1. И видех ја Оца Небеског и говорио сам са њим. И рече Он: сине мој, погледај, ми смо у Храму Небеском, у самом његовом центру, где се све ствара и све постоји.
2. И видех ја одређени простор, који се разликовао од свих простора по томе што је имао истовремено и спољашну и унутрашњу динамику свих честица. И то је било видљиво, иако су брзинске карактеристике честица биле различите, а честице – ја их тако називам – кретале су се у одређеном простору једном брзином, а у другом општем простору другом брзином. Унутар честица вршило се кретање информације и брзина је била друкчија. Чим сам погледао унутрашњост честице – брзинске карактеристике честице и информације унутар ње су се подудариле и одмах се догодило оно што сам ја мишљу унео на нивоу информације.Таква подударања брзинскх карактеристика догађала су се када се светлост подударала са погледом Творца или када би Он унео информацију, што је идентично. Даље је та честица расла и премештала се у простор, у Свет физички, и тамо се реализовао догађај или нека информација макронивоа или микронивоа, зависно од тога шта је било потребно створити или урадити.
3. Погледао сам Оца и Отац рече: сине мој, ми говоримо о небу где постоје звезде, где постоји поларност, негатвни и позитивни правци. Концентрација на одређене секторе неба доводи до обнављања конкретног објекта информације, ма где се он налазио и омогућује веома велику брзину, тренутну брзину стварања и ширења информације, мaтерије, реалности. Што се тиче места одређеног простора који ти је био показан испричаћу ти о томе детаљније.
4. – Сине мој, видиш ли Храм Небески ?

– Да, Оче.

– Да ли ме видиш и разговараш са мном ?

– Да, Оче.

– Ти осмишљаваш и разумеш знања које ја дајем и тачно их преносиш да би науучио људе.

– Да, Оче.

– Ти осмишљаваш и прихваташ све реално у том правцу, као и у другим. Ти учиш, као и сваки човек; као и свако ти се трудиш да схватиш суштину виђеног и да усвојиш правилно основу пута и усмерења. Ја прихватам све одједном и одмах све знам, све утемељујем и стварам према конкретном објекту или објектима како макронивоа, тако и микронивоа.

5. Надаље ја ћу ти испричати о небу и о пространству, које си ти видео и прихавтио.

И дао је Отац време за размишљање.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

И био сам ја са Оцем, и видео сам веома интересантно одређен и стваран простор у простору.

И говорио је Отац: ти видиш Свет, био то Свет јединствен, или Свет унутрашњи или спољашњи. Свет је увек глобалан; и у човеку, и у ћелији, и у цвету. Прихватај Свет увек као велики, у Свету гради и стварај, и прихвати Свет као Свет од мене и Свет мој. Свет у коме ти живиш, као и сваки човек, размишљајући о стабилности и развоју у њему и о месту сусрета са мном. То је Свет, Свет твој, као и свакога ко је у Свету.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

 

Сам улазим у предворје
поцрвенео ми поглед
у дуплом сам сну

У срцу се љубимо
док нежно грлим крила њена и
сваки свилени конац на њима

Сањам…

У сну ме гледну
са очима прве магле

Нећу се будити!

Крила се цепају на пола
срце јаче лупа док
гласом ме милује
и сваком нотом љуби ме

Волим је

Светлосни прах пада
са очију њених на моје усне

Време нас опомиње
куц
куц – куц
све је брже срце

Црвени
у преткоморама
луди од чежње
скривамо се од часова
што нас јуре

Сам у предворју
чекам је

Равна линија
Нема ме
Нема је

Сан у сну нестаје
Зором заплачем
Волим је сваком сузом

 

 

ВЕЛИКИ ДАО ЈЕ НАДОШАО,

У МАГНОВЕЊУ ЈЕ И ТУ И ТАМО.

СВЕ СТВАРИ ДУГУЈУ ЖИВОТ ЊЕМУ,

А ОН ИМ ЈЕ ОПЕТ НА РАСПОЛОЖЕЊУ.

ОН ДОВЕДЕ ДЕЛО ДО КРАЈА,

АЛИ ГА ИПАК НЕ ПРИСВАЈА.

