Јул месец, лета Господњег 2012 у земљи Србији, температура већ достиже 24 С, тачно је 6:00 АМ, полурасходовани аутобус уз „зек зек“ звуке јури Београдом стајући повремено да покупи грађевинске раднике који мрачних лица улазе у превозно средство. Видно расположен самозадовољни возач удара вербалне ћушке прекаљеним ветеранима рада, опомињујући их колико је чак и његов посао бољи од њиховог кулучарског.

03.09.2012.
Извор: moje-novine.com, написао Студент

„А, Рашо, шта си то подбуо тако, опет си сисо синоћ“,  „Јово (човек од 65 година живота – од тога 40 проведених на терену) соколе јеси ли поранио“. „Соко“ само одмахну руком, не пуштајући ни гласа. Пут нас води неких 30 км од града на прашњаво градилиште у непрегледној равници. Гради се фабрика за прераду воде. По доласку нас студенте одвајају у групу и распоређују по еснафима.

„Ти мали, ајде самном“, каже ми један црнпурасти мајстор за водовод. Одлазимо на пресвлачење, мајстори су већ поседали и један од њих ми даје да оперем шољице. На целом градилишту постоје само две чесме и ни у једној вода није за пиће, најближа продавница је удаљена 10 км, а колико су ми рекли нико не доноси воду у току дана, па се радници сналазе носећи залеђену воду у флашама.

Кувало је крчкало и сипала се већ друга чашица ракије кад је у контејнер за раднике (без климе и без довољно простора за све људе) ушао шеф градилишта, беснећи да је већ пола сата почео радни дан и како смо сви стока и нерадници. Ћутке и погнутих глава људи су устали и отишли да раде. Напетост и нервоза се примећивала на скоро сваком лицу. Питам мог црнпурастог мајстора шта ћу да радим – он се само насмеши и пита ме одакле сам, шта учим. Каже: „радићеш са мном шта ти ја кажем, нема шта да бринеш“!

Врућина је постајала све тежа за поднети сваким сатом. Нека два човечуљка су сваких пола сата долазила да провере шта радимо. По сваком њиховом одласку мој мајстор би осуо по најгорим могућим псовкама. Та два „шпицлова“ су били газдини људи задужени за надзор и психолошки притисак над радницима. Записивали су ко је кад сео или запалио цигару, да ли су затекли радника у послу или је се бавио нечим другим, што је апсурдно. У овом послу није могуће радити нон-стоп, јер је природа посла таква да захтева разне припреме, па и да се седне и договори са колегама шта даље у послу одрадити, колико ми је мајстор објаснио.

У 12 сати (и 34 С) је стигао ручак који се плаћао посебно из џепа радника. Углавном војничка храна – ако нисте много пробирљиви можете „лепо“ јести ту. Пауза за ручак траје пола сата, иако се ради десет сати. Јели смо у импровизованој трпезарији са непостојећим хигијенским условима. Радници су се шалили, ручали, па запалили цигару. Већ у 12:25 она двојица „шпицлова“ су мотрила из хладовине ко је устао да ради а ко није – помислио сам колико човек мора да воли своје органе за велику нужду па да се бави оваквом статистиком тако ревносно као ова двојица удбаша.

Неко би помислио да је вода за пиће услов за постојање, али ето није, овде је тачан сат услов живота. Радно време је званично трајало до пет поподне, у току рада пар пута се појављивао и шеф градилишта нервозно се брецајући на раднике, „како су спори“, и како „то нема смисла више“, и онда би се вратио у свој климом охлађени контејнер са охлађеном пијућом водом, искрено нисам приметио да је ико забушавао у раду. То је била тактика застрашивања.

У зениту сунца дошао је и директор фирме. Сви радници су се окупили и 10 минута слушали највеће могуће понижење које сам чуо у свом младом животу! Тај, да га назовем човек, је ове истрошене и преко сваке мере понижене људе час хвалио час понижавао, не питајући ни једном како сте, већ је говорио како је продуктивност мала, како данас и није толико топло, како не можемо да очекујемо велике плате кад ништа не радимо. Још страшније од свега су била лица ових људи, која нису имала жељу да се успротиве, јер би то углавном значило губитак посла. Ова фарса је срећом кратко трајала јер директор вероватно није подносио директну изложеност сунчевим зрацима, као ни бели лук, вероватно.

Приметио сам и недостатак ХТЗ опреме, мањак рукавица за рад, лошу исправност технике, као и страшно лошу безбедност на раду због сталног притиска на људе. У пола пет су опоменути да се ради до пет, а да алат пакују после радног времена, што је толико идиотски да не поверујеш, јер паковање алата би требало по некој логици да спада у радно време. На целом градилишту нигде нисам видео кутију за прву помоћ, и ниједно писано упозорење на опасност! Мајстори су ми причали такве приче о несрећама којима су присуствовали у свом радном веку да сам имао осећај да причам са ратним ветеранима.

Као врхунац радног дана, кад су спаковали алат и у колонама опрали се врелом водом из гумених црева на чесми, на капији градилишта се појавио огроман шлепер, који се морао истоварити, и то је потрајало још сат времена који им нико неће платити. Рекли су ми да је то редовна појава.

После свега што сам видео за месец дана рада са мајсторима могу вам рећи да корупција и безакоње се итекако исплате, јер директор једне овакве фирме вози BMW прошлогодишње производње… Kога још брига што нема платe на време или пијуће воде или безбедnих услова за рад и закона – то су ионако споредне ствари у животу.

Ћутке, уз понеку псовку, радници су у пола седам увече ушли у неклиматизовани аутобус са много мање брбљивим возачем који није имао смелости да им удари понеку ћушку.

Председник Русије тражи стварање амбијента како би се Србија стратешки окренула Русији.

Да и нама сване: Путин нуди Србији војни и економски савез!

 

СРБИН-инфо 3. Септембар 2012

Русима важно да Јужни ток буде и војно обезбеђен

Председник Русије Владимир Путин, који ће по свој прилици доћи у посету Србији 11. децембра, кад почне изградња гасовода Јужни ток – понудиће председнику Томиславу Николићу стварање привредног амбијента у којем ће Србија стратешки бити окренута Русији, сазнаје Курир. Поред јачања економских веза, Путин ће током разговора тражити и окретање Србије ка ЦСТО – руском војном савезу.

– Због изградње гасовода Јужни ток Путин очекује да се Србија стратешки окрене Русији и управо то ће саопштити Николићу током њиховог састанка у децембру. Међутим, тема разговора неће бити само јачање економских веза, већ и могућност уласка Србије у руски војни савез. Природно је да Русија жели и војно да обезбеди простор којим пролази Јужни ток и да ту неће желети да види војнике НАТО – каже наш саговорник.

Аналитичар Дејан Вук Станковић тврди да ће Путинова посета бити базирана на јачању економске сарадње и већем учешћу руских фирми на нашем тржишту.

