Љубав је сила кажу иста као друге
Знам да није – није јер све друге
Значе реакцију тој акцији супротну
Ова сила кад је права, може само да

Заплови душу Ван времена и да је

Поведе у свет где срце мирно куца
Усклађено са срцем драге/драгога
Хеј, људи, погледајте моћи
У себи их носите
Страх је себе знам открити
Свима себе показати и све дати
Да страх је,
Ал кад ту границу пређете
Љубав праву и упознате
То Творац жели да осети кроз вас
И када осети Свет нови за то отвара
За вас, само за вас, за све вас

Творац воли видети
Колико се љубимо, колико
Се дајемо и за добитак не хајемо
Воли Творац воли све и
Жели да сви ми волимо све
Да – Једно смо у њему
Ал кроз све, он љубав
Два бића различита поздравља највише
Тада он отвара врата иза Извора животдајнога
Тамо негде иза свега свет постоји
Сасвим други, који он за љубав чудесну прави
Тамо иза, далеко, постоји Живот тек светла,

Што на све нас чека

Далеко иза свега!
Ал постоји!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Сва девојачка чежња и патња, сви вековни јади србске девојке, све наше забрањене, прогоњене, закопане и трагичне љубави сажете су, гле! у овом двостиху из једне, по мени, од најлепших и најтужнијих народних лирских песама:

Паун пасе, трава расте, гора зелени…

И гора се с листом саста, а ја немам с ким!

Случајно се, вечерас, а да не знам што, присетих овог двостиха – који ме вазда остављаше без даха – истовремено бивајући обхрван тугом и сетом из оностраних дубина девојачке – племените, устрептале и сањалачке – душе.

Тугом и сетом обрхрван… због ускраћених и забрањених љубави свим нашим чукун-бабама, пра-бабама, бабама, мајкама… које су морале да скривају, гуше и у срцу своме убијају своје најтананије, најчедније и најдивотније љубави.

Да скривају од својих најближих и најдражих, да скривају и од себе самих, јер свет овај одувек бејаше немилосрдан и  суров према свакој пречистој девојачкој љубави.

Колико је само дивотних девојачких љубави, колико је само  даровитих и мудрих србских девојака угушено, убијено и сахрањено у тамној, леденој и предугој Ноћи Сварога!

(Велики Гај, у кишовито и сетно вече, 3. рујна 7526.)

У давна времена,
Краљ је могао бити
Само онај најспособнији
У витешким такмичењима,
Најхрабрији у војним походима,
И Роду своме најоданији.

 

Тако сам и ја Краљ постао,
Моја судбина је тада запечаћена,
– да браним Род и земљу
На бојноме пољу.

 

Доћи ће дан,
Када ћеш и ти,
Стојати у холу моје Тврђаве,
Тада ћу те именовати
За витеза.

 

Стани уз мене,
Немој више да се плашиш,
Имај вере у мене!
Ниси више сам.

 

Окупљени тада,
Бићемо за столом,
Mоји Витезови и ја,
Заклети на верност,
Повратићемо земљу нашу!

 

Србски мачеви
Поново ће заблистати!

 

И ако ваш Краљ падне –
Немојте стати.
Јер праведни и часни,
Опет ће се родити
У Роду и Племену

1.коледара, 7523. године по старом србском календару

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

-Богијева шајкача на слици-

 

Боравим у србском селу (Велики Гај) на самој рубежи илити граници, од Вршца удаљеном двадесет, а од Тамиш-града, односно  Темишвара, педесет километара.

Село у којем боравим бејаше србско и пре двадесет столећа, уистини, бејаше србско одувек!

Срби су најстарији житељи свеколиког Баната, Србског Баната, од Дунава и Тисе, па све до Арада и Црвене горе илити Карпата.

Били су прослављени ратници, поуздани граничари.

Граничари на Дунаву и другим рекама зваху се шајкашима, будући да су возили бродице, мале и лагане бродове који се зову шајке.

Шајкаши су препознатљиви по шајкачама, сукненим капама што прекривају уши, а које су им зими чувале главу када Дунавом брише ледена устока, односно кошава.

Шајкача није настала у Шумадији, како то успавани и необавештени мисле, већ управо овде, међу банатским Србима-шајкашима.

Шајкача је прешла у Шумадију тек средином деветнаестог века, када су је србски ратници из Шумадије, који бејаху притекли у помоћ банатској браћи за време Велике буне (1848.), по повратку из Баната понели са собом у родни крај.

Видевши шајкачу међу србским ратницима-повратницима иза Велике буне у Угарској – а схвативши да таква капа најбоље штити и чува главу, јер је једноставна, топла и практична – неки високи официри из Владе Кнежевине Србије одлуче да је уведу у србску војску као саставни део униформе.

Званичан назив васцелог Баната јесте Србски Банат, као што је и званичан назив целе Јужне Угарске – Србско Војводство илити Србска Војводина.

Сви они који другачије пишу и приповедају – а то су германофили, аустрофили, угрофили, кроатофили и усташофили – јесу најобичнији преваранти и лажови.

Њима ништа не верујте!

 

 

(У Великом Гају, 3. рујна 7526.)

„Дај да ти приђем
Хроми вуче

 

Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе

 

Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво

 

И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак

 

Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче“

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Не испољава се родољубље само на бојном пољу, како то обично неосвешћени људи мисле, већ свуда и свагда.

Родољубље је поглед на свет, поетика живота и живљења, стварање и стваралаштво са узвишеним смислом.

