ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Ко су реалисти, рационалисти и прагматичари?

То су људи без маште, без визија, без снова, без животне поетике.

Дозлабога незанимљиви, прозаични, припрости, ограничени, скучени, тескобни, џангризави и досадни.

Они умишљају да све знају, а глупи су – како би овде у Банату рекли – као тоцило!

Куку и леле оном ко мора с њима у заједници да живи!

Свеједно, да ли је мушко или женско чељаде у питању.

02

Уживам ноћу да седим у врту испод ораха, да зурим у јасно и дубоко звездано небо, те да слушам зрикање зрикаваца и дозивање сова кукувија:

 Кукувијууу! кукувијууу! кукувијууу!

Некада им и ја одговарам: кукувијууу! кукувијууу! кукувијууу!

Сове кукувије уопште нису злогуке птице – како то неосвешћени људи умишљају – већ – напротив! – миле, драге и мудре, попут гавранова!

(Овде су у мом врту, још пролетос, свиле гнезда, и гле! сада подижу своје тиће.)

Волим све птице, и све ми оне, на свом немуштом језику, откривају неке овостране и оностране тајне.

03

Седим, у сумрак вечерњи, у свом врту и, зурим УПРЕМАСЕ у сам врх танковите јелике.

(Употребих праизворну србску реч УПРЕМАСЕ, уместо већ отрцаног и тврдог савременог израза: ПРЕКО ПУТА.)

Спрам пурпурног вечерњег неба, гле! лескају се, зрцале, титрају и светлуцају тиркизне кичице у самом овршју танковите јелике, и ја већ замишљам – а некада и видим! – како уоколо плешу мајушни плави вилењаци са мајушним и танушним вилама златних и сребрних власи.

Волим да маштам и сневам, јер тада ЈА ЈЕСАМ највише свој!

Или, како би посвећени србски песник рекао: ко не уме да снева и машта, нека се сели из нашег сокака!

04

Јуче је овуда, некако у сутон вечерњи,  пројурио силовит ветар чији су удари, на тренутке, бивали и сто педесет километара на час!

Кад је кренуо силан вихор, замолио сам Стрибора, да поштеди мој врт и све вртове уоколо.

Стрибор је добродушан и милосрдан.

Све ми је сачувао: орах у распону од двадесет метара, две моћне липе под мојим прозором, али и све ине вртове у селу, иако удари у пољима према Вршцу биваху тако силни, да су и бандере кидали!

Са Перуном и Стрибором вазда разговарам, као и са свим иним нашим боговима и богињама.

Разговарам овако како и с вама сада разговарам: просто и једноставно – из душе и срца.

Они су тако мили и драги, да вам ја то ни исказати не умем!

Најбоље је, ипак, да се сами у то уверите!

Све је просто и једноставно.

(У Великом Гају, 12. рујна 7526.)

 

 

 

(“Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека“)

 

СВЕТОСТ и СВЕТЛОСТ небеских Срба
ОПОМИЊЕ
и КРИК у души чистој,
светосавској, РАЂА.

 

Тако на Видовдан
ВЕРОМ видите што други не виде
видовчица ће само виђено ублажити
да не останемо у месту мртви
без тела и без душе
затечени силином зла
које нас је притисло.

 

СВЕТОСТ и СВЕТЛОСТ небеских Срба
ОПОМИЊЕ
и СУЗЕ у молитви Господњој
православној, САБИРА.

 

Тако на Видовдан
вода постаје жива
и има снагу Светога Духа
да умије свет од греха
… да не останемо у месту мртви
без тела и без душе
затечени силином зла
које нас је притисло.

 

СВЕТОСТ и СВЕТЛОСТ небеских Срба
ОПОМИЊЕ
и ХРАБРОСТ у човеку,
ако га има, УМНОЖАВА.

 

Тако на Видовдан
земља постаје Богородица, Мајка
и тече као крв косовских јунака
да подигне све духом пале
… да не останемо у месту мртви
без тела и без душе
затечени силином зла
које нас је притисло.

 

СВЕТОСТ и СВЕТЛОСТ небеских Срба
ОПОМИЊЕ
и ПЕСМУ у мирису тамјана
ПИШЕ капима крви Косовског завета

 

и тако чува србске векове,
ПРАВОСЛАВЉЕ,
од зла и силине света.

28.6.2017.

 

Ко с’ ово јутрос види на пољу,
ко с’ ово јутрос на пољу чује?
Не чух музику лепшу, и бољу…
К’о свемир сав да одјекује!

 

То косци косама Косовом косе,
и српску песму пољем проносе.
Гледа их сунце, иза косе,
и моме што дуге косе носе.

 

Кос птица, гласник бога Коса,
по коме се Косово зове,
весело скаче око откоса
и најављује дане нове,

 

дане српскога васкрсења,
јер Кос се опет на њих смилова,
због жртве нових поколења
и жртве њихових прадедова.

 

Све те светиње широм Косова,
све многобројне богомоље,
подизаше се увек изнова
да вишњег Бога одобровоље,

 

да их од самог Коса спасе,
јер му довољно крви даше,
толико крви од наше расе,
да свештеници сви посташе.

 

Сваки је косовски Србин свештеник,
што служи старе Богомоље,
приносећ’ веков’ма на жртвеник
све што има своје најбоље.

 

Он сав се живот моли и служи,
не само за Србе, већ за свет цели,
само да Косу сан продужи,
да нови ратови не би почели

 

и зато остаје кад је најтеже
и кад далеко свака је нада.
За Косово га дужност веже
и вера коју има и тада.