ОН ОДЕВА И ХРАНИ СВЕ СТВАРИ

А ИПАК ЊИМА НЕ ГОСПОДАРИ.

УПРАВО СТОГА ШТО ЈЕ БЕЗ ГЛАСА,

ИЗГЛЕДА СИТАН И МАЛЕНА СТАСА/

 

 

Нека свако од нас пронађе властити пут, и нека свако следи своју унутарњу звезду.

Нека свако од нас води свети рат са самим собом, и нека свако оствари своје најлепше снове.

Нека је свако од нас срећан, радостан и благословен, чак ако је и противник мој!

Путовао сам и путовао многим и најудаљенијим овостраним и оностраним световима, и свуда сам увек налазио себе, само у различитим обличјима, временима и стањима.

И нигде се не могах сакрити од себе, јер сам самога себе сустопице пратио, ма камо и куд год да пошао.

Могу бити Све и Свја, а могу не бити Нико и Ништа – то ми је сасвим свеједно, у овоме часу и на овоме месту, јер живот нема нити почетка нити свршетка.

 

 

(У Великом Гају, пред поноћ, 30/31. гумника 7526.)

Расула се љубав

Зар не видиш Сунце

Зар не видиш звијезде

Лепршају  свуда на дохват су руке

Спреми се Роде

На новом путу

Богови нас воде

Уткали  су стазе

Посули  их цвијећем

Напаћена  душа у љубав узлијеће

Васкрсава биће

У Свијетлост трепери

Спреми се Роде

И путеви су спремни

У очима ти небо вишње,
Усне попут набујалих вала.
Ех, да тај сам што ти санак чува,
Витез што брани те од зала.

 

Умилним гласом разбуди уснулу
Долину смрти што родина се зове.
Нек’ он вјесник буде наде
У боље дане Србинове.

 

Динарски стас, око струка појас,
Закићен шебојем, и другим цвијећем.
Поносит ход пољима родним,
А ручица њежна свија клас по клас.

 

Погледај ме, засјени,
Позови ме у краљевство твоје.
Отшкрини капије Ирија твога,
И буди ми оно што је само моје.

 

 

 

 

У Краљевим горама затече освајача
ноћ као ова.
Лелујало је биље првог мрака
као танушне крунице мака
и позивала туђинце сова
на мегдан са планинском помрчином.
Вукодлаци, утваре и слепи миши
почели су шуму да плаве
као што су одвајкада,
а пузавице и гомиле тешких клада
пред најездом су дизале уставе.

 

И у та времена незапамћена
за руке су се хватале гране
као и сада
и владао у гори мир истоветан,
пун злокобнога свтлуцања
као да негде прогорева метан.

 

Све је било исто. И – можда –
душа Царевога војсковође
била је као душа
словенскога неког праправожда,
и биће истоветна ноћ планинска
кад нов освајач
опет у коју туђу гору дође.

 

И ПУТОВАЊЕ ОД ХИЉАДУ МИЉА

ПОЧИЊЕ ПРВИМ КОРАКОМ.

БИТИ ИСКРЕНО ВОЉЕН ОД НЕКОГ,

ДАЈЕ НАМ СНАГУ.

НЕКОГА ИСКРЕНО ВОЛЕТИ,

С ДРУГЕ ПАК СТРАНЕ,

ДАЈЕ НАМ ХРАБРОСТ.

У ЦЕНТРУ СЕБЕ ИМАШ ОДГОВОР:

ТИ ЗНАШ КО СИ  ТИ И

ТИ ЗНАШ ШТА ЖЕЛИШ.

 

 

http://www.izreke-citati.com/lao-ce/

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Данас ми се, са висова Златара, јави Иван (Јушковић) Храст.

Ово што сада пишем, гле! биће и његова и моја онострана поетика.

Шта ће бити његово, а шта моје – не знам!

Просудите сами!

ТАЈНА ДУХОВНОСТ ДРЕВНЕ ШУМЕ

У сваком од нас, од почетка свих почетака, постоји духовна и онострана веза са праисконом древном шумом у којој до звезда бејаше израсло Дрво Живота.

