хор чује песама анђела, светитеља, угодника божјих из тих храмова. Да је милина слушати и видети, дворци каке је господ направио и спремио за угоднике своје које који да верују који да иду путем његовим. Оно је стварно задивљујуће. Колко смо ишли и којом брзином то не могу да опишем. НЕМОГУЋЕ ЈЕ ТО ИСКАЗАТИ ни описати и кад сам видео распетог Господа и око њега ангеле, архангеле, керубине, серафине и свете апостоле и угоднике Божјега да узносе му славу у таквом сјају и светлу да је то да се задивиш да се истопиш да не знаш од милине шта ћеш да. Ангел ми каже Душане ниси достојан тамо да идеш даље, ако је то била равнина јер духовним очима се толико далеко види сваки детаљ и свака ситница и врати ме.

Пакао

Кад ме извео из раја мене је било жао што ме изводи. Нисмо далеко одмакли од раја. Облак је променио смер и почео вртоглаво да нас спуста у неку провалију.

Ушли смо у један у једну помрчину тако густу. Облак је стао ми смо ушли и анђео је почео да ме води по тој помрчини. Осетио сам таки смрад таки ужас да је немогуће издржати. Осетио сам да ме нешто страшно чека. Ја сам се прибио уз мог анђела и дрхтући и док см угледао испред себе огромно језеро као море где гори сво у пламену. Дошли смо на ограду око тог мора тог језера, стали смо.

У њему сам видео безброј људских људи, жена деце, али деце од седам, осам година па навише. Море то није било свуда исте дубине. Пламен није био исте величине. Највећи пламен је био 40 метара висок, а најмањи метар и у том врелом, кључалом мору које гори у сумпору као у рибњаку пуном риба толко су биле душе оне људске које се печу, вода их кува, ватра их пече. То је неописиво огромно велика температура. И у тој води Бог је омогућио разним инсектима, разним гамадима, црвима разних величина змијама вишеглавим и једноглавим које те душе развлаче као деца жваку до изнемоглости таке само остану да се прекину па се опет формирају у целину, па се опет развлаче и тако редом. То је кукњава, вриска, дрека, цикут зуба. То је неописиво ужасан страх. Ја сам у једном, нисам могао да издржим тео сам да паднем у то огњено језеро, анђео је ухватио ме задржао ме, други пут нисам могао да издржим, окренуо сам главу у помрчину да би одморио очи.

Тамо су ме срели демонски погледи и крици њини који су заурлали толико јако као највећа провала облака грмљавина и пролетели су поред наших глава. Анђео ми каже небој се Душане, то су демони они не подносе наше присуство али не смеју да нам се приближе, не плаши се. То је страх и ужас. Кад ми је анђео описао због чега су те душе у паклу. Шта су све радили, то су они који су се стидели Бога, који се стиде крста,који зло радили на земљи док су били у телу, који су све заслужили тамо ту се налазе. И кад ми све објаснио Анђео ме муњевитом брзином извео из пакла.

Како ће бити на суду

Облак нас сачекао поново и вратио нас на исто место где смо оставили оне васкрсле људе, онај народ.

Видео сам припрему како ће да буде кад Господ дође да суди живим и мртвима, како ће да се раздвоје грешници од праведника, како ће све да држе оне своје иструменте, ако је био трговац ваге и кантаре. Чим се бавио са тиме иде.

И ондак класирани су сви, праведници на десну страну до њих су наивни грешници, а до грешника су грешници.

И ја сам се одмах зачудијо кад сам видео међу грешницима и попове, калуђере, монахе, монахиње, ђаконе, свештена лица. Ангел ми казао Душане немој се чудиш што их Бог уврштава у највеће злочине, разбојнике и безбожнике. Они су се добровољно заклели пред крст и еванђељем да служе Богу да воде људе правим путем Господњим, да спашавају својим примерима људе. Многе су одвратили од Бога, вере, цркве, спасења. одвратити човека од вере равно је телесном убиству. И они су сав тај грех узели на своју душу и сад испаштају и своје грехе и онога кога су вратили и њине грехе су узели на себе. И зато их је бог уврстио у највеће крволочнике и безбожнике .

Да су то таки призори таки да им се све ране по телима и да су у тим ранама легло змија и црви . Да је то немогуће описат. Кад ми је анђео све описао Душане видео си како изгледају праведници како грешници. Ја сам видео онда у каквом су стању моји рођаци и моји пријатељи. Има их у свакој групи. Али он ми је рекао да не смем да причам где се који налази . Него да само кажем у целини како изгледају грешници како праведници. А због чега то, Божја воља, то је његова воља, а у то нећу да улазим. И кад ми све то показано анђели су затрубили .

