У једном царству, тамо у некаквој држави, живео цар и имао три сина, а сви му већ били одрасли. Деси се да њихову мајку изненада однесе зли чаробњак Кашчеј Бесмртни. Најстарији син заиска од оца благослов да иде да тражи мајку. Отац га благослови; он оде, и без икаква гласа нестаде. Средњи син је чекао, па и он затражи од оца благослов, оде и без трага и гласа нестаде. Најмлађи син, царевић Иван, рече оцу:
– Оче! Благослови и мене да и ја одем да тражим мајку.
Отац га не пусти, већ му рече:
– Браћа су ти нестала, а ако још и ти одеш, свиснућу од жалости.
– Не, оче, благословио ме или не – ја идем.
Отац га невољно благослови.
Царевић Иван оде да изабере коња за себе; на којег год је ставио руку, сваки се срушио; није могао себи да изабере коња, па оде градским путем покуњене главе.
Однекуд се створи старица и упита га:
– Што си, царевићу Иване, главу обесио?
– Одлази, старице, ако замахнем руком направићу кашу од тебе.
Старица заобиђе другом уличицом, па га опет сретне и вели:
– Здраво, царевићу Иване! Што си главу обесио?
А он помисли: „Зашто ли ме ова старица пита? Можда би ми могла помоћи“ – па јој вели:
– Ето, бако, не могу да нађем доброга коња за себе.
– Будало, мучпш се, а нећеш старицу да питаш! – рече му она. – Хајде са мном.
Одведе га до планине, па показа место:
– Овде копај!
Када царевић Иван ископа, угледа гвоздену плочу са дванаест брава. Он одмах поломи браве и врата се отворише, па сиђе под земљу. Тамо бејаше богатирски коњ, прикован са дванаест ланаца. А коњ, кад виде спрам себе јахача, поче да рже, копитима да удара, свих дванаест ланаца покида. Царевић Иван обуче богатирску опрему, заузда коња, оседла га черкеским седлом, даде старици новаца и рече:
– Збогом, старице, Бог те благословио!
Па узјаха коња и оде.
Дуго је јахао, док није дојахао до планине; планина преголема, стрма, на њу се никако не може попети. Ту подно планине срете своју браћу; поздравише се и кренуше заједно даље. Дођоше до до станица камена од стопедесет пуди*, а на камену натпис: Ко овај камен баци на врх планине, тај ће моћи и да се попне на њу. Старија браћа нису могла ни да подигну камен, а царевић Иван га једним замахом баци и на врх планине избаци. Одједном се на планини појавише лествице. Он остави коња, наточи из малог прста у чашу крви, даде браћи и рече:
– Ако у чаши крв поцрни, не челајте ме; то ће бити знак да сам умро.
Опрости се и оде. Кад се попео на планину, шта све није видео! Каквих је ту било шума, плодова, свакојаких птица!
Дуго је царевић Иван ишао док није стигао до једне велике куће. У њој је живела царска кћи коју је однео Кашчеј Бесмртни. Царевић Иван обиђе около, свуда ограда, а нигде врата не види. Царска кћи угледа човека, изађе на балкон па му довикну:
– Погледај, ту у огради има рупа, дотакни је малим прстом и врата ће се отворити.
Тако је и било. Царевић Иван уђе у кућу. Девојка га дочека, нахрани, напоји, и о њему се распита. Он јој исприча да је пошао да избави мајку од Кашчеја Бесмртнога. Девојка му на то рече:
– Тешко ћеш доћи до мајке, царевићу Иване! Он је бесмртан, убиће те. Он често долази код мене, ево, овде је његов мач од петстотина пуди, можеш ли га подићи? Ако можеш, иди!
Царевић Иван не само да подиже мач, већ га и увис баци па пође даље.
Дође до друге куће и већ је знао како да пронађе врата, уђе у кућу, а тамо беше његова мати. Загрлише се и заплакаше. Он и овде испроба своју снагу, баци у вис некакву куглу од хиљаду и по пуди. Када је дошло време да се врати Кашчеј Бесмртни, мајка га сакри. Само што га сакри, наједном Кашчеј Бесмртни уђе у кућу и рече:
– Уф, уф! Нити видим нити чујем руску кост, а руска кост ми је сама у дворац дошла! Ко је био код тебе? Да није син?