– Постоји могућност да се разговара и о стратешком окретању Србије ка Русији. Верујем да ће бити речи и о већем учешћу руских фирми на нашем тржишту – каже Станковић.

На питање да ли нам самим тим не гине и учешће у руком војном савезу, он каже:

– Чак и ако буде разговора о томе, то неће бити објављено на сва звона.

Зоран Стоиљковић, професор на ФПН, каже да од овог сусрета можемо очекивати подршку која ће ојачати и стратешки и економски потенцијал.

– Руси желе да имају свој стратешки утицај у овом региону, да руски капитал буде присутан. Кад је реч о приступању руском војном савезу, Србија у сарадњи са НАТО свакако неће ићи даље од програма Партнерство за мир – каже он.

Према речима економисте Зорана Попова, како Србија неће ући у ЕУ до 2020. године, паметно је да се окренемо Русији и с њима изградимо економско партнерство.

– Русе могу да интересују улагања у гас и нафту, лаку индустрију – наводи Попов.
Председник ПКС Милош Бугарин каже да ће почетак изградње магистралног гасовода Јужни ток кроз Србију донети нашој земљи енергетску стабилност, да ће упослити домаћу грађевинску оперативу и индустрију грађевинског материјала.

Јужни ток у бројкама:

411 километара руског гасовода пролазиће кроз Србију

36-41 милијарде кубних метара годишње је капацитет гасовода

1,9 милијарди евра коштаће изградња дела који пролази кроз Србију

1,5 милијарди евра директних инвестиција могла би да привуче изградња те деонице

4 милијарде евра прихода од транспорта гаса може да заради Србија за 25 година

 (Курир)

Крајем августа 2012.године македонски министар иностраних послова Никола Попевски је изјавио да ће Скопље одбацити извештај Европске комисије ако у њему не буде коришћен придев “македонски“.[1] Овако оштро реговање македонских званичника показује да нису решени сви проблеми у односима између Бивше Југословенске Републике Македоније и ЕУ.

03.09.2012. пише: Дејан Мировић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Бивша Југословенска Република Македонија је у априлу  2001. године потписала Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ  (“прва од земаља у региону“ како се често истицало од стране званичника у Скопљу). Године 2005.године Македонија  је добила статус кандидатаза чланство у ЕУ (аликао и Србија, без отпочињана преговора). Шта је тих 7 година “предности“ на европском путу донело Македонији у економском и правном смислу?

Стопа незапослености у Македонији је још увек већа него у Србији. Године 2011.она је износила скоро невероватних 31.4%.[2]

Такође, у периоду након потписивања ССП 2001. и добијања кандидатуре за чланство у ЕУ 2005. повећао се и број људи који живе испод линије сиромаштва у Македонији. Следећа табела то показује.

Раст сиромаштва/популација испод границе сиромаштва у Македонији пре и после добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ;[3]

Година	У процентима
2001.	24
2010.	30,9

Такозвани европски пут Македонији је донео и раст спољног дуга након потписивања ССП-а и добијања кандидатуре за ЕУ. Тачније, од 2001. године када је Македонија потписала ССП са ЕУ (ЕЗ) спољни дуг ове државе је порастао за неколико пута (наставио је да расте и након добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ  2005 године).

Раст спољног дуга Македоније у милијардама долара у пре и после добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ;

Година	У милијардама долара
2001.	1,3
2011.	6,2

Индустријска производња у Македонији је још увек на скоро истом нивоу као 2001. године. Такође, чак ни производња струје у Македонији још увек не може да достигне ниво пре потписивања ССП са ЕУ (Ова појава је иначе слична оној која је задесила суседну Бугарску на ЕУ путу).

Производња струје у Македонији пре и после добијања статуса кандидата

Година	У милијардама киловат-сати (kWh)
1999.	6,3
2006.	5,9

 

У Међународном трибуналу за бившу Југославију почела је друга етапа судског процеса против генерала Ратка Младића. Напомињемо да је прва етапа одржана у мају-јуну о.г., и протекла је у изношењу доказа по свим питањима оптужнице одједном. Јасно је да се не може све одједном доказати, због тога је овде била реч о чисто пропагандној акцији, организованој искључиво за средства јавног информисања. Друга етапа већ представља почетак процеса и у суштини има још ограниченији циљ. Од 28. августа до средине новембра, тужилаштво ће износити доказе само по једној тачки оптужнице – војни злочини, које је као бајаги починила војска босанских Срба, у периоду 1992-1995. године.

03.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар МЕЗЈАЈЕВ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Какви су први ефекти тек започете друге етапе суђења? Тужилаштво је извело девет сведока. Први сведок који је отворио нову етапу суђења, био је бивши британски војни новинар Арно ван Линден, који је у периоду 1992-1995. године снимао ТВ репортаже из Босне (а истовремено, како је у судници приметио сам генерал Младић, бавио се шпијунажом). Ван Линден је практично професионални сведок МТБЈ и већ је сведочио у 6 процеса (између осталих на суђењу Слободану Милошевићу и Радовану Караџићу). Сведочења Ван Лидена сводила су се на то да је армија босанских Срба гранатирала Сарајево, како тешком артиљеријом, тако и снајперским хицима. Међутим, вредност ових сведочења је потпуно оповргнута блиставим унакрсним испитивањем одбране. Тако је одбрана доказала да репортаже овог сведока не садрже доказни материјал а понекад представљају отворену лаж. Тако је сведок био ухваћен у лажи, јер је приказивао како је после тек изведеног српског гранатирања (што је као бајаги приказано на видео снимку) погинуо већи број босанских муслимана. Интересантно је да је одбрана доказала лажно сведочење користећи репортаже самог сведока, где су на свежим гробовима наводно убијених муслимана – стајали крстови! На тај начин сведок показујући убиства Срба, сведочи гледаоцима како су убијени муслимани! Није случајно да је тако бриљантно унакрсно испитивање изазвало гнев код судија. Прво је председавајући већа запретио генералу Младићу удаљавањем из сале, због тога што се он исувише гласно покушавао обратити својим адвокатима, а затим је (током потпуног пораза сведока), очигледно потпуно изгубио контролу, почевши претити и самим адвокатима. Судија је тврдио да су адвокати дужни да контролишу понашање свог штићеника! Таква тврдња нема апсолутно никакву правну основу. Ред у судници треба да одржава сам судија, а не адвокати. Међутим, сама чињеница да су судије изгубиле самоконтролу, много говори. У Хашком трибуналу то говори о успеху заштите.

