Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?

 

 

И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

 

 

И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.

 

 

И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.

 

Сретнеш ли ме
Не мој застати
Пошаљи осмех
Да прати ме
Сетиш ли се
Не мој звати
Пошаљи мисао
Да облети ме
Ухвати ли те
Страх
Љутња
Милина непозвана
Тишина мелодична
Откуцаји
Обриса двеју душа
Које се сретоше
Једном
У долини
Сунца
У хладовини
Бреза
У речима
Једног песника
Исто тако
Чежњивог
Посусталог
Под светлости
Свећа
За душе писао
Није се уморио
Рука не задрхта
Само једна
Суза врела
На папир паде
Светлост нежна
Помилова јој
Чистоту
Доби сјај
Удаљених галаксија
Једном нађено
Не престаје
Само пут
Кроз векове

Круцијално обележје националног и етничког идентитета за сваког човека, бар у прошлости, била је његова одећа, односно ношња. Међутим, ношња није служила само за обележје националне или етничке припадности, већ је она, по строгој форми кројних облика одеће, слагању делова одеће, строгоформалној геометријској орнаментици, изузетно стилизованим везовима цветних мотива и устаљеним колоритом одабраних боја, служила и као обележје времена и простора у коме је стварана и ношена, представљала трагове културно-историјских специфичности у развоју једне националне или етничке скупине од момента њеног настанка.

Сваки део одеће, својом визуелном формом, геометријском орнаментиком, цветним мотивима, богатством суптилних и раскошних украса савршене израде и фино слагање боја, крије неку поруку о социјалном статусу жене или мушкарца, верску или националну припадност онога који га носи а често казује и о неким култуно-историјским чиниоцима кроз далека времена и на широким просторима.

Такав је случај и са деловима ношње Старих Срба из Русеничког Подгора.

На ношњи Старих Срба Русеничког Подгора ништа нема што је случајно или произвољно навезено од стране везиље. Чак и боје су се користиле у складу са одређеним обрасцима који су пратили старост, пол и социјални статус жене или мушкарца. Сваки вез има свој смисао и своје значење.

Везови Старих Срба су се груписали у две основне групе: „бајраке“ (не „барјаке“) којима се исказивала национална, верска и етичка припадност и

„шаре“ којима се исказивао социјални статус жене или мушкарца.

Неки везни мотиви су били обавезни за један одређени, кључни, истурени и видни део одеће и нису могли бити замењени другим везовима. Такав је случај са женским „коланчетом“ Старих Срба Русеничког Подгора.

Коланче је платнени појас чија је спољна површина извезена милиметарском перлицама („манистрима“ а по старом „монистрима“), тако да у потпуности покривају платнену површину појаса, а распоредом њихових боја се добија својеврсни мозаик са везовима познатим као „бајраци“ и „шаре“.

„Коланче“ је девојачки или „лазарички“ појас и носе га девојке до удаје. Оно што завређује пажњу јесте везни декор коланчета, где доминира осмокрака звезда са устаљеним колоритом од, претежно четири боје (црвена, плава, бела и жута), односно осмокраки крст као незаобилазни детаљ који су, на јединствен начин рукотвориле Српкиње Русеничког Подгора и, из генерације у генерацију, транспоновале овај везни образац у облику сложене геометријске фигуре, у науци познате као октограм.

Осмокрака звезда, као везни мотив се могла наћи и на другим деловима одеће, али на коланчету она је била неизоставна и незамењива, и у комбинацији са шестолисним цветом.

Зашто баш на коланчету? Да ли зато што је симбол звезде („северњаче“, односно „Polaris“) која је центар неба (Великог Кола, Кола Сварога)?

Неоспорно је да је у словенској митологији, па и митологији Старих Срба са простора Русеничког Подгора, осмокрака звезда била симбол Поларне звезде (северњаче), звезде која је, по њима, центар неба око које се окреће звездано небо, или како су га, у прошлости, они називали Коло Сварога. По том колу су они рачунали и време, односно имали свој календар. По овој митологији Бог Коледо је Словенима пренео науку о Великом Колу (Колу Сварога), и направио први календар (дар Коледа). Коледо је дао људима календар када је Поларна звезда (Купала) пресецала нулти меридијан. Након прорачунавања времена када се то догодило, добија се 6530. година пр.н.ере са осцилацијом од 30 година.

Присуство симбола Поларне звезде на коланчету Старих Срба упућује нас да корене, односно старост Старих Срба треба тражити у периоду око 6500. године пре Христа, односно пре око 8500. година, збирно са годинама после Христа.

 

 

Извод из текста Сање Бајић – Тајне старих Срба – девојачко коланче –

Извор- интернет страница „РАСЕН“

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Какви смо овде, такви ћемо бити и у оностраним световима.

