Category: All
Киша је… – Вељко Вујовић
Киша је моћни лек који продубљује стање свести човека који је своје границе проширио. Пада киша, вече је, пада тихо и полако, чује се смирено, пријатно, топло, опуштајуће. Празан сам, моје мисли, моја снага… Осећам препород, благи препород, осећам моју крв, како тече венама као из почетка, пуна тутњања неке стране, мени непознате енергије. Осећам вибрације у рукама, благе као да се радују, моја снага се враћа, како духовна тако и физичка. Осећам се све јаче и јаче, покушавам да се задржим који час дуже, не успевам… Киша је моћно дело природе које сам спознао, које сам разграничио, више нема граница, нема баријере између мене и природе. Моје мисли су празне, осећам једно велико ништа, чујем тишину… И ако су моје очи отворене оне не гледају тренутно, оне гледају узвишено, продуховљено, по некад помислим где сам? Па опет сетим се, то је етар, то је космичка снага моје воље, док пишем, рука, моја рука благо се губи, не љутим се, прија ми, моје мисли су и даље слободне, време као да је стало, тек повремено чујем по којег зрикавца и звук мотора. Мислим на њу, не мислим на њу, тако лепу, прелепу… Опет ми се буди она истинска воља, она иста као код детета невина, слаба, крхка… Али, све у једном трену врати ми се, опет осећам једно велико ништа моја глава ми бриди, ја пишем сада, овог момента, ове секунде када је већ време прошло, дуго пролази, моје очи су одморне и поспане, видим слике већ се назиру у белим зидовима. Опет нисам ту… Не чујем кишу, престала је, однела је моје тескобе, моју патњу, мој бол који сам осећао, чујем пуцкетање капљица, као пене… Време се полако покреће, устајем, на отворен прозор моје собе наслањам се.. Уздишем, благо и полако, ваздух је хладан, пријатан, свеж. Осећам мирис божура, затварам очи, видим далеке пределе неких планина. Летим, враћам се отварам очи, престало је, живот се поново покренуо, чујем крекет жаба, ноћ је, ја сам ту, мојих мисли нема. Рука ми трни, лева, каже ми опусти ме, на њу се фокусирам, престаје враћа се у нормалу. Пролази човек, пси се чуше пар секунди и они утихнуше, опет се створи тишина, слабије чујем крекет жаба али опет чујем кишу. Благу, роси…Затварам очи, чујем лептире како пролазе поред моје главе, соба, моја соба пуна је лептира, великих, малих, свакојаких… Цвеће опет замириса, још су ми мисли празне, сетим се поново ње, не мислим ништа, видим јој лице, природно без осмеха онакво какво само она има… Мисли се губе, Опет ништа и тако у круг, пишем текст, све време, осећам лакоћу у телу, полако етар вечне мудности затвара ми се, враћам се, осећам се искусније, надахнутије… Нема оне психичке боли од пре, мало, мало по неки мишић заигра, каже ми ,,ту сам, не брини се“ волим тај осећај. Покрећем се у једном тренутку, бржи сам, осећам јаке откуцаје срца који се преносе кроз цело тело, прија ми… Моја крв је, уздишем и издишем дуго и полако. Време је поново у својој брзини, неприметно али тече и протиче као река, спора река, хладна како је време сада напољу? Осећам свежину, после кише, престајем, отварам очи већ напетије, осећај се враћа реалнијем времену, осећам тежину своју тежину, физичку. Док психичке нема, и даље ми глава бриди, опушта, врат је све више под теретом осећа се. Киша прође а мој осећај духа и тела се прочистио, још дубље усмерио ка циљу, она ми је већ непрестано ту негде, подсећа ме, залуд, као да је све залуд, није, јесте, није, јесте осећам јаче, помислим да је све залуд онда се мотивишем, помислим јесте онда се охрабрим. Нема ни трунке пада све иде напред, горе негде, у космос, у етар у разину времена… Аутор: Вељко Вујовић
Владан Пантелић: Символика 4С
Онај који те воли – он те грли.
Грљење је лековито.
Сви моји преци су дочекивали госте раширених руку и загрљајем.
