Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Настављено суђење одговорнима за злочин над Србима у Сиску
Исказима сведока о околностима убиства српске породице Вила из Сиска 1991. године, на осјечком жупанијскм суду настављено је суђење бившем заменику начелника сисачке полиције Владимиру Миланковићу и командиру специјалне полицијске јединице „Вукови“ Драги Бошњаку.
05.09.2012. Пресс, Танјуг
Они се терете за ратни злочин ликвидације 24 српска цивила на подручју Сиска током 1991. и 1992. године, при чему се Милановић терети за све, а Бошњак за осам жртава. Уз њих двојицу средином јуна 2011. ухапшен је и ратни начелник сисачке полиције Ђуро Бродарац, који је умро у осјечком затвору. Сва тројица били су оптужени да су наредили, починили или да нису спречили и казнили злочине.
По речима сведока Ивице Бишћана, Марка и Евицу Вила и њихове синове Душана и Млађу припадници хрватске полиције извели су 25. августа 1991. из комбија на скелу на Сави.
„Пуцали су им у леђа, тако да су падали у реку. Ако би ко пао на скелу, гурнули би га у воду“, изјавио је Бишћан који није видео ко је побио породицу Вила. Бишћан је у породици Вила био усвојен и једини је, интервенцијом у задњи час, преживео ликвидацију.
Вече уочи тог дана, један од синова, Жељко Вила наводно је ножем у тучи усмртио Здравка Сливара. Према оптужници, већа скупина Вукова, које је предводио Драго Бошњак, упала је исте ноћи у кућу и одвела петеочлану фамилију Вила. Жељко је побегао из локала, али је за њим брзо организивана потрага, па је насмрт пребијен.
„Кад су ме довели на испитивање у некадашње акцијашко насеље ОРА, један ми је показао крв у соби и рекао да су ту пребили и убили Жељка“, рекао је Бишћан.
Сведоци који су видели одвођење фамилије, изјавили су да међу униформисанима нису видели Драгу Бошњака, а то је рекао и сам Бишћан.
Према проценама невладиних организација, у Сиску је у прве две ратне године побијено барем сто српских цивила, а неке се процене крећу и до 600. За те злочине нико није осуђен, а тужилаштво и суд у Сиску су годинама опструисали процесуирање тих злочина.
Руски добровољац: Срби и Руси један народ
Руски добровољац: Срби и Руси један народ
05.09.2012.
Курир.инфо
Косово је светиња не само српског, него и читавог православног народа, и његова одбрана је непосредна обавеза православаца, рекао председник Сверуске друштвене организације Косовски фронт Александар Кравченко.
Александар Кравченко
Током прослављања Видовдана у Патријаршијском Подворју у Сокољникама, новинар „Народног Сабора“ Артјом Перевошчиков се срео са бившим руским добровољцем у Србији, ветераном Босанског рата, чланом Централног Савета покрета „Народни Сабор“, председником Сверуске друштвене организације „Косовски фронт“, руководиоцем пројекта за пружање помоћи војно-родољубивом васпитању „Стег“, уредником сајта „Српска.Ру“ Александром Александровичем Кравченком, преноси портал Србин.инфо.
Каже да је Косово данас у јако тешком положају и да је задатак руског православног народа да му пружиподршку.
А.П.: Кажу да је нови нараштај Срба више окренут Западу. Да ли је тако?
А.К.: Ако говоримо о новом нараштају, о омладини, то је нараштај одрастао током рата, то је нараштај који је видео како авиони НАТО-а бомбардују Србију. Тај је нараштај одлучно за косовски завет кнеза Лазара. Природно, окренути су Русији. Већина њих зна и схвата да је без Русије немогуће решити косовско питање. То је очигледно, зато што су Албанци то питање решили позвавши у помоћ блок НАТО. У новом нараштају зри идеја реванша за национално понижење. То поколење никако није окренуто Западу.А претходни нараштај, одрастао у социјалистичкој Југославији, ипак је растао у европској удобности. Сећање на то и дели српски народ. Ипак је по анкетама свега 30% Срба за улазак у Европску унију.
А.П.: Какав је одјек у Србији имала Милошевићева оставка?
А.К.: Милошевић није једнозначна фигура. С једне стране, иступао је као национални лидер који је водио ка обједињавању земље и народа, али је, с друге стране, на политичкој позорници иступио као издајник Србије, зато што су његове одлуке довеле до тога да је република Српска Крајина престала да постоји, део Републике Српске је припао непријатељу. Милошевић је изгубио и Косово, премда то није сасвим његова кривица. Он је пристајао на компромисе и уступке по питању Косова. Без обзира на бомбардовање, ниједан страни војник није ступио на косовску земљу.Срби су хрлили у бој, били спремни да се до последњег боре. Милошевић је имао огромну подршку српског народа. Када је потписао Кумановске споразуме – свакако, под Черномирдиновим притиском – и добио невероватна обећања, која наравно нису била испуњена, изгубио је поверење већине српског становништва. То је и било узрок његовог пораза, одласка са политичке позорнице, а потом и испоручивања Хагу.Ја сам из Србије отишао у време када је Милошевић био уклоњен са власти. Срби нису имали руско искуство, мислили су да ће, свргнувши Милошевића, стићи у светлу будућност. Међутим, све је испало обрнуто. Још тада сам их упозоравао како ће они који су уместо њега дошли на власт у најбољем случају бити нимало бољи од њега.