Други сведок је био бивши помоћник британског министра иностраних послова и председника Међународне конференције за Југославију лорда Карингтона, ирски пуковник К. Доул. Циљ његовог сведочења је био покушај да се докаже како су кривци за међунационалну мржњу у Босни пре распада Југославије, били Срби и да су управо они спроводили противзаконито гранатирање Сарајева. Међутим, заштита је убедљиво доказала да су гранатирани објекти који су приказани на снимку сведока, по међународном хуманитарном праву представљали легитимне војне циљеве, јер их је војска босанских муслимана користила као заклон, иза кога је отварала ватру по положајима босанских Срба.

Неуспех двојице сведока, једног за другим, захтевао је увођење у бој “златне гарде” Хашког трибунала – заштићених сведока. Сведоци RM-115 и RM-010 били су скривени од очију публике, њихов глас је био изобличен и велики део њиховог сведочења могао се чути једино на затвореном заседању. Али чак и само делић јавног сведочења сведока RM-115, показује колико је бедан посао тужилаштва. Тако је, на пример, у циљу доказивања аутентичности пресретања радио-позива генерала Младића, тужилаштво довело медицинску сестру, која је наводно преко радија слушала то пресретање!

А сведоци RM-147 и RM-018 су своја сведочења изнели пред потпуно спуштеним завесама и уз потпуно искључење звука. Такви сведоци су потребни због тога што, без обзира на испразну реторику новинара и “међународних посматрача” треба да обезбеде “убедљиве доказе” против било ког српског затвореника. Тако је по замисли тужилаштва, сведок  RM-147 требало да постане један од најважнијих сведока-инсајдера, који је, будући да је био војник у војсци босанских Срба, сведочио о наређењима која је добио од надређених, о снајперским гађањима. Ово је један од суштинских елемената у предмету, када кривицу за жртве снајпериста, Трибунал треба да наметне Србима. Због тога и не чуди да се тако важни сведоци саслушавају на затвореним седницама. То је осигурање од било каквог неуспеха и ослобађајуће пресуде, која би се могла донети током јавног суђења.

Такође је битно обратити пажњу на то, какву су тактику понашања изабрале судије. Осим повременог претећег тона, најчешће изабран стил понашања судија је био … неразумевање. Судије непрекидно прекидају адвокате генерала Младића питањима – шта желите да докажете? При том, овакво неспретно понашање судија изгледа чак непристојно, јер је циљ одбране апсолутно јасан и штавише очигледан – ради се о доказивању неуспеха сведока тужилаштва. На тај начин су судије отворено стале на страну тужилаштва и на сваки начин демонстрирају да су они задовољни исказима сведока оптужбе, верујући им беспоговорно и “чудећи се” шта то одбрана “покушава да докаже”. Међутим, судије су претерале – овакав начин понашања више је него очигледан и толико наметљив, да представља непремостиву препреку за заштиту права на унакрсно испитивање. Другим речима, судије су заборавиле на своју непристрасност и обављају посао тужилаштва, јер приговор на одређено питање треба да изнесе тужилац а не судија. Међутим, овај Трибунал је направљен као једна целина тужилаштва и судија. Према члану 11. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију, Трибунал се састоји од “Претресног већа и Тужилаштва”. Шта се може боље рећи за Статут МТБЈ!

На тај начин, невиђено кршење права оптуженог од стране Тужилаштва и агресивно понашање судија, јесу “објективно утврђени” – почетак суђења против генерала Ратка Младића показао је да Тужилаштво нема реалних доказа против генерала Младића, него да се ради о фалсификовању чињеница и отвореним лажима, којима се покушава прикрити ефикасна одбрана.

Ових дана влада Савезне Републике Немачке донела је одлуку о продужетку учешћа у косовској операцији, а Бундестаг је гласао за ту одлуку. У вези са напетом ситуацијом на северу Косова и Метохије, НАТО користи у резерви Немачко-Аустријски батаљон од 700 људи, од којих су више од 500 војници Бундесвера.

03.09.2012. Фонд стратешке културе, пише Дмитриј Седов, за ФБР приредила Биљана Диковић

Та одлука није донета случајно. Положај на северу Косова и Метохије и даље је сложен. Срби се супротстављају покушајима албанских власти да прошире своју власт на крајеве у којима они традиционално живе, и не дозвољавају у своја насеља постављање пунктова са албанским представницима. Процес “изградње младе косовске државе” излази из замишљеног графикона и Западу је поново потребан немачки пендрек.

“Командант КФОР-а, као и раније, сматра могућим погоршање ситуације” – појаснила је команда косовске мисије Бундесвера у Потсдаму. Немачки и Аустријски војници ће крајем септембра доћи на смену италијанском батаљону, чија се мисија завршава у планираном року, преноси ДАПД. Увођење додатних снага на Косово и Метохију, Бундесвер ће највероватније започети у првој половини септембра.

Резервни батаљон Савезне Републике Немачке и Аустрије, биће по трећи пут укључен у операције на Косову и Метохији. У овом тренутку, на Косову и Метохији се налази 5 600 војника КФОР-а из 29 земаља. При том је контингент Бундесвера један од најбројнијих – уз италијански и амерички.

Укупна бројност тог контингента износи 1850 људи.

Немачка влада спада међу најватреније поборнике стварања независне државе Косово, на коју Запад може да се ослони у спровођењу своје политике на Балкану.

Њу превише не узнемирава то што је владајућа елита те “државе” криминалног порекла, коју свакако не задовољавају “исецкани” делови српске територије. У њиховим плановима је добра трећина Македоније са крајем око Тетова, као и јужни крајеви Србије са Медвеђом, Прешевом и Бујановцем.

Њихово маштање пропраћено је конкретним акцијама. У мају текуће године, албанско становништво српских рејона организовало је масовне протесте због хапшења неколико војних злочинаца, демонстрирајући своју отуђеност од српске владе и жељу за самосталном националном егзистенцијом.

Ни у Македонији такође нема спокојства.

Међутим, Приштина нема већих присталица у Европи од Немачке власти. Почевши од 1999. године (од тренутка завршетка агресије против СР Југославије), на Косову и Метохији се заротирало око 100 000 војника Бундесвера. Ни једна од 29 земаља које су имале војнике на Косову и Метохији, не може се у том послу такмичити са Берлином. Стиче се утисак да су “ред и законитост по Немачки” на Косову и Метохији, прворазредна брига руководства СРН. Због тога и не чуди да су се Немци нашли на првој линији сукоба са Србима у Митровици. Управо они су покушали у јулу ове године да уклоне барикаде на улазима у овај град, које су Срби поставили пре годину дана. Тиме се становништво Митровице супротставило предаји власти на северу покрајине албанским представницима. Међутим, приликом покушаја уклањања барикада, војници КФОР-а су наишли на отпор локалног становништва. Око 500 Срба је ушло у сукоб са њима. Војници су испалили сузавац а затим су се зачули и пуцњи. У резултату сукоба, рањена су два немачка војника и четворица Срба. Ипак, ситуација није решена. Уместо уклањања барикада, Срби су поставили нове. Сад је НАТО донео решење да појача контингент Бундесвера на Косову и Метохији, да би коначно постигли оно чему теже. Влада СР Немачке очигледно иде у сусрет тим тежњама.