Тај обичај потиче из ведских времена.
Ведски загрљај има два захвата што прави слово Х.
Загрљај спаја срца преко срчаног центра.
Бубрези загрљача се постављају у положај 4 С,
а слова, оцила, два по два, су окренута једно према другом.
То је символика спајања.
Тако се и дете зачиње.
Оцила на србским знамењима неко је поставио обрнуто.
Оцила су међусобно окренута леђима.
То је енергија раздвајања.
Символи имају моћна енергетска дејства, моћне учинке.
То је посебна прича…
мај 2016
Бранислав Јанковић: Коловрат
Моје очи опет виде.
Четири лица се окрећу
у свим правцима и
ништа не спутава мој поглед.
Векови црнила су прошли.
Сунце стоји високо,
обасјавајући мој кип.
Птице ме надлећу и
преврћу се од радости.
– Отац се вратио. Радујте се! — вичу,
а цвркут им одјекује по планини
проносећи добар глас.
Неки људи, неке жене,
играју и смеју се.
Певају моје име и приносе ми вино.
Виле и змајеви чекају ноћ
да ме поздраве и поклоне ми се.
Стоје на ободу шуме,
не желећи да прекину радост људи и
тек понеко од њих се огласи старим,
заборављеним молитвама добродошлице.
Тихо, тек да лишће затрепери,
а трава се повије.
Сребрни мач ми вибрира у канијама,
а мој коњ — пророк бесно удара копитама,
тражећи да га поведем преко поља.
Столетни храстови спуштају своје
мудре крошње славећи мој повратак.
– Никуд ја нисам отишао — говорим им.
– Одувек и заувек ћу бити овде.
Људи су отишли, не ја.
Али, ево, враћају се.
Нађите им се у помоћи,
наивни су били и
склони лажним веровањима.
Опростите им, ја јесам.
Сузе крећу низ моја лица.
Опет сам међу својима.
Коловрат се све брже окреће.
Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Пут сунчевог ратника јесте пут лепоте, доброте и љубави
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
(Ове лирске записе, а у молитвеном тиховању стваране, посвећујем малој Дивни из Приједора, једној тананој и дивотној душици крхког здравља, зарад њеног што скоријег оздрављења и коначног исцељења. Да нашу малу Дивну воде и чувају сва ведсрбска Бела Божанства Светлости и Љубави!)
01
Берем липов цвет.
У крошњи, нада мном, миомирисни гроздови липовог цвета и ројеви пчела у звезданом брују.
Разговарам са липом, разговарам са липовим цветом, разговарам са пчелама…
Од детета сам знао и умео, да разговарам са дрвећем, са цвећем, са пчелама, са птицама…
То су знали и умели сви наши велики звездани преци.
Знали су и умели, па су зато и били велики!
Били су велики по доброти, племенитости, честитости, љубави, неустрашивости.
Величина није у мржњи, злу, пакости, себичности…
Данас је редак, веома редак, велик човек, зато што су сви људи око нас пакосни, себични, саможиви и зли.
Ми живимо у свету патуљака и кепеца, у свету јадних и бедних душа.
02
Пут сунчевог ратника јесте пут лепоте, доброте и љубави.
Ратника не чини ратником мржња и зло, већ љубав, доброта и лепота.
Што је више љубави, доброте и лепоте у сунчевом ратнику, то је он све већи сунчев ратник.
Сваки сунчев ратник пролази деветогодишње онострано школовање.
То је школа оностране иницијације, оностраног посвећења усаображена са временом и ритмом кретања Плавог Оностраног Сунца.
У времену од девет година (а то је временски ток и унутарњи светлосни ритам Плавог Оностраног Сунца), звездани а невидљиви учитељи – сунчеви ратници, уводе јуношу-новака, илити новоприспелог полазника-искушеника – будућег сунчевог посвећеника – у највеће оностране тајне безсмртне љубави и вечног живота.
03
С вечери изиђем у поље, да берем мајчину душицу.
То је веома танана, крхка и нежна лековита биљка.
Има дивотан, опојан и омамљујући миомирис.
