Наша народна здравица је велика истина о доброти нашега човека. Наш човек жели и благосиља житне године и проклиње ратове. Он је хтео — не хтео, морао ратовати и певати бојевите народне песме. Али је у његовој души увек најтоплије куцало било простосрдачне здравице за све људе света и за све народе под капом небеском.

Да се упита човек, откуда тако свеобухватна здравица у народу, коме су најчешће топовима наздрављали? У великој души и у племенитом срцу нашега народа, што се све измећу осталог огледа у народној здравици, о миру и љубави према свима народима света: „Нека љубав и мир завладају на истоку и на западу, на северу и на југу, те да би пушке заувек побацали, у коло се ухватили, шенлучили од весеља и добре људске срећице и пуцајући у облаке гађали рат међ’ очи. Тако нека буде довека –текст Прота Милан Д. Смиљанић (Извор .интернет страница-Антропологија и етнологија)

Здравица је обредно жртвовање пића из посуде његовим проливањем а затим испијањем, чија је сврха да обезбеди здравље и напредак људи. Овај обред је заступљен у свим битним животним догађајима као што су свадба, рођење, бабине, при почетку и завршетку сваког већег рада као и током празника. Уз здравицу изражавају се жеље, сажете и најчешће стиховане, у облику молитве упућене богу, у циљу да побуди његову самилост. Такође, у здравицама се приказују и сликовита предвиђања (,,…ракија жеженица, биће добра пшеница…“) а у списима хроничара Сакса Граматика је забележен обред гатања помоћу пића, где би жрец по нивоу пића које се налазило у рогу који је држао кумир предвиђао да ли ће година бити родна или не.
Поред горе наведених прилика, здравица се такође пије о сахрани и даћи али се не назива тако.
Текст: Милош Костић

Десанка Максимовић: Сељакова здравица

Домаћине, брате,
здраво нам буди!
Свега што желео,
Господ ти дао,
сунца и кише,
јела и пића,
а понајвише
унучића!

Чуваркућа ти
на крову расла,
свилене бубе ти
по дуду пале,
путнице пчеле
у ливади твојој
на дрво селе!

Јесен је сељаково
златно доба.
Пијмо у здравље
златне јесени,
пијмо у здравље
домаћина!

Од коклевке
па до гроба
мало богатих
берби има.

Збришимо, браћо,
с чела боре!
Домаћинове
снахе нас дворе.

Једном се само
браћо, живи,
једанпут у јесен
берба бере.
Пијмо у здравље
домаћина,
у здравље
синова му,
снахи и кћери!

 

 

Желим погледе 

бескрајне 

као цвркута птица

дуге

у зеленилу пролећа 

да дотакнеш ме уснама 

док топлину осећам

и шапат налик ћутању –

ни реч да не проговорим

Желим да не реметимо 

тишину 

док длановима клизиш ми по врату, 

преко рамена до линије груди, 

усне у пољупцу дугом

да осетим драж 

миловања неускраћених

Желим преплетене нам руке

твоје дотицање

удолине палца и кажипрста

лагано

и педаљ само ниже 

док осећам 

као пером ме дражиш

тихо, 

полако, 

удишем дуња првих мирисе

Дланова линије да откријеш 

сваку једнако да милујеш 

и линију груди пратиш 

а потом

испод их обухватиш  

да осећам додире све

нежне, 

тихе, 

најнежније

Кроз осмех благи, 

помало скривен,

на угловима влажним 

срећу да тражим

Једина, тиха, ноћ је близу

и дрвеће махне, 

пољупцима бескрајним,

док лахор једва да додирује власи,

иза уха мило проструји.

Шапућеш – ћути – док уснама дотичеш

незрело дете у жени,

и збуњену лепотом 

у наручју ме држиш

дах страсти ми се отима

док слушамо цвркутање 

тишине у нама

Заиграј ми звездано коло на небу

кад ме поново будеш срео,

до тада минути расту

и вео сат покрива цео

Ишчекујем за вечност 

загрљај анђеоски

топлину усана твојих,

испод липе мирис твој да удахнем

док тело дрхти од спајања

и туге брзог нам растајања

Лишћем да ме поново грејеш,

тихо шапућеш да сан нису

погледи дуги 

и миловање,

трен нека стоји у времену 

док љубав пупи

и најлепше боје ствара

као да је љубав

милована

наша једина

и права…

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

Лепота наших душа
и доброта наших мисли
спасавају свет.

 

 

Колико је лепоте
у нашим душама
и колико је доброте
у нашим мислима,

 

толико је и светлости
у свету.

19.06.2015.година

 

 

 

Милиони светлосних зрака од Творца

Сваки зрак је Мудрост од Мудрости

Сада созерцавам зрак Пут благослова

И повезујем са Свешћу  Духом  Душом

 

 

 

Пут благослова је кичма – вертикала

Којом тече чисто дејство врховне правде

Пут благослова је мирни пулс  – гласник

Што увек истинито говори о стању Духа

 

 

Тајим стваралачку незаинтересованост

Посматрам вредне и разнолике духове

Свака травка и свако дрво има свог чувара

И свако место планина река језеро водеан

 

 

Врати се снени човече својој суштини!

Љуби људе птице цвеће делфине соколе

Љуби пустињу прашуму камен и вихор

Љуби духове виле волхове свеце богове

Љуби Природу себе Творца и благосиљај!

Не буди странственик  на овој планети!!!

 

 

 

 

Тече живот, тече живот,

…дан по дан,

прође брзо, док удариш

длан о длан.

Живот траје цијелу вјечност,

…никад проћи,

болесноме, жалосноме,

…у самоћи.

Ој животе, препун среће,

вјечно трај,

ја не желим да ти икад

дође крај.

Дођи смрти, спаситељу,

склони гада,

црни живот пун несреће,

боли, јада,…

Живот славе и проклињу,

…како ко,

некоме је један пуно,

а некоме мало сто.

 

Расплела сам дуге косе
са хиљадама витица.
То је био тежак посао
који нисам могла привести крају
јер су се косе сплитале
са грањем дрвећа
док сам пролазила трчећи.

Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).

Али док сам ја спавала
они су отишли у рат…
И сада –
коме да пишем?.

А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица која се игра са Одјеком
на обали језера једног огледала.

Авај!
Сачувала сам своје детињство
опаљено од морских прича
само у својим рукама.

Да бих можда поново њих стигла
могла бих да трчим, трчим
брже од свог срца:
могла бих да појашем коња
да што мање времена изгубим.

Али ствар није у томе.
Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја
однела
јер облаци имају чудноват облик
иако зора није гранула.

А ја нисам унајмила посаду
јер су људи били пијани
и клецали су
и тукли се због једне речи,
због ситнице, ћутећи.
Видела сам њихове хитре покрете
на белој фасади
цркве.

Завија дух Душанов,
вије Космет,
Прешевска Долина хучи,
а Ниш, на климавој нози стоји,
још само, коју годину броји.
Црнило се над земљом завило.
Душане, твоје је само мало зрно,
од онога што је било.
Хучи Нишаво, Саво, Дрино,
Колубаро и Дунаве Београдски на води!
Поплави Србско знамење,
направи места, 
ту треба џамија да настане!
Кукај, кукавна мајко,
на време, пре времена,
док ти твоја сна’ була,
не остане бремена!
Теби Вуче, глас је промукао?
Јел ти то беше, на полумесец си завијао?! 
Окрени се Сунцу на изласку,
на колена, понизно и тихо завијај!
Запамти!
Ово је твој последњи вапај!