Немачка дипломатија је од XIX века дубоко укључена у Балканске послове и добро је упозната са суштином косовског проблема. Због тога се поставља питање: до чега ће довести покушаји Берлина да наметну на Косову и Метохији “ред и законитост по немачки”, имајући у виду одузимање права локалним Србима на постојање као националне групације? Јер Немци знају да ће албанска власт у Митровици доследно уништити све националне елементе живота српског становништва.

Како схватити беспоговорну подршку Немачке властима у Приштини? Јер се та власт на све стране не пројављује никако другачије него као експонент властољубивих криминалаца.

Ту имамо и трговину људским органима и наркотрговину, и злочине против човечности. Треба само прочитати исказе о “оптуженима” пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу, да би се разумела злокобна суштина владара овог краја. Ти искази се игноришу, они не допиру до светске јавности, али није проблем да водећи немачки политичари сазнају како је Хашим Тачи руководио “болницама” за сечење живих људи на делове, како је ОВК организовала провокацију у Рачку, како се спроводи геноцид над Србима и тако даље.

Да би се могли схватити мотиви немачке политике, треба знати да је још крајем осамдесетих година немачка тајна служба успоставила и активирала такозвану “спавајућу агентуру” у Југославији и Албанији.

У Албанији су немачке специјалне службе подржавале Сали Беришу, захваљујући чему је његова партија одржала победу на изборима 1992. године, када је почео буран период подршке косовским сепаратистима, преко “зелене” границе између Албаније и Србије. Истовремено је обавештајна служба СР Немачке изградила односе и са ОВК, коју је финансирала и наоружала Федерална обавештајна служба Немачке. БНД није пројавила сличне активности ни у једном рејону света у то време.

Може се рећи да су Немци пошли укорак са Англосаксонцима, освајајући нову за себе улогу закулисних владара европске политике.

Видимо да нису умрле империјалистичке традиције немачких владајућих кругова, који су увек били склони да се ослоне на људски отпад, стварајући у иностранству своје саучеснике. То важи и за новију историју – прогерманске фашистичке диктатуре у Европи, међу њима и у Хрватској, концентрисале су у себи максималан степен окрутности и нељудскости. Истина, сви они су, заједно са политиком Трећег Рајха, лоше завршили.

Сада се нешто слично пројављује на Косову и Метохији. Псеудо-државни механизам Приштине који је у рукама бивших крвника и садашњих наркобосова, постао је најближи сарадник Берлина у његовој политици на Балкану.

Историја нас учи да је неморална политика – политика ходања по гробовима. Но, истовремено историја учи, да она ничему не учи. Како ко, али немачки политичари имају из чега да извуку поуку из историје.

 

Последњих дана високорангирани чиновници Србије и Косовског краја су практично синхронизовано изразили жељу за обнављањем преговора на највишем нивоу. Са одговарајућом изјавом иступио је Председник Србије Томислав Николић и премијер самопроглашене косовске владе Хашим Тачи. Реакција из Брисела, из седишта ЕУ (која надгледа тај дијалог) била је позитивно-опрезна. Но, како је признао у интервјуу косовским новинама Ерока е Rе, француски дипломатски представник на Косову и Метохији Жан-Франсоа Фиту, међународна заједница “још увек нема званичан став” поводом захтева Београда и Приштине о почетку “политичких преговора”.¹

03.09.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров, за ФБР приредила Биљана Диковић

Међутим, садржај наведених изјава наводи на претпоставку да се иза иницијативе двеју страна скрива нешто више од просте изјаве о намерама и да су оне тако дизајниране да би оставиле утисак на Брисел.

Хашим Тачи је, са својственом му категоричношћу, подвукао да дијалога са Београдом у оном виду у коме се водио 2011. године, “неће бити”. По његовим речима, “биће само сусрета на високом нивоу, на којима ће се разговарати о нормализацији међудржавних односа, а не о проблемима унутрашњег устројства наше земље”.²

Са своје стране, не улазећи у полемику са Тачијем, Председник Србије Томислав Николић је изјавио да “дијалог између Београда и Приштине ступа на виши ниво и нова екипа преговарача ће преузети на себе пуну одговорност за даље решавање проблема на Косову и Метохији”. Симптоматично је да су те речи биле изговорене после састанка у Београду са аустријским амбасадором Клеменсом Коем. Уопште, сусрет председника са амбасадором је прилично неуобичајен формат. Међутим, он је идеалан за “тестирање” идеја и сугестија које се протурају како за међународно, тако и за унутрашње јавно мњење.³

После размене сличних изјава, неизбежно се јавља питање о времену и месту сличних сусрета на високом нивоу. Судећи по доступним информацијама, одлука о овом питању ће се ипак донети у Бриселу. У сваком случају, премијер Србије Ивица Дачић не сумња да ће се ово питање разматрати 4. септембра, када он сам намерава да води преговоре у седишту ЕУ са њеним високим функционерима. Он је у међувремену рекао, да “још није ни конципиран низ питања која ће се разматрати, неизвестан је и формат преговора”. Упркос свему “Београд је већ сада спреман на преговоре са Приштином” – уверава Ивица Дачић.⁴

У насталој ситуацији, интересантна је и позиција саме Приштине у односу на предвиђене преговоре. А она је, ако се може судити по изворима која стижу од косовских Албанаца, далеко од јединствености. И највећи проблем је у томе – у ком ће степену предстојећа дискусија са Београдом утицати на ситуацију у северним деловима Косова и Метохије, насељеним Србима.

“Коха Диторе” – најутицајније албанскојезичке новине на Косову и Метохији – не сумњају да ће то питање бити централно. Позивајући се на своје изворе у Бриселу, издање подвлачи да ће “процес евроинтеграција Косова у значајном степену зависити од приступа који ће Косово манифестовати у дијалогу са Србијом, а посебно кад је у питању позиција Приштине у односу на север покрајине”.⁵

Међутим, неки косовски политичари заступају другачије мишљење. Тако председник Скупштине Косова и вршилац дужности Генералног секретара Демократске партије Косова Јакуп Краснићи, у интервјуу часопису “Зери” одбацује и саму помисао разматрања проблема косовских Срба са Београдом. По његовом мишљењу, Приштини и Београду предстоји “караван преговора”, али је питање о северу Косова “већ било разматрано”. “Целокупни свеобухватни проблем статуса Косова обухватао је и права и слободе мањинских заједница, посебно права и слободе српске заједнице” – уверен је председник регионалног парламента, очигледно имајући у виду злогласни “Ахтисаријев план”.⁶

У насталој ситуацији, није без основа претпоставка да је преношење преговора на виши ниво, пре свега угодно Томиславу Николићу и Хашиму Тачију. Првом је потребна консолидација његовог електората, пре свега на бази националних и државних интереса Србије. Као што је познато, главна оптужба на ранији преговарачки тим, односила се на непрекидне тајне уступке косовско-албанској страни по конкретним питањима – попут оних о административној граници између Косова и Метохије и остатка Србије, као и представљања Приштине на међународним форумима. Повећање статуса преговора омогућило би њихов отворенији и принципијелнији карактер.