У ово доба године, поготову кад упече подневна звезда, широко банатско поље, напросто, мирише и одише на мајчину душицу.
Све лековите биљке су племените, танане, крхке, нежне а божанске, и зато се морају пажљиво брати.
Беру се тако (а поготову мајчина душица) што се секу оштрим маказицама.
Нипошто се не смеју кидати и чупати, јер ћемо их тако убити!
Кад год берем лековито биље, ја сам у стању тиховања.
Тада благодарим свакој убраној биљци на њеним божанским и исцељујућим дејствима.
Благодарим, да би мојом благодарношћу њено исцељујуће дејство било што снажније.
Коментар Ивана Храста: Обасјај Живот Живом Светлошћу!
Данашњица – Борис Над
Данас то више није само криза културе, породице, институција, ауторитета или морала, није само политичка, еколошка, економска, финансијска или социјална криза. Криза је свеобухватна. Они који имају моћ да нешто предузму, то не чине. Баве се другим стварима. У парламентима се дебатује о темама које су веома далеко од реалних проблема. Појединац ту може веома мало. Могао би, на пример, да се окрене свом “микрокосмосу”, свом непосредном окружењу, али он то, углавном, не ради. Могао би да постане и „одметник“ или „анарх“, у јингеровском смислу, али и те фигуре су данас изнимно ретке.
(Борис Над)
Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Гнев Белих Богова
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Вечерас сам, изненада, у једном трену тиховања, примио поруку из Вишњих светова, из Акаше, да наши Бели Богови убрзано заводе ред и поредак на Мидгард-Земљи.
Све преузимају у своје руке, и почињу да дејствују веома жестоко, јер су схватили, да само жестоким и муњевитим ударом по паразитима и рептилима, по мрачним ентитетима, могу да спасу Мидгард-Земљу и своју а нашу Звездану Расу.
Овог пута, наши Бели Богови биће жешћи и немилосрднији према свим вразима и душманима нашег Рода него икада раније.
Од дугог чекања да се човечанство пробуди и освести, наши Бели Богови су већ постали гневни, и стога ће, у времену наступајућем, без милости кажњавати и сатирати све оне који су постали верне слуге паразита и рептила, све оне који су сметња и препрека на путу духовног развоја нашег Звезданог Рода.
Јутро Сварога већ убрзано расте и напредује и, нема се више времена за оклевање и чекање.
Ко није с нама и уз нас, тај је наш душманин и враг!
У овом рату наших Белих Богова, гле! нема неопредељених, нема несврстаних и нема неодлучних.
Ко год није за Светлост – тај је, зацело, за таму!
Ирена М.:Интерпретација
Уже.
Издржљиво,жилаво,испреплетано…
Дугачко…
Имам осећај да ме нешто данима ломи и слама.Грозница унутарња.Свраб изнутра,доводи до лудила.
Опекотина.
Механичка озледа,повреда?
Ма…Не!Вуче ме!
Ко?
Осећај тај-узнемирени Ко кад приђеш мирису који плени…Лептирови крену кроз вихор,зидове да ударају…Случајно сударају,голицају.
Симпатија.
Антипатично је то што покушаваш да шармом проблем ми решаваш.Не мораш ал ипак засмејаваш.
Проблем онда који је?
Проблем-Па уже!
Које?Нема га!
Импресија-доживљај истог,интерпретацију не спречава.
И…
Колико је времена протекло?
Знам!Сада знам!Уже?
Да?!
Оно те привукло,опекло,ломило,сламало,…
Кокетно привлачило…
Уже,друже све је рекло…
ВУЧЕ МЕ ПОРЕКЛО!!!
Јагода А Маринковић: ВЕЧЕ НАД СРБИЈОМ
У плаветнилу вечерњем над Србијом
зна ноћ шта зора рађа
сјај обасјан над водом тијом
кренусмо Небу из безнађа
И србски Орао зна између грана
да велика тајна Србија није
у јаме сунце кад потања
тешко ономе ко нешто крије
Кад љубавни сонет замене гробљанске алеје
и искрчени шљивари престану расти
тад људи занеме а стада не блеје
зна се у замку тајне Србија ће пасти
Да све тајне и зла оду
дочекаћемо Бог сунца ће дати
али ко ће бачене низ воду
године изгубљене данас да нам врати
Владан Пантелић: Лепота и Љубав су исто!