Ако смо добри овде, тамо ћемо бити још бољи; ако смо лоши овде, тамо ћемо бити још гори.

Нигде ми нећемо бити бољи, ако, овде и сада, не чинимо ништа да будемо бољи.

Ово је време свеопште безвољности, млитавости и тромости.

Свуда се око нас, па и у ваздуху, осећа умна и духовна лењост, болесна равнодушност према свима и свему.

Људи су већ почели да мрзе саме себе, да се гаде самима себи.

Самомржња је најстрашнија мржња.

Ко мрзи самога себе, тај мрзи сам Живот и Творца Живота, као и сва сушта бића у свим световима.

Створитељева Љубав према нама превазилази све љубави, све мудрости и све тајне у Васељени.

У трену Стварања и Рађања, Ми смо даривани највећим и највишим Дарима Своритељевим: да се самоваскрсавамо и самопрепорађамо, да навек изнова стварамо и рађамо саме себе, да самима себи будемо Богови и Богиње, те да су нам заувек отворени сви видљиви и невидљиви Пролази ка Извору Живота и, надасве – Пут у  Вечан Живот!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Видљива је Надмоћ Белог Србства свуда и у свему.

Чега год се лате Бели Срби – бивају Надмоћни!

Надмоћни једнако у поезији, књижевности, музици, уметности, науци, спорту, војевању, ратовању…

Бело Србство је Надмоћно, Непобедиво и Неуништиво.

Бело Србство ће живети и кад сви други родови и све друге расе заувек нестану!

То знају паразити, знају гмазови, знају владари из сенке, знају све ине ниже расе људскога рода, те стога већ тисућлећима и еонима воде све врсте ратова за уништење Белога Србства – но, Бело Србство бива Неуништиво, јер је Надмоћно!

Ма колико год да се рептилским генетским инжењерингом произведе лажних срба – Бело Србство и даље остаје: Надмоћно и Неуништиво!

 

 

 

Немам роде, …     где да одем!

Нико ме не чека,  од рода мог!

Кућу у којој живех  сам увек звала ,..

 концетрациони логор,  број 19…

 

Мој отац …  најстарији син,

са траумом из  другог рата…

продаде сво наследство …

дедину земљу … најбоље њиве ..

буд-зашто…

 

 

А деда…Драгић  … испашто… 

 и би убијен у аустријском логору

смрти- Маутхаузен …  тако млад…

и остави … четворо  сирочића  и

бабу саму , ..младу удовицу….

 

А ти … мој полубрате од мајке,  мали Мићо!

Удави се у Ветерницу реку,  са само три године.

Рођена сам после тебе …и  

никад  те нисам упознала .. и ..

УВЕК СИ МИ НЕДОСТАЈАО

 

 

А ти,   моја полусестро  од оца,

тужна Нено, …

младу те уби из пиштоља

твој муж …  траума  из овог,

 последњег,  наметнутом нам рата!

Оста једно дете иза тебе…

 без оца и без мајке!

 

 

Толико ратова… толико трагедија,

 толико рањених срца и душа…

Бог би  заплакао… када би знао …

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Ево мојих најновијих увида из Акаше, па ви просудите сами.

Новак Ђоковић је расни Бели Србин.

Као расни, самосвесни и самобитни Бели Србин, он је на свом дејственом пољу НЕПОБЕДИВ.

НЕПОБЕДИВ је, наравно, сваки расни, самосвесни и самобитни Бели Србин на својему пољу стварања, дејствовања, играња и борења.

Зашто је НЕПОБЕДИВ сваки расни и самосвесни Бели Србин?

Зато што је тајинствено, овострано и онострано, повезан са Галактичким Језгром, са Ритмом Космоса и Васељене, са Извором Живота и Стварања, и зато што је за Њега – расног и самобитног Белог Србина – све што чини, дела и ствара –  космички плес – ЖИВИН ПЛЕС.

Али, АЛИ (ово АЛИ наглашавам), Новак је, будући расни и самосвесни Бели Србин – Србин Хиперборејац и Аријевац – био, уистини, велико „искушење“ и велики „изазов“ за све рептиле и паразите у свету, за тајне и мрачне владаре из сенке, као и за ине језуитско-ватиканске хибридне нације, нације вештачки и лабораторијски створене од белосветског олоша, смећа и отпада, те је морао, на овај или онај начин, да буде што пре, и заувек, макнут са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА.

Једна од најпотуљенијих раса људскога рода (а то су Англи, Брити, Енглези), раса најоданијих слугу рептила и паразита, добила је задатак, да, на све могуће и немогуће начине, макне Новака Ђоковића са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА по не знам све коју цену!

Против Новака је вођен и јавни и тајни рат.