 

Ко ће то од нас, других, хтети…!?
То нису људи к’о ја и ти,
они су редом људи свети…
Грех је се с њима поредити!

 

Други су безбедни, док они доле,
страдају тешко, али трају
и Богу се за све нас моле…
Своје животе за Српство дају!

 

Што им је теже, јаче певају,
да све их боље чује нада,
а и да срећу подсећају
да је живела и ту некада.

 

Старе се песме свуда оре!
Певају деца, људи и жене,
док се небеса не отворе
и док се време не окрене

 

и чу Господ те оде њему
и одлучи да време мења,
да крај дође лошем свему
и да радост за поколења!

 

Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче

Једно једино “ево ти”

вреди више него десет

 “нека ти Бог помогне”.

 

 

Пазите на своје мисли;

оне су почетак поступака.

 

 

У центру себе имаш одговор;

Ти знаш ко си Ти и

Ти знаш шта желиш.

 

Лао Це је био велики филозоф, мислилац, едукатор и оснивач Тао – мисаоне школе у древној Кини. Његово право име није Лао Це, али из почасти су мудраца звали стари учитељ. Тачан датум рођења Лао Цеа је непознат. У предањима има пуно разлика о томе али научници стављају његов рођендан између 600 и 300 п.н.е. Лао Це-у се приписује писање „Тао Те Ђинг-а“– штива за Тао-школу, књигe Пута и Врлина. „Дао“, често се пише и као „Тао“ дословно значи „Пут“, „Велика бесконачност“ или „Тајна универзума“

 

 

 

Трачак светлости . . .

 Хи, јер то је био

Он

провукао се кроз пукотину брвнаре

и отсео на девојчиној коси

бојећи је златасто

 

 

Жена је за мене била, и остала, велика тајна.

Тако на почетку записах.

И не само тајна, жена је за мене била, и остала,  Божанство.

Жена је оличење Лепоте на Мајци Земљи.

Оваплоћење Лепоте у ПраВасељени.

Нема лепшег створа, нема лепшег бића, у свим световима, од жене!

Онај ко је рекао, да ће Лепота спасити свет, слутим и осећам, да је мислио на жену.

Мислио је на жену, зато што је и њега жена спасавала.

И мене је вазда, на путима мојим, жена спасавала.

Да није било жене (а имам на уму све оне жене које су ме увек спасавале), многа племенита дела, можда, никада не бих учинио!

Ово је Истина, а Истина је Бог.

Извод из Лиеских записа ,,О Лепоти над Лепотама,,

 

ГЛАВА 17. ПОВЕЋАВАЊЕ БРЗИНЕ УДАРЦА

Прво, потребно је да научите како се исправно удара. Након тога, брзина извођења удараца се повећава. Први пут покушајте да нанесете за 10 секунди 20 удараца. Онда за исто то време повечајте за 10 удараца више. После одређеног временског периода, када сте сазнали да је лако нанети 30 удараца за 10 секунди, додајте још 10 удараца и тако до тренутка, када се ваш нервни систем и мишићи тела не сломе — резултат ће престати да се повећава.

Значи, дошло је време је да укључите своје паранормалне способности — мислим на рад са етеричним телом. Сада оно мора да убрза свако ваше кретање. Како се то постиже, ја сам раније описао. Ничег компликованог нема. Када ваше етерично тело научи да повећа брзину кретања физичког тела, учврстите то у својој подсвести како би се процес одвијао аутоматски. Резултат се постиже свакодневним вежбањем и понављањем. Обично процес учења не траје више од 30 дана. Али, као по правилу, ратници се никада на достигнутом не заустављају. По њиховом мишљењу, процес усавршавања је бескрајан.

ГЛАВА 18.ИЗБАЦИВАЊЕ ЕНЕРГИЈЕ ПРИ НАНОШЕЊУ УДАРЦА

У древно аријевској борилачкој традицији ударци ка поротивнику се никада не примењују , као у боксу, у подручју главе, торза или по ногама. Сви они, као што је већ речено, примењују се само на најјугроженије тачке људског тела. Али, чак и такви, наизглед, опасни ударци се не примењује само тако, без улагања у њих жестоке енергије. Сваки наш ударац је испуњен снажним, агресивним токовима.

Створен је маштом у облику оштрог бодежа, ако је ударац директан или кружан, или у облику оштрице, ако је то ударац који сече. Поред тога, постоји још једно избацивање енергије.

У облику ударца бича, опуштено по екстремитетима непријатеља. Такви ударци, истовремено захвати и ударци, замењују у нашој борилачкој традицији оно што источњаци и присталице западног света зову блокадама. Ратник древне борилачке вештине у борби напада непријатеља, када он покушава да његов ударац блокира. Избачена рука или нога на блок одмах се пресецају, хватају и бранилац је тренутно изведен из равнотеже. Чему то води, јасно је. То је разлог зашто су сви покрети наше борилачке традиције максимално испуњени снагом.

О детаљима ћу говорити у наставку, током упознавања читалаца са кључним „карактеристикама“ нашег северног борилачког наслеђа.

превео: Душан Ми

Извор:фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње-

 

 

 

Старчеву пјесму
подигнутим ухом
ослушкује пас.

∞

На пластичном столу
велику лубеницу једу
ђеца и осе.

-књига- Путевима Славе-