Добар вам дан
Господо српски витезови,
Ви који храбро корачате
Кроз беспуће и таму
Неког новог света, нових институција.
И ви који добијате битке,
И ви који идете из пораза у пораз
Али не одустајете од крајњег циља…

 

 

 

Добар вам дан
Господо српски витезови
Који сте се расули на све стране
На разне фронтове и мегдане
Да свако под својим барјаком
Зарад своје науке
Приноси жртве, пролива крв и зној
Да би своју чету увео у строј…

 

 

 

Добар вам дан
Господо српски витезови
Као што је и овај,
Као што је и сваки други дан добар
За ратника са муњом у очима
И бакљом у грудима
Јер ви господо српски витезови
Живите међу људима…

Велики поздрав
Из родне Тијаније –
Где деца плачу у стиху
Где се преплићу појеви косова
Зрикаваца и чобаница
Где воде осмехе на лица наводе
Где роса зора и поветарци
Васкрсавају снене и заспале
Где се ватре са белутком пале
Где се људи танано шале
Где одјекује зов зове
Где ноћу хукћу сове
Где гракћу од сребра гаврани
И… замало да заборавим
најважније-
Где се уз кликтај
Других птица певачица
Пече чувена и лековита
Ра-кија т и ј а њ и ц а

 

-2013.година-

 

 

Ниси сама,
чујем те у даљинама,
зовем кроз мрежу речи
у таласима звука,
слушам птице кад запоје –
ниси сама
нас је двоје

Говорим речи
љубавне, заумне
и милујем лик твој у оку,
док расплићем плетенице –
ниси сама,
ниси сама

Зовем те
небо док сања,
месецу очи кад згасну и
сунце раскриљује недра
зовем те
кроз шаренило дуге
док други се љубе –
ниси сама

Знам!
Постојим
једино кад тебе има,
у тишини уха
зов ти чујем

Ниси сама –
нас је двоје
кад погледи се сретну
у јаркости свица
за тренутке среће
срце моје
у васељену полетеће

Зовем те, мило моје,
нас двоје,
уз мирисе цвећа
сва си моја срећа

За дах твој
душу ти поклањам
у вечност
док те сањам
само јастука
мирис да изнедриш
ниси сама –
нас је двоје,
око моје!

 

 

 

Никад више поточара,
где се коло запљускује
и где зрно стари камен потискује.
Ни амбара добра стара
где се жмуре ја играла.
Ни бунара, кофе старе
нит појила за наше краве.
Нема племње, где се сено, слама чува
нит ковчега, стајаћњега рува.
Нити порте огромне ко кућа
нити коша плетеног од прућа,
где сушисмо мумурузе, паприке, талуске
и нанизане колутове, наше старе крушке.
Нема петла, што за ноге кљуца
шарпланинца, што волех од срца.
Нит бежања куд те ноге носе,
кад учитељ на сокаку, појавио се.
Нема бућке, наћве нит вериге чађне,
нити софре домаћинске,
где смо јели када гости оду,
ми полако прихватисмо, црвену нам моду.
Све је сада пуста жеља стара,
ех да ми је, само Амбара.

 

  објављена графика је рад Јелене Томић

Недалеко од Смоленска, у горњим врховима реке Созвисоко, на планини  међу Храстовим дрвећем, стајао је Храм Сварога.

То је била четвороугаона структура,од исечених трупаца Светог дрвета богова Храста…

Само светилиште је било двоетажно,украшено  пирамидалним кровом – по крајевима ивица, у четири угла, мале пирамиде; ове златне куполе су биле симболи ватре приказани  у облику двоструке свастике. Унутра, на првом спрату је била библиотека.  На другом спрату, под куполом –   био је пет метара златни кип самога Сварога. На његовој глави био је златни шлем, на ком су стајали Орлови – Симбол неизбежне и снажне победе – његово тело прекривено  дамастом и златом.

На војном оклопу је стајао Куммир У десној руци је био тешки ,огромни дамаст мач.

 На сагнутој левој руци,  статуа.Сребрне прелепе лепотице са тракама златним и бисер украсима за главу – вез на руском платну –  она се осмехује и пружа  руке високо под куполу –  Крилатом духу Великога Рода. То је било оличење миле и прекрасне Русије.

