Не дозивај себи несрећу

бахатим раскалашјем

и не убијај крилатог анђела

који белеге носи

самује са свицима

и нестаје у праскозорја.

.

Не призивај паклене одаје

огањ ће те спржити

и повратка нема

када се затворе капије

а твој свет изгори

на ватрама које си палио.

.

Не маштај о ловорикама

док газиш лешеве

крваве руке твоје

мирисом ће звериње привући

и пожелећеш

да сам себи судиш.

.

Не чупај плетенице

од њих ће змије настати

и свака ће те отровно ујести

са смртне главе Медузине

а њени вепрови зуби

живо месо ће ти кидати.

.

Зато

не убијај крилатог анђела

послатог да те очисти

и у висине узнесе

у овом последњем часу

када су ти

земаљски дани одбројани

и када повратка нема више

-фото са нета –

Фото: Крунасти Ждрал; Википедија

Маска

Звезда падалица

Трагом свемира

Маску остави

.

Прожимају се

Маска месеца

И маска морског вала

.

Рог

Звук ондашњи

У времену садашњем

Рог

.

Засвира рог

А онда траве и свици

Заплесаше

.

Ждрал

Сунце, Месец

Безвремено сећање

-ждралови

.

Над тундром ждрал

Негде ка Влашићима

Узлеће

Фото: Жуто лишће љубави; Википедија

Моја мајка је постала велика кнегиња
када је отац наредио
да морам умрети за њу.
.
И сагнух се у њено међуножје,
она не хтеде, рече само:
“Отац ће те убити.“
.
Постидех се пред битником:
зар је смрт насиље.
.
Мајка ми је кнегиња
већ три генерације извела је сребрњаком
ја сам доле – окопавам ране
и урезујем нову пут на исклијалу крв.
.
Овде више нико неће доћи
и могу се сада овако читава
играти са дворском послугом
и добрим лудама сецирања мене.
.
А кад чујем већ начекана оштрицу твог крста
и да сандук ми режеш – хармонија је то
и да форминга професионалаца оглашава се тад
а вакуумом ми ослобађаш крик баш ти.
.
Узећу те за своје сироче, реших,
пристани само да те гулим израслим ноктом
и после стављам облоге.
.
О, затворски кругови,
моја мајка кнегиња је,
а ја остатке досањавам.
Не знам ни на колико се
Ољуштена опна леша обнавља …
.
И усред бесомучног дијалога
отац ми је убио мајку кнегињу
и усвојио мене неодлучну.
.
Завршавао се ропац.
Тражили су ме као испоруку хране
испипавали, бацали, глодали, драли.
.
Преживех као снег што се кадкад не види.
То се све другима догодило.

Велике очи у светлости отвори

И читаво лето заћути.

Тишина ће у твом сну да догори

Све што ватра слути.

.

На мом небу већ једном усни

Што се под сунцем не збива.

Осмехом ми живот запљусни

Који те у грчу открива.

.

Па из ветра тихо нестани

Као ово лишће труло.

Кроз мене ће ронити дани

За свим што је потонуло.

.

За тобом ће ветрове све више

Слати да те у цвет врате.

Ал’ гласом твојим никада више

Неће моћи да се обогате.

.

Једини ћу на далеко знати

У ком те воћу још има.

И светлије ћу те узимати

Из црне чаше дима.

Фото: Из фототеке Србског Журнала

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину

Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао Мисао Идеја и Реч

И видех да израњају и многа многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада никада одвајао нисам

И ја сасвим избрисан растворих се у пространству

Плодношћу набубреле најдубље Тишине

Ох како је Дубина – стварна и дубока!

Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Фото: тајне вилењака; Википедија

Хтела бих да ти напишем песму,
али кад твој смех зазвони,
све речи постану мале,
безначајне и  неприметне..

Хтела бих да ти насликам слику,
али кад погледам те твоје очи,
све боје су недовољне, разводњене
постају бледе..

Хтела бих да корачамо истом стазом,
да волимо исто небо и сунце,
али твоја светлост исијавања
затамњује етар..

Хтела бих овако крхка и нежна
да ме пригрлиш као птиче,
али твоја необуздана снага
поломила би ми крила…

Фото: Фб страница – Birds World

Фото: Нојева барка; Атарат; Википедија

1. певање
.
БУНТОВНИК
.
Ја сам против,
ја сам бунтовник,
највећи побуњеник међу побуњеницима,
ја се више буним и од мог другара
Винсента ван Гога,
тако ми Бога.
Ја сам и тамо и ту
јер немам где.
Ја сам и овде и онде
да извргнем руглу све.
Ја сам и свугде и нигде,
туђ, ничији, изгубљен!
Нико ми није крив за све,
али за свет су ми криви сви.
Тако ми Рада Драинца
и Модеста Мусоргског,
ни у пакао ме не прима Бог!
.
Мене би можда могла да спаси
и отме из крвавог мрака,
само нека нова Нојева барка.

Фото: Света Петка

Данас српска православна црква обележава Преподобну мати Параскеву, Свету Петку.

Да се упознамо са њом и њеним животом и видимо због чега је толико важна, посебно за нас Србе. Такође је занимљиво и значајно бурно вишевековно путшествије њених моштију.

ПОРЕКЛО И МОНАШЕЊЕ

Била је српског порекла. Рођена је половином десетог стољећа у граду Епивату, између Силинаврије и Цариграда, на обали Мраморног мора. Родитељи су јој били имућни и побожни.

Поред ње, имали су и сина Јевтимија, који се као млад замонашио и касније постао познати епископ Мадитски.

После смрти родитеља, девица Петка је поделила имање сиротињи. Вођена жељом да посвети свој живот Христу и спасењу свих нас, отишла је у Цариград, у цркву Свете Софије. Жељна подвижништва, одатле одлази у Јорданску пустињу. Овде је провела готово цео свој живот, пуних 40 година постећи и молећи се Господу. Своје младо тело и ум је подвила нама непојмљивим искушењима. У пустињским условима живела је без јела и пића, а хранила се сузама и молитвама. Када је већ била у старости јавио јој се ангел Божији и рекао да се врати у отаџбину.

Тако је и учинила. У Епивату је проживела још две године, у непрестаном посту и молитви, и онда је предала душу Господу. Упокојила се у XI веку.

ЧУДОТВОРНОСТ МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ

Како није била Гркиња била је сахрњена ван градског гробља. Међутим, после извесног времена она се јавила мештанину по имену Георгије. Он је о томе обавестио комшије па су заједно, зачуђени, отишли до њеног гроба. Када су је откопали били су шокирани. Њено тело је било потпуно очувано. Ставили су га у посебан ковчег и однели у Цркву Светог Петра и Павла у Епивату. Светитељкине мошти су одмах почеле да чудотворно делују: слепи би прогледали, хроми проходали, болесни бивали излечени….Ово се пронело великом брзином па је све више верника долазило са свих страна.

Фото:Н:Т:К:Данас у Јашију

ПУТОВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТЕ ПЕТКЕ

Чудотворност се прочула и дошла и до православних владара. Многи су, с тога, желели да дођу у посед њених моштију за добро народа којим владају. Скоро цело столеће стајале су у цркви у Епивату. Након тога уследиће њихово путешествије које ће трајати вековима.

1238. године бугарски цар Јован Други Асен је био моћан владар а његова престоница, Трново прави православни центар. Није питао за цену и великим залагање је успео да издејствује пренос моштију светице у Трново. Овде и у Видину ће мошти бити од 1231-1396. године. Крајем 14. века Турци надиру у ове крајеве. Као и многе светиње и мошти Свете Петке постају плен Османлија и султана Бајазита Првог. Мошти су биле Сересу, граду у којем је до Маричке битке,1371. године било седиште српског деспота Угљеше Мрњавчевића. Након тога на сцену ступа кнегиња Милица. Она је са Јефимијом и Оливером обавила прву дипломатску мисију српске државе након пораза на Косову. Мисија је била тражење преноса моштију Свете Петке у Србију од султана Бајазита Првог, 1398. године. Зашто је ово било толико важно?

Србија је била у веома тешком положају, поражена, на коленима. Народ у очајању, преполовљен и осиромашен и духом и матерјално.

Са друге стране, Света Петка је била веома поштована у народу још и пре Немањића. Милица је знала да ће ово да подигне дух народа и врати веру и наду. Тако је и било. Мисија је успела, 1398. године мошти Свете Петке су пренешене у Крушевац и то у чувену цркву Лазарицу посвећену Светом Стефану у којој се причестила српска војска пре поласка у бој на Косово.

С тога не чуди да у околини Крушевца постоји више храмова и манастира посвећених овој Светитељки. Изузетно посећен је манастир Стубал близу Трстеника у коме се чува плашт којим су биле прекривене мошти Свете Петке за време боравка у Лазарици. Ту је и манастир Извор код Параћина, црква у Мачковцу, Бошњану, Мајдеву, на Јастрепцу као и многе друге широм Србије и свуда где живи српски народ. Светој Петки је наш народ посветио чак 240 познатих парохијских и манастирских цркава. Највише их је у почетку било на Косову и Метохији а онда и широм Босне и Херцеговине, Црне Горе, Шумадије, Војводине, Далмације. Ово је и једна од 5 најчешће обележаваних крсних слава у Срба.

Након 7 година боравка у Крушевцу 1405. године мошти Свете Петке су пренешене у новосаграђену цркву Свете Петке на Калемегдану у Београду. Отуда чудотворна вода која и дан данас извире крај ове цркве.

Мошти су овде боравиле све до 1521. године када је Сулејман Величанствени, освајањем Београда и Србије, похарао све светиње па и ову цркву. Од тада су мошти Свете Петке у Цариграду. Наравно, Турцима оне нису значиле већ су их користили за уцене знајући њихову велику вредност за православни народ. Сулејман је чак у једном тренутку запретио да ће мошти бити бачене у море ако се не откупе за велики новац. Зхваљујући грчком патријарху то је и учињено. Мошти су пренешене прво у цариградску цркву Пресвете Богородице Београдске а касније у цркву Светог Ђорђа која је била под надлештвом цариградског патријарха.

Због великих дугова у које је запала цариградска патријаршија прихваћен је предлог војводе Васила Лупула, господара Молдавије, која једина није била под Турцима, да за покриће дуга добије право на располагање моштима светице. Тако су 1641. године мошти тајно пребачене у Јаши, престоницу Молдавије у храм Света Три Јерарха.

У том храму мошти ће бити пуних 250 година.

ПОЖАР

У ноћи између 26. и 27. децембра 1888. године у храму Света три Јерарха избио је велики пожар. Горело је све. Ватра је гутала дрвени иконостас, зидове, кров. У храму је стајао и ковчег са моштима Свете петке. Пламен је обигравао око ње али је није дотицао. Света Петка је била јача од ватре, светлија од пламена, већа од силине удара пламтеће стихије. Ватра је истопила чак и сребро и злато па и сам ковчег у коме је била Светитељка. Уништено је све, све осим моштију наше Свете Петке. Још једном је показала своју величину и зашто је вековима толико важна целом православном роду. Овај догађај је и документован па и данас постоји сведочанство о њему.

САДАШЊА ОДРЕДНИЦА

Након пожара мошти су пренешене у храм Сретења Господњег, у истом граду, Јашију, сада у Румунији. Чудотворне мошти велике Светитељке и дан данас почивају у овом граду и Храму. Изузетак су два прста шаке којисе налазе у куполи горе помињане цркве Свете Петке на Калемегдану у Београду у коме су мошти боравиле некада.

Кажу да се дешава да Света Петка долази у сан, Србима одевена у црно а Румунима у бело. Прочитах то истражујући и пишући о њој и сетих се, ето, сањах је и ја како стоји у ходнику баш испред ове собе у којој сам сада. Нисам открила још увек тачно зашто, а можда и знам, чува ме као и све нас и хвала јој неизмерно. Можда ме и то натерало да пишем све ово сада. Било како било, нек нам је на здравље и спасење празник браћо и сестре. Будимо поносни што је оваква Светитељка изданак нашег рода али и понизни, Богоумилни и свесни да смо део истих корена.

Фото: Мошти Св. Петке у граду Јаши, Румунија

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Изродила се једна нова реч-
Духоклонуће, кад дух клоне,
Кад те напусте преци и гени
И оловне мисли душу прогоне.
.
Зар у најбогатијем језику
Са најмање 3 милиона светих речи,
Треба измишљати неке нове
Да ти се нека туђица не испречи?
.
Ма нека се богати језичко благо,
Да има језикотвораца још више
И да се ћирилица свуда види
Највише да се воли и срцем пише.
.
Јер осим предања, митова древних,
Песама јуначких, народних,
Треба васкрснути речи исконске,
Уградити их у свако писаније и сваки стих.
Оне без нас свакако могу,
Али наша душа не може без њих.
 

Док читах слово о генију нашем

ком ненадмашност и О Нил изрече

обрех се у сећању детињем

кад живот мој је почео да тече.

.

Летех и ја са крова малога

са кишобраном у рукама двема.

Да не буде пада ми болнога

ашовљена ме земља спасила.

.

Едгара Рајса када сам читао

и упознао његовог Тарзана

у парку сам са дрвета пао

не издржа ме бршљенска лијана.

.

Карл Мај ми Винетуа даде

и отад почех стреле правити.

Кад једна сестри на главу паде

и са овом игром морах престати.

.

Ископах рупу за моју корњачу

до које од пумпе спроведох воду.

У водоток убацих обртњачу

од кукурузовине сачињену.

.

Дете из дома у дружбу довели

родитељи моји – просветари.

Да се играмо га оставили

а он моју корњачу удави.

.

Из света књиге машту сам црпио

да коловођа играма будем.

И деригаће сам тако открио.

Играсмо се на туру клизањем.

.

Кажама књишким машту сам палио

да буде ватром вечности моје.

Играма радости сам је жарио

да ми се тело и душа споје.

Фото: Винету, поглавица Апача; Википедија