Што се тиче косовског премијера, он је последњих дана принуђен да одбија појачане нападе опозиције, на челу са радикалним покретом “Самоопредељење” и нешто умеренијом Демократском лигом Косова (ДЛК), по питању уставних реформи и питања која се односе на север покрајине. Председник ДЛК Иса Мустафа је већ изјавио локалном “Радио Дукађинију” да његова партија “ни у ком случају неће ући у преговорачки тим”, а саме преговоре са Београдом је назвао “фаталном грешком” која “подрива независност Косова”. У таквим околностима режиму Хашима Тачија очигледно су неопходни међународни бонуси, од којих би један могао бити и почетак директних преговора са Београдом.

Важно је напоменути да је, судећи по информацијама косовских албанских медија, могло доћи до преговора на високом нивоу између Приштине и Београда, додуше тајних, већ у неколико протеклих година, за време председниковања Бориса Тадића. Новине “Зери”, позивајући се на поверљиве “западне” извештаје, тврде да је председник Тадић скренуо пажњу партнерима у САД и ЕУ да паралелно са техничким преговорима под покровитељством ЕУ, могу да се спроведу “опрезни” преговори о “свеобухватном решењу” проблема односа са Приштином. Ти преговори су требало да доведу до стварања одељеног региона у северном делу Косова и Метохије, под називом “Север”. Он је требало да локалним Србима омогући широка права, али да истовремено функционише у оквирима јединственог државног пространства Косова.⁷

Како било да било, данас су се и Београд и Приштина, и кризом захваћена ЕУ, нашли у новој геополитичкој реалности. То се односи и на узајамне односе између ЕУ и косовских власти – који су се очигледно нашли у запећку антикризних напора Брисела. Тако да остаје актуелна оцена коју је неколико година уназад Приштини дала “Међународна кризна група”, која углавном изражава интересе пре свега америчког политичког естаблишмента: “Мир косовских Албанаца са међународном заједницом је веома услован”; он се превасходно опире на “некакав напредак у општим осећањима становника Косова и у њиховом учешћу у раду државних институција”.⁸Тако да већ у септембру можемо постати сведоци новог лаганог међународног покретања косовског проблема.

 

	Петар ИСКЕНДЕРОВВиши научни сарадник Института словенства у Руској академији наука, магистар историјских наука, међународни коментатор радио-станице „Глас Русије“

1 Epoka e Re, 15.08.2012.

2 ИТАР-ТАСС 141523 АВГ 12 14.08.2012 15:28.

3 ИТАР-ТАСС 141619 АВГ 12 14.08.2012 16:22.

4 ИТАСС-ТАСС 161619 АВГ 12 16.08.2012 16:23.

5 Koha Ditore, 15.08.2012.

6 Zëri, 15.08.2012.

7 Zëri, 30.08.2012.

8 Косово после Харадиная. Реферат Међународне кризне групе № 163. Приштина-Брисел. 2005. С.I.

У догађајима „арапског пролећа“, баш као у локалним етно-конфесионалним ратовима на постјугословенском простору, искориштен је један исти механизам припреме спољашње оружане опозиције, која у суштини представља само криминалне, терористичке групације.

03.09.2012.  Фонд стратешке културе, пише ФБР аутор Ања Филимонова, за ФБР приредила Биљана Диковић

Све земље арапског света у којима су западни центри силе на садашњем нивоу извеле неоколонијалне ратове (Тунис, Египат, Јемен, Либија и сада Сирија) су поседовале само једну, са гледишта Запада неопростиву „ману“: све су биле стабилне државе и саме су користиле оно чиме су располагале, не обраћајући пажњу на чињеницу да светом влада транснационални олигархат. Да би формирале „режим приватне својине“ транснационалних корпорација и над националним ресурсима као ослонцем ударне силе – НАТО-ом – појавили су се радикални покрети који су названи „модернизоване исламске партије“. Тако су САД, Катар и европска „тројка“ (Велика Британија, Француска и Немачка) финансирале и наоружале либијске побуњенике-фундаменталисте. Затим су САД, „тројка“ и Турска, која је прво обезбедила подршку Лиге арапских принчева и емира, почеле да финансирају ратоборне Браћу-муслимане из Сирије (који су раније били забрањени), са задатком да се уништи најстабилнија држава Блиског Истока. Нови „режим приватне својине“ који подижу на рушевинама националних држава подразумева: максимално слабљење субјективитета тих држава, стварање услова за формирање окупационог у суштини, а по форми неолибералног безалтернативног прозападног курса (заједно са „правом на вето“ при истрагама злочина против сопствених народа), немогућност обнове национално-државних снага на простору који се поново дели, тачније – предаја територија, ресурса, предузећа и политичког утицаја транс-националним корпорацијама.

На Балкану су одузимање и издвајање дела територије одрађени у току војне агресије НАТО-а на СРЈ 1999. године, а такође и проглашења и јачања независности „Републике Косово“. Још на етапи припреме издвајања Косова „наоружана опозиција“ је формирана искључиво као диверзионо-казнена снага.Републички политички комитет САД (Republican Policy Committee, USA) је у извештају који је имао наслов „Ослободилачка армија Косова: подршка Клинтонове политике терористичким групама и наркотрафикингу“ (1999) описује се „ратни деби“ Ослободилачке армије Косова (ОАК, или на алб. УЧК) у фебруару 1996. године тако што су у логорима српских избеглица из Хрватске и Босне извођене терористичке акције. УЧК „није узимала у обзир политичку и економску важност жртава, и уопште није стваран утисак да она може да нанесе озбиљну штету противнику – српској политици и Армији. Насупрот, група је како је хтела нападала српску полицију и цивиле… то уопште није претило регионалном балансу снага у војном смислу… Официри ОАК су морали да иду у Сједињене Државе ради обуке како би се из групица побуњеника претворили у политичку снагу или политички субјекат…“¹.

Српске новине „Курир“ су у јулу 2008. године објавиле податке о тајном, тзв. Бриселском тајном споразуму од 13. марта 1999. године, који је потписан на саветовању руководства НАТО-а. Осим коначне одлуке о почетку бомбардовања СРЈ договорено је и да се „створе услови за формирање независне државе Косово која ће функционисати само уз услов да у њој буду снаге НАТО-а: „независна држава Косово ће затим да се припоји Албанији, при чему ће територија бити одузета од Србије (југ Србије до Алексинца), западне Македоније, Црне Горе – Малесија и северног дела Грчке) и то ће чинити Велику Албанију. Та ће држава доминирати Балканом и свим сувоземним и ваздушним коридорима према Азији и Африци“².