Такав је био Храм до његовог последњег дана трагичних догађаја. Након нереда у Смоленску, плаћеници хришћанске војске, Кнеза Владимира, дошли су у Храм Сварога.

То је била војска од двадесет хиљада плаћеника по саставу углавном од Данаца, Швеђана , Пољака, Мораваца. На челу је био Војвода Путиата, који је знао, да цели комплекс штити  не више од триста витезова – али сваки витез је вредео као његових десет војника;  то му није сметало; видео их је у мањини и уздао  се у  своје добро наоружање.

Долазећи у Храм,  Путиата је затржзио од Жреца Волхова и Витеза  „чувара Бога“,  да отворе капије своје дрвене тврђаве. Али –  они су одговорили не!

Тада је Војвода решио да преузме Храм силом и наредио да се освоји светилиште. Замислите његово изненађење,  када је на зидовима Храма, видео не триста Витезова, како је замишљао, већ више од хиљаду.  Перје и заставе на борбеним куполама,… сијали су борбени шлемови – Путиата се спремио за рат-   да залије крвљу непослушне градове: Кијев, Полоцк, Смоленск, Новгорад  и друге градове, којима је већ био у посети Кнез Владимир. 

Покрену своју војску Војвода, полетеше стреле из Храма и свака од њих погоди циљ. Стотине мердевина су избачене на зидове Храма и на стотине војника је падало у дубоке јаме. И ни један заштитник Храма, није се померио, нити је трепнуо, пред великом војском Војводе Владимира. Тешки,  ован ударао је  у капије, летеле , врвеле стреле  и копља,  покушавајући  да задају смртоносни ударац Витезима на зидинама Храма. Али –   ти ударци, само  су додиривали њихове оклопе и мачеве од дамаста.

Секирама су разбијали шлемове нападача, коњи су падали од умора и терета, …војска је и даље настављала жесток напад и напредовала. Напад је трајао три дана. И нико није знао исход.

До вечери,  трећег дана, плаћенички нападачи су видели,  на зидовима Храма све саме Жреце и Волхове у чистим, белим одорама,  свечаним,  како држе  у рукама мачеве и секире –  тако исто и жене и деца – са оружјем у рукама.

Хришћани су се запањили оним што су видели; помислише да ови „безбожници“ иду у смрт,  као на свечани празник. А онда,  Путиата је обуставио напад и окренуо се Врховном Жрецу Сварога-Добросвету.

Он је предложио,  да му се дају сви Куммири из Храма, укључујући и све одоре Витеза, војне справе  и кип самог Сварога као и књиге, крунска златна свастика,  да би све бацио у огањ и запалио. Посебно је Војвода Владимир, затражио сребрну слику младе,  прекрасне лепе Русије, коју би прво злостављао тако што би уз певање хришћанских молитви, скинуо одоре са симболима Сунца и онда го и без заштите,  претопио би симбол Русије у нову хришћанску Русију.

За такву послушност и помагање,  Кнежевски Војвода, обећао је,  заштиту цркве и опрост за мртве хришћанске плаћенике и тако би спасили живот и добили слободу.

Тихо,  у тишини,  слушали су предлог Жреци и Витези; погледаше строго на непријатеља пред капијом.  Тада,  предложише хришћанима да дозволе,  да  обећају, да ће пустити да изађу из Храма жене и деца. Прихватио је услов Путиата; пустио је да изађу из Храма деца и трудне жене  – силазили су  лествицама и мердевинама низ зидове Храма. Када су деца и жене ушли  у дубоку Храстову шуму, отвориле су се капије и врата од Храма.

Жреци, Волхови и Витези,  су били у центру, опкољени хришћанима; ударили су непријатељи жестоко по њиховим непробојним оклопима и плавим штитовима; све је врвело од стрела, копља и мачева.

Жреци су певали химну Сварогу – победнику; направише војни-клин. На самом челу Витеза,  био је сам Добросвет. Брзином муње и светлости он је расекао редове хршћанске.

Вечерње сунце је зашло иза тамних облака;  чим је пала ноћ, одједном,  ненадано,  са свих седам страна, пламен је предводио главни пламен из Храма; почело је све да гори. Пламен је спалио  све околне куле које окружују тврђаву – Храм.