Анђелови савјети

Тај је призор цео нестао. Анђели су отишли, остали смо само мој анђео водитељ аркангел Гаврило у облаку и он мене каже. Говорио ми исто као апостол Петар у рају Душане исто ти понављам што ти је рекао апостол Петар да се крстиш у име Оца и Сина и Светога Духа. Исто мие направио крст на, прекрстио се и он да ме утврди. Јер много значи правилан крст. Не сме човек да смањи крст на себе ни да га искриви. Јел ако га смањиш омаловажаваш Господа. Крст није важећи. Крст ако не угреје душу своју и срце своје не може ни ђавола да упали да га отера од себе. Него мораш да га прионеш на своје тело, да загрејеш срце своје онда ћеш ђавола упалити и побегнут ће од тебе. Каже ми Душане кад се молиш и кад позивате нас горе на Небу анђеле, арканђеле, керубине, серафиме и апостоле и пророке и пресвету Богородицу и њу кад је проговорио Мајку Божју глас му се тресао од неког поштовања, од неке стварно велике љубави и поштовања према пресветој Богородици. Колко је значај њеног имена и њене личности.

И каже истога часа кад поменете нас ми се придружујемо вашим молитвама молимо Оца и Сина и Духа Светога да вам се греси опросте. Видиш каква је веза између Небеског и земаљског. Да је оног истог часа кад си му име споменуо он се укључио и одма се и он моли. Дотле нисам то знао. Сад кроз моју молитву ја много њих имена познајем памтим и позивам их у помоћ да ми се придруже да се моле Господу Оцу и Сину и Духу Светому, да се смилује на нас, да нам да здравље, памет, разум. Да нам помогне у нашим невољама.

Кад је све то објаснио он ме је закрстио, ја сам се освестио и кад сам дошао видео сам моје тело у кревету, које је било тако црно и злобно. Било ми је криво да уђем у њега али сам морао да уђем. Кад сам се освестио ја сам био сав мокар и у голој води. Нисам могао ничим да се померим. Отворио сам очи и казао сам Боже шта све ја доживих и куда не одох. И кад ми је пошла рука направио сам крст на себе. Оног умора и оног свега отпаде од мене.

Поклоничка влада

Драган Симовић

Ми имамо поклоничку владу!
Шта то значи?
Песнички речено, ми имамо владу која иде на
поклоњење у Брисел, у Вашингтон, у Загреб, у
Тунгузију!
Наша влада јесте влада поклоника и ходочасника!
Влада без Спирале и Вертикале!
Влада рукољубаца и климоглаваца!
Влада која не зна чија је, који народ заступа!
Благо нама са таквом владом!
С овом владом ми не можемо ни поток да пребродимо!
А како бисмо тек сиње море препловили?!
Верујте ми, да ме срам поједе, док слушам и гледам
наше представнике, представнике овог народа, како
су свуда снисходљиви, понизни, јадни, никакви; како
свуда скоро клечећи на коленима моле и моле и само
моле!
Све су то људи без кичме, без става, без поетике, без
својега философског погледа на свет, без предака и без
потомака!
Мање бисмо се брукали да немамо никакву владу!
Већ смо затровани тим несувислим и бесловесним
причама о ОјроУнији, о Латинско-Грманском царству
Фридриха Барбаросе, о разноразним медиокритетима и
дебилима са Запада!

Последњи је час, да будемо Своји на Својему!
Овако јадни и никакви, ни својој деци не требамо!
Ако овако наставимо, наша ће се деца и стидети и
гадити нас!

Доста је било уцена…

6 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

Председник Европског парламента Мартин Шулц, коме је сасвим сигурно, предак, рођак, пријатељ или бар комшија, учествовао у окупацији Србије и убиству њених грађана за време окупације 1941-1945, коначно је јасно и гласно изговорио да Србија никада неће ући у Европску унију уколико не призна независност Косова. Изјаву тако високог функционера ЕУ, неће ублажити правдања премијера Србије, Ивице Дачића, нити комесара за проширење ЕУ, Штефана Филеа, јер за разлику од српских политичара, европски своје интересе изражавају без паковања и са прецизном намером.

Дакле, ко је пажљиво слушао може закључити да Србија може добити датум преговора, али да никада неће ући у ЕУ, уколико не призна независност Косова.

Као грађанка државе Србије, која уредно измирује све своје обавезе, од којих се, између осталог, финансирају и функције Председника и Премијера Републике Србије, не извињавам се и не молим, већ захтевам од њих одговоре на следећа питања:

1. Зашто је интерес уласка у ЕУ испред интереса свих грађана Републике Србије, па и оних на Косову и Метохији, који су Вас поставили ту где сте сада да штитите и браните наше интересе, а не европских и светских, више вековних, окупатора?