А.П.: Како сте се обрели у Србији?
А.К.: Када се распламсавао рат у Југославији, имао сам 20 година и управо се био вратио из војске. Осећао сам да сам тамо потребан. Русија тада није била на страни Србије, чак је и подржала санкције против ње. Одлучио сам да, пошто моја држава не учествује, одем сам како бих показао да Јељцинова влада није читава Русија, није руски народ. У то време се развијао руски добровољачки покрет: управо се завршио рат у Придњестровљу, козаштво је било у успону. Тако да је било прилично лако доспети у Србију и учествовати у борбеним дејствима на њеној страни у својству добровољца. По званичним подацима је од 1991. до 1999. године у Србији било око хиљаду руских добровољаца, од чега је њих око 50 погинуло. Али је реално тамо отишло 10 пута више. Мени се чини да је за 90-е године таква добровољачка активност била јединствена. Људи су одлазили – без обзира на потешкоће око добијања пасоша, потешкоће у самој Русији, финансијске трошкове. То је било и нешто попут чаробног штапића за националну самосвест: у тако тешка времена је било људи који су с оружјем у руци посведочили своје родољубље и верност идеји словенског јединства. Међу нама је било Руса, Бугара, Словака, Чеха. Сами Срби нису делили Русе на Украјинце, Белорусе и Русе, за њих смо били и јесмо једна нација. Било је чак представника украјинских националистичких покрета попут УНА-УНСО, али су и они улазили у састав руских добровољачких одреда. Уосталом, Русима су, како међу Србима тако и у самој добровољачкој средини, сматрани чак и људи из Грузије и Осетије.
А.П.: Колико времена сте провели у Србији?
А.К.: Рат је започео 1991. године у Хрватској, потом је прерастао у босански рат, а завршио се 1995. године. Затим је било 3-4 године затишја, па онда 1998. године сукоб на Косову и 1999. године – бомбардовања НАТО. Тамо сам био од 1992. до 2000. године.
А.П.: Који рат сте највише запамтили?
А.К.: Ја сам активно учествовао управо у Босанском рату, тамо сам био тешко рањен и одликован. Он је и најдуже трајао – 3,5 године, то је био сложени рат. Остале су ми врло јарке успомене: тада сам био сасвим млад. Као да доспеваш у други свет који је сишао са филмског екрана. То је и необична лепота босанских планина; то су и људи који живе у традиционалном друштву, што је за нас, грађане бившег СССР, било необично; то је и полет борбеног духа, родољубиви порив… Али највише су ми се у сећање урезала бомбардовања. Ја до последњег тренутка, до марта 1999. године нисам веровао да је нешто слично могуће у савременом свету. Реално није било ниједног битног разлога за бомбардовање Србије, Срби су правили компромисе, правили уступке, били спремни да преговарају. Али се некоме јако хтело да пусти крв. После тих бомбардовања је нешто пукло у мени, чак нисам могао ни да наставим студије на Београдском универзитету.
А.П.: Које су Ваше најживље успомене из учешћа у борбеним дејствима?
А.К.: Најживље се сећам прве борбе. Није било довољно то што је прва борба увек јако тешка у психолошком погледу, стицајем одређених околности смо се и нашли у окружењу, из кога смо се морали извлачити кроз планине, по неравном терену. Ловили су нас, покушавали да нас опколе, ухвате. А ми чак нисмо знали ни куд да идемо и где се налазимо. Сећам се како смо 2 сата сасвим непомично лежали, непријатељ се налазио буквално на 30 метара од наше групе, отприлике је знао где се налазимо, тражио нас али нас није могао открити. Да би се то схватило, треба замислити: планине, падине, честари који чак и зими пружају скровиште. Ја сам лежао у врло неудобном положају – на падини са главом надоле, и чекао да ме сваког трена нагази непријатељска чизма. Нисам могао ни да мрднем, нисам видео шта се горе дешава. А горе се налазио непријатељ. У једном тренутку смо – било је то око 12 сати – зачули црквена звона и схватили камо треба да се повлачимо. Лично сам то сматрао вишњим знаком.
Најзад смо се успешно извукли. При томе желим да напоменем да су Срби из ровова (у српској војсци је постојала подела на јединице које седе у рововима, и јединице које се крећу планинама – такозвани интервентни одреди), сазнавши да је руски одред доспео у такав положај, кренули да нас траже. Премда су имали сасвим другу намену и чисто људски су се јако плашили. Руси из другог дела нашег одреда, који се раније вратио, нису кренули да нас траже – уосталом, не осуђујем их због тога – већ су Срби кренули. Сматрам да су ми у првој борби Срби спасили живот.
А.П.: Шта је у рату најтеже?
А.К.: Најтежа је психолошка адаптација на нове услове. На услове смрти. На мене је врло снажан утисак оставила смрт друга на мојим рукама. Био је тешко рањен. Сам процес човековог одласка из живота – а при томе смо сви ми били млади – оставио је страшан утисак на мене. После тога сам чак хтео да се вратим кући, али сам ипак остао, навикао се. Чак ни физичка оптерећења нису толико тешка као психолошка.
А.П.: Да ли је било подвига у том рату?