Загрмео је гром, муња је пала са неба,  појавио се јак ветар који  је распаљивао ватру и подизао је ка небесима. И при том страшном светлу, светлости запаљеног Храма у хришћанском кампу – киптела је жестока,  ужасна борба. Плаћеници од Кнеза, Данци, Швеђани, Пољаци Моравци – када су  видели такву природну, небеску катастрофу  били су ужаснути.

Многи су бацали оружје, бежали, одбијали наредбу њиховог команданта. Бежали су према шумама али њих су тамо  сачекали и напали медведи, вукови,  рисови, разбеснеле  животиње и ту им је био крај.

Битка је трајала целу ноћ – до јутра. До јутра хришћанска војска је престала да постоји.

Тада су, преживели заштитници Храма, превили и напојили рањене. На челу са Волховима и Добросветом, отишли су на рушевине Храма.

Исцрпљени и крвави војници заштитници Храма, ослањали су се на дамаст мачеве.

Скидали су шлемове и ишли на место, где је до недавно,  био величанствени Храм Сварога – Владара  Небеске Ватре.

Добросвет је пошао до огњишта – нису веровали својим очима – он је у задимљеном оклопу држао пажљиво у рукама,  прелепу Русију.

Видели су кип самога Сварога, нетакнути Куммир Бога Врховног. Жрец  Добросвет,  дубоко му се поклонио .и окренуо се запањеним и запрепашћеним војницима и Волховима и рекао:

„Погледајте браћо, овде је судбина миле нашем срцу Русије. Погледајте и запамтите вечно! И нека наша деца својој деци пренесу,  да су видели своје очеве,  .Витезе – борце;  деца нека причају својим унуцима; нека се преноси на хиљаде и хиљаде година. У пламену будућег времена, сам Сварог ће понети свету Русију –  штитити је и чувати је. Сварогов мач се додељује против тамних сила.

Победом светлих сила над тамним силама, Русија је ушла у доба праведности и правде – .Иде под заштитом Сварога и његове моћне руке. И када Врховни Жрец заврши говор, над рушевинама Храма, одјекну широм целог округа громко….

СЛАВА     СВАРОГУ!     СЛАВА!     СЛАВА!     СЛАВА!

После тога,  војници и Волхови, пажљиво су спустили Куммир на земљу,  скинули су своје оклопе и арматуре и кренули на пут.  Понели су кип чудом преживели  – прелепу Русију, Сакупивши све рањене, помажући им а све погинуле часне заштитнике Храма, предадоше  ватри.

Скољка свих људи, узимајући свете тајне књиге од Волхова,  напустила је земљу (кривицеј) -култ…отишли су сви на Север Европске Русије. Тамо су сакрили два кипа. Један исклесан од великог и моћног Храста припада Богу Сварогу. Поред њега је оружје зароњено у масло-уље.

Други,  умотан у крвав војни плашт,  у чекању свог часа – Сребрна са златним плетеницама статуа симбол непокорене и напредне Русије –  док она стоји на нашој земљи,  она штити руски народ – не постоје снаге које је могу уништити.

И сада,  као ехо тих далекох страшних догађаја на земљи, постоји веровање:

Једног дана,  када земља не буде више дисала, из ње,  ка Сунцу светлост ће доћи – сам Сварог.

Моћни Бог Огња – ватре!

И,  на своме длану,  изнад небеса,

Он ће подићи златнокосе Русе

Он ће бити на земљи,

Земљи руској и свих других земаља

Божанске правде!

Можете веровати или не у легенду  о  Храму Сварога.

адаптация былины © РОД „Гардарика“

 

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.

 

 

 

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Сутра је ДАН БОГА ВИДА.

Бог Вид јесте Бог Светлости, Бог Видела.

Веома моћан Бог у Белих Срба!

Он је Свевидећи Бог.

Зато су га и прозвали СвеВид, СвеТоВид.

Његово првобитно и основно име је ВИД.

Тек доцније је његовом основном имену придодато СВЕ и СВЕТО.

Колико је Бог Вид био омиљен у Белих Срба сведоче и дивотна лична имена, како мушка тако и женска: Вид, Виде, Видо, Видак, Видан, Видосав, Видоје, Видојко, Вида, Видана, Видосава, Видојка… као и заклетва, међу Белим Србима, кроз столећа и тисућлећа: ТАКО МИ ОЧИЊЕГ ВИДА!