1. Зашто се, већ трећа влада заредом, тако грчевито бори да уђе у друштво оних који је само уцењују и који је дефинитивно не желе у свом друштву? При том је прва половина чланица те исте дружине већ увелико пред банкротом, а друга половина крупним корацима хита ка првој?

1. Како сада знамо каква би штета била, одговорите својим грађанима: какве би тачно користи имала Србија од приступања ЕУ?

1. Да ли Вам је јасно како се назива човек који не испуњава своја обећања? Да Вас подсетим, ваша обећања у предизборној кампањи била су да нећете признати ниједан штетан договор који је постигнут од стране претходне, издајничке владе и да никада нећете признати независност Косова, срца и душе српског народа? А сада изјављујете како Србија мора да поштује све потписано. Зашто мора? Шта би се десило да не испоштује? Да ли би били нападнути војно или било како другачије?

1. Ако нам је више-деценијска пљачка разноразних политиканата, који су, Бог зна како, а никако сопственим заслугама, доспевали на одговорне функције, урушила породице, здравље и довела нас на ивицу сиромаштва, да ли сада ова планира да нам одузме и оно последње што нас чини људима – достојанство и част?

Како нико не може да се избори као појединац, позивам све грађане који мисле исто или слично као ја, да саставе своја питања на ову тему и сваки дан пошаљу по један е-маил на следеће адресе:

ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАРИЈАТ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ: predstavkegradjana@predsednik.rs

КАБИНЕТ ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ И МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА: kabinetpremijera@gov.rs

НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ: nsrs@parlament.rs

КАНЦЕЛАРИЈА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ: zorica.radovanovic@kim.gov.rs

Позивам и све патриотске организације да окупе своје чланове, присталице и симпатизере, те да свако од њих пошаље једном дневно е-маил на наведене адресе. Само уколико добију стотине хиљада писама у току дана, неће моћи да се оглуше о вољу народа.

Ово је последњи час да се одбрани отаџбина Србија и њене територије и морамо бити сложни! Сви! При том још апелујем да, уколико идеја наиђе на добар одјек, да писма никако не буду увредљиве садржине, већ да достојанствено, али одлучно уђемо у борбу за одбрану наших интереса!

Додик: Србија да призна Косово, али без севера

Танјуг | среда, 05.09.2012. | 14:24

Председник РС Милорад Додик каже да је север Косова реалност и да Београд треба да тражи да остане у Србији, уз прихватање остатка покрајине као државе.

Он је као услов за то навео очување националних споменика на Косову.

Додик додуше каже да је раније било боље време за то, а да би сада морали сви да се окупе, да виде шта је реалност како би „завршили ту причу“.

„С друге стране, Србији мора бити јасно, враћање (Косова) у политичком смислу је немогуће. Није то само како у Србији представљамо да је то само губитак. Можда то можемо посматрати неким даром и, наравно, заштитити своје интересе. Бавити се Косовом само на овај начин, не желим да доносим одлуке јер ће ме историја записати као негативног типа у тој ситуацији, али морају се сви окупити, видети шта је реалност и завршити ту причу. Север Косова је реалност“, навео је Додик у интервјуу „Новом магазину“.

Он верује да се „неке ствари“, ипак, могу вратити, а ако, како каже, остане овако, каже да „никада не признамо Косово“. „Не можете да пристанете, јер сутра ће вам доћи неки други да одвале други део територије и шта онда? Неке се ствари морају послати као порука“, сматра Додик, који је и председник Савеза независних Социјалдемократа (СНСД).

Упитан откуда му та сувишна агресија, он одговара да живи у малој политичкој средини у којој, како каже, ако ниси гласан и не вичеш, неће те чути. „Да не вичем можда не бих дошао ни до вас“, казао је Додик.

Он је уверен у одличне односе Републике Српске са Србијом. Подсетивши да је у Србији и раније било промена власти, он је рекао да је Српска увек имала добре односе, како некада са Војиславом Коштуницом, тако и са претходном влашћу. „Сада се променила власт и имамо и имаћемо одличне односе“, навео је Додик.

Говорећи о враћању Хрвата и Бошњака у Републику Српску, Додик каже да не зна тачно колико је то људи, али да је 99 одсто имовине која им је припадала враћено Бошњацима и Хрватима. „Под имовином подразумевам и станове који су до 1990. били у друштвеном власништву и који су корисницима враћени као да је њихова имовина“, казао је председник Српске.

Он је рекао да различита перцепција и однос према злочинима и жртвама и даље удаљавају Бањалуку и Сарајево. „Реч је о дуплим стандардима које ми не прихватамо. У Сребреници се догодио злочин и Република Српска никада не сме заборавити Поточаре, али нико не сме заборавити Братунац и друге жртве“, поручио је Додик.