А.К.: Било је подвига и то не једном. У првој етапи рата су постојали посебни руски добровољачки одреди, а крајем рата су се њихови остаци улили у одред „Бели вукови“, у који су улазили добровољци разних националности: Срби, Руси, Бугари. То је била најелитнија јединица војске Републике Српске која је убацивана у бој. У то време се, 1994-1995. године Република Српска само бранила, пошто је противник добијао активну подршку у наоружању. И ето, десио се пробој трију муслиманских босанских бригада код града Трнова. Услед муслиманског јуриша су српске јединице са положаја почеле да се хаотично повлаче и напустиле град. У тим дејствима нисам учествовао, пошто сам био рањен. У сусрет босанским бригадама у надирању (а свака је имала по 300-400 војника) упућен је део одреда „Бели вукови“ – 10-15 војника. Оно што се потом одиграло је просто фантастика! Премда је ту одиграла улогу и специфичност планинског рата, када су јединице принуђене да се развуку дуж путева и клисура. Муслимани су се, видевши бекство Срба, опустили, спремили за лако напредовање, и у том тренутку су се појавили „бели вукови“. Извршили су удар на претходницу и својим дрским дејствима пореметили противниково борбено расположење, тако да се зауставио и почео да се укопава. Потом су приспеле српске резерве и пробој је заустављен.
А. П.: Да ли бисте, ако опет започне рат, отишли тамо?
А.К.: Наравно да бих, ако би то било могуће. То је мој народ. Уопште, сматрам да су Руси и Срби јако блиски, то је у суштини један народ. Оно што се тамо одиграва, ратови, сукоби – то је удар на Русију. Србија је само мања сметња у глобалној игри и идеолози НАТО то не крију. Ако дође до рата, мислим да ће се тицати Косова. Косово је светиња не само српског, него и читавог православног народа, и његова одбрана је непосредна обавеза православаца.
А.П.: Како Ви видите будућност Србије?
А.К.: Ја тај народ волим, ја ту земљу волим и желим јој свако добро. Добро се, како ја то схватам, налази у сфери развоја сопствених националних традиција, националних идеја, а не у стремљењу у Европску унију или НАТО. Интерес руског народа је у томе да Срби буду Срби. Желео бих да Србија буде снажна, достојна држава, достојна свог народа, своје историје, својих светаца, што искључује њено чланство у Европској унији, НАТО-у и осталим антихришћанским, антиправославним структурама.
А.П.: Шта Руси могу да учине како би помогли Србији?
А.К.: Ми смо за Србе неки ауторитет. Срби имају пословицу: „Бог на небу, Русија на земљи“. Чак смо и сада за њих извесно мерило сопственог понашања. Узгред, то се не тиче само Срба, просто је код њих то највише изражено. Те зато, указујући им здрави пут развоја, можемо врло озбиљно променити ситуацију у Србији. Сем тога, јачајући у целини, руски народ може много тога учинити за Србе, за многе народе.Да пређемо на конкретно, на пример, организација као што је „Народни Сабор“ поседује друштвене технологије које српске организације немају. Упознавање Срба са њима може озбиљно утицати на друштвено-политички живот савремене Србије.
Сахрањена деветогодишња девојчица, једна од првих жртава муџахедина у БиХ (ВИДЕО)
САРАЈЕВО – Посмртни остаци једне од првих жртава ратних злочина муџахедина у БиХ, дјевојчице Мирјане Драгичевић – која је прије 20 година прво силована, а потом убијена – сахрањени су данас на гробљу на Сокоцу код Сарајева.
05.09.2012. извор: nezavisne.com, за ФБР приредила Биљана Диковић
Из МУП-а Републике Српске указују да, упркос доказима, ниједан ратни злочин муџахедина још није процесуиран у Тужилаштву БиХ, а да власти БиХ углавном депортују муџахедине у афро-азијске земље, иако су поједини осумњичени за злочине.
Мирјана, која је кад је убијена у селу Доња Биоча децембра 1992. имала девет година, била је сахрањена у оближњем Илијашу, али су на захтјев њене мајке – која је главни свједок злочина – посмртни остаци данас пребачени на Соколац.
Мајка, Рада Драгичевић, испричала је истражиоцима да су јој у кућу, у којој је живјела са мајком, тетком и двоје малољетне дјеце, тог јутра – 28. децембра 1992 – упала тројица муџахедина.
Кћерку су одмах одвојили у сусједну просторију, гдје су је брутално силовали, а потом убили хицима из ватреног оружја. Раду су тешко ранили, хицима у стомак, а њен малолетни син преживио је сакривен испод кревета.
Према подацима из полицијске пријаве, коју је Центар јавне безбедности Источно Сарајево поднио тужилаштву 2005. године, припадници 2. батаљона Седме муслиманске бригаде у зору су упали у село Доња Биоча у којем су убили троје цивила, међу којима и деветогодишњу Мирјану. Убијени су и Никола Мићић и Ленка Скоко, а рањене Милојка Драшкић и Рада Драгичевић.
Овај злочин никад није процесуиран.
Инспектор Управе криминалистичке полиције МУП-а РС Симо Тушевљак потврдио је да је ЦЈБ Источно Сарајево Тужилаштву БиХ прије седам година поднио извјештај против 11 лица, која се терете за кривично ђело ратног злочина у селу Доња Биоча, општина Илијаш. Осморица осумњичених терете се по командној одговорности, док се преостала тројица сумњиче као непосредни извршиоци кривичног ђела ратног злочина.
