1. 

   Када би схватили…. Да…. Страх је вирус у генетском коду. Он изједа, душа на њега мирише и одаје себе у простору. Бољка овога времена-страх, туга, депресија,… Није нама дано са умом ствари да решавамо. Приземне ствари се саме стварају, ницају,… Оно што треба је креација, вечита игра чистих мисли, тада ништа страно није. А све одише чистотом, врлином и љубављу. Бољке тада не могу нам ништа, душа је чиста, ум тихује и слуша шта му поручује душа и светлост из срца. Тада нам недокучиве ствари делују блиске а ми слободни. Слобода није стање, слобода је послање… даровано нама. Сваки крај две стране, свака стаза два пута има када се не би служили приземним чулима, када би прорадила интуиција… Тада не би сваки пут био поплочан бодљама већ цветћем и његовим мирисима. Када би само схватили моћ тренутка, нултог времена,… торзиони таласи… Наши великани нису послани били да нам пишу, граде, стварају… они беху слати и шаљу се да нам покажу – Како је дивотно док машта се и снева…. Тада гнева нема, само тишина док ниче нови свет…

   

   ПЕСНИКОВА ЈЕЗИЧКА РАЗЈАСНИЦА

   Ирена је самосвојна и самобитна песникиња која има своју стваралачку и животну поетику, која има свој дубински, свестрани и вертикални поглед на свет, тако да већ заслужује да добије своју колумну на Србском журналу.

   Уместо туђинске и већ излизане (латинске) речи: колумна, ја сам се одлучио за србску реч: песнички стубац.

 

Заиста, нема ни случаја ни случајности!

Сви они медији, како штампани тако и елктронски, који ружно говоре и пишу о Србству и Србији, користе латинштину.

Без изузетка!

Додуше, има и појединих (веома ретких) латиничних медија који, повремено, лепо говоре и пишу о Србији и Србству, али, по правилу, сви они који без престанка сатанизују Србство и Србију – користе латинштину!

Писмо је знак распознавања.

Кад видим латинични медиј (мада је правилније рећи медијум, али се ова неправилност већ одавно одомаћила у србском језику), ја знам да иза тог медија, негде у дубокој позадини, стоје подмукли, потуљени и лукави непријатељи свеколиког Србства.

Мржња наших заклетих врага и душмана према нама преноси се и на све што је србско: на писмо, културу, уметност и духовност.

Понављам: нема ни случаја ни случајности!

Латинштина је национално писмо свих наших врага и душмана, од првог до последњег.

И ово још да знате: ниједан од наших вековних, заклетих и потуљених злотвора никада није ни користио неко друго писмо.

У начелу, Србин који прихвата латинштину као своје писмо, и несвесно пориче властито Србство, властите корене.

Пробуђен и освешћен Србин, гле! србску азбуку користи у преписци са својим саплеменицима и сународницима, а латинштину само онда када пише на туђем језику (енглеском, немачком, француском, шпанском, турском, итд.) чије основно писмо и јесте – латинично!

1. 

   Величам
   Друге
   Себи слуга
   Била
   Таква остала
   Није ли правда
   Задовољена
   Свима давала
   Себи закидала
   Кору хлеба
   Грумен соли
   И када боли
   Кида
   Разара
   Душу на комаде
   Боље дати
   Но да ти украде
   Тешко тада
   Искупити себе
   Вечито насмејана
   Услужна
   Гостопримива
   Док су ђоном
   Ударали
   О моја плећа
   Била сам
   Боља
   Као домаћин већа
   Причали људи
   Слутили
   Време
   Издаје
   Отимања
   Кривде
   Надала се ја
   Нада та реч
   Која из руку измиче
   Док се надала
   Време је протекло
   Бољи дани
   Мој оптимизам
   Недостатак
   Обрађених лекција
   Низале се
   И нижу
   Постадох земља
   Новог таласа
   Где поган влада
   Светом хаоса
   Бука
   Уби ми тишину
   Отера птице
   Сјајну месечину
   Сунце не сија
   Исто више
   Тишина
   Тишина
   Неосвешћени створови
   Вичем и ја
   Да се разумеју
   Гласови
   Реших одавно
   Ал наду сам чекала
   На пут се спремам
   Ко пре много векова
   Да се не би
   Прашина дизала
   Обавештавам
   Нисам само земља
   Мати сам многима
   Зато одлучујем
   Не посустајем
   При сваком
   Новом кораку
   Који начините
   Себи терет
   Постајете
   У то име
   За боље дане
   Нова зора да сване
   Чуда било
   И биће
   Никад не потрајало
   За мир у души
   Што не ваља
   Само се руши

 

(Драгани Белој Србкињи из Приједора)

Знања из Вишњих светова јесу најбоља заштита у овоме свету, те и у свим иним световима.