Пошто је почео са казненим операцијама против мирног становништва Косова режим из Приштине је заједно са НАТО-ом направио војни ослонац: после завршетка војног конфликта УЧК је уместо да буде разоружана претворена у Косовски заштитни корпус, који је 2009. године трансформисан у Косовске снаге безбедности, а крајем 2011. године у – Армију Косова. Рад организованих злочиначких групација је настављен, без обзира на присуство многобројних међународних организација, мисија, невладиног сектора и т.д, и томе сл.

У децембру 2010. године специјални известилац Парламентарне скупштине Савета Европе, швајцарски тужилац Дик Марти је иступио са добро познатим на Балкану, али за друге земље непознатим и зато сензационалним, подацима о ширини организоване злочиначке делатности на Косову преко мреже за трговину људским органима, у којој је учествовало чак и политичко руководство „Републике Косово“ – углавном врх команде УЧК. Један од бораца УЧК, албанац Реџеп, прича да „све што има везе са нелегалним бизнисом контролише држава, Косово, Албанија и републике бивше Југославије“ и да „нико не може да се бави кријумчарењем дроге, жена, цигарета или нечим другим, уколико није добио благослов одозго. Наравно, имате право да покушате, али ће за само неколико дана да вас пронађу негде у каналу, где су вас црви и пси скоро појели, као што се некима већ десило“³.

Дик Марти у свом извештају тврди: УЧК, на чијем је челу садашњи председник владе „Републике Косово“ Хашим Тачи (кољач са надимком „Змија“) углавном је отимала косовске Србе, као и Албанце који су били осумњичени за сарадњу са Србима, и отпремала их у северну Албанију. Тамо су их убијали, вадили им органе за трансплантацију који су затим продавани на „црном тржишту“. Те злочине су прикривали највећи међународни органи – ОУН, НАТО, ОЕБС и владе највећих земаља Запада. Како је испричао К-144, заштићени сведок Међународног трибунала за бившу Југославију у марту 2008. године, „трговина органима отетих Срба је ишла преко Италије, под директним руководством ОАК и уз прећутно одобрење албанских власти“. На тај је начин, каже сведок који је у тим злочинима лично учествовао, „продато преко 300 бубрега и 100 других органа Срба, који су убијени и закопани у заједничке гробнице“. К-144 тврди да је Хашим Тачи на томе лично зарадио 4 милиона марака⁴.

Први човек администрације ОУН на Косову (УНМИК) је био Бернар Кушнер. Он се дуго налазио на челу организације „Лекари без граница“, али се на Косову бавио потпуно супротном делатношћу. Конкретно, у току ратних конфликата на територији бивше Југославије та организација је ухваћена у кријумчарењу оружја, и то: на 43 контролна прелаза у Босни, н 25 у Хрватској и 14 на Косову⁵. Пошто су српска армија и полиција напустили КиМ Тачијеве банде су мирно отимале људе и одводиле их, према читавом низу сведочења, у базе НАТО-а, где су им вађени органи ради пресађивања. Значајна је чињеница да је са НАТО базе на Косову – „Бондстил“ свакодневно било између 6 до 14 летова авиона, а постоје и основане сумње да су ти летови имали везе са „испорукама органа“ западноевропским земљама, највише Великој Британији⁶ .

Што се тиче овог последњег – врло је значајно следеће: 7. јануара 2011. године 50 највећих хирурга Енглеске је захтевало од власти легализацију продаје људских органа. Образложење је било једноставно: „Потражња је огромна, и ако неко жели да прода свој орган како би на тај начин изашао из финансијске кризе, зашто да му се не дозволи да то учини? То је његов избор“ – тако је рекао британски хирург (сада пензионер), бивши заменик председника Краљевског друштва хирурга⁷. Па што да не – зашто да се у исти кош уз наркотрафикинг, који доноси баснословне суме новца, не дода и трговина људским органима, па за то постоји и „практична потреба“. Европска унија је врло прагматична у својој политици, посебно када обезбеђује сопствене потребе. У светском ланцу црне трансплантологије, како каже немачки „Шпигел“ земље-реципиенти су најчешће САД, Канада, Израел, Саудијска Арабија, а земље-донори – Кина, Индија, Филипини, Египат и Молдавија⁸. Зборно место у том ланцу ће представљати „Република Косова“ која је потпуно заслужила да је на Балкану назову„Царство ужаса“.

Истрага злочина које је навео Дик Марти сада је у рукама европске мисије ЕУЛЕКС. Мисија води два судска процеса, оба у Приштини. Први, у коме је тужилац Клинт Вилијамсон, испитује догађаје у вези са радом „Жуте куће“ (Бурељ, север Албаније) у периоду 1998. до 1999 године, када су жртве (углавном Срби) отимане на Косову, превожене у Албанију и тамо им вађени органи. Други процес (тужилац је Џонатан Рател) је у вези са илегалном трансплантологијом којом су се бавили на клиници „Медикус“. Истрагу у вези са „Медикусом“ је још у новембру 2008.године започела косовска полиција и полиција УНМИК-а, а затим су је преузели полиција и тужилаштво ЕУЛЕКС-а. На крају, мада истрага још није завршена, окривљено је… девет људи. Главни међу њима су (тужба из 2011.године) професор на Приштинском универзитету, доктор медицине Лутфи Дервиши, оснивач „Медикуса“ Илир Рецај, турски хирург Јусуф Сомнез и израелац Моше Харел. Разлика у процесима је у томе, што се „предмет“ против „Медикуса“ води отворено, док се злочини у вези са „Жутом кућом“ истражују тајно „из безбедносних разлога по специјалног тужиоца и иследника у локалу“. Међутим, њих веже нешто заједничко: од резултата нема ни трага. Шта више, Вилијамсон тврди да ће истрага о трговини органа бити завршена тек кроз две – три године. Значајно је да при том ЕУЛЕКС демонстративно одбија да сарађује са српским Тужилаштвом⁹, као и одбијање да поступак преведе на међународни ниво. Он читав поступак своди на узану групу извршилаца. Чак и уколико успешно заврши процес, комплетну кривицу ће да понесе мала клиника „Медикус“, а не највише војно-политичко руководство, како то показују врло убедљиви докази које је сакупио Дик Марти, и не оне међународне снаге које су биле директни саучесници и помагачи најтежих злочина (од војне агресије против суверене државе, признања наркокриминалне „државе“ до финансирања и припреме борбених диверзионо-техничких група).