„Ријеч је о једном од првих злочина муџахедина у БиХ. Ти злочини дешавали су се и око Коњица, у средњој Босни, у Возућој и свугдје тамо гдје су муџахедини дјеловали, али никада ниједан није процесуиран“, каже Тушевљак за Пресс РС.
Он упозорава на чињеницу да је Тужилаштво БиХ „остајало нјемо“ чак и кад су из БиХ депортовани или су у фази депортације лица из афро-азијских земаља која се сумњиче за ратне злочине.
„Та лица су депортована или су у фази депортације упркос упозорењима МУП-а РС, које је у више наврата писмено обавјестило поступајућег тужиоца да је ријеч о лицима која се сумњиче за кривично дјело ратног злочина“, указао је Тушевљак.
О страдању породице Драгичевић, 2005. године снимљен је и документарни филм „Мирјана“.
„Ужасно је то што Тужилаштво БиХ још увијек ништа није предузело у овом, као и у бројним другим случајевима ратних злочина над Србима у Сарајеву и околини. Ријеч је о чистој опструкцији Тужилаштва БиХ, посебно кад је ријеч о случајевима у којима постоје преживјели свједоци, а могу се утврдити имена налогодаваца и извршилаца злочина“, рекла је Мирјана Симанић, предсједница Регионалне координације Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије.
Милан Бачевић: „Нећемо продати ништа од природних ресурса, где би држава изгубила контролни пакет“
|
Глас Русије, пише Јована Вукотић
|
05.09.2012.
|
|
|
© Коллаж: «Голос России»
|
Министар природних ресурса, рударства и просторног планирања Милан Бачевић, изјавио је током тродневне посете Москви да је известан договор о руском кредиту помоћи за српски буџет у износу од 300 милиона долара. Такође, на састанку делегација комитета за међувладину сарадњу Владе републике Србије и Руске Федерације, било је речи и о Железари у Смедереву, „Јужном току“ и институту Винча. Осим тога говорило се и о истраживању, експлоатацији и заштити рудног богатства у Србији, али и на Косову и Метохији.
После разговора са руским званичницима, министар Бачевић је, говорећи о кредиту, нагласио да се тражи начин и модалитети како да се у што краћем року обезбеди 300 милиона долара буџетског дефицита који је затечен. Такође, на питање новинара о условима и могућим каматама, министар је одговорио:
Да услови нису повољни, ми не бисмо инсистирали на томе – дакле, услови су повољни. А колике су камате, то је остало да се договори- биће сигурно врло, врло прихватљиве. Ми већ имамо кредите и искуства са неким руским банкама и знамо како се крећу те камате, када су у питању корисници финансијских средстава Русије у Србији. Постојала је варијанта да се из кредита, који је намењен за модернизацију железница Србије, повуче тих 300 милиона, међутим, мислим да је ова варијанта сада боља.
Бачевић је додао да овај договор о руском кредиту не може да угрози разговоре и арамжман Србије са ММФ.
Још једно, за Србију, горуће питање, разматрано је током састанка. Наиме, министар Бачевић је најавио могућност да једна руска фирма преузме Железару Смедерево, не прецизирајући о којој се фирми ради.
Железара тренутно ради на „тихом ходу“ и држава за то издваја из буџета 150 000 евра месечно, стога се министар нада да ће ово бити „срећан крај“ за ову велику домаћу фабрику и додаје:
А оно што је посебно важно, где руски привредници виде своју шансу- то је сазнање и лично уверење да је Железара у јако добром стању и да је сва техничка и технолошка опрема инсталирана у тој Железари, заправо- руска. Руси заправо очекују много већи обим производње од оне коју је остваривао US Steel, док је био власник. Србија нуди Железару руској страни за један долар, просто речено, то је један врло коректан облик могуће сарадње где се препознају обострани интереси.
Пројекат изградње гасовода „Јужни ток“ биће проглашен националним, најавио је министар Бачевић, а то ће се према очекивањима догодити током септембра на једној од седница владе. То би требало да олакша рад инвеститорима и извођачима, јер би, локалне самоуправе након тога преузеле на себе решавање питања експропријације земљишта, тј решавање питања парцела преко којих треба да прође траса гасовода. На питање чије ће цеви бити уграђене у овај гасовод и чија ће радна снага учествовати у изградњи, министар одговара:
Ми бисмо врло радо уградили наше цеви, али их немамо. То су цеви високог притиска, Руси их производе. А извођачи и подизвођачи радова, то ће сигурно бити српске фирме, иако руководилац пројекта мора да буде неко, за кога се определи руска влада.
Бачевић је такође навео да је расписан тендер за експлоатацију уљних шкриљаца у Алексинцу, као и да су утврђене резерве и издато експлоатационо право на знатну количину те руде. Тамо где постоје услови за отварање нових рудника, влада ће учинити све да развије властиту производњу и купи технологију- наглашава министар. Такође најављује да је „могуће да ће држава развити партнерство са страним компанијама или им дати концесије, без узимања неповољних кредита.“ На ову тему министар додаје:
Док сам министар, нећу продати ништа од природних ресурса, где би држава изгубила контролни пакет.
Своје речи министар објашњава тиме што „држава мора да има контролни пакет над свим што представља њено богатство и природно благо, јер треба нешто да остане и када ова влада оде са власти.“
Додајмо за крај, да је било речи и о Институту у Винчи. Проблем је наиме у томе, што је једна руска компанија испоручила опрему за изградњу акцелератора, али како је тај извоз био део клириншког дуга, порез и царина нису плаћени. Решење за овај проблем се, према речима министра интензивно тражи, јер се планира и испорука другог дела опреме како би се акцелератор довршио.
