Category: All
Драган Симовић: Поздрављам…
Поздрављам свако дрво, сваки цвет…
Поздрављам облаке, птице, звезде…
Поздрављам Сунце на заласку, плаветно горје у даљини, поље младога жита и црвена мака…
У свему што видим, гле! има и мене.
О, у свему ме има!
Кад уђем у шуму, поздрављам свежину што мирише на маховину и труло лишће.
Поздрављам лахор што умилно и сетно шумори у модрим крошњама столетних дубова.
Поздрављам шишмише што у вечерњи сумрак круже нада мном, док, ослушкујући откуцаје властитог срца, лагано корачам сеновитом стазом на месечини.
Поздрављам, о, све вас, знане и незнане, поздрављам!
(Негде у банатским пољима, 21. цветног 7526.)
Ирена М:Искуство
Осећаш ли ме?
Да.
Предосећаш ме?
Да.
Схваташ ли разлог?
Не!
Када ћеш научити да ме користиш?
Искуством стичем…особине потребне.
Не.Није тако.Искуство схвати ко дефиницију периодичног мењања.Памти,хватај белешке и видећеш поновне појаве.
Синхроницитет.
Али ја нисам то.Више сам од тога.Урођено сам спремна да нам помогнем.
Некад успем да те прилагодим себи.Већином те доживљавам као страни одазив.Али то некад када успем-Помогнеш ми!Изненадим се.
Ниси шаблонски случај,не дешеваш се при позиву.
Нисам.Да радим по позиву моја сврха била би празна.Човек који ме изоштри био би масени број,не би се издвајао…
Значи,нису сви спремни за тебе?
Нису.Поједини нису спремни ни за себе.
Мислим,…
Чиме?
Како чиме?Главом!
Грешка!Ја се осећам другачије.Управо срцем мислиш,душом осећаш,а емоције су ти поврх желуца.
Одакле знаш?
То је сигнал за мене.
Тако се ослушкујеш?
Наравно.
Ово је рутинска вожња до посла.Зашто си сада дошла?
Јер требаш скренути.Вози даљим путем.Овде ће бити ланчане реакције,материјалног и животног сударања.Скрени,застани па послушај.
Спасла си ми живот!Спашаваш га…
Да.Заувек твоја-Интуиција!
До следећег осећаја!
Синови Сунца
РА – бог Сунца и Једини, по руском академику Туњајеву.
РА – река што у Велесовој књизи одваја Јав од Нава (где је Сварга).
РА – та иста река као географска река Волга поред које живе Срби (запис Грка и Латина).
Руси изговарају Рас-и-ја име своје земље, а истовремено угледни руски академик Демин пише да су Срби старији народ а Руси млађи од њих; и још руска митологија упорно цитира да су Руси унуци Дајбога (Сунца) – те одатле по здравој логици, Срби су синови Сунца, а Србин – син Сунца!
Ако уместо Сунца, по старински кажемо СИН РА или РАСИН – ето разрешења свих старих назива што су означавали наше претке. Једна од престоница на Балкану код садашњих Јужних Срба је РАС, река РА-СИН-а и одатле становници Расини, Расени и Рассани = Рашани. Расени је назив оног племена (данашња Тоскана у Италији) што су их звали и Тирсени, Тирасени, а Јелини Етрурци…
Расини су и у данашњој Турској (бивше хетитско царство и опанци, бивши Фриги-Бриги на брду итд…)… Јелини су чули кад су напали да је то земља Расенаца, Расциа, Рашана па изговарали Т-Расиа, Латини записивали Т-Рациа, Енглези читају Трејсија, а ми Трачани… описи Трачана су описи наших људи… А призната од свих историчара племена Ра – синска (Трачка) су нпр. Трибали (по Шафарику Србали, Србљи) којима припада данашња територија Источне Србије и много шире… Популација Т – Рашана је већа него било које друге земље на свету осим Индије (Херодот).
Дакле, синови Сунца речени као Ра – Сини живели су на овим просторима који су данас енигматични за западне проучаваоце, а код свих се показују одлике и данашњег Србства… Наши преци…
Много једноставније и прихватљивије него да је корен речи раса – равница на санскрту, и савршено се уклапа у мозаик руских академика, митологију Словена и језик…
Извор: ФБ страница Зов Крви – The Call of the Blood
Перо Зубац: Алекса
Од звијезда саткан, из бескраја,
Алекса се враћа из раја.
Има ли иког, у часе сретне,
с добром на лицу, с душом, да сретне?
Хоће ли ико, жив, мртав, ко зна –
на Старом мосту да га препозна?
А вода жубори, мире јасмини,
гле оно ђевојче налик Емини!
Изашле лијепе Анке и Зоре,
с Неретвом неријеч да прозборе.
Пролази Алекса сав од свјетлости –
а никог свога, Боже опрости.
Само пазимо, ко сјене црне,
нас неколко да не посрне.
Драган Симовић: ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Ово вазда казујем младим Србима и Србкињама који полазе на Запад да раде.
У младости сам и сам боравио и радио у том свету, тако да сам их у душу упознао.
Западњаци су најчешће дрчни и горди, робусни и некултурни, све док их не поставите на своје место, све док им не ставите до знања, да морају да вас поштују и цене.
Да морају да вас поштују и цене, јер имате свој став, своју поетику, свој поглед на свет; јер знате ко сте и чији сте, јер знате да јесте непоновљива личност, а не безлична индивидуа или персона.
Никада не будите снисходљиви ни пред ким, већ свагда и навек будите своји на своме, будите то што уистини јесте.
Снисходљивост води у болест душе и духа.
Снисходљивост је јад и беда палог човека!
Не умишљајте да је иједан западни народ културнији и паметнији од вашег народа, од вашег племена и рода.
Напротив, ваш народ је по свему НАДМОЋНИЈИ и САМОБИТНИЈИ од свих тих западних народа.
Песнички речено: западни човек је дивљак у смокингу – споља гладац, а изнутра јадац!
Упамтите још и ово: Нигде вас нико неће поштовати и ценити, ако ви сами себе не поштујете и не цените!
Драган Симовић: Ми смо само оно ШТО ЈЕСМО
Све што имамо, то није наше и, то нисмо ми.
Имање је омаја и опсена.
Ми смо само оно ШТО ЈЕСМО.
Наше Суштаство – то смо ми!
Имати је исто што и немати.
Да ли ИМАШ или НЕМАШ – то је једно те исто.
Немој ИМАТИ, већ БУДИ!
Ако НИСИ, залуд ти све што ИМАШ.
Ако НИСИ, свако твоје ИМАЊЕ бива још бесмисленије!
Драган Симовић: Можеш, ако верујеш да можеш!
Можеш, ако верујеш да можеш!
Ако верујеш да можеш, онда ћеш моћи и оно што не можеш.
Ако не верујеш да можеш, онда нећеш моћи ни оно што можеш.
Веруј и сневај оно што желиш да се догоди, па ће се и догодити управо онако како си веровао и сневао; управо онако како си и видео у својим сновима и јасновиђењима!
Није довољно само Знање – Знање се мора ојачати Вером и Визијом.
Вера мора да ојача Знање; Знање мора да утврди Веру.
Вера и Знање иду упоредо.
Вера и Знање јесу једно.
Да бисмо били истински творци својих светова, онда уз Веру и Знање иде и Сан.
Сан је круна Вере и Знања.
Сан који и будан, на јави, сневаш!
Вера, Знање и Сан затварају Божанско Коло.
Мораш да имаш живе слике онога што знаш и онога у шта верујеш!
Без живих слика, без јасновиђења, без сневања, Вера и Знање могу да ослабе, да усахну, да ишчиле.
Мораш да верујеш да можеш оно што желиш; мораш да знаш да можеш оно у шта верујеш; и, мораш да имаш јасно виђење онога у шта верујеш да можеш, и што знаш да можеш!
(извод из лирских записа)
Ирена М:Страх
Срећемо се опет.
Да на сличноме месту.Добро вече!Хоћеш ли се манути ћорава посла?
Да!Сад видим да је залудно са тобом по ноћи ходити.Само не разумем.Ја увек али увек добијам поготово по пуној месечини.Са тобом све исте кораке пратим и….забрљам.Време ли ме прошло?
Не!Опусти се.
Како то да учиним?Моја сврха,значај све губи углед.Испитујем се,…преиспитујем се…
Криза идентитета те ухватила.Због мене?-поласкана сам.
Смејем се сада по први пут…Видиш ја еонима радим исто.Ускачем људима у снове…начиним их не тако лепим.Ноћној мори је то задатак.Дужност моја је…
Види…Сан док се сања,може да се прати.Будан у сну је онај ко себи каже да сања.
Радиш ли то?
Па…не увек.Неки пријају па допустим.Када тебе угледам одмах реагујем са подсвесним…Узбуркам сан-Сањаш!-и онда регулишем ритмове даљих токова…
А?
Да.Не постављај питања.Тако и на јави функционише.Баланс!Човек је чудо ако уме себе да разуме.
Ништа.Хвала.Пакујем кофере и одох даље.
Нећеш ме више посећивати?
Па…није све у одговору!Зар не?Да се не опустиш превише…некада хоћу.Очи отворене држи,спремност је карактеристика…техничка доминација.
Савет?Од тебе.
Прави саговорник-вреди!Лаку ноћ!
Лаку ноћ!
Војислав Илић: Вече
Румене пруге већ шарају далеки запад,
Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља
Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема,
И само час по час зајечи шарена дола
Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада
Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира,
А његов космати пас, подвивши репину лено,
Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира
Увија поља и равни. Румене пруге се гасе
И бледи месечев зрак, светило небеских двора,
Кроз маглу диже се већ – и нема, дубока тама
Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.
Све грли мир и сан. Покашто заурла само
Суседов стари пас, ил’ позно дошавши с рада,
Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,
И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада.
Верица Стојиљковић: Остављена … са намером…
Остављена … са намером…да се деси… све…
јер
треба ударце да сачека…да прими… и бар благо узврати…
нечињење њено … коштало би удараче….много…..
звук једног…звук другог …звук.. тишина……
Ноћ музеја….изложене слике …много копија..
Праве само две! Да-познају се, од давнина!
Копија може врло верна бити и
Много чему добром служити …
Али.. На слици нема ознаке…да копија је!?
То се треба поправити!
Овај свет… изгубљених душа пун…
.. па разлетите се копије – шта чекате?
Разлоге свога настанка испуните!
Јер…ако добро и много радите…
Можда, … једног трена оригинал слику
Достигнете и постанете… ТО…чему тежите!
Пљескање из …углова живота…о нееее,
Ви сте ипак …прве копије….
Оригинал дао да живите … па…онда
Радите … свет овај ….кадите!
Оригинали….слушајте…..дуго сте у свету овоме..
Мислите…да сте све прошли и
Да већ СВЕ одавно знате….
Али.. Тако можда увек и …није!
Можда промакла нека реч значна,
Неки знак,…воз ..протутњио..
Од воде и угља ..пара…све бело било….
Претпоставимо …да се то …догодило!
А Вечност … категорија.. је …
Зар она да о томе говори?
Она, која је тек…кренула….
Да испитује …. овај – свет…
Овде… на реци, на мору, на селу
У граду, у Музеју, ….у срцу вашем…
Она овај свет овде – упознаје
Широм отвора очи, склања фалсификате, …
То лако види се …. али
Оригинале..овде .. једва препознаје!
Трагове им прати, посматра, прича,
Пита … они ли су…
Па тако … зна!