Кад год имам заталасане видике и када ми се за тренутак чини да не знам шта ћу и где ћу, размакнем завесу илузије испред очију и кренем на високу обалу плаветне реке Истар. И ево ме корачам громним кораком од седам миља, са упаљеном свешћу Свеспасења – 319817318. Алхемијски курјак у мени пажљиво прати сваки подзвук и звук, и сваки миг и покрет у великој разноликости ранојутарњег испољавања живота. Истрчава снажни бели сибирски пас живих и веселих очију, жељан Игре, као и ја. Јури шарену мачку, којој, чини се, није до игре. Потсетио ме је на једну од мојих прапостобина када сам био Чувар живе воде. Баш та вода свести ради у свим водама мога бића и, наново и наново, води ме на Истар. Захвалан сам белом псу на препознавању, и кроз њега се повезујем са родом паса – 8941898, са родом мачака – 471918498, и са свеколиким животињским царством – 55514219811…0. Нарасле су траве покрај пута и расцветало се ранорасцветавајуће пролећно биље. Повезујем се са биљним царством – 811120218 и са биљним душама у себи. Биљке су божји гласници и филтер енергија, баш као што су великодушност, задовољство, а нарочито захвалност, филтери за осећања.
Тече тихо Истар ка свом одредишту. Вода увек нађе циљ јер га чврсто држи у свести и креће се ка њему упорно, непрекидно. Уистину, несвесна дела су као када удараш у шерпу, пуне депое несвесног, а свесна дела се уписују у потку и мењају сопствену судбину и судбину света. И ја течем временском линијом ка Свециљу, уткан у живу златну сверу Свеспасења, која непрекидно исијава формулу коју је пројавио Аватар. Ова светлост помаже развој божанске стварности и гради Вечни живот. Када овај исток иде из душе, а трудим се да тако увек тече, јасно осећам пунину, јасно осећам целовитост – ја јесам, заједно са физичким телом.
Стапам се са околином и посматрам излазак Јарила на истоку, посматрам са сврхом и у пуној свести. Још више разбуђујум свест и енергетске центре понављањем спољњих и унутарњих звукова који отварају и подстичу уздижућу енергију. Јарило-Жарко ме притиска и греје златним зрацима. Надгуравам их сребрнасто белим које исијавам из мојих многобројних очију. У свести држим бројку 1891014 која из-бистрава окуларе да виде многобројне светове. Држим и циљбројку – 888 912 8188848 вечне љубави и лепоте која помаже да се стварају нови светови, јер, уистину, нема живота, нема љубави, нема лепоте, нема буђења, и нема духовног уздизања без стварања.
Враћам се кући непрекидно осећајући и држећи вечност у грудима и осећајући исту Силу- Вод, која држи мој дух, дух коприве, дух јастреба, дух пре-пе-лице, дух кремена… О, Лепото, о Љубави, како си дивно скривена у свим стварима и свим догађајима! Ипак ми се чини да си најлепша у очима мојих комшија, очима свих људи, очима животиња, очима биљака и очима минерала. Уистину, уистину, Човек је безсмртно биће. Хеееј Дунаве-Истаре, низино плаветна!
- јун 2015. у 09:53 ·
Човек се састоји:
од материјалног тела, КРИСТАЛНОГ ЗЕМЉИНОГ ТЕЛА;
етерично-флуидних токова Е, или ВОДЕНОГ ТЕЛА;
све то обухвата дух, или НЕБЕСКО ТЕЛО;
и прожето и осветљено је СВЕТЛЕЋИМ ТЕЛОМ, као изразом љубави, свести, божанствености.
Када неко и нешто настаје прво се формира светлеће, па небеско, затим водено, и на крају кристално тело
Поред бића светла постоје и бића таме. Она за своје преживљавање користе паразитске начине постојања.
Роде, обасјај Живот Живом Светлошћу, сведочи собом Истинску Љубав, и Радости биће са нама.
Иван ХРАСТ