– Шта ти је, бог с` тобом! Летео си по Русији и надисао се рускога мириса па ти се причињава – одговори мајка царевића Ивана и поче да се улагује Кашчеју Бесмртноме разним речима:
– Где је твоја смрт, Кашчеју Бесмртни?
– Моја смрт – одговори Кашчеј – на том и том месту; тамо је храст, под храстом ковчежић, у ковчежићу зец, у зецу патка, у патки јаје, а у јајету је моја смрт.
Рече то Кашчек Бесмртни, забави се мало и опет одлете. Кад му би време, царевић Иван прими мајчин благослов и пође по смрт Кашчеја Бесмртнога. Ишао је дуго времена, није пио, није јео, није могао више да издржи од глади, па помисли: „Да ми је да пронађем нешто за јело!“ Кад ето ти вучића; он хтеде да га убије. Из вучије јазбине искочи вучица и рече:
– Немој да ми дираш младунче, бићу ти од користи.
– Нека ти буде!
Иван царевић пусти вучића, крену даље и угледа врану: „Е, сад ћу, ваљда“, – помисли – „нешто појести!“ Напуни пушку, хтеде да пуца, а врана му рече:
– Немој да ме дираш, бићу ти од користи!
Царевић Иван размисли и пусти врану. Ишао је даље, до мора је дошао и зауставио се на обали. Уто се из воде праћакну мала штука и испаде на обалу. Он је ухвати и онако гладан помисли: „Сад ћу је појести!“ Однекуд се створи велика штука па му рече:
– Не дирај, царевићу Иване, моје дете, ја ћу теби бити од користи!
Он пусти и малу штуку.
Како сад да пређе преко мора? Седео је на обали и мислио. Штука, као да је погодила његове мисли, пружи се преко мора. Царевић Иван пређе преко ње као по мосту и стиже до храста где је била смрт Кашчеја Бесмртног, нађе ковчежић, отвори га, а зец искочи и побеже. Како сад да ухвати зеца? Препаде се царевић Иван кад виде да му је зец побегао. Забрину се, али вук коме беше поштедео живот јурну за зецом, ухвати га и донесе царевићу Ивану. Он се обрадова, узе зеца, распори га и следи се: патка му прхну и одлете. Он запуца, али промаши!
Опет се забрину. Однекуд се ту створи врана с младунцима, полете за патком, ухвати патку и донесе царевићу Ивану. Царевић је распори, извади јаје и крену, а кад дође до мора, узе да јаје пере, али га испусти у воду. Како да га сад извади из мора? Дубина је огромна! Растужи се опет царевић Иван. Одједном се море заталаса и штука му донесе јаје, па се опет протегну преко мора. Царевић Иван пређе преко ње и упути се право мајци. Дође, поздрави се и она га опет сакри. Уто долети Кашчеј Бесмртни, омириса и рече:
– Уф, уф! Руску кост нити видим нити чујем, али овде Русијом заудара!
– Шта ти је, Кашчеју?
– Шта ти је, Кашчеју Бесмртни? Код мене нема никога – одговори мајка царевића Ивана.
Кашчеј јој рече:
– Нешто сам онемоћао!
То је било зато што је царевић Иван стиснуо јаје, од тога је Кашчеју Бесмртноме позлило. Најзад царевић Иван изађе, показа јаје и рече:
– Ево, Кашчеју Бесмртни, твоје смрти!
Овај паде на колена и рече:
– Немој да ме убијеш, царевићу Иване, живећемо у пријатељству, цео свет ће нам бити покоран.
Царевића Ивана не заведоше те речи, згњечи јаје, а Кашчеј Бесмртни издахну.
Царевић Иван и мајка узму све што им је било потребно и крену у родну земљу. Успут сврате по царску кћер код које је царевић Иван пре тога био и поведу је са собом. Наставише пут и стигоше до планине где су царевића Ивана чекала браћа. Девојка рече:
– Царевићу Иване! Врати се мојој кући: заборавила сам венчану хаљину, брилијантски прстен и саливене ципеле.