Шулц "залепио шамарчину" Штефану Филеу и тумачима у Србији! И, шта сад, Дачићу?
Залепио шамарчину Штефану Филеу и свим осталим тумачима у Србији
5. септембар 2012. 18:26
Вестинет.рс
Председник Европског парламента Мартин Шулц остаје при својој изјави да је потребно међусобно признавање Београда и Приштине за улазак у ЕУ, саопштено из Шулцовог кабинета. Шулц изнео лични став, каже премијер Ивица Дачић.
Кабинет председника Европског парламента саопштио је да Мартин Шулц остаје при својој изјави о потреби међусобног признавања Београда и Приштине за улазак у ЕУ, преноси Танјуг.
У својој изјави он је само рекао оно што је очигледно. Председник види судбину и Косова и Србије као будућих чланица ЕУ“, цитирао је Дојче веле појашњење из Шулцовог кабинета.
У саопштењу се додаје да председник Европског парламента не жели да коментарише шта други говоре о том питању.
Шулцову изјаву, наиме, јуче је демантовао европски комесар за проширење Штефан Филе прецизирањем да није реч о потреби признавања већ нормализације односа са Косовом.
ЕУ жели да види видљив и одржив напредак у односима Србије са Косовом. У питању је јасан и непромињен став свих шефова држава и влада ЕУ, изјавио је комесар за проширење ЕУ након разговора са премијером Србије Ивицом Дачићем у Бриселу. „Ми говоримо о нормализацији, а не о потреби признавања. Тај мандат је веома јасан и нема планова који иду преко тога“, рекао је Филе.
Шулц је први европски политичар који је поменуо потребу међусобног признавања Београда и Приштине у процесу прикључења ЕУ.
„Једино што желимо, независно од дипломатских активности, морамо да обезбедимо мир и ненасиље и то је главни циљ Европског парламента. А на крају дугог пута за Србију и Косово, као услов за прикључење ЕУ, поставља се питање међусобног признавања“, навео је Шулц одговарајући на питања новинара после јучерашњег сусрета с премијером Србије Ивицом Дачићем у Бриселу.
Шулц је додао да није тешко разумети да је питање међусобног признавања једно од најделикатнијих и најтежих питања за Србију и Косово, али и за ЕУ.
„За Европску унију то је интерни проблем, будући да неке чланице ЕУ не признају Косово, али Унија као таква тражи да Србија то учини“, навео је Шулц.
„Наш циљ су мирни и одрживи односи две државе, што се у овом тренутку не чини као лак циљ, али је остварив“, рекао је председник Европског парламента.
Премијер Ивица Дачић истиче да је у Бриселу јасно рекао да Србија неће променити своју вољу и признати једнострано проглашењу независност Косова и оценио да је изјава Мартина Шулца његов лични став базиран на ставовима земље из које потиче (Немачке).
Према Дачићевим речима, сви разговори у Бриселу, укључујући и тај у Европском парламенту, су били веома позитивни, као и цела посета, те да је први пут тон којим се разговрало био сасвим другачији.
„Атмосфера је много релаксиранија, нема притисака јер ни ми не говоримо о томе да по сваку цену желимо да будемо чланови ЕУ и да по сваку цену желимо да добијемо позитивно мишљење. Ми желимо процес који ће довести до тога. Желимо искрен однос, да не лажемо једни друге, да не улазимо у договоре да бисмо једни друге преварили и да у пет до 12 мењамо услове“, поручио је Дачић у изјави Тањугу.
Да ЕУ жели да види напредак у односима са Косовом, премијеру Србије пренела је и шефица европске дипломатије Кетрин Ештон.
У њеном кабинету кажу да не желе да коментаришу изјаву председника Европског парламента и да у позицији високе представнице за спољну политику и безбедност ЕУ и уједно потпредседнице Европске комисије „нема ничега новог“: „Питање признавања је питање за земље чланице ЕУ, али оно што ми из ЕУ и Савета говоримо јесте да је даља нормализација односа Косова и Србије кључна“, изјавила је портпаролка шефице европске дипломатије Маја Коцијанчич.
Танјуг, РТС
+++
05. 09. 2012. 12:56
„Признање није услов већ реалност“
Призање Косова не може бити формални услов за улазак Србије у ЕУ, али ће то бити политичка реалност, сматра Роза Балфоур, аналитичарка из Брисела.
ЕУ: Признавање Косова је политичка реалност
Поводом изјаве председника Европског парламента Мартина Шулца да је сасвим јасно да ће „на крају пута услов Србији за пријем у ЕУ бити да призна Косово“, Балфоур за Радио слободна Европа (РФЕ) каже да Шулц може да говори слободније него европски званичници, јер не посредује у дијалогу Србије и Косова.
„Иако је Мартин Шулц био тако експлицитан како не би били други политичари, то што је рекао није заправо далеко од стања ствари које ће настати када питање уласка Србије у ЕУ постане актуелна стварност, а то ће рећи у хоризонту од неколико наредних година“, казала је аналитичарка бриселског Центра за европску политику.
Како преноси РФЕ, Балфоур је рекла да захтев да Србија призна Косово не може бити званична политика ЕУ, али је додала да ће политичка реалност бити да ће Европска унија бити веома несклона да још једну подељену земљу прими у своје редове.