Знања од Творца и Васељене, Знања наших Белих Богова.

Залуд нам све богаство, мудрости, умећа и вештине овога света, ако немамо заштиту из Вишњих светова.

Овај свет је пун искушења, пун и препун видљивих и невидљивих бесова која нас вребају, који нас лове на сваком кораку.

Нашој деци морамо да откривамо и предајемо Знања и Мудрости из Вишњих светова.

То родитељима мора бити први и главни задатак у овоме свету.

Залуд нам све друго, ако својој деци нисмо предали Мудрости наших Белих Богова.

Јер, без Мудрости наших Белих Богова, наша ће деца бити лак плен бесова, видљивих и невидљивих, који владају овим светом, којих је препун овај свет.

Није битно – заиста, није уопште битно! – шта ћете својој деци предати у материјалном, али је битно – веома битно! – шта остављате својој децу у духовном.

Битно је да ваша деца буду и умоно и душевно и духовно јака, да следе невидљиву дејствену, енергетску, духовну и божанску Вертикалу.

Мудрост наших Белих Богова јесте најбољи штит, најбољи оклоп, најбоља заштита од свих искушења, напада и удара бесова овога света.

Мудрост се предаје љубављу, смиреношћу и тишином.

Мудрост је као вода, као ваздух.

Без Мудрости нема живота: ни са сврхом ни без сврхе, ни са смислом ни без смисла.

Ако својој деци не откријемо Знања и Мудрости наших Белих Богова, онда смо их залуд и рађали!

Срби најпре морају да победе страх у своме срцу, па ће тек потом победити и све непријатеље своје.

Страх нас чини јадним, бедним и нечасним; страх нас понижава до скота.

Страх је узрок нашег робовања; наше робовање је последица нашег страха.

Када се ослободимо страха, када победимо страх, тада ћемо и бити слободни.

Слобода се осваја; за слободу се бори.

Ко није спреман да се бори за слободу, тај никада и неће бити слободан.

За слободу се боримо из дана у дан, из часа у час; свагда и навек без престанка.

Слободан је само онај ко је слободан у своме срцу, у својој души, у свом духу.

Ко не снева и не пева о слободи, тај неће ни живети слободу.

Стварност је оно што носимо у себи и собом, оно што из нас исијава.

Страх није својствен бићу Србиновом.

Србин није биће страха.

Да би Србин био Србин, он најпре мора да победи страх у своме срцу.

Све после тога, гле! доћи ће само по себи.

…. извод из песме ….

 

Ти земљо записа столетних на брегу
Мајчице слободе крвљу окупана
У твојој се фрули још славуји легу
И дечица Божја сунцем милована.

 

Непобедна стојиш у векове, вечна
Приљубљена с небом заветничком вером
Пред налетом зала стамена, одречна
Дочекујеш време вишњим непомером.

Твоја деца живе записом срдачним
И књигом живота мерећ људско лице
Поноси се мајко породом јуначним
Свих Србаља дико Божја узданице

 

1. 

   Лутајући светом земљом,
   где одавно нема мира,
   пратио сам уске стазе
   ловаца и пастира.
   Од људи сам склањао се,
   да зликовци ме не би чули,
   пут жеља доведе ме
   у ходочашће караули.

   Ал’ превари ме Божје време,
   мрак на путу ухвати ме,
   зграду свету ја угледах
   у сумраку, усред зиме.
   Љубим зидове рушевине,
   сузе не знам сада скрити,
   ја по мраку не смем назад,
   овде морам преноћити.

   Ватру палим од сувог лишћа,
   ту где беше спаваона,
   полусрушен зид заклања,
   не види се споља она.
   Покушавам да се згрејем,
   од студени док се склањам,
   ипак, не кајем се што сам дош’о,
   већ ноћима ја је сањам.

   Вук се зачу у даљини,
   и фијук ветра који дува,
   а ја сам у планини,
   не бојим се – Бог ме чува.
   Глуво доба, поноћ прође,
   тмина овде тајне крије,
   док цео свет спава, снива,
   тад се буде Проклетије.

