Дивота сушта!

Много тога нам је

Дато у овој пјесми…,

Писано срцем

Ратника – заповједника,

 

Одапета без околишања,

Сигурно и самоувјерено

И не маши…!

 

Мени Владанове пјесме

Су често спој неспојивог,..

Ево и сада, такав осјећај!

 

Читајући га,… ја добијем

Онај дјетињи напад смјеха,

Осмјеха од ува до ува!

 

Чак и када је наизглед строг,

Он је мајчински топао,

Врцав и надасве весео…

 

Весео? Неко би можда додао,

Не знам,

Али ја га тако доживљавам…!

 

Путовао сам веома дуго и веома далеко,

кроз многе своје животне токове,

 кроз сазвежђа и звездана јата,

 кроз овостране и оностране светове,

да бих, најзад, стигао

до твојега срца,

 невесто моја –  

љубави моја!

И тек у твојему срцу,

љубави свих љубави мојих,

 видех и препознах себе

онаквог какав бејах био

 на самоме почетку

 свих почетака наших,

 о, ти,

радости и милино моја,

 рођена на самом

Извору Љубави!

 

 

Ако издаш
свој род,
и своје племе;
ако издаш
своје претке,
и своје потомке;
оне што су
већ дошли,
и оне
долазеће;
ако издаш
име и језик,
славу предака,
и веру отаца;
ако издаш
оца и мајку,
брата и сестру,
животног друга
и децу своју –
рођену,
и ону
која још
рођена нису;
и, на концу,
ако издаш,
и продаш,
душу своју,
како ћеш онда –
реци ми! –
сутра
изићи
пред Живога
Бога!?

И шта ћеш
имати да речеш,
у одбрану своју,
кад будеш стајао,
лицем својим
спрам Лица

Онога,
Који је,
с разлогом,
управо теби,
поверио на чување
све оно
што си ти –
Србине,
роде мој!
већ
давно –
о, тако давно! –
издао!?

 

 

О, Песниче…

зар нисмо дошли на овај свет

да се у сред његове таме

присетимо Лепоте и живимо је

дајући је несебично као Светлост

себи и свима с којима јесмо.

 Патња и бол су неминовни,

ал ми и нисмо ни дошли

на годишњи одмор баш овде

у овом одсудном часу,

но да се уради посао

којег смо се прихватили

јер смо ВедСрби и ВедСрбкиње.

Мила Душо

 

Њиме се може представити читав дом, а сама реч за пребивалиште људи коју употребљавају Јужни Словени произилази управо из корена *kǫt. Овај део куће представља границу између познате унутрашњости и непознатог, које се налази споља. Тиме сам угао бива у стању неодређености као граничник између знаног и незнаног.

Слично прагу, међи или раскршћу. Управо зато ће у куту бити вршени разноврсни ритуали. Превасходно они који се тичу граничних обреда у животу појединца, зато се дете полагало у углове, млада би их чашћавала по уласку у нови дом, док би мртви били полагани с главом према углу. У њима би се полагали и сви ритуални предмети кориштени током године, попут врбе којом се шибало или последњег снопа. Такав кут у коме су вршени сви главни ритуали међу Источним Словенима носио је назив предњи, свети односно красни угао, а поред њега ту су и угао са пећи, женски или задњи и угао код врата.

Међутим угао је уједно и тачка која је најудањенија од центра куће, а будући границом њега ће походити и различита бића граничног простора, попут кућног духа – домовоја. Исто тако у куту ће бити настањена и змија чуваркућа која отелотворује претке. Ова повезаност предака са домом који су настањивали увиђа се приликом задушница и других презника посвећених прецима у којима се они чашћавају посредством углова.
Текст: Душан Божић

Литература:
Татьяна А. Агапкина – „Угол“, „Славянские древности“, том V, Международные отношения, Москва, 2012

Фотографија: Красный Угол

Извор: фејсбук страница –Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(САМО ЗА ПЛЕМСТВО БЕЛОГ СРБСТВА)

 

 

Живот је вечно учење, образовање, оплемењивање и уздизање.