Бриселска аналитичарка је нагласила да чланство у ЕУ не треба да буде примарни мотив Србије да реши проблем са Косовом, јер је решавање тог питања у интересу саме Србије.
„Уколико српски политичари буду трошили време на бесконачну дискусију о Косову уместо на то како да унапреде српску привреду, то неће бити здраво за Србију и за српске грађане. У том смислу ја сматрам да је решавање косовског питања приоритет како би се Србија након тога могла усредсредити на важне проблеме својих грађана“, рекла је Балфоур.
Суд савести, Суд Божији
Господ је створио човека по Своме обличју и подобију даровавши му разум, срце и слободну вољу. Разум му је дао како би њиме осветљавао пут свог живота: разликовао добро и зло, мудро и саблажњиво, лепо и рђаво, корисно и штетно. Срце му је дао да он њиме заволео Бога и ближњега, а слободну вољу (зато да би у својој души сејао семе добра и подвигом те воље у свом животу остваривао све оно што је спасопосно и корисно.
05.09.2012. ФБ профил Урош Ћурковић, за ФБР приредила Биљана Диковић
Суд Божији
Сви ми, с времена на време, осећамо жалац и прекор савести. То се догађа кад неког увредимо, осудимо, саблазнимо или сувишну реч кажемо, али и онда кад због страха од могуће непријатности не кажемо нешто што бисмо требали рећи и, обрнуто, кад због своје пренагљености не оћутимо онда кад треба. Глас савести, осветљен и ојачан светлошћу разума, и јесте наш први и основни судија. И тешко ономе ко не ослушкује упутства разума и прекоре савести, пригушујући их и потискујући, лишавајући их права гласа. Такав се, пре или касније, претвара у безобзирног, окрутног и нечасног човека. Па иако савест у њему још увек тиња, он се њоме више не руководи. И тако бива све док га, као гром из ведра неба, некаква несрећа или беда не врате разумном и савесном животу.
Сви знамо да стомакоугађање, преједање, претеривање у храни и пићу доводе до желудачних обољења, поремећаја метаболизма,размене материја и рада срца те је стога веома корисно уздржање у храни које се постом препоручује.
Блуд, распусност и трка за телесним задовољствима доводе до скрнављења душе и тела, до свађа и распада породице. На тај начин за раскалашним животом долазе туга, несрећа и казна. О, како је ту неопходна строгост поста, и духовног и телесног уздржања!
Покајавши се на исповести и удостојивши се примања Светих Тајни човек је дужан да почне да рађа плодове достојне покајања (Лк. 3, 8). То значи да он, ако се кајао например због тога што је неког осуђивао и да је према њему био недобронамеран, сада треба, по захтеву савести, да се суздржава од осуђивања, да нељубазност замени снисхођењем, да доцније покаже бригу за оног ко је према њему био нељубазан и да се за њега моли.
На појединачном суду неће нам толико Господ судити и кажњавати нас колико ћемо ми сами, односно наша савест, себе осудити и казнити страдањима и мукама због грехова почињених током нашег земног живота. Демонска сила ће та изобличавања почети да удвостручује набрајајући један другим грехе проживљеног живота. Анђео Чувар се супроставља тој сили штитећи умрлога. У тој борби за његову душу и за ублажавање њеног тешког стања много помаже молитва Цркве. Преподобни Јефрем Сирин говорио је братији: „Нека ваша молитва буде мој заступник на суду Божијем.“ Милосрђе, љубав и молитва свих сродника и блиских људи такође помажу души умрлога и уливају јој наду на милосрђе Божје иа Суду при Другом доласку у свет Сина Божијег.
На том последњем и завршном Суду сви ћемо се наћи пред нашим Господом Исусом Христом. Док смо на земљи, понајвише грешимо према Њему: Његове заповести кршимо, Његову љубав према нама пренебрегавамо, Његову најмању браћу угњетавамо и вређамо. А ко и да нам суди ако не Он Који нам је све пружио и Који од нас ништа осим греха није добио.
Дате су нам две заповести: о љубави према Богу и према ближњима. Због њиховог неиспуњавања ће нам Господ и судити. У очима Божијим те заповести су једно и неодвојиве су. Ако нахранимо гладнога или напојимо жеднога, самим тим ћемо то учинити Самоме Христу. Ако оденемо нагога или посетимо болеснога, онда ћемо то учинити и Њему Самоме. Сва дела љубави и милосрђа треба да чинимо у име Његово јер Господ Исус Христос сва наша дела милосрђа и љубави у односу на наше ближње прима као дела милосрђа указаног Њему и љубави према Њему Самоме. Он нема потребе за милосрђем, али Он Себе поистовећује с несрећнима, убогима, сиромашнима, напуштенима, болеснима и утамниченима. Он их жали, тугује с њима и негодује кад их запостављамо. Христос је неодвојив од страдалног човека исто онако како је и заповест о љубави према Богу неодвојива од заповести о љубави према ближњем. Спаситељ не раздваја Себе од оних за које је пролио Своју Пречисту Крв, за које је дао Свој свети живот.