Око Дрвета Живота, а преко корена, стабла, крошње, грана и лишћа бејасмо сви повезани и умрежени у једно биће и једно суштаство.

Знали смо сва знања, све тајне и све мудрости, знали смо их и живели.

Умели смо сами себе да лечимо, исцељујемо, васкрсавамо и изнова рађамо.

Стварали смо лепоту и љубав и сејали звездано семе живота по сазвежђима и звезданим јатима.

Око нас су се рађали све нови и нови светови, и отварала све нова и нова, како овострана тако и онострана пространства.

Живели смо животом белих богова и белих богиња.

Свако од нас, и дан-дањи, носи у свом срцу и свом суштаству пра-слику древне шуме, а у језгру наше душе обитава и светлосни, дејствени и звучни запис васељенске духовности рођене у древној праисконој шуми.

Древна шума и духовност древне шуме повезује нас са свим видљивим и невидљивим световима и васељенама, са свим  овостраним и оностраним сазвежђима и звезданим јатима.

Када уђемо у било коју шуму у овоме свету, када се својим бићем повежемо са унутарњим и невидљивим бићем шуме, тада откривамо у себи, у свом суштаству, ту древну шуму, у којој и данас обитава Дрво Живота, и у којој и дан-даљи живи један део нашега бића и суштаства.

Свака шума коју видимо и осећамо јесте пра-слика, јесте одсјај и одраз оностране и невидљиве древне шуме скривене у дубинама звезданих јата, израсле на почетку свих почетака око Звезданог Пупка Васељене.

(У Великом Гају, касног поподнева, 30. гумника 7526.)

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Мени је мој отац, горштак и прекаљени ратник са трима ранама из рата, говорио:

Или буди свој, или умри!

А онда је, увидевши да је био преоштар, пришао мени, помиловао по глави и, загледавши ми се у очи, уз осмех додао:

Ако ниси свој, свако ће ти лупати чврге и завртати уши.

А бићеш свој само онда ако си неустрашив и јак у срцу.

Не дозволи да те ико бије, ма колико био јачи од тебе, али ни ти немој никога да бијеш, сем кад се браниш.

02

Тукао сам се, као дете, много и често, поготову у школи.

Но, увек је то бивало у одбрани.

Никада никога нисам први нападао, никада никога нисам изазивао, али, кад би неко насрнуо на мене, кад би почео да ме вређа и псује поганим речима, био сам веома жесток, ма колико да је тај неко бивао крупнији и снажнији од мене.

Кући сам често долазио раскрвављен и поцепан, но, никада се никоме нисам пожалио, поготову не оцу.

Тајио сам боли и патњу у своме срцу, борио сам се са самим собом, и, чекао прилику кад ћу да вратим мило за драго онима који су ме тог дана истукли.

Уколико би они који ме нападају били много крупнији и јачи од мене, гађао сам их каменицама, циглама и свачим што ми до руку дође.

Некима сам и главе разбијао, те због тога бивао строго кажњаван у школи, од наставника, но, упркос свим казнама, никада нисам дзвољавао да ме ико бије.

После неког времена, када су дечаци из мојега окружења схватили да сам жесток и ратоборан, престали су да ме дирају и изазивају, чак су се трудили и да ми се приближе, те да ми вајни пријатељи постану.

Људи су по природи својој подмукли, погани и зли, али, када схвате, да сте ви вук, да сте ратник, да бијете и гризете жестоко у одбрани, тада се, подвијених репова, повлаче у своју љуштуру, престају више да вас изазивају и да се бију с вама.

03

Древни су знали:

Очеви васпитавају синове, а мајке кћери.

Тамо где мајке васпитавају синове, а очеви кћери, ту нема ни синова ни кћери!

Отац представља вертикалу, а мајка хоризонталу.

Деца су јака и неустрашива, усправна и часна по оцу, а осећајна, маштовита и милосрдна по мајци.

Од оца наслеђују знање, мудрост и част, а од мајке осећајност, љубав и душевну лепоту.

Када се приме све племените врлине, подједнако и од оца и од мајке, тада деца постају потпуне, самосвојне и самобитне личности.

То су, уистини, будући богови и богиње!

(Негде у банатским пољима, у рано јутро, 30. гумника 7526.)