У ком правцу тачно воде трагови показују следеће чињенице. На пример, Тужилаштво за војне преступе Србије располаже подацима да су се штабови УЧК налазили у албанским селима Прифч и Тропоја. У Тропоји је био главни штаб УЧК, ту су се сливали и борци-муџахедини из других земаља који су долазили да се ставе на располагање команди УЧК. Болницу у Тропоји су често обилазили браћа Харадинај – Насим, Шкељзем, Даут и Рамуш. Тропоја, Кукс и Бајрам Цури су представљали базу за „ратну припрему“ УЧК, а у Бајрам Цурију је, осим тога, био и медицински центар за лечење и рехабилитацију оних који су се борили у УЧК. У хангарима уз опустеле касарне и полигоне су смештали отете Србе, цигане и нелојалне Албанце. У руднику Даве (област која се граничи са Косовом) формиран је илегални затвор са тунелима који су водили на другу страну границе, у коме су затвореници мучени, а од „одабраних“, односно најздравијих и најјачих, су вађени органи. Уз Тропоју се налази село Вучји дол (север Албаније), и управо тамо је у априлу 1998. године стигло „руководство“ УЧК. Оно је смештено у кућу породице албанског премијера Сали Берише. Координатор њиховог пријема и одговорни за везе са УЧК на Косову је био Сулејман Бериша, брат од стрица албанског премијера. Он је одржавао везу са амбасадором Косова у Тирани. Осим тога, уз свакодневно пребацивање оружја камионима на Косово (до села Јуник и Боровина, близу Дечана) чланови породице Бериша, како се сумња, су били укључени у злочиначку групу која се бавила отимањем људи, вађењем њихових органа ради „испоруке“ на тржишта Европе: бубрези, јетра, срца – по цени до 120 хиљада евра… Међутим, не треба ни да помислимода су се центри за планирање, припрему и финансирање диверзионо-терористичке активности налазили негде на периферији. Таман посла! Један од централних логора за припрему њихових војника је био у самом главном граду Албаније – у Тирани, и могао је да прими „партију“ од 200 људи, а укључивао је и болницу за лечење њихових војника „који су страдали на пољу битке“. Финансијске „партије“ из иностранства, углавном из Швајцарске, за УЧК, су стизале преко банке „Дарданија“, такође у Тирани¹⁰.

Почетком августа 2012. године је дошло до скандала због тога што је „Шпигел“ саопштио да косовске власти штите илегалну трансплантологију, да у немачким грађанима имају саучеснике, да „Медикус“ испоручује људске органе клиникама Берлина, Гетингена и _Регенсбурга. Органи су пресађивани „одабраним“ донорима, кршењем закона, за велики новац, мимо реда оних који су чекали на нови орган. Конкретно: руска емигранткиња Вера је продала свој леви бубрег за 8 хиљада евра, а купио га је богати немачки индустријалац Валтер за 81 хиљаду. Власник „Медикуса“ је немачки лекар Манфред Бер, који се о отварању клинике договорио са породицом Дервиши, чији представници су му и предложили да клинику отвори на Косову. Међутим, представници ЕУЛЕКС-а одбијају да коментаришу податке медија о томе, да клиника „Медикус“ представља само карику у ланцу „црне трансплантологије“, и то и у европским, а и у светским сразмерама¹¹. Као пример докле су стигли “црни косовски трансплантолози“ навешћемо чињеницу коју је дала Карла дел Понте тако што је, док је писала своју књигу „Лов: ја и ратни злочинци“ , искористила податке једне блискоисточне безбедносне службе и навела речи једног шеика који је добио српско срце: „Жао ми је што је срце српско, али – ја сам жив!“¹² Међутим – без обзира на квалитет доказа истрага тапка у месту. Томе је „помогао“ у немалој мери нико други, до Међународни трибунал за бившу Југославију, у коме је дошло до невероватног догађаја за међународно правосуђе (мада не и за МТБЈ). У јануару 2005.године МТБЈ је почео истрагу поводом постојања „Жуте куће“, али, пошто је истрага доводила на изузетно непријатан ниво саучеснике злочина – 2006. године Трибунал је уништио комплетну доказну базу по том предмету. Одговорност не сноси нико.

Руководство УЧК, схватајући да му нико неће судити, уопште нема намеру да се заустави на ономе, што је учинило. Тако се Хашим Тачи у разговору са Агимом Чеку, до кога је дошло после убиства српског премијера З.Ђинђића, договорио о даљим правцима њиховог рада – класичној криминалној инвазији – увођењу „нашег капитала“ у Србију: да се почне са куповином земље и предузећа, да се делује из иностранства – преко иностраних инвестиција и инвестиционих фондова: …“наши људи треба да отварају компаније у Лондону, или – још боље – у Русији… и да учесттвују у привтизацији у Србији, треба да купују земљу, компаније за производњу хране, некретнине у великим градовима… тако ћемо прати новац из црних фондова; „можемо да радимо заједно са Хрватима – они откупљују у Војводини… за мале паре су купили стотине хектара најбоље земље…“¹³

На тај начин, у трансатланском тумачењу будућности Југоисточне Европе за „Републику Косова“ је предвиђена посебна улога. Њена основна карактеристика ће бити организована злочиначка делатност на глобалном нивоу. Наркотрафикинг за испоруку дроге Европи, отимање људи ради вађења њихових органа који ће се извозити на црна тржишта трансплантологије, застрашивање становништва, етничко чишћење читавог региона – то су правци њихове „активности“ под руководством бивших команданата УЧК. Зато је упутно да се постави питање: да ли је умесно да се центри за припрему диверзаната и терориста и клинике за црну трансплантологију описују у прошлом времену? Чак и уколико све те базе,центри и клинике тренутно „не раде“ – колико ли времена треба да би они обновили и наставили своје „пословање“? Размишљајући о међународном обухватању злочиначког пословања – који су сада региони на реду које ће оно обухватити, и ко ће бити следећи „сарадник“ УЧК у том послу?