Тај будући Суд за нас неће бити страшан ако, по апостоловој речи, у земном животу будемо беспоштедно и непристрасно сами себи судили, ако се након сваког греха, на захтев савесети, будемо кајали, то јест себе осуђивали и ако се, осуђујући себе, будемо поправљали, ако се будемо чешће исповедали и причешћивали. За нас Страшни Суд Божији неће бити страшан ако будемо непрекидно испуњавали Божју заповест о љубави према Богу и ближњем. Тада за нас ни смрт неће бити страшна. Она неће бити губитак, него добитак! А сједињење са Христом ће након смрти бити још потнуније и жељеније. Амин.
СТВАРНО СТАЊЕ: За мање од 80 година у Србији више неће бити ђака првака!
За мање од 80 година у Србији више неће бити ђака првака
|
Глас РУсије, пише: Ратко Паић
|
05.09.2012
|
|
|
Фото: РИА Новости
|
Управо је почела нова школска година за око 900.000 ученика основних и средњих школа у Србији. Међутим, свакако да је то најсвечанији тренутак пре свега за ђаке прваке који по први пут седају у школске клупе. За њих је то дан који ће памтити цео живот, а за целу јавност то је прилика да на телевизијским екранима види најмлађу генерацију будућих лекара, инжењера, фармера и научника. Једном речју, први дан у школи је упечатљив тренутак, када сви можемо да видимо на коме свет остаје.
Дакле, шта смо ове 2012. године могли да видимо и закључимо о нашој будућности?
Овог септембра у први разред основне школе кренуло је приближно 75.000 првака, што је за око две хиљаде мање него прошле године. Наиме, ради се о томе да се број деце која крећу у школу непрестано смањује, и то за приближно 1.000 ђака првака сваке године. Ресорни министар образовања у влади Србије је тим поводом изјавио да број деце у првом разреду константно опада зато што је Србија у демографском смислу стара држава.
Већ је свима добро познат статистички податак да је српски наталитет у сталном паду, што има за резултат убрзано старење и смањење становништва. Поређења ради, још 2000. године у први разред основне школе је кренуло 85.000 ђака првака. То значи да се само у релативно кратком временском периоду између два пописа становништва, број деце која похађају први разред смањио за целих 10.000 ђака првака.
Такође, ове године је као један од актуелних проблема у српском образовању поменут и вишак наставног кадра. Иако се по школским управама већ сачињавају листе технолошких вишкова, нико још увек не прецизира о ком се броју ради, али у јавности се лицитира да би неколико хиљада наставника могло бити проглашено прекобројнима.
Иначе, ово је био почетак школске године и у другим земљама, па зато погледајмо како је она започела у Русији. У школама Руске Федерације звоно се огласило за 13,4 милиона деце, за разлику од прошле 2011. када је та цифра износила 13 милиона. Још од 2007. године је приметно повећање броја првака сваке године, што је резултат постепеног демографског опоравка, а први таласи позитивног природног прираштаја се осете управо у броју ђака првака. Руски министар образовања је потврдио да ће убудуће количина првака и даље само да расте. Иначе, укупан број студената сада износи 7 милиона, док је школараца преко 13 милиона, а ђака првака је приближно 1.300.000. Такође, ове године је отворено преко 500 нових образовних установа, што је убедљиво више него претходне године. Што се тиче наставног кадра, у руским школама постоји сасвим супротан проблем него у српским школама у којима постоји вишак запослених. Наиме, у Русији тренутно недостаје више од 17 хиљада учитеља, и то углавном наставника страних језика, математике и физичког васпитања.
Но, вратимо се поново на бројчано стање у домаћем образовању, пошто није на одмет подвући и нагласити највеће проблеме, с обзиром на њихову суштинску важност.
Дакле, ако у овом тренутку у Србији имамо око 75.000 деце у првом разреду основне школе, и ако се њихов број из године у годину константно смањује за најмање 1.000 деце, онда је у математичком смислу речи сасвим јасно да за мање од 80 година у Србији више неће бити ни једног ђака првака. Колико год такав закључак звучао песимистично, управо то нам говори неумољива статистика и постојећи трендови. А засад нема никаквих назнака да ће такви трендови да се промене у позитивном смеру.
Стога, ако се наталитет настави кретати као до сада, а видљиво је да хоће, за мање од једног века би школске клупе у Србији могле буквално да остану празне.
Дик Марти против архитеката "косовског пројекта"
|
|
|
Фото: РИА Новости
|
На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Марти било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову и Метохији извршили терористи ОВК.
Овај зид ћутања први пут је пробио управо швајцарски правник, који је поседовао овлашћења специјалног известиоца Парламентарне скупштине СЕ. Што је карактеристично, шокантне чињенице је објавио представник земље која је била један од главних међународних промотера косовске независности. Марти је назвао бившег политичког руководиоца ОВК, последњих година „премијера косовске владе“ Хашима Тачија – ни више ни мање него босом такозване Дреничке групе – не велике, али невероватно моћне групе чланова ОВК која је контролисала локалне криминалне структуре још од 1998. године. У свом реферату он је посебно дотакао тему црне трансплантологије на Косову – када су отетим цивилима (углавном Србима) албански терористи узимали органе за препродају на европском црном тржишту. Према подацима Дика Мартија, органи су узимани од неколико заробљеника у клиници на албанској територији, у близини града Фуша-Круја, недалеко од Тиране. Ипак Дику Мартију није пошло за руком да добије од албанских власти пристанак на извођење есхумације и других за истрагу неопходних дејстава. По речима тужиоца за ратне злочине цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини Матија Ратикајнена, чињеница је то да у овом случају нема било каквих сведочанстава. Нема тела. Нема сведока.
