Док боравим у овоме свету,

мој истински живот се одвија

 у неком другом,

далеком и невидљивом

 свету.

Песник је, гле!

 попут сунчевог зрака

што путује од света до света,

 али се ни за један свет

не везује трајно.

Дође ниоткуда,

борави накратко,

а онда нечујно и ненадно оде

 у неки тајанствен и скривен свет

у којему одувек бораве:

песници и вилењаци,

 дивот-виле и богиње!

(Велики Гај, 20. цветног 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Ноћас сам имао грозне снове.

Снове бесовске, снове из пакла.

Боравио сам у неким мрачним световима у којима жива душа намах копни, сахне и вене.

Али, истовремено, у тим грозним и пакленим сновима бејах при пуној свесности и свести.

При пуној свесности и свести рекох себи: боље је да сам заувек мртав, да ме уопште нема, да се претворим у космичко ништа, у прах и пепео, него само један дан да боравим у тим световима.

Снови су ми били посве сиви, јер у тим световима влада потпуно сивило.

Ниједне боје, ниједне вагре; све бездушно и беживотно, све сиво и безлично.

Никада, до ноћас, нисам имао такве снове.

Био сам ужаснут и у сну, а након буђења, задуго још нисам могао да се смирим.

Док сам боравио у тим сновима, осетио сам како се моја душа мучи, како пати и јеца, како пишти и цвили.

Пожелела је да изиђе из овог физичког тела, да напусти ову трулежну врећу меса и костију, да се узвине некамо у неке плаветне и лучезарне висине…

Од ране младости знам, знам и видим, знам и осећам, да је све бесмислено у овоме свету, ако душу своју не спасем, а душу ћу спасити само онда када је узнесем високо, и што више, понад овог света омаја и опсена, понад света у којему свака жива душа тугује, пати, вене и болује.

Вера и Истина-два рода неодвојена.

Две суштине истога језгра.
Обе вредне,непоновљиве,…Нераздвојиве са суштином.
Једина крива схватања су

да свака вера и свака истина

на човека исто поприма…

Свака човечија јединка пак носи са собом нешто своје…

Своју веру,своју истину-зато поједини делују непобедиво!

Верујмо-Вера чуда ослика!

Истина по површини преслика…
Захваљујем Вам песниче!!!

 

 

Веруј!

 и кад нико не верује,

 јер ти знаш оно што нико не зна,

зато и верујеш.

 

Твоје знање није од овога света,

и твоја вера није од овога света.

 

Ти си дошао на знању

и ти јеси знање

о којему нико ништа

не зна.

 

Ти верујеш,

 зато што знаш

а не знаш да знаш.

 

Оно што не знамо да знамо

јесте наша вера.

 

Ми верујемо само у оно

што знамо а не знамо

да знамо.

 

Нека твоја вера

буде само твоја

 вера!

Снага човека се не мери по броју килограма или тона терета које може да подигне или повуче већ се мери по величини онога што га заробљава. Посматрам брачни пар испред себе. Муж висок два метра и кусур, бивши рукометаш и каратиста, пун снаге. Жена, високо позиционирана мис, бавила се и бави се рекреативном гимнастиком и пливањем. Диван пар, разумни, свесни себе, граде свој живот и свој однос. Причамо, разговор садржајан. У неком трену она се почела мешкољити, мешкољити се почео и он. Ја, наравно, читам мисли, посебно зависничке, јер зависници мисле гласно, и показујем им пут ка тераси, где могу да запале ту малу, смрдљиву, разбољевајућу цигарету. Мала, пар сантиметара дуга, али јача од двометраша, и заповеда строго, нема милости… И преузима идентитет човека, држи га напетим, слободу не даје…

Сетих се једног предавања које је одржао патријарх србски господин Павле у цркви Свети Гаврило у замунском парку. Говорио је једноставно, без сувишних речи, онако како говоре мудраци. Потом су уследили питања и одговори. По питањима можете, углавном, доста добро скенирати човека. Један млад човек је упитао патријарха како да остави цигарете и како да преболи кризу. “Нема ту никакве кризе. Бациш цигарете и замениш прљав ваздух за чист ваздух.“ Потом се окренуо у правцу одакле је стизало друго питање.

Пушење са смислом је дубока тајна. Знали су је Праиндијанци, знали учитељи специфичног знања из рода Аријеваца, и велики посвећеници који су ту тајну рођењем донели. Једног истинског мистика познајем и видео сам како се уз дим концентрише, подиже своју свест и улази у акашу.