Твој живот има смисла само онда кад се без престанка образујеш, изграђујеш и оплемењујеш, кад си сваког следећег тренутка бољи но што си био минулих тренутака.

Ако се не образујеш, ако не радиш на себи, ако не изграђујеш и развијаш себе у личност, онда си се узалуд родио као човек.

Свет је пун и препун непросвећених, необразованих, неосвешћених и глупих људи који слушају некакво смеће од музике, који гледају некакве ријалитије, парове и сапунице холивудских, шпанских и турских корисних идиота, који се диве глупостима и простаклуку бесловесне руље и светине, али, ти мораш да изградиш и развијеш себе у личност, у господина, у племића, у витеза, и, још мораш да се уздигнеш и узнесеш понад ове жабокречине и мочваре света, да би могао, у даном часу, да се сретнеш са својим боговима и богињама, са својим звезданим прецима и потомцима, са Оцем и Мајком у Светлости Пречистој, те да залужиш Вечан Живот у Вечности.

Ако у твом окружењу и на твом путу не сретнеш никога ко је мудрији од тебе или макар раван теби, немој да се дружиш ни са простацима, већ се усамљен крећи попут носорога или степског вука, и, ако треба, умри у самоћи, но, нипошто немој да се дружиш са бесловесном руљом и светом, јер ће твој живот тада изгубити сваки смисао, и скончаћеш у каљузи света као последња псина луталица.

 

 

 

(Негде у пољима банатским, 2. рујна илити гроздобера 7526.)

Два су пута човековог давања –
Први води преко срца други преко клинца
О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Благо оном који чистим срцем даје
Јер свој тврди тунел ка Вишњем
Све више смера и дуби и шири
И сваки пут више угледава и открива
Светло унутарње царство Свевида

 

О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Срцем ако дајеш срцем ти се враћа
Обогаћено – умилно и испуњавајуће
Из света Давања света нашег суштаства
Ако дајеш тврдосрцо – преко клинца
Враћа ти се назубљен и изгужван добитак
Баш онако како си мислио и дао
Огледало своје нико варати не може

 

Пази како мислиш и дајеш! О човече!
Ако срцем не дајеш немој ни давати!
Срцем дано у Дужицу се уписује
Затамњено око светлост избељује
Срцем дано у Дужицу се уписује
У тамној ноћи душе лампу упаљује
Срцем дано у Дужицу се уписује
И твоје СрцеВатра отвориће свака врата

 

Родноверје није примитиван повратак у прошлост, то jе наставак светлих времена у коjим су живели наши преци. То је наставак велике и заборављене културе. То је повратак нашим хиперборејским и аријевским коренима. Родноверје је очување традиције и њено преношење потомцима. Родноверје није клањање идолима, као што многи мисле. Родноверје је поштовање и разумевање сила природе, које нас окружују, као што су окруживале наше претке. То је наше јединство са природом, са спознајом да ми нисмо ни господари природе нити смо врхунац стварања како нас уче пустињске религије и теорија еволуције, већ смо део вечног царства природе. Родноверје је поштовање наших корена, Рода, Богова, предака, земље, родитеља, другарства, супружника…

Родноверју нису потребни закони библије, курана и талмуда, као у јудаизму, хришћанству и исламу. Родновер живи и поступа по савести а не како уче семитске религије. Нису нам потребни хладни, камени храмови за поклоњење Боговима.

Природа је наш храм, шума наш олтар, свод су му небеса.

Ми не морамо да верујемо у Богове, јер знамо да постоје. Не молимо и не тражимо опроштај од наших Богова, не клечимо пред њима, већ их славимо. Они нас не сматрају робовима, као у хришћанству. Богови су преци наших предака. Тако да, ми Срби нисмо робови, већ смо деца Богова.