   Оживе караула.
   Све утваре Бог да прости,
   на њима су униформе
   наше војске из прошлости.
   ,,Ко сте ви добри људи?,,
   гласом страх се мени ствара
   „Не бој се, ми смо стража,
   мртва стража са Кошара.“

   Тад угледах око себе
   свако својим путем иде,
   млади момци чедних лица
   као да ме и не виде.
   „Којим добром дође брате?“
   тргнух се на глас дечака,
   „овде ретко и дању сврате,
   а камоли усред мрака.“

   „Углавном су то шверцери
   што беже из Албаније,
   многи од њих што дођоше
   не напустише Проклетије.
   Али и њих је сад све ређе,
   због тога је овде тама,
   живи више не долазе,
   сад припада она нама.“

   „Видим наш си, нашег рода,
   како си стиг’о довде,
   Хајде реци сада нама,
   Што си дошао? Шта ћеш овде?“
   „Дошао сам“ – одговарам,
   а срце ми од страха бије,
   „да се Богу ја помолим
   на месту ваше погибије.“

   Тад утихну караула,
   у свом су послу стали,
   граничари тужних лица
   у мене су погледали.
   Уплаших се те тишине,
   уз кичму ми крену зима,
   као да сам и сам мртав,
   стрељан њиховим погледима.

   „Откуд знаш да смо мртви?“
   проговара тад утвара,
   па се смех заорио
   одјекујући са Кошара.
   „Шалим се. Знаш да јесмо.
   Свако од нас у смрти спава,
   али дрхтимо сваке ноћи,
   бојимо се заборава.“

   ,,Ето ја сам имао мајку,
   што је мене срећом звала,
   на пут често гледала је,
   мене није дочекала.
   И имао сам трудну жену,
   са њом сам снове снио,
   родила је мени сина,
   син ме није запамтио.“

   „Видиш ли оног тамо,
   сви му помреше кад су чули
   да су му горе у планини
   вукови тело растргнули.
   А јауке које чујеш,
   тај нам се вратит’ жели,
   њега су још живога,
   у ланцима к’о пса одвели.“

   „Не жали нико од нас
   што је свој живот дао,
   ја бих се опет, кад бих мог’о,
   за Србију жртвовао.
   Али не желим ћутати више
   о неправди што нас дави,
   ми смо српству све предали
   а српство нас заборави.“

   „Гробови су расути нам
   њих пазити нико неће,
   кад нас наши забораве
   ко ће за нас палити свеће.
   Само другови што су живи
   присете се током разговора
   о данима заједничким.
   Него брате сад’ ће зора,“

   „Хајде крећи, брзо иди,
   нек’ ти пут прође у срећи,
   о нама пиши, причај,
   ал’ више се не окрећи.
   Не долази, не тражи нас,
   легенда се речју ствара,
   Србију поздрави нам
   од мртве страже са Кошара.“

   Пробудих се сав у зноју
   од ватре тек дим оста,
   присетих се прошле ноћи,
   нека им је земља проста.
   Палим свећу, Бога молим,
   сузно око наду тражи,
   ја вас нећу заборавити,
   завет дајем мртвој стражи.

   Слава палим херојима Кошара!

 

Једино се Љубављу потврђује Смисао Живота Бића.

Ако нема Љубави, онда Живот Бића губи сваки Смисао.

За Смислени Живот Бића најбитнија је Љубав.

Из чега се рађа Љубав?

Љубав се рађа из Стваралаштва.

Биће је Сушто Биће једино по Љубави и Стваралаштву.

Ако се Љубав рађа из Стваралштва, онда се и Стваралаштво рађа из Љубави.

Љубав и Стваралаштво уздижу Човека до Бога.

Када Човек испадне из Љубави и Стваралаштва, тада и престаје бити Сушто Биће.

Човек је оно што је његова Љубав и његово Стваралаштво.

Човек од Творца и Васељене поседује Дух Љубави и Дух Стварања.

Стварамо из Љубави и љубимо из Стварања.

Како љубимо, тако и стварамо; како стварамо, тако и љубимо.

Изван наших Дела Љубави, ничега нема, па ни нас самих!

Нема ни Творца ни Васељене изван наших Дела Љубави.

Када престанемо да љубимо и стварамо, тада се руше сви наши светови у свим пространствима.

Лутали смо милионима година кроз многе мрачне и опсене светове, све док нисмо стигли до Света Љубави и Стваралаштва.

Они који вам шапућу, да Љубав и Стваралаштво нису битни – знајте! – то су ваши најлукавији непријатељи који желе посве да вас пониште као Сушто Биће.

Савремени свет јесте свет без Љубави и Стваралаштва.

Отуда толико туге, сете, патње, очаја, убистава и самоубистава у свету.

У свету какав јесте, једина су нам Утеха, и једини Смисао – Љубав и Стваралаштво!

Једино Љубављу и Стваралаштвом можемо да се заштитимо и спасемо, заувек, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима.