(Посвећено Др-аш-ку, Славици, Лидији, Сандри, Тањи Ков, Тањи Имшир, Драгани, Клаудији, Ани, Мили, Марији, Милени, Мири, Наташи, Ами, Уни, Иви, Каћи, Лари Праисконој,Бојани, Теи, Милици,Нади, Радету, Слађану, Игору, Влади, Љубиши, Ивану, Звездану, Срђану, Душану, Павлу, Николи, Андреју,Луки, Васи, Стефану, Димитрију, Анак Шиви Анак Шиви и милионима посвећеника Уметности живљења широм Васељене )

 

 

Змија – зелена као трава зелена као лишће
Зелена као горско језеро зелена као око – игра
Кроз срце у средини груди ровари наша бића
Забија своју главу и буши талог наших мржњи
Вијуга зеленим телом кроз талог наших страхова

 

 

Играј Зеленико, играј Анак Шиво Анак Шиво!
Играј на зеленом попришту бит-ка!
Овде је семе Једноте овде је Једнота
Овде ису-кује Мач електрични Вила Мала Језера
Овде је Маирија Магдалаина променила Смер
А Танија Планинлица прескочила Поток
Овде је Сабина Сијено пронашла Ловца
Овде је Ловац циљао Сабину Сијено

 

 

О, ти, Мансанмане Остварени
Што ходиш и са символом зелене змије
И играш Пралилу Пралилу моћи!
Сакупи дванаест пута дванаест витеза
Са дванаест пута дванаест етеричних мачева
Сасеците скритумраку и ослободите Љубав!

 

 

Видим Те, Богољубави моја, плавољубичаста!
Играј Анак Шиво Анак Шиво, иг-рај Шивооооооо!

25. мај 2010. у 21:18

 

Стаблу и цветовима липе одувек су приписиване божанске моћи. Стари Словени веровали су да ово мирисно дрво штити од злих сила и да гром никада не удара у његово стабло а пошто достиже старост и до петсто година, важи за симбол дуговечности.

Људи још увек уплићу грање овог дрвета у кровове кућа да би се заштитили од удара грома и пожара а сечење липових стабала сматра се великим грехом. Од липе се справљају лековити напици и веома укусан мед.

Словени су липи приносили жртве као божанству и посебно поштовање исказивали су усамљеним, самониклим, горостасним стаблима која су проглашавали храмовима. Приликом поткресивања стабла липе чувају се све па и најмање гранчице од којих се праве моћне амајлије.

Липа је и „срећно дрво“ и стари српски идоли, по свој прилици прављени су по превасходству од липовог дрвета („липов бог“ и „држиш се како липов бог“ код Словенаца, такође и српски израз „крстови липови“ – не треба заборавити да су крстови код Срба заменили старе богове).

Да је липа „срећно дрво“ види се и из обичаја да сватови, кад дођу, барјаке најрадије остављају па липи,  

Извор: „Старославци“, фб страница,  и др. странице

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Седим под липом што је од јутрос почела да цвате, и тихујем уз брујање ројева пчела.

Излазим из спољнога света и све дубље зарањам у тајинствене унутарње светове…

Док затворених очију слушам брујање ројева пчела у крошњи липе, имам осећање, да слушам бруј ројева звезда и звезданих јата, да слушам бруј и жубор несагледних звезданих светова вечне васељене.

Бруј ројева пчела у крошњи цватуће липе делује сасма смиријуће и исцељујуће, делује, напросто, васкрсавајуће…

Као да се вечна васељена, са свим својим звезданим световима, низвела у моје срце, у моју душу, у моје суштаство…

(Велики Гај, 25. месеца цветног, 7526.)

Лирски записи

Док исписујем ове лирске записе, зурим кроз широм отворена врата, у соби понад врта за тиховање, некамо у даљину, преко мора зелених крошања, у дивотне слике и праслике облака различних вагри и прелива.

То нису облаци, већ горски венци, горска језера и горски слапови – зелено-плаветни, плаветно-зелени, љубичасти, ружичасти, малинови и румени.

Путујем, и летим, и лебдим, и пловим иза обзорја тишине и снова, док пода мном остају предели, крајолици, поља и несагледна зелена пространства.

 

 

 

 

Свако ко је на путу посвећења, мора да има свој врт за тиховање.

Ако борави у стану, па нема врт, онда нека на својој тераси створи најједноставнији, најобичнији врт за тиховање.

Ако, пак, нема ни терасу, онда нека, макар, у својој соби, на месту где најчешће борави, пореда око себе своје најдивотније биљке, и тако створи врт за тиховање.

Нека се дружи са биљкама, нека разговара с њима, нека их доживљава, осећа и појима као ближње своје.

А када тихује (то је србска реч за медитацију), тада ће и биљке заједно с њим да тихују, заједно ће улазити у тишину и пратишину, у само биће тишине и пратишине.

 

 

 

 

Када сазерцавате свет из свог унутарњег бића, тада биљке нису више биљке, дрвета нису више дрвета, облаци нису више облаци, ствари нису више ствари, но је све то што видите – само ваше унутарње биће.

Све што тада видите – то сте ви сами!

И још нешто.

Док тако сазерцавате свет из свог унутарњег бића, тада осећате и схватате, да је све око вас у једном савршеном звезданом и божанском реду, да је све одувек и заувек на своме правом месту, те да вам ништа не смета, нити ви, пак, ичему и икоме сметате.

 

 

 

Пре неки час, пратио сам једног дивотног малецног  пужа у свом врту за тиховање.

Његова љуштура, његова кућица, има савршен облик галактичке завојнице.

Док сам зурио у пужевљеву љуштуру, гле, имао сам осећај да зурим у завојницу звезданог јата.

Све је завојница, помислих – како горе, тако и доле!

 

 

 

 

Призивајте своје претке, што чешће их призивајте и, разговарајте с њима.

Ако сте добри, ако сте племенити, ако сте пробуђени и освешћени – помагаће вам ваши преци.

Они су ту, свуда око вас, и, само чекају тренутак када ћете их позвати, када ћете разговарати с њима.

Испрва ће вам све ово изгледати чудно, и сулудо, али, већ после краћег времена, то ће за вас бити једна виша божанска стварност.

Колико љубави подарите својим прецима, толико ћете љубави од њих и примити.

Верујте у то и, живите ту вишу стварност.

Одбаците сва западњачка надри-учења која од вас желе да направе роботе, да од вас направе човеколика бића без срца и душе.

Западни човек је давно залутао, давно је прекинуо сваку везу са оностраним световима, па сада и вас покушава да заведе и слуди.

Нека западни човек и даље лута до миле воље, а ви следите своје унутарње биће, следите властити унутарњи пут својих великих предака.

 

 

 

На звезданом путу тишина

Сваки корак на путу том

По једна је далека  даљина    

Станица светла – пристаниште

Уморним путницима – одмориште

Пристадох и ја – да одморим се!

Реч, две са овим, оним

Има деце а она су  –  весеље!

Утисака много, са разних страна

Размена као и овде значајних ситница

Позив за покрет – укрцавање

Као и овде, држање деце за руку.

Махање, поздрављање!

Неки остају да чекају – спавање

Тишина – на путу опет!

Станица светла – пристаниште

Шетња васионом – многима-

Свакодневница је!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Апстракт. Ван своје прагматике функције хлеб у традиционалној култури балканских Словена има и ритуалну, где се он више не опажа као предмет, већ као знак. У условима магијске комуникације уведени су додатни захтеви који се односе на припрему хлеба. Они се тичу како избора особа које могу припремити хлеб, тако и избора брашна, начина мешења и печења хлеба, времена када се то обавља и простора где се све то може обавити.
У овом раду разматрана су два аспекта суделовања хлеба у магијском понашању. У једном се њиме успоставља узајамна веза између човека и нечисте силе од које се тражи наклоност или помоћ. Тај циљ остварује се тако што човек, најешће преко одговарајућег посредника, дарује хлеб нечистој сили (вилама, уми, ђаволу). Хтонички карактер ових бића потврђују додатни елементи даривања, као што су: мед, вино, свећа, као и чест захтев да хлеб буде пресан.

Штампано у зборнику: Хлябът в славянската култура, Етнографски институт с музей – БАН, София 1997, стр. 145-155.

Цео текст: https://www.rastko.rs/…/ljradenkov…/ljradenkovic-hleb_c.html