Под овим називом подразумевамо ритуалну лутку Јужних Словена кориштену за магијски утицај на временске прилике у источним пределима Балкана. Поред саме лутке, Герман је схватан и као биће које утиче на непогоде тако да се при појави градоносних облака њему обраћало бајалицама попут ове:

                       „Дур Германе, овде твоје место не,

                         У планину пустелију, Германе,

                          Ливаде су некошене, Германе,

                         Пченице су непожете, Германе,

                        Лојза су још необрана, Германе,

                         Момчадија нежењена, Германе.“

Ритуал у ком се користи лутка са тим именом обављале су претежно женске особе. Герман би се најчешће справљао од глине, са израженим фалусом уз додатне украсе од плодова и вуне. Потом, би га полагали на даску или у мали ковчег и носили до реке, где би био сахрањиван или бацан у воду. При томе жене су нарицале, плакале и односиле се према ритуалу као према стварној сахрани. Упитане о узроку смрти, одговарале су: „Умро Герман од сушу да дође киша“, што је била и функција овог обреда. Исто тако, додуше ређе, ритуал је вршен са жељом да се прекине кишна сезона. Овај обичај вршен је крајем јуна али и по потреби услед велике суше или обилних падавина.

Готово индентичан обред јавља се у Румунији где носи назив Caloian. Међутим, за нас је овде занимљивија паралела са једним обичајем вршеним у Русији. Наиме, крајем јуна би се справљала лутка од сламе, крпа или глине са упечатљиво израженим фалусом, затим би се полагала у ковчег и уз оплакивање жена ношена је до речне обале где би се сахрањивала. Овакав обред носио је назив Ярилину плешь погребать а сама лутка именована је као Јарило.

Тако из руског примера можемо увидети изворни словенски назив овог обреда који сусрећемо на Балкану, на примеру сеоске заветине у Банатском селу Загајица која се називала управо Јарило.

Текст: Душан Божић

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Живот је Одавде па све до Вечности.

Живот одувек јесте.

Живот ће заувек бити.

Није било Времена у којем нас није било, нити ће бити Времена у којем нас неће бити.

Јесмо и бивамо, бивамо и јесмо!

Кад то схватимо и освестимо, Живот нам је песма.

Тада живимо онако како певамо, онако како дишемо, онако како пијемо воду.

02

Немојте дозволити да вас паразити и рептили убеде, да је Живот мука и невоља, да треба вазда радити и ринтати попут марве.

Немојте да радите за њих – паразите и рептиле, већ радите и стварајте само за себе, само због себе, због свог развоја и узлета, радите и стварајте за себе и своје ближње, за Створитеља и Васељену.

Паразити и рептили владају овим светом, владају људима поробљеног ума и закржљалог духа, али ви – имате слободан ум, слободан и развијен дух и, стога – будите своји на својему, будите вазда и навек!

03

Сваки наш рад мора да има виши смисао и вишу сврху.

Ако наш рад нема виши смисао и вишу сврху, онда је то пут болести и смрти!

Васељена је богата и пребогата; у Васељени има свега у изобиљу.

Што год нам затреба, даће нам Васељена!

Учите, школујте се и образујте – али, само за себе!

Немојте учити, школовати се и образовати да бисте сутра ринтали од јутра до сутра за неког паразита и рептила.

Нека ваше Знање буде ваше најубојитије оружје!

Само Знањем можете победити све враге и душмане, све паразите и гмазове.

Зато се паразити и гмазови највише плаше будних и освешћених, самосвојних и самобитних личности.

04

Паразити и рептили већ столећима и тисућлећима скривају Знања која ослобађају, и, уместо Знања која ослобађају нуде вам она друга – лажна знања, да би вас преко тих лажних знања држали у тамницама овога света као последње робље.

Моја је Дужност – али и мој Задатак од наших Белих Богова –  Дужност и Задатак ведсрбског и вилинског песника, да вам откријем она Знања која већ тисућама и еонима гмазови и паразити скривају од вас.

Пробудите се и освестите и – летите Пут Белих Орлова!

05

Дужност свих Белих Срба и Белих Србкиња јесте да помажемо и спашавамо једни друге.

Много паразита и предатора је ушло у Србију и, преко својих фирми и агенција покушавају да поробе Бело Србство, да Бели Срби и Беле Србкиње раде у њиховим фирмама и агенција од јутра до сутра, попут теглеће марве.

Немојте нипошто пристајати на то, презрите и пљуните на све њихове послове и – будите своји на својему!

Радите самостално било шта, радите самостално и удружујте се између себе, али нипошто не пристајите на њихове послове.

Све су то паразити, предатори и рептили – без душе, духа и свести!

Јер, колико ви поштујете и цените себе, толико ће вас и свет поштовати и ценити.