Он доведе мајку и царску кћер, са којом се беше пре договорио да се венчају, а браћа их прихватише, али узму лествице за спуштање, прережу их да се царевић Иван не могне спустити; мајци и девојци припрете грозно да ништа код куће не говоре о царевићу Ивану. Када су стигли у своје царство, отац се обрадује деци и жени, само је туговао много за сином Иваном.
А царевић Иван се врати у кућу своје невесте, узе венчану хаљину, брилијантски прстен и саливене ципеле, дође на планину и преметну прстен са руке на руку. Појави се дванаест добрих јунака који упиташе:
– Шта заповедате?
– Пренесите ме са ове планине.
Добри јунаци га одмах спустише. Царевић Иван стави прстен и они нестадоше. Тада се он упути у своје царство, дође у онај град где живе његов отац и браћа, заустави се код једне старице и упита је:
– Шта има ново, бако, у нашем царству?
– Па ето, дете моје, нашу царицу је био заробио Кашчеј Бесмртни; три сина су је тражила, два су је нашла и вратила се, а трећега, царевића Ивана, нема и не знају где је. Цар за њим тугује. А ови царевићи су са мајком довели и неку царску кћер, најстарији хоће њоме да се ожени, а она га шаље да јој најпре однекуд донесе венчани прстен, или да јој направи онакав какав она жели; кога год су питали, нико се још није нашао да га направи.
– Иди, бако, кажи цару да ћеш га ти начинити, а ја ћу ти помоћи – рече царевић Иван.
Старица се на брзу руку спреми, дође код цара и рече му:
– Ваше царско величанство! Ја ћу направити венчани прстен.
– Добро, баба, направи га. Биће нам веома драго – рече цар – али, ако га не направиш, оде ти глава.
Старица се уплаши, дође кући преклињући царевића Ивана да прави прстен, а он спава и не хаје, јер прстен је већ готов. Он се шали са старицом, а старица се сва тресе, плаче, грди га.
– Ти си се спасао – вели – а ја ћу, будала, главу изгубити.
Старица је плакала, плакала, па заспала.
Царевић Иван је устао рано ујутру и будио старицу:
– Устај, бако, и однеси прстен, али пази: за њега више од једног златника не узимај. Ако питају, ко је прстен начинио, реци: ја главом. Мене не спомињи!
Старица се обрадова, однесе прстен, а невести се прстен допаде:
– Такав сам – вели – хтела!
Она донесе старици пуну ћасу злата, али ова узе само један златник. Цар рече:
– Зашто си, бако, тако мало узела?
– Не треба ми више, ваше царско величанство! Ако ми после устреба ти ћеш ми дати.
Старица то рече и оде.
Не прође много времена, а пронесе се глас да невеста шаље младожењу по венчану хаљину, или да јој сашије онакву какву она хоће. Старица је и то урадила уз помоћ царевића Ивана и донела венчану хаљину. Затим је донела саливене ципеле, а увек је узимала само по један златник и говорила да је све то она сама направила.
Прочуло се ускоро да ће тога и тога дана код цара бити свадба. Царевић Иван нареди старици:
– Слушај, бако, кад поведу невесту на венчање, ти ми јави.
Старица му на време јави, а царевић Иван се брзо обуче у царску одећу и изађе:
– Ево, бако, ко сам ја!
Старица му се баци пред ноге:
– Опрости ми, баћушка, ја сам те грдила!
– Нека ти бог опрости!
Потом је дошао у цркву. Брат још није био стигао, па он стаде поред невесте. Тако се и венчаше и у дворац одвезоше. Успут их срете младожења, најстарији брат, па кад виде да невесту воде са царевићем Иваном, посрамљен се врати кући. Отац се обрадовао царевићу Ивану. Пошто је дознао за подлост браће, он их, кад су прославили, отера у прогонство, а царевића Ивана одреди за наследника.
*пуд – стара мера за тежину
ИЗВОР: divonija.blogspot.com/