Онај тајни рат, рат на свим невидљивим и оностраним пољима, јесте много потуљенији, прљавији и, наравно, опаснији.

Новака су рептилски душмани једноствано присили, приморали и, буквално, уценили, да мора да сиђе са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА – но, не да сиђе дично и достојно Белог Србина, већ да глуми пораз за поразом, да буде исмејан, понижен и повређен до краја.

Много пре тога, схвативши које се све најпрљавије игре воде око њега а против њега, Новак је намеравао, да достојно и часно Белог Србина Аријевца, изиђе пред медије и камере и објави, како је из неких виших разлога одлучио – будући да је доказао како је НЕПОБЕДИВ – да заувек напусти БЕЛИ СПОРТ, те да се посвети духовном развоју, како властитом тако и своје породице.

Али (опет АЛИ), то му није дозвољено, чак му је и запрећено!

Јер би, у том случају, Новак био победник, ликовао би и тријумфовао достојно Белог Србина, а ОНИ би (ОНИ: паразити, рептили и све ине рептилске и паразитске нације) били поражена и губитничка страна.

Све оно што се после тога одвијало пред нашим очима, бејаше само ПРЕДСТАВА-ФАРСА за „луду ђецу“, за неосвешћену и бесловесну светину и руљу, за јавност чији је ум и дух давно поробљен.

Да закључимо: НОВАК ЈЕ НЕПОБЕДИВ, али је морао да глуми све оне поразе, зато што су били уцењени и он и свеколика његова породица!

Ја писах што видех и сазнах од својих тајних и оностраних обавештајаца преко Акаше, а ви просудите сами!

 

Док облаци лутају изнад мене,

тражећи свој пут,

моја срце мирно снева,

желећи ведрину и лепоту,

духа свог.

 

 

 

Међу зеленим ливадама

где лаган ветар са природом се игра,

спокојан седим  и у мислима тражим

свој пут.

 

 

 

Пут наде и воље где сунце вечно сија,

а шума скровиште да ми буде,

где је нада вечна, а љубав се дели на све људе.

 

 

 

Јутра која су вечно лепа, а биљка свака род,

мисли које се вечно деле,

а осмех сваки као највећи плод.

 

То је пут праведности и старе мудрости,

пут предака,

то је пут кући.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Посвећено свим оним Белим Србкињама које су толико пута, кроз еоне, спашавале и васкрсавале наш свеколики Звездани Род. Њима Слава и Част!)

 

 

Вилењак са звезданом лиром може да се роди (да се оваплоти, да се утелови, да се инкарнира) само у племену Белога Србства.

У иним племенима и иним родовима никада се не инкарнирају вилењаци са звезданом лиром.

Вилењаци са звезданом лиром јесу највиша и раса и каста плавих вилењака.

Они су повезани са звезданим и духовним бићима Трећег (Унутарњег) Неба.

Бело Србство је Сварогова Повезница унутар свеколиког људског-човечанског рода – како на Мидгарду тако и на иним земљама нама блиских или сродних звезданих јата – те се отуда ова раса и каста плавих вилењака инкарнира искључиво у Беломе Србству.

02

Вилењак са звезданом лиром није обичан песник, и, надасве – није само песник!

Он је изузетна и повлашћена каста, повлашћен род међу песницима.

Он је, превасходно, миљеник и благовесник Белих Богиња!

Да, миљеник и благовесник – илити гласоноша, гласник –  Белих Богиња, мада је, истовремено, и у великој милости Белих Богова.

Он пева о вечним љубавима и тајнама живота без почетка и свршетка, што му, кроз снове и визије, пројављују и откривају Беле Богиње.

Сваки вилењак са звезданом лиром има једну, само своју, Белу Богињу, чији је он вечити штићеник и миљеник.

Ту своју Белу Богињу, која њега води и штити, вилењак са звезданом лиром не сме никоме да открива.

То је Завет Молчања илити Тајна Тајна за сва времена, између суште-дотичне Беле Богиње и суштог-дотичног вилењака са звезданом лиром.

03

Будући да се вилењак са звезданом лиром не сналази у свету људи, да га људи не схватају и не прихватају, њему његова Бела Богиња проналази Белу Србкињу, која је или од вилинског рода или, пак, повезана са вилинским родом, да му буде животна сапутница и путеводитељица у свету људи.

Љубав која спаја, повезује и обједињује вилењака са звезданом лиром и његову путеводитељицу, његову драгану и животну сапутницу, некада бива толико снажна и моћна да их трајно и заувек споји, повеже и обједини – за сва времена, за све векове и еоне у свим овостраним и оностраним световима, како по хоризонтали тако и по вертикали, Вечног Присуства и Стварања.

(У Великом Гају, 26. жетвара 7526.)