И ово да знате и, памтите:

Ниједан будан и освешћен, самосвојан и самобитан Бели Србин није умро од глади.

Ниједан и – никада!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Ирени М. – младој, а већ пробуђеној и освешћеној Белој Србкињи!

01

У Београду свака белосветска фукара, сваки белосветски олош и шљам може да води антисрбску пропаганду.

Све белосветске шудре и парије налазе у Београду уточишта.

Београд је постао њихово збориште, њихово зборно одредиште.

Може у Београду да се води антисрбска проганда до миле воље; може, зато што су савремени Срби млитав и мртав народ, зато што живе без достајанаства, части и божанске вертикале.

Срби су постали народ на који нико у свету више озбиљно не рачуна.

Тај пут смо сами изабрали.

Немојмо лагати ни себе ни свет, да нам је тај пут наметнут.

Сами смо га бирали!

02

Бели Срби немају никакве везе са млитавим и мртвим Србима, са Србима без части и божанске вертикале.

Бели Срби су и другачија раса и другачија каста.

Они су и раса и каста за себе; они су звездана раса и ратничко-духовна каста.

Млитави и мртви Србе више љубави имају за мрзитеље Белога Србства, него ли за Беле Србе!

То сам ја и видео и освестио давно.

То сам освестио пре него што су се неки од вас и родили!

Ти млитави и мртви Срби мене су све време нападали и прогонили.

Они су крвнички насртали и на мене и на моју породицу.

Они су ме, још у младости, прогласили за државног непријатеља, и због њих нисам могао нигде ступити у радни однос.

Но, било – па прошло!

03

Имам најлепше снове о Беломе Србству.

О Беломе Србству које је попут феникса, попут жар-птице.

О Беломе Србству које вечно васкрсава и које се вазда изнова рађа из властитог пепела.

Бело Србство је Сварожница – Сварогова Вертикала.

Без престанка стреми навише, ка Извору Живота, ка звезданој будућности, ка Светлости свих светлости.

(Негде у Србском Банату, првог дана цватућих липа, 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Заиста, сваки човек има своју духовну звезду, преко које васпоставља онострану везу са Створитељем и Васељеном.

Ми ту своју звезду не можемо да видимо физичким очима, но, можемо да је сазерцавамо својим унутарњим видом, када јој се посветимо.

Ако у свом унутарњем бићу и суштаству потражимо своју духовну звезду – наћи ћемо је, зацело!

Видећемо је унутарњим видом и, препознати.

Она ће да нас обасјава и греје изнутра, кроз наше срце.

Она је наш водич кроз оностране духовне светове.

Њу неке традиције називају и анђелом чуварем.

Спрам човека је и звезда.

Какав је човек, таква је и његова звезда.

Неки од нас имају белу, неки плаву, неки жуту, неки зелену, а неки, пак, сиву или црну звезду – све у зависности од наше душе и нашега суштаства.

Када се заврше сви наши животни токови на Мидгард-Земљи, када стекнемо одређена виша знања и образовања у овоме свету, тада се, свим својим вишим телима, сједињујемо са својом духовном звездом.

Сједињени са својом духовном звездом, постајемо, уистини: Једно-са-Суштаством, Једно-са-ПраВодеаном, Једно-са-Извором Живота.

(Страницу из књиге ПУТ СРЦА СУНЧЕВОГ РАТНИКА снимила В. М.)

Видљиви део наше Галаксије представља диск, пречника 30 килопарсека а садржи око 200 милијарди звезда груписаних у четири закривљена рукавца.

На основу Рунских Записа, древно име наше Земље је Мидгард-Земља. Она се врти око Јарило – Сунца.

Јарило Сунце, налази се у галактичкој структури Свати, такође названој Перунов Пут (древно име наше галаксије).

Наша галаксија спада у спиралну врсту галаксија и представљена је у облику левостране свастике.

У нижем делу једног од свастичних рукава Свати, налази се

Јарило – Сунце.

Оно је Трисветло  јер осветљава три Света: Јав, Нав, Прав. 

Оно је Хорс Трисветли и од њега долази име Хермеса Трисмегистоса.

Јарило – Сунце улази у сазвежђе Зимун (Небеска Крава или Мали Медвед) и оно је осма звезда.

У нашем Свастичном краку галаксије, налази се и соларни систем са „Златним“ Сунцем, по имену Дажбог – Сунце (данашњи назив – Бета Лав).

Око Златног Сунца се врти Ингард – Земља, са периодом од 576 дана.

Ингард,-Земља има две Луне.

Велику Луну, са периодом од 36 дана и Малу Луну – 9 дана.

У систему Златног Сунца, на Ингард-Земљи, постоји биолошки живот, сличан животу на Мидгард-Земљи, то јест, као код нас.

 Кажу, да је ова планета, Прадомовина многих Славјанских Родова. Један део тих Предака, су данас Земљани – ми.

Тако се у нашем рукаву Галаксије налазе и Звезда Мара и Звезда Џива.

Знајући за велике зависности од Маре људи су је обожавали – и не због тога да се не би плашили смрти или Богиње Маре, већ да би што боље искористили њен дар.

Многи савремени људи данас, чак и не схватају значај обожавања: овом феномену се приписује мистика, бајковитост, заосталост или фанатизам – а то је заправо била технологија – Космичка.

Богиња Мара – то је звезда.

И свако сијајуће тело нама изгледа као светлило.

Мара је битна како за живе, тако и за умрле.

Како је то везано за умрле?

Дакле, како се звезда Мара, дуго времена налазила у тамним областима Свемира, због ротације наше галаксије, онда је зрачење Маре много ослабило у том периоду.

И код умирућих људи, у то време. настао је проблем са формирањем енергетског тела. потребног за прелазак преко границе Међусвета у Свет Лега (оно што религија назива анђелима али квалитативно другачије).

Није било довољно космичког зрачења за тако нешто.

За последње две хиљаде година, врло мало људи је  поред тога било у стању да уђе у Свет Лега.

Само веома јаке личности су саме, без помоћи зрачења Маре, успеле да формирају потребне им енергетске шкољке тела –а  основна маса мртвих, остала је заглављена у Међусвету или је пала у резерват типа „Еден“, где они чекају и никада не дочекају „страшни суд“.

Односно, „рај“ се јавља као замка.

А звезда Даждбога, својим зрачењима делимично компензује недостатак енергије Маре у мрачним временима.

(У далекој древности Бог Перун је ослободио из таквог Пакла људе (у овом случају, ослобођени су прошли кроз Врата Међусветова у Пакао и назад не губећи своја физичка тела).

Бог Перун је извео све које су тамо увукли преваром и силом, дао им је прилику да се врате у своје домове. Када су људи изашли из Пакла, Бог Перун је блокирао улаз у Пакао (Врата Међусветова) на Кавкаским горама… али на Земљу, поред људи извукла се из Пакла и свака гамад…

У овом тренутку, звезда Мара је изашла из зоне Таме.

Још раније, 2012. године а од 1996 и наша Земља изашла је из зоне тамних.

Наступила је Зора или по словенској терминологији епоха Вука, уређивача Природе.

Ми сада живимо под покровитељством једног од Предака – Бога Велеса.

За тамне људе је стигао крај света а за светле је дошао крај таме али постепено.

Почетак ових догађаја, иде до потпуног завршетка, у року не више од једног круга живота (144 година).

Људи су одавно знали о кружењу времена, о потапању у различита зрачења Сунчаних система и о Световима тамних и светлих Богова. Састављали су приче, у којима су маскирали истину, да би било немогуће уништити важна космичка знања.

Један пример је приказан у Књизи Смрти:

«Како је ходао Даждбог по Сварги пресветој, па је наишао на шатори бели, изиђе њему у сусрет Мара Моревна, прелепа. И заволео је Даждбог Мару Моревну и оженио се са њом. 

То је светли период.

Али онда су страшним вихором налетели на Мару Моревну прелепу, Кошчеји бесмртни. Захватили су је и однели к себи у свој крај МАРУ (Мајка РА – сијања) Покровитељицу смрти.

И дошло је на Земљу зло, зауставио се развој људи. Људи су остали заглављени у свом напредовању, без могућности да добију многодимензионално тело које даје Мара при смрти.

Они нису могли да уђу у Светле Светове Нава (Сваргу пречисту)… Обузео их је очај, али да пређу у други Свет, нису могли.

Као такав, прелаз је повезан са променом димензија.

И то је трајало 2000 година.

Тада је Даждбог одлучио да помогне својим потомцима људима на Земљи. Опремио је свог коња и отишао на пут да тражи своју љубав. Неколико пута је покушао да ослободи Марену, али без успеха, све док му није помогла Богиња Јога (или Баба Јага, њено име значи сједињени пут) . Изградила је Јогиња мост преко огњене реке (границе Међусветова) и повезала Тамне Светове са Сваргом Пресветлом.

И преко овог моста је продро Даждбог у Тамне Светове и ослободио Богињу Мару али Кошчеји, уз помоћ својих технологија, су били у стању да толико ослабе Даждбога, да су га приковали на нашој Земљи на Кавкаским планинама на Орловим стенама (Сочи, округ Мацести).

Богиња Жива је ослободила Даждбога и заједно са својом сестром Марој су оживели снаге Светлог Бога и вратили се у Сваргу Пречисту.

 Пошли су Кошчеји у потеру али прелазећи мост преко огњене реке, потонули су у ватру и спалио је тај огањ Кошчеје Бесмртне.

А Светли Богови отишли су у своје Небеске Чертоге и почели су да живе, да пију нектар, да децу рађају – од којих и иде род Даждбогових унука».

Логично је претпоставити, да такви скокови у Таму долазе редовно и круговрат је постао уобичајен за Земљане.

У време таме, нема на Земљи посетилаца из светлих Светова, чак ни у теорији, напротив, исто би требало да буде у време светла, када нема посетилаца из Тамних. Али од тамних се не може очекивати било шта логично.

А како је Мара битна за живе?

Шта и како ће се дешавати након Ноћи Сварога?

Ноћ Сварога или познатија као Кали Југа..

У Ведама пише, да ће се, на крају Ноћи Сварога и промене Епохе, систему Јарило Сунца  приближити Звезда Мара.

Она се назива бели гигант. И она ће се налазити далеко од Земље – али, чак и када још увек буде тачка на небу, сав живот на Земљи ће осећати да долази.

У коме има добра, добро почиње да расте, у коме има мудрости – мудрост расте, у коме је зло – зло се увеличава, у коме су агресија и похлепа – оне почињу да се повећавају. то јест, ко шта има у себи почиње да расте.

О томе Веде и говоре: агресивни, зли људи, они ће устати једни против других и почињу да се уништавају.

И сада, они то и показују на ТВ-у: по целом свету започињу локални ратови. И једни зли уништавају друге зле.

 Испоставља се, да је оно што је написано у Ведама, десетинама хиљада година раније, у сваком детаљу истинито.

Једноставно се приближавају орбите два сунца –  и зрачење једне утиче на све живо – не само на људе.

Ево, сада и научници говоре, да су птице почеле да се понашају другачије, китови, рибе, све живо се понаша другачије. Чак и наша Земља, која је жива, такође, одговара.

Извор: фејсбук страница Душана Ми

 

 

… гледам како заливаш бојама

сребра и злата;

бојама што извор им је на

твојим длановима;

 

 

… гледам како додирујеш траве

росом  овлажене;

траве од сна и

прозрачне  јаве;      

 

 

… гледам како исцртаваш слова,

слова што трче страницама

пред твојим прстима;

 

 

… гледам светло у очима,

сунце што сјаји;

светло у помишљеним речима 

у речима – Бог се јави;

 

… гледам те боголикога у ноћи.

 под месецом,

у ноћи кад са звездама

немушто збориш;

 

 

…гледам из далека, и …

и будна … и снена ..и

и подижем…и  .носим..

…све што понети се треба……

 

 

На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

….

У рову, тесном од смрти и лешева  

Из црна СС шлема

Од погледа изобличена и страшна

Прочитах неверицу и страх од вешала

. . . .

Са његова немачког лица

Некада лепа и бела

Сада смрди очајање и неверица

У њему кључа, крв германска врела

. . . .

У агонији, крај свој не жели да види

Над њим анђео бели, лебди и кружи

Срце своје не може да смири

На његово лице, паде маска беле смрти

. . . .

У земљи овој ће умрети

Поклониће своје германске, беле кости

Псима и вуковима Руским    , 

То изненада схвати   

. . . .

Према њему, корак лаган направих

Са његових усана, оте се крик ужаса

Лице се изобличи, у гримасу неприродну

Кроз ноћ запара, вапај помоћи и спаса

. . . .

Ноћ црна се надвила над светом

Немац и Рус у рову једном су се срели

Да су околности другачије

Можда би вотку или вино пили

. . . .

На бледој сенци сивог лица

Прљава од пепала и страха

Гледаше ме два плава ока, подно Стаљинграда

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Цео живот проживех у посртању, падању и устајању.

Толико сам пута падао на свом животном путу, да се већ и самоме себи гадим!

Једина утеха бејаше ми поезија.

Да ми није поезије, да ми није песама и снова, ја, уистини, не бих имао зашта да се ухватим у овоме свету омаја и опсена.

Нисам мудар човек; мудар никада нисам био; мудар никада нећу ни бити.

Напротив, више личим на месечара и лудака, него на мудраца!

Луцкаст сам и неуротичан, као и сви песници-вилењаци.

Моје стваралаштво извире из мог космичког, месечарског и вилењачког лудила; из лудила сневајућих стваралаца и вилењака; из лудила неких тајанствених и далеких звезданих светова.

Заиста, цео живот проживех у посртању, падању и устајању!

Као и сви песници вилинскога рода што грешком дођоше у овај свет.

Песник је праискони ловац

што лови снове, ветрове и облаке;

што путује тајанственим световима

 иза обзорја тишине и шутње;

што бива видљив у невидљивом

и невидљив у видљивом;

што се рађа пре рођења

 и умире пре смрти;

што без најаве долази

 и изненада одлази –

путујући пространствима

скривеним од људи

 и богова.