ПриРОДа
Поседује чисту свест
Људи су само добили могућност  као гости на планети

да то науче и разумеју.
Корпорације нису креација великог духа приРоде а и

новац није осмислила природа.

Природа нам је дата од Бога  да јој се прилагодимо и

да узмемо мало од ње а не похлепно много,

да јој узвратимо са љубављу а не  да је загађујемо

 милијардама тона отпада-свест или  у преводу знање

које нам природа пружа  констатно је нешто најлепше а

мислити да нешто знамо боље од Ње  велика је заблуда људска.

Људске заједнице ако нису у складу  са законима природе

оне ће много патити а оне  које још негде постоје а

мало на планети заједница које су  још у складу

са законима природе  немају те врсте патњи.

На жалост већа је маса оних људи  који раде у дисхармонији а

очекују неку срећу и радост од живота.

А само људи који сматрају да су свесни измишљају ратове убијајући и

уништавајући се међусобно,  то нема везе ни са каквом свешћу…
Природа је имплозивна, самоодржива, самодовољна и

самоодносна а људи су исувише експлозивни, острашћени,

зависни, уплашени, несигурни…. и

верују да је новац све чиме се решава све и

то је највећа заблуда човечанства данас.

У природним заједницама не постоје кризе

јер природа је непогрешива и савршена док

људима та савршеност изгледа несавршено па

мисле да могу боље од ње а

она увек да одговор људском незнању и непажњи и

 иако су људи чули за љубав не користе је као и

сва остала предодређења за поправку себе самих….
Повратак природи није бежање

то је само повратак оним најлепшим вечним вредностима

истинске радости и то је најтеже за људе али и најлепше а

истина је увек лепа није тешка, ум људски свашта може

да изопачи а може и да се стави у службу лепоте и

да се све полако доводи у хармонију копирајући дате вечне вредности

због којих постојимо због сврхе која нам је свима дата

да будемо ствараоци а не уништитељи свега па и нас самих….

 

 

Браћо Срби, у име опстанка!
Не дајмо више, крвавог данкa
Вoлимо ближњег, збијмо редове.
Задње је време, опстанак зове!
И пре Турака било је свађа.
Неслога нас, у срце погађа.
У име опстанка и слободе,
Будимо поносни, о мој роде!
И нож, и колац, прошлост су наша.
Невини кривци: паша, усташа.
Солунски подвиг, нас задужује;
Србин да своје име поштује.
Битке су наше, битке одбране.
Бог нас учи, да видамо ране.
У нама лежи чудесна сила.
Летимо и док нам, ломе крила.
Ми Срби смо, људи безазлени.
То се највише допада мени.
Непријатељи стално зла чине,
Србе не скидају са висине.
У срцу Србина рајска башта.
Србин разуме. Зликовцу прашта!
У генима Србина доброта.
Изроди нам: највећа срамота.
Да трпимо, налог нам од Бога.
Збијмо редове у име тога.

.
Желим да моја песма прионе уз душе свих Срба  

Паук је велемајстор ткања

Хиљаде тананих и упредених нити

Гадост кружења од жртве до жртве?

Постоји игра између убице и жртве

Библијска игра Каина и Авеља…

Бог је заштитио братоубицу Каина

Игра је велики изазов – пристанак

И човек мишљу, речју, делом тка Потку

Она је много суптилнија од паукове мреже

Прекрасну потку ткају људи истине и чистоте

5.јун 2016

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(СКИЦА ЗА ПЕСНИЧКИ ПОРТРЕТ МИЛИЦЕ ТАСИЋ)

 

Истински се обрадујем, кад год се појави неко ново песничко име.

Јер, у сваком новом песничком имену, и самога себе препознајем из времена кад сам ја био млад песник, и кад сам тек започињао да освајам нове песничке просторе и светове.

Подршка, бодрење и сокољење, старијих и искуснијих песника, мени је тада пуно значила.

А то пуно значи и сваком другом, новом и младом песнику.

Ја у начелу подржавам, бодрим и соколим свако ново песничко име, јер је таква моја животна и стваралачка поетика, такав је мој песнички поглед на свет.

Недавно се на Србском журналу појавила једна млада и даровита песникиња, по имену Милица Тасић, коју сам одмах запазио.