Родољубље је и када радосна србска мајка пева својој деци успаванке, када им казује најлепше србске речи, речи крилатице и речи соколнице, када им прича најлепше србске бајке и приче, када им препричава митове и легенде о знаменитим Србима и светим србским ратницима.

Родољубље се живи, родољубље се дише, родољубље се снева и пева!

Слепи србски песник Филип Вишњић учинио је више за буђење и освешћивање Србства, него многи устаници и прослављени ратници.

Његова поезија, коју неправедно зовемо народном, улила је чудесну, животну и божанску, стваралачку и слободарску енергију у већ обамрло и зачамало србско биће.

Да није било Филипа Вишњића, не би ни Вожда Карађорђа било!

Нема србског песника који се није жртвовао за Србство, за Род и Родину, за најузвишеније србске идеје и идеале.

Најпре су песници сневали и певали о Србству и Слободи, да би се тек потом појавили устаници и ратници који су знали и смели ту чудесну покретачку и стваралачку енергију да усмере ка остварењу песничких снова и визија.

Зато је Вожд Карађорђе на збору пред свим војводама ускликнуо оно што и дан-дањи одзвања Васељеном:

Коjекуде, војводе и устаници! Чујте ме: сваки ми је песник и писмен човек по свему раван вама, мојим војводама, и, зато их чувајте!

Јер, Карађорђе није, како то злонамерници и пакосници из бечке и берлинске школе приповедају, био прост и неписмен сељак, већ бејаше бистар, мудар и образован ратник и витез.

Бејаше одважан војсковођа, врстан стратег и неустрашив јуришник у свим биткама.

И данас се, на свим војним академијама диљем света, проучава његов највећи војнички и ратнички подвиг – ослобађање Београда.

Са двадесет тисућа србских устаника, Карађорђе је освојио највећу и најтврђу турску тврђаву у Европи коју је бранило преко педесет тисућа турских војника.

Пре напада на Београд, Карађорђе је данима у самоћи, као мудар стратег и војсковођа,  испитивао, изучавао и студирао све до танчина.

Београд је освојен са најмањим србским жртвама!

Чувши за тај Карађорђев подвиг, Наполеон је узвикнуо:

Овај је већи од мене!

Није случајно Његош испевао онако надахнуту и дивотну Посвету Вожду Карађорђу у Горском вијенцу.

Та Посвета у стиху јесте једна од најлепших и најузвишенијих икада испеваних песама (ода) једном србском Ратнику и Витезу!

Песник и ратник не могу један без другог, јер су судбински тако дубоко и овострано и онострано повезани.

Они су често једно биће и једно суштаство!

(У Великом Гају, 3. рујна илити гроздобера 7526.)

слика- Лола Аџић-

Размишљам о Легињи

У Тијанији испод Орлове планине
На благој Ватри и Молитви
У златном котлићу умешане с медом
Кува врло ретке лековите травке
Mудрица Легиња наша безвремена маjчица

 

Јаке траве оком и шаком миловане

Срцем умољене потом убране

Даће мишицу јаку уморном јунаку

Вратиће младост мудрацу и радост

Тајновити еликсир – Сурица

 

Али пази на савете Мансанмане јуначе
Које ти беседи Легиња среброкоса мајчица
Попиј једну или две чашице
Вратиће ти снагу и младост у лице
Али не и трећу уништио би срећу
И постао сметена скитница лудица

 

 

ДАО НЕ ЧИНИ НИШТА У БЕСКРАЈУ,

А ИПАК СВЕ СТВАРИ ПРИВЕДЕ КРАЈУ.

ЕХ, ДА ПРИНЧЕВИ И КРАЉЕВИ ЗНАЈУ

НА КОЈИ НАЧИН ДА ГА САЧУВАЈУ

СВЕ БИ СЕ СТВАРИ ИОНАКО

У ОБЛИК САМЕ ДОВЕЛЕ ЛАКО.

ЛЕПОТА ОБЛИКА УКРАСИ СВЕТ,

АЛ’ СОБОМ НОСИ ЖЕЉА СИЈАСЕТ.

УЧИНИТИ ВАЉА ДА ЖЕЉЕ УМИНУ,

У НЕИСКАЗАНЕ ЧИСТОТЕ ЧИНУ.

ЧИСТОТА ТА НЕИСКАЗАНА,

СВЕ ЧЕЖЊЕ И ЖЕЉЕ ПУСТЕ СЛАМА.

СТАЊЕ БЕЗ ЖЕЉА ДОНОСИ МИР,

И САМ ОД СЕБЕ СЕ ИСПРАВЉА СВЕМИР.

Од позива до позива, чекања и стрепње
Дан година, глас са друге стране
Леге Химавата Сурицу ми служе
У заносу прву пијем због окрепе
Зар толико може у грд’ма да стане
Да се трени свети у бескрај одуже

 

Јарило ми сред зенита стане
Како гласи васељеном стигну
Лего небеснице Рајске заштитнице
Другу ћемо поделити истек да престане
Грозну старост изагнамо, звезде да се дигну
Милују ме као вали, речи жене љубавнице

 

Љубо моја верна, Нава чека иза круголета
Дотле Нектар с усана да пијем
Пој славуја уши да ми пуни
Срећо већа од свих срећа света
Само с тобом срећу бих да снијем
Пољубцем се на верност закуни

02.09.2017 у 23,20 часова