УЧК је представљала инструмент НАТО-а за „ломљење“ СРЈ. Сада Србија представља најјачу државу у региону, а њени потенцијали ће се значајно повећати сарадњом са Русијом у различитим правцима. Као контраударац, између осталог, напорима Русије да обнови своје позиције на Балкану, снага УЧК не само да ће се сачувати, већ ће се и повећати. За сада она успешно извршава задатке које су међународни центри моћи дали „Републици Косова“. У рукама њених бивших бораца се налази потпуна политичка контрола Косова (осим севера покрајине), заједно са војном снагом, огромним финансијским средствима и војно-стратешком подршком САД. Косово којим „влада Приштина“ остаје „зона хаоса“ под свевлашћем организованих злочиначких групација, макар се и маскирала називајући себе „савремена мултиетничка демократска држава“. Имитирање истраге злочина од стране одговарајућих међународних организација, којој пре одговара изрека „корак напред – два корака назад“ довешће само до даље експанзије организованог криминала, не само у региону Балкана, већ и све дубље ван његових граница.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Ања ФИЛИМОНОВА: „НЕЗАВИСНО КОСОВО“: ПАТОЛОШКИ КРИМИНАЛ СА ГЛОБАЛНОГ НИВОА (Први део)

1 Petras J. The Washington – “Moderate Islam” Alliance: Containing Rebellion Defending Empire // The Law Projects Center New York City Area Offices. 12.16.2011.https://sites.google.com/site/jillstarrsite/us-sponsers-moderate-islamists-in-kosovo-afghanistan-all-over-again-and-creation-of-al-qeada–how-it-al-qaeda-began-in-the-first-place-really-hapapened-the-origanal-model

2 http://www.kurir-info.rs/ubijajte-civile-clanak-23588

3 McAllester Matt, Martinovic Jovo Kosovo’s Mafia: A hotbed of human trafficking // Globalpost, March 27, 2011 http://www.globalpost.com/dispatch/news/regions/europe/110322/kosovo-human-trafficking?page=0,3

4 http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/144557/EVROPSKA+SRAMOTA%3A+Dr%C5%BEava+horora.html

5 NATO protiv Srbije. Transkripti razgovora stranih obaveštajaca u Srbiji i inostranstvu // http://www.istokpravoslavni.org/files/25303871-Strane-Obavestajne-Sluzbe-vs-Srbija.pdf

6 NATO protiv Srbije. Transkripti razgovora stranih obaveštajaca u Srbiji i inostranstvu // http://www.istokpravoslavni.org/files/25303871-Strane-Obavestajne-Sluzbe-vs-Srbija.pdf

7 http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/108680/Britanci-traze-legalizaciju-trgovine-organima

8http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/336683/Dva-krvava-traga-trgovine-organima-od-Kosova-ka-Nemackoj

9 http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:390530-Vampiri-zute-kuce

10 http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:391694-Biznis-brace-Berisa

11 http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/336683/Dva-krvava-traga-trgovine-organima-od-Kosova-ka-Nemackoj

12 http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:390675-Dokazi-protiv-Tacija

13 NATO protiv Srbije. Transkripti razgovora stranih obaveštajaca u Srbiji i inostranstvu // http://www.istokpravoslavni.org/files/25303871-Strane-Obavestajne-Sluzbe-vs-Srbija.pdf

ШТА БИ СЕ ДЕСИЛО….

 

3 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Јелена Бркић

 

Сваком своја мука највећа, па ми се чини да никад није било теже бити србин! Неправда и зло на све стране, увукла се меланхолија и несрећа у народ, нигде радости, ни на помолу… Вести пуне убистава, саобраћајних несрећа, уцена страних фактора, крађа домаћих и страних у спрези… и ништа се у судницама не решева, већ искључиво у вестима, које су све, само нису новости… све старо и већ виђено…

 

Дођу, покраду, оду и уживају у покраденом… Докле тако?

 

А шта би се десило, када би на челу Србије имали власт која би:

 

• испитала изборну крађу, привела одговорне правди и онемогућила да се икада више неко на такав начин дође на власт?
• прогласила Косово окупираном територијом?
• обуставила процес придруживања ЕУ?
• спровела реформу правосуђа достојну цивилизоване и савремене државе?
• извела пред лице правде све оне који су, као домаћи издајници, радили и сада раде против интереса Србије, краду и арче државну и народну имовину?
• прогласила банкрот, а затим преиспитала све досад узете кредите и јавно објавила да оне узете под сумњивим околностима и зеленашким каматама неће вратити?
• престала са бесомучним позајмицама, срезала постојеће беспотребне трошкове и окренула се домаћинској економији?
• одузела тајкунима део капитала тако што ће новац који су изнели из земље вратити и инвестирати у производњу и пољопривреду?
• увела мере којим би се подстицао извоз, смањио увоз, а посебно забранио увоз генетски модификоване хране?
• спровела корените административне реформе, смањила корупцију и криминал у здравству, школству, полицији, локалним самоуправама итд. на минимум?
• спровела реформу војске која би била у стању да очува суверенитет и територијални интегритет Србије? И која би притом имала у свом поседу нуклеарно наоружање, злу не требало?
• спровела реформу образовања у складу са потребама привреде?
• укинула медијски мрак и увела као обавезу медијима са националном фреквенцијом да имају бар три сата образовног програма дневно?
• офанзивно кренула у борбу са белом кугом, спроводећи по сваку цену све потребне мере да 2050 године у Србији живи 10 милиона срба?

 

Када би за све набројано и још више, било храбрости и знања, да ли би опет Србија била изложена санкцијама и бомбардовању? Или би само појединци били кажњени, па би им била одузета имовина или можда живот, јер нису спровели у дело оно због чега су плаћени?  Али, да ли је живот било ког појединца вреднији од отаџбине и будућности наше деце?

 

 

И шта би се десило, када би грађани Србије:

 

• престали да продају своје гласове и будућност своје деце за један одлазак на пијацу или бесплатну градску карту за превоз?
• схватили да је данас Косово, сутра Војводина, а прекосутра њихов дом?
• поставили питање: а каква је наша корист од уласка у ЕУ?
• захтевали своја Уставом загарантована права, између осталих – право на рад, пријављивали корупцију, лекаре, полицајце, професоре и све остале који траже новац или не раде свој посао?
• мало више читали и размишљали својом главом, а мање гледали и упијали накарадне телевизијске вести и серије?
• сви изашли на улицу са породицом када се закаже срамотна парада накарадних идеја које славе убиство живота, те захтевали да се њихов новац троши за лечење деце, а не промену пола?
• инсистирали да знају шта једу и пију?
• захтевали да живе и раде у безбедној држави, у којој би криминалци седели у затворима, а не у вилама?
• захтевали строгу контролу трошења новца који они одвајају од уста своје деце, да би та иста деца имала будућност, а не да би пребогати политиканти од своје деце правили нову „елиту“ која ће нам заувек уништавати животе, наду и државу?
• једном заувек схватили да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА, па се ујединили и бранили сопствене интересе?
• схватили да све проблеме које ми не решимо за нашег живота, остављамо нашој деци у аманет!

 

Колико још неправде, окрутности и деструкције мора да преживи српски народ? Да ли ће грађани Србије схватити да ипак од њих зависи хоћемо ли икада имати државнике, а не политиканте на власти? Да ли знају да ће за то бити потребно платити велику цену, вероватно жртвама? Нажалост, ако се не жртвујемо ми, жртвоваћемо будуће генерације.

 

Хиљаде и хиљаде питања, одговора немам. Бар док нам Бог не подари једну државничку владу којој ће бити јасно да је образ највећи капитал. Још је само остало њему да је молимо.

 

 

 

 

 

 

 

03.09.2012. Глас Русије

© Flickr.com/SarahMcD ॐ/cc-by

 

ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА