ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Освешћивање је отац и мајка мудрости, отац и мајка сваке духовности.

Нема никакве мудрости, никакве духовности, никаквог душевног и духовног узрастања без освешћивања.

Освешћивање је оно што наш народ зове здравим разумом.

Упамтите: освешћивање је здрав разум!

Ако смо се разумели, онда почнимо заједнички да освешћујемо…

Ми, Срби, међу јудео-хришћанским народима немамо ни једног пријатеља.

Никада нисмо имали, нити ћемо икада имати.

Неко ће од необавештених и неосвешћених рећи: имамо пријатеља међу православним хришћанима – Руси, Грци, Бугари…

Пре свега, да разјаснимо: Руси су једно с нама; Срби и Руси јесу једно једно племе, један народ, један род.

Русе не гледајмо као пријатеље, већ као једно биће и једно суштаство с нама.

Руси су – ми, ми смо – они!

То нема никакве везе ни с јудео-хришћанством нити са православним хришћанством.

Грци и Бугари никада нису били наши пријатељи.

Срби су највеће страдање у време покрштавања доживели управо од Грка.

Највредније древне србске књиге и списе спаљивали су и на разне друге начине уништавали превасходно грчки калуђери и попови.

Бугари?

Када су то Бугари били наши пријатељи?!

Никада!

Увек су нас, потуљено и мучки, ударали с леђа.

Идемо даље.

Ми, Срби, међу исламским-муслиманским народима, такође, немамо ни једног пријатеља.

Никада нисмо имали, никада нећемо имати.

Јудео-хришћани, православни хришћани и муслимани имају један те исти однос према нама.

Сви би они, јавно или потајно, желели да ми као народ заувек нестанемо, да се затремо.

Да нестанемо заувек и ми и Руси – јер смо једно биће и једно суштаство.

Ако је већ тако – а здрав разум нам каже, да је тако – зашто се онда ми вазда гурамо међу јудео-хришћанске и православно-хришћанске народе, кад ничега заједничког немамо с њима!

И, не само што ничег заједничког немамо с њима, већ су све то наши заклети врази и душмани, који су столећима уништавали и затирали нашу културу, нашу уметност и нашу духовност.

Наша изворна култура и духовност није ни јудео-хришћанска ни православно-хришћанска, но ведска, хиперборејска, аријевска, ведсрбска, родноверска.

Ближи су нам – и по духу и по свести и по култури – будисти и таоисти од свих иних: јудео-хришћана, православних хришћана и муслимана.

Боље ће нас разумети, и више ће нам истински помоћи, Јапанци и Кинези, Тибетанци и Индуси, од било којег јудео-хришћанског или муслиманског народа.

Да поновимо: освешћивање је здрав разум.

Здрав разум је убијен у свих јудео-хришћанских и муслиманских народа.

Зато и има толико лудака, толико људи-звери у свих тих народа.

Никада ниједан јудео-хришћанин или муслиман неће рећи за себе: ја сам божанско биће; ја сам чедо Неба и Земље; ја сам једно са свим бићима из свих видљивих и невидљивих светова, и мој живот нема ни почетка ни свршетка, него ће вам рећи овако: ја сам јудео-хришћанин, ја сам кршћанин, ја сам католик, ја сам православац, ја сам муслиман, ја сам сунит, ја сам шиит… и одмах ће кренути у рат без сврхе и смисла, у рат против свих и свега, у рат у име неке туђинске, бесовске и гмазовске религије.

Ми, Срби, нисмо то!

Ми смо чеда Оца Сварога и Мајке Гаје.

Ми смо виша раса, ми смо звездани род.

Вратимо се освешћивању, вратимо се здравом разуму!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Лепота је оваплоћена мудрост.

Највиша мудрост огледа се у савршеној лепоти.

Лепота је мудрост изражена у облику.

Мудрост која превазилази поезију и музику пројављује се кроз лепоту у савршеном обличју.

Најсавршенији облик у Васељени јесте прекрасно и дивотно извајано тело човечице.

Ниједно биће у Васељени нема тај склад обличја као што има тело човечице, тело жене.

Нема мудрости изван лепоте.

Оно што није лепо, не може бити ни мудро.

Лепота и мудрост јесу две речи једног те истог значења.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Наш властити ум је највећи завереник против нас.

Све завере против нас, рађају се у нашему уму,

а потом из ума одлазе у свет.

Наш род никада не би пао, да није послушао властити ум.

Све невоље нашег рода извиру из нашег ума.

Све наше непријатеље у свету створио је наш ум.

Наш властити ум без престанка ради против нас.

Нико нам ништа не би ни смео ни могао,

само када бисмо се ослободили властитог ума.

Када изиђемо из властитог ума и сиђемо у властито срце,

тада ће ишчилети сви врази и душмани наши.

Бојим се часа смрти.
Шта ћу рећи сестри
кад стане из смртног сна
пољупцем да ме буди,
да ме пита
за осећања на земљи скрита.

 

Шта ћу рећи брату
кад изађе
из врта праведника
да сретне мене
и угледа мисли скривене
иза мога прозрачнога лика.

 

 

Шта ћу рећи оцу
кад ми каже
при сусрету речи што блаже
праштања и доброте крајње,
и угледа дела
што сам хтела
да на земљи буду тајне.

 

Шта ћу рећи теби
кад са овога света
одемо у просторе плаве;
у светлости сунаца и звезда
кад се сва тамна гнезда
душе јаве.

 

 

 

С’ Дурмитора сунце задње зраке просу

Гледам те док сама шеташ по обали

Вјетар, твоју плаву, разбацује косу а

Босе ти ноге запљускују вали.

 

 

Ноћ..

Тишина,  ,

 ,   Пустош.          

 

Поветарац само ноћас тихо шуми

Крај твојих прозора

Као да ми каже

Ено, месец тамо, зв’језде небом

Љуби док не сване зора.

 

 

Тиса (Taxuѕ baccata)

Позната је као вилинско дрво. Народна предања кажу да се око њега скупљају и на њему задржавају виле, као и да тиса „расте само на чистом месту”. Код Јужних и Западних Словена имала је улогу свеобухватног чувара од чини и урока, вештица и утвара, као и злих сила уопште.
Због његове заштитне функције, од овог дрвета су спарављане разне амајлије,

оно је стављано у одело и у сандуке с оделом,

од њега су сачињаване кашике, корице за ножеве, штапове, ђердане, муштикле итд.

Људи су тису носили уз тело испод одеће, гранчице су уплитали у гриве коња и убацивали у рогове волова и крава (у претходно пробушене рупице).

Девојке су такође увезивале комадиће тисовине у косу.

Тисом су се штитила и деца: осим што би им комадић дрвета ушивали у одећу или капу, од тисовине су прављени делови колевки или креветића.

У неким јужнословенским крајевима, постоји посебан ритуал посвећивања тисе, који се назива „дворење тисе”.

Поводом овога би невини момак и девојка чували комад тисовог дрвета целе ноћи поред ватре а у зору би момак опалио метак из пушке и викнуо: „Тиса je предворена!”.

 Таква би тиса имала посебну мoћ.
Тиса је била присутна и у народној медицини. Од њеног корена справљан је лек прoтив туберкулозе а кора скувана у маслу, ако би се узимала 40 дана, лечила би падавицу.

Међутим, код Западних Словена она је убрајана у опасне биљке: каже се да je њена сенка јако отровна, па стога испод ње не треба спавати.

Јужни Словени веровали су да не треба стављати тису на ватру, јер ће човек који то учини умрети исте године.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т. А. Агапкина – „Тиса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001