Бог Вид враћа и невидећима (слепима) очињи вид.

По веровању наших Звезданих Предака, ко верује и прославља Бога Вида, њему ће се и вид очињи повратити.

БОГ ВИД НИЈЕ ОБИЧАН БОГ, ВЕЋ ЈЕ ОН ЈЕДАН ОД ТРОЈИЦЕ НАЈМОЋНИЈИХ БОГОВА: СВАРОГ, ВИД, ПЕРУН.

Бог Вид нема никакве везе са јудео-кршћанством.

Он је изнад свих земаљских вера и религија.

Бог Вид је НАШ ВЕДСРБСКИ БОГ, и Божански ПраОтац наших Отаца!

 

(У Великом Гају, уочи Дана Бога Вида, 7526.)

Мајко
Не плачи
Стегни груди
Нек плачу мало људи
Не кидај душе део
Не склањај лепоте вео
Мајко
Крива си
Пустила си децу своју
Свет да улепшају
Пламен упале
Кременом потпале
Мајко
Род твој од туге се искриви
Очи им упале од туђе невоље
Окајавају неке грехе
А нису њини
Ходају боси по месечини
Просе
За добробит свију
Просе
Од Сунца светлост
Од Звезда истрајност
Ваљају се у блату
Зарад туђих обећања
Зарад горких признања
Лажу мајко
Лажу
Деца наивна ти
Ниси их на то спремила
Завежљај твој за отпрем на пут
Беше загрљај
Погаче окрајак
Рука испуцала стиснута
Међу осуду их светле
Испратила
Међу кривду их подигнута чела Навикла
Мајко
Јеси ти претке молила
Путеве ружином росом полила
Јеси свима даровнице спремала
Мајко
Свет суров постаде
Твоју децу без земље
Хоће да прогласе
Да буду стадо под чобаном
Овца пред чопором сињих вукова
Зато си кичму савила
Себе забрадила у тамне мараме
Осуђујеш се
Поглед деца да не виде
Руке си повукла
Сумњаш да си им њиме чемер
Даровала
Ниси
Мајко
Ниси
Инатно деца твоја
Ходају
Иако су расута
Ал се не предају
Мајко
Буди поносна
Ова песма није пркосна
Ова песма није жалосна
Истина је другачија
Мајко
Са планине говор стиже
Неко ново племе ниче
Орден теби налик
Деца твоја увек
За век
Биће праведна
Ослободиће их
ИСТИНА
Остали нек се запитају
Чију су децу желели
Чији образ покушали
Да окаљају
Па нек просуде себи
Кад суде другима
Да ли ваљају

 

Долазим,  долазим на твоја поља снова

Да плетем трептаје твојих  трепавица

Да нижем осмехе  унутарњих усана

 зраком скривених пољубаца

 

 

 

 

Долазим,  долазим на бистрину 

 оностраних погледа

Да летим са  златним птицама

И плешем са  белим ветровима

 

 

 

 

 

Долазим,  долазим на врата твог срца

Да покуцам откуцајима свога

Да стојим пред прагом његовим

Да врата  се отворе и за мном

 можда заувек затворе

 

 

 

 

 

Долазим,  долазим по ноћној тмини

Светлост ме Месеца води

долазим са Зором што дозива дан

Огрнута прахом звезданим

 

 

 

 

 

Долазим,  долазим до места тајних

Где састанци наши чекају

из времена прастарих

и времена будућих

 

 

 

 

 

Долазим,  долазим теби

Да вратити бих се могла себи

И  поново теби кренути

путем од каменчића што праве

Мозаик  божанске љубави

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Моји богови

нису тамо негде,

далеко од мене,

већ они у срцу мојему обитавају.

С њима се будим у зору,

и с њима у позно доба ноћи

полазим на починак.

Када сневам,

и моји богови сневају уз мене;

када путујем и пловим

кроз далеке тајинствене светове,

кроз онострана сазвежђа

и звездана јата,

 тада путујем и пловим

у друштву својих богова –

као један од њих,

као онај ко је у свему

 једнак и раван њима.

Моји богови нису моји господари,

 већ они који у име Светлости,

Љубави и Истине,

без престанка, гле!

 нада мном бдију,

на свим путима мојим,

 с ову и с ону страну

Великог Стварања.