Зар бол само
речи без дна
остависмо
у подножју наде –
смисао
испод небеског свода

Зар туга и јад само
да тишина пада на нас
као из облака тмурног кад лије

Зар бесмисао да нас гони
као звериње у мраку
Док смисао лежи
у дубокој јами неизреченог

Зар нам голотиње треба
Нама, људима без неба
И зар нисмо у праху
Кад живота дах се прекине

У сумраку земље
остаћемо
као смртници са сном
о животу нам надгробном.

 

Кад се све руши око нас, кад нестаје један поредак заснован на врлини и доброти, кад мржња и зло влада људима и светом, тада нам не преостаје ништа друго, него да још силније, још снажније, још дубље верујемо у Љубав, Лепоту, Истину и Светлост.

Све ће ово нестати – и нека нестане, кад већ мора да нестане! – али наша Дела Љубави – верујем и знам! – остају да живе и после нас – ако не у овоме свету, а онда, зацело, у неким далеким, лепшим и дивотнијим световима с ону страну свих омаја, илузија и опсена.

Кад не бих веровао у безсмртност и вечност Љубави, Лепоте, Истине и Светлости, тада не бих имао ни један једини разлог да живим – не само да живим у овоме свету, већ у било којему свету!

У овоме свету, гле!

све је пролазно и трулежно,

 и зато свакога јутра,

после буђења,

 морам да се ухватим

 за нешто

што је много више

и веће

од овога света.

За нешто –

што је непролазно,

безсмртно

 и вечно!

Предивно, заиста Дивота сушта у овим Силницама које сте посветили Роду своме,
Дивни наш Родољубе!
Потребне су нам овакве ријечи, велика је снага у њима, све одише неком милином, чистотом, пуни ме божанском Љубави, Свељубави!
Моја Душа пјева уз ове ријечи, вратили сте ме у безбрижно дјетињство, тамо гдје је све могуће и гдје је та нула, та вјечност, права реалност, све је у њој, чисте божанске душе то знају, а мала дјеца осјећају тај извор, и живе том музиком, тим бојама, осјећају тај мирис!
Читајући опет сам чула музику, видјела боје, осјетила мирис дјетињства, пливала чистим извором…
Благодарим Божанствени пјесниче на овом времеплову, заиста све је у овом тренутку, а до нас је који ИЗВОР—ИЗБОР бирамо!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Својим мислима, сновима, осећањима, речима и делима морамо да се боримо за лепши и бољи свет.

Нећемо водити рат ПРОТИВ таме, већ рат ЗА Светлост.

Нећемо ратовати ПРОТИВ мржње, него ЗА Љубав.

Нећемо бити ПРОТИВ некога или нечега, но ЗА Некога и Нешто.

Ако желимо да добијемо рат, онда морамо да се боримо ЗА нешто своје, ЗА нешто што је дубоко и високо, ЗА нешто што је у Вечности и Безкрају, ЗА нешто што је с ону страну свих илузија, омаја и опсена.

02

Љубав увек побеђује.

Љубав побеђује чак и онда кад нам се чини да губи.

Ко год води рат ЗА Љубав, Светлост, Доброту и Лепоту свагда ће и навек побеђивати.

Побеђиваће и онда када се свима чини да губи!

Ко год је ратовао ЗА Љубав, никада није губио, но вазда и увек побеђивао.

На Путу Љубави нема губитка!

03

У Великом Роду, у Васељени, међу сазвежђима и звезданим јатима – слично слично привлачи.

Љубав привлачи Љубав; Лепота привлачи Лепоту; Доброта привлачи Доброту.

И сродне душе се привлаче.

Привлаче се скраја накрај Васељене!

То се зове Закон Звездане Привлачности.

Тај Закон јесте Закон Над Законима.

Од Тог Закона нема већег закона!

04

Бело Србство не може да нестане.

Бело Србство не сме да нестане.

Бело Србство јесте Звездано Семе Богова и Људи.

Бело Србство је створено и рођено Одозго, из Језгра Живота у Створитељу.

05

Овај Тренутак – то је Нулта Тачка Вечности, Времена, Простора и Пространства.

Из Овог Тренутка све настаје, све постаје, све се рађа.

Ко не осећа, ко не појима, ко не живи Садашњи Тренутак, тај ни живот свој не живи!

Живот се одвија у Садашњем Тренутку.

Вечност је – Вечност само онда када је у Садашњем Тренутку.