А мисија ЕУ у Приштини сматрала је да је повољније са геополитичке тачке гледишта да се не бави српским трагом, већ да пренесе центар пажње на приштинску клинику Медикус, у којој није било ни убистава са предумишљајем, ни стотина заробљених Срба, већ је постојала „само“ финансијска превара и извођење операција без званичне дозволе.
Све то такође доспева под кривичне чланове. Ипак слично тумачење дозвољава Западу и пре свега САД да сачувају неприкосновеним свој косовски пројекат и његове главне фигуранте на челу са Хашимом Тачијем.
Резолуција о реферату Дика Мартија усвојена у јануару 2011. године на седници Парламентарне скупштине СЕ позвала је мисију ЕУ за Косово да активизира истражна дејства, не обраћајући пажњу на то које дужности заузимају потенцијални осумњичени, како би се пролило светло на криминални нестанак људи, податке о незаконитом промету одузетих од њих органа, корупцију и заверу организованих групација и криминалних политичких кругова. Ипак данас у Приштини истражују делатност максимум израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и чиновника министарства. Главни фигуранти Мартијевог реферата и даље су на политичком Олимпу.
ЕУ и Космет: од насиља ка притиску
ЕУ поново је убедљиво предложила Србији да призна независност Косова. ”Нормализација” односа са Приштином и даље остаје обавезан услов за ступање у ЕУ.
05.09.2012. Григориј Соколов, за ФБР приредила Б.Диковић
© Коллаж: «Голос России»
Да наведемо изјаву шефа Европског парламента Мартина Шулца, који је рекао да је то крајње деликатно питање не само за Србију и Косово, већ и за саму ЕУ, и да га треба решавати максимално опрезно. О томе шта значи таква опрезност говори председник Српског националног савета северног Косова Милан Ивановић.
Ове изјаве показају намеру представника земаља-чланица ЕУ да створе независну државу путем притисака. Досада је она стварана путем насиља албанских параинституција, притисака и дискриминација. У сваком случају, после многогодишњег периода насиља од албанских паравојски и параполиција, екстремиста и терориста, после низа злочина над Србима, после узурпације имовине Срба, после напада на српске цркве, српска гробља, после уопчте једног систематског и организованог насиља над Србима, а такође систематске институционалне тираније Срба преко албанских институција, и помоћи коју њима пружају њихови ментори, као што Брисел и Вашингтон, свакако су сада на делу и јаки политички притисци и условљавања Србије на разне начине од стране Брисела и Вашингтона. Значи да земље ЕУ једноставно не желе да раде у оквиру Резолуције 1244, не желе да уважавају ни међународно право, ни одлуке Савета Безбедности, ни наш Устав, ни сувереност и територијални интегритет наше земље, чланице УН, већ желе да нам отму део наше територије. Из више разлога. Свакако да је комадање једне суверене државе недопустиво, и ми то нећемо прихватити никада. Срби то не могу прихватити. Једноставно прихватање независности Косова значило би егзодус и етничко чишћење преосталих Срба са простора Косова и Метохије. А то је у потпуној супротности са основним ставовима из Резолуције 1244. Мислим да и наша власт неће признати независно Косово, нити неће прихватити независно Косово у крајњем. Мислим да ниједна власт не може дати 15 процената своје територије. И то је територија која значи наш идентитет, нашу суштину, која је, између осталог, у економском смислу најперспективнији и најбогатији део државе Србије.
Ако пратимо изјаву председника Србије Томислава Николића, онда акуална власт заиста ни под каквим условима не планира да призна независност Косова. Нова влада Србије расположена је и да промени политику Бориса Тадића, чији су споразуми са Приштином у Бриселу оставили много питања. Одмах после предизборне кампање Николић је обећао да ће ова питања расправити. Али како тада да се оцењује изјава премијера Србије Ивице Дачића о томе да је Србија спремна да сарађује са ЕУ по свим кључним питањима? Ево шта каже Милан Ивановић.
Мислим да та изјава премијера не говори о томе да ми сарађујемо у сецесији и продавању наше територије. Једноставно кључни интерес Србије сигурно није да изгуби један део своје територије, да се наставило етничко чишћење Срба са простора јужне српске покрајине. Постоје неки други кључни интереси. Мислим да то неће бити континуитет раније политике Бориса Тадића, који је низом споразума довео нас у веома тежак положај са уступцима и Приштини, и Бриселу, и Вашингтону, који угрожавају наше егзистенционалне интересе, који угрожавају наша основна људска права. И ја се надам једном јединству у спровођењу политике, плана и стратегије за Косово и Метохију и да ћемо то урадити заједно. Свакако да се оно што угрожава наше виталне интересе, наш Устав, неће и не може применити. Ја ипак очекујем да ћемо се ми више окретати према нашим правим пријатељима на Истоку, и Русији, и свим осталим државама, које нису признале независно Косово, које признају међународно право, и да ће се једноставно направити један баланс да ћемо се одупрети покушају да нам се наметну ставови земаља који нису у складу са нашим интересима.
Пред нашим микрофоном био је председник Српског националног савета Косова и Метохије Милан Ивановић.
СРБСКО ЦАРСТВО: Србска средњовековна армија
 |
| Србски витез |
 |
| Стефан Душан |
 |
| Србска властела на крунисању Стефана Првовенчаног за србског краља |