Настављам Пут, мењам стазе, посматрам околиш истовремено широко и детаље, мирно вежбам стваралачку незаинтересованост. Волим тајинствене путеве којима ретко ко ходи, обожавам путеве којима нико не пролази. Пратим знакове које је Творац поставио поред пута, изнад пута и на сред пута. И пратим свој пулс који ми говори да ли држим вертикалу –сварожницу, и који ми, без варања, говори о стању мога духа.

Тражим ретке биљке, а једну посебно. Због ње морам ићи на веће висине. Припремљен сам за висине, припремљен сам за низине, а припремљен сам и за роњење и препливавање језера и водеана. И налазим је. Њен корен личи на човека, лишће личи… Моћна биљка! Од ње ћу да направим матичну водицу за уклањање многих бољки, направићу хомеопатски лек различитих потенција за чишћење дубодолина ума, и направићу живи облог за љуте ране – љутаре.

Окови! Они се налазе у мисленом току. Окови се зову ум, окови се зову его. Его живи, расте, развија се и опстаје са врло мало хране. Мисли, чак и оне мудријанерске, његова су храна, његов живот. Извади окове из мисленог тока непоистовећивањем са умом, са мислима, тихуј да нестану мисли, и имаћеш слободу и бићеш жив-а!

За тиховање свако место и свако време су добри. Најбоље време је у јутарњим и вечерњим сатима када се одвајају дан и ноћ. Тада добијамо моћно дејство и тајинствену магију знања које исијава из суштине Нултог поља, из битка – пукотине која није ни дан ни ноћ.

Изнад мене бели облаци – путници. Небо је увек организовано и не прави штету. Ласте ме прве примећују и изводе летачке керефеке да одвуку моју пажњу од гнезда која су свиле у рупама негдашње високе обале Панонског мора. Гласно сам их умирио силницом од праискони, коју све птице разумеју, да им је страх неоправдан. Нећу дирати њихове домове, ничије домове не треба дирати, наставићу ход лаконого ка заравни на високом месту где расте лековита биљка, одакле пуца видик ка равници на западу, ка брдима на истоку, ка реци Истар у којој се огледа Јарило у милионима злаћаних огледала. Када стигнем прекрстићу ноге и остати до јутра.

 

Загледам се у јасно и дубоко звездано небо, и кажем: све ове видљиве звезде, и све оне невидљиве, гле! раде на мом исцељену и спасењу.

Са свима њима ја сам у сродству, и све оне јесу од мојега рода.

И свака од тих видљивих и невидљивих звезда у мојему срцу обитава, као што и ја у свакој од њих одувек пребивам.

А ноћ тиха, мека, мирисна и прозрачна.

Мирише багремов цвет, и лахор подухује у крошњама сањивих дрвета.

Негде у даљини, преко глува поља, чује се лавеж паса…

(Месеца цветног, 7526.)

– Све дајеш, а ништа ми не треба, рекао је Мансанман.
– Спремна си на све, ниси сумњичава. Издвојила си се из клупко-душе планинлица.
Очврсла си, не можеш с њима. На пропуху светова си, В о д те вуче, а не знаш П у т.
Не знаш тачно шта тражиш, а ипак имаш непоколебљиву веру. Сви ветрови – и северни, и источни, и јужни, и за – падни, и доњи, и горњи, и бочни, и ветри луталице, ударају о твоје лице. Кренула си на Пут неповратни, у Искон. И звала си ме, звала, чекала, чекала, звала, чекала…Ти не знаш тачно ко сам, а верујеш ми, душу дајеш. Можда сам само васељенска луталица, варалица, можда У-гур – учитељ знања унутарњих, можда сам Нико и Ништа. Спремна си?

– Затвори очи и исправи змију својих леђа! Утихни змију свога стомака, утихни змијусвоје главе и змију срца. Опусти се, лагано, опусти се дубоко. Одбаци мисли, као поскок кошуљицу, као церић лишће, као облак кишу, као јутро зору, као сунце таму, као мач корице. Остани без мисли…

 

– Милосни, Господе, пред Твојим Оком стојимо смирено, и храбро, и без земаљских жеља.
Сву своју снагу и умећа усмеравамо кроз Ред, Вољу, Мудрост, Озбиљност, Стрпљивост, Љубав и Милосрђе. Предајемо Ти наше животе од света за Живот. Спремни смо да будемо исконе и искрене слуге Твога Плана и Твоје Једноте.

– Остани без мисли…Не можеш даље… У реду, у реду. За данас је довољно. Са тела сам ти очистио умрице. Сама вежбај три дела кичме и вратни део, разгибавај зглобове-покретљивост, науку Сунца и Васељене, Тијанија силнице. У осами диши два пута дневно, тачно по упутству. Потом уђи у Нулто са силницом од праискони. Буди упорна, буди искона, б у д и све мртво и заспало. Имаш програм, имаш планину. Програм и планина неопходни су за брзо духовно напредовање. Без њих није могуће, није могуће, савладати лавиринте света опсене, унутарње и спољне.

Расплаузирај Животу! Сутра ћеш бити посвећена у дубоке тајне Древних, и поновити програм. Прекосутра Пут настављамо, настављамо. Сасвим је сигурно да ћеш, идући корак по корак, стрпљиво, стићи у … Т и ј а н и ј у.

Буди благо-слов-ена и праискона! Буди благо-сло-вена! Буди благо-словена!

У следећем трену постојала је само Вечност. Није било слике света, али она није недостајала. Пунина је испуњавала све видокруге, слухокруге… Није било ни Мансанмана. Онда се покренуо филм света. Птице су прокликтале, Васељена забрујала, сузе процветале. Сигурна, испуњена Смислом, Лепотом и Подршком, Танија је усправно наставила ход уз планину, пут у Онотанију.

 

 

Б у д и т е

Будите бића овога света,
будите бића онога света,
будите бића подсвета,
будите бића надсвета,
будите бића свих светова,
… ако нисте с н е н и!
… ако нисте с н е н и!

 

 

 (Доброславу)

(Доброславу)

Док летиш над облацима 
Гледаш на своj Род 
Душа твоjа одлетела 
Дух живи са нама.

Борби за опстанак Расе 
Ти си веран био 
Ниjедног тренутка ниси устукнуо 
Због тога си Боговима мио.

Родну Веру вратио си 
Из заборава далекога 
Вечни споменик себи си подигао 
У Ириj Златни отишао си.

Живиш у нашим срцима 
Путуjеш у нашим душама 
Летиш небеским пространствима 
Заjедно са Перуновим ратницима.

Одапео си стрелу пламену 
У срце Jудином племену 
Са знаменом коловрата 
Отворио си Ириjа врата.

Извор: ФБ страница Зов Крви

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Бели Срби из Вишњих Светова Свести одувек знаду, да је прошло време застарелих начина ратова, те да ће се у свим будућим ратовима користити нове космичке технологије војевања.

Ратови прса у прса постоје само још у суженој и закржљалој свести непробуђених, неосвешћених и бесловесних народа, племена, родова и појединаца, који су и даље под снажним утицајама владара из сенки – црних гмазова и звериња.

Видели смо кроз властиту еонску повесницу, да смо најчешће улудо, неосвешћено и бесловесно гинули, не решивши при том ниједан битан и суштински проблем Белога Србства.

Гинули смо, а све је и даље остајало и бивало по старом!

Зашто смо онда гинули?

На ово питање морамо потражити одговор при пуној и проширеној свести.

Сваки Бели Србин – наравно, и свака Бела Србкиња – мора бити дубоко свестан, да је бесцен драгуљ за Творца и Васељену, да је бесцен драгуљ (драги камен: сафир, рубин, смарагд, дијамант) за Живот, за Стварање, за Љубав…

Те из тога разлога, не сме улудо и бесловесно да гине при пуној стваралачкој свести и снази, већ мора да чува како себе тако и ближње од те несувисле и неосвешћене, а у крајњем случају бесмислене погибељи!

Да чува себе за сва будућа Дела Љубави!

За одбрану и заштиту Белога Србства, морамо користити све божанске, космичке, васељенске моћи, морамо користити умне, духовне и космичке технологије.

Морамо се користити мудрошћу и лукавством наших Звезданих Предака; морамо душмане и враге своје сатирати на даљину; морамо против њих употребити оружја и оруђа наших Белих Богова.

Србију не можемо одбранити са Земље, већ из Васељене: најубојитијим Свароговим, Перуновим и Световидовим оружјем и оруђем.

(Вилински гајеви негде у Банату, месеца цветног, 7526.)

(Песник Вилењак негде у пољима банатским у вечерњи сутон.)