Све и да сам тако хтео, нисам смео
Већ отидох предалеко, ко би рек’о
Парк и клупа, она сама, дивна дама
Мојих груди један део, баш се ту обрео
Ја бих преко, јер ме тамо чека неко
На очи ми пала тама, све од срама

Обећ’о сам, реч сам дао, нисам знао
Као пијан од љубави, у вртлогу што се дави
Златан прстен што доносим, да запросим
Осмехе ти снене крао, обећање теби дао
Шта ли ти је сад у глави, рано моја, бар се јави
Нисам косац који коси, смрт доноси

Као свати скамењени, ветром донесени
Клетву баце да те сломе, дух да клоне
Помоли се, крст пољуби, биће боље
И теби ће к’о и мени, развејат се сени
Родни крају , мој Проломе, сватовске колоне
Чувај не погуби, не дај клетви Вароши Ђавоље

01.06.2017 у 0,15 часова Бултони

 

Били краљ и краљица па имали јединца сина. Када је син нарастао, прославише његов двадесети рођендан и на част позваше највиђеније људе из целог краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге. Оне гледаху у лепог краљевића и мило и драго али се ни једна младом слављенику не допаде.

У поноћ се разиђоше гости  а краљевић оде у гај од старих липа.

Била је месечина, и њему се није спавало. Чаробно беше погледати тамне сенке старог дрвећа. Кроз грање се провлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан по црквама.

Краљевић је полагано и замишљено шетао по зеленој травици.

 Кад је изашао на пропланак, угледа пред собом на трави, усред месечине, Малу Вилу у златом везеној хаљини.

Дуга јој се коса низ леђа спуштала, а на глави је блистала златна круна. Била је сасвим мала – као лутка.

Краљевић у чуду застане и загледа се у њу а Вила проговори гласом као када сребрно звонце зазвони:

– Мој лепи Краљевићу. И ја сам желела да дођем на твоје славље али нисам смела да се у коло ухватим јер сам тако малена. Зато ти се јављам овде, под месечином, која је за мене сунчев сјај –

Краљевићу се Мала Вила веома допала па клекну на траву и узе је за ручицу –  

али се она оте и нестаде у ноћи. Остаде му само рукавица, тако мала, да је једва навукао на свој мали прст. Пун туге врати се младић у двор али о ноћном сусрету не рече никоме ни речи.

Следеће ноћи он опет оде у башту.

Ходао је по белој месечини и тражио Малу Вилу. У једном тренутку извадио је из недара мајушну рукавицу и принео је уснама. Истога часа створи се Вила пред њим. Краљевић се толико обрадовао, да му је срце заиграло од милине. Кренуше тако заједно у шетњу и ускоро краљевић опази да Мала Вила расте после сваке његове лепе речи и нежног погледа. На растанку је била два пута већа него претходне ноћи, па ни рукавицу није могла навући.

– Задржи је и чувај као аманет – рече она краљевићу и нестаде.

– Носићу је на срцу и чекаћу те сваке ноћи – прошапута он и упути се двору.

Сваке ноћи, док је било месечине, састајали су се Краљевић и Вила. И како је његова љубав расла, тако је и Вила пред његовим очима постајала све већа и већа а после 9 вечери сачека га лепота девојка и рече умилно:

– Добродошао, мили Краљевићу! Докле год буде месечине ја ћу ти долазити –

– Не, драга моја, – одговори младић. – Ја не могу више да живим без тебе. Буди моја краљица!

– Бићу твоја, – одговори она тихо – али само ако се закунеш, да ћеш ме увек верно волети. Твоја љубав уздигла је мене и само док она траје, трајаће и мој живот.

– Кунем се, – узвикне Краљевић.

– Верујем ти али те молим, да никад не заборавиш своју заклетву јер од ње зависи живот мој –

После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти Вилиној дивио се сав свет. После тога они су срећно живели 7 година. А онда умре стари краљ. На његову сахрану дође много поданика и дворјана. Одар старог краља чувале су најлепше девојке из читаве земље. Међу њима беше једна лепотица црвене косе и црних очију. Али она није молитве читала, нити за старим владаром туговала, него је само очима пратила младог краља. Када је спровод из двора кренуо, три пута је нови краљ погледао необичну девојку. Истог часа његова краљица се спотакла о своју сукњу.

– Гле, како ми је сукња предуга! – узвикнула је.

Краљ није опазио да се његова жена смањила. Када су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе уз младог краља. Он је без престанка гледао црвенокосу девојку и није опажао да је краљица постајала све мања. А када стигоше до оних старих липа – она потпуно нестаде.

Ускоро се млади краљ ожени лепом девојком црвене косе и црних очију. Али с њом ни три дана није срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самога алема, желела је сад ово сад оно а све саме ствари којих нигде на свету нема. Кад јој краљ не би испунио жељу она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Краљ виде шта је учинио па је отера.

Сети се онда своје мале и добре виле па пође под липе да је тражи. Сваке је ноћи одлазио, чекао и чекао, већ је и остарио чекајући. Али она се никада више није вратила.

 

 

 

Извор: интернет страница – Најлепше бајке света