Запазио сам њену зрелу и мисаону, рефлексивну лирику, лирику срца и душе, лирику оностраних, тајинствених и мистичних дубина.

Милица је нова србска песничка вила.

Кажем СРБСКА ПЕСНИЧКА ВИЛА – што Она и јесте – будући да је талентована, надарена, образована и мудра песникиња лирске вокације.

Њена поезија је слојевита, вишезначна, вишепросторна, вишедимензионална, са рефлексивним и дубинама и висинама.

Лирско песништво Милице Тасић је ванпросторно и ванвременско и, надасве, мистично.

Мистично у оном изворном значењу те речи, а што значи: тајинствено, скривено, онострано.

Мало је таквих, даровитих и образованих песникиња попут Милице Тасић у овом декадентном времену кича и шунда, кад надри-песници и надри-уметници представљају србску културну елиту; а србска културна елита овог времена јесте елита медиокритета, не-талената и снобова.

Милица Тасић је расна песникиња и расна Србкиња – самосвесна, самосвојна и самобитна Србкиња.

Ја је свим срцем и свом душом подржавам и поручујем јој, да ћемо на Србском журналу радосно објавити сваку њену песму.

Милице, само напред и навише!

(Велики Гај, петог дана месеца цватућих липа, 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Језгро Србства јесте Бело Србство.

Бело Србство је Дијамант Србства.

Бело Србство је Есенција, Суштаство Србства.

Ја тако видим, тако осећам и, знам, да тако јесте!

Бело Србство је Златна Ризница Рода.

То је Свето Семе Србства.

Дијамант Србства држи – и вазда изнова рађа – свеколико Србство, свеколики Род.

02

Језгро Србства је безсмртно.

Оно је вечно.

Одувек и заувек!

У њему је Светлосни Запис васколиког Звезданог Рода.

У њему је Тајна Живота.

03

Самосвесно Сварогово Бело Србство обитава у Језгру Звезданог Јата.

Оно руководи световима, сазвежђима и звезданим јатима, с ову и с ону страну Великог Обзорја.

Кроз Њега води Пут ка Извору Живота.

Из Њега се све рађа, како у видљивим тако и у невидљивим пространствима.

04

Освешћени Срби и Србкиње морају имати високу свесност, високу свест о Свом Посланству.

Они морају знати, они морају бити самосвесни, да су Посланици Сварога Свебоха и Роде Мокоши.

Они су Сејачи Светог Семена – Свароговог и Родиног Семена Живота.

Њихова је Света Дужност да рађају Духовне Исполине – Духовне Горостасе.

05

Првобитни Бели Срби са Белим Србкињама – у Древности, у Праисконији – изродише Беле Богове и Беле Богиње.

У Ноћи Сварога ми смо све погрешно видели, појимали, схватали и тумачили, па смо тако поверовали, да су Бели Богови са Белим Богињама изродили Беле Србе и Беле Србкиње, а, уистини, било је обрнуто: Бели Срби су са Белим Србкињама изродили Беле Богове и Беле Богиње.

Наши Праискони Преци јесу Родитељи Наших Богова!

Наши Богови су Прворођена Деца Наших Првобитних Предака.

06

Путујући ка Будућности, ми се враћамо у Прошлост.

А Прошлост је Полазиште, Извориште, Нулта Тачка Времена, Простора и Пространства.

Сви Путеви Ка Будућности воде Кроз Будућност до Прошлости.

Прошлост није ИЗА нас, већ ИСПРЕД нас, ПРЕД нама!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Долазим из Вечности и путујем ка Безкрају.

Кад стигнем до Безкраја, враћам се ка Вечности.

Ја сам син Оца Сварога Свебоха и Мајке Роде Мокоши.

Од Оца сам наследио Вечност и сва Небеса Очева, а од Мајке Безкрај и сва Пространства Мајчина.

Моја браћа и моје сестре – то су све звезде и сва сунца у свим овостраним и свим оностраним световима и пространствима.

Све што видим, чујем и осећам – ТО САМ ЈА САМ.

Није било Времена у којем ме није било, нити ће бити Времена у којем ме неће бити!

Вечно долазим и одлазим и, снова се враћам.

Долазим да бих отишао, а одлазим да бих се вратио.

ЈА ЈЕСАМ, И ЈА БИВАМ!