Црни пут је кривудао

Кишило меко.

Да мене испрати као

Замоли неко.

Приистах, ал заборави тад,

Да видим ко је,

Би чудно, после, кадикад

Сећање моје.

Ко тамјан из сто кандила

Магла пливала.

Његова песма се вила,

Срце парала.

Сећам се капије снене

Пута крај кад би.

Тај што је ишо уз мене –

“Праштај“ – рече ми.

Крст ми бакрен он у руке

Даде, ко брат мој.

И ја свуда чујем звуке –

Степске песме пој.

Дом и ја смо тако страни,

Плачем, тужим сва.

Одазови се, незнани,

Тражим те свуд ја.

Широм отворених срца и очију

Гледам кроз прозор на снену улицу

Чекам да пројаше моја коњаница

На моћном белом Пегазу Крилану

Нећу трепнути да ми не промакне

.

Моја душо -где иде она а где идем ја?

Путеви нам се правоугло секу

Када бисте знали њену чаролију

Знали бисте снагу невезаности моје

И созерцали тишину вриштуће боли

.

И њен и мој пут су велики путеви

Већи од сто других што капије имају

Забацујем разум потражујем милост

Ходим жедан кроз прашуме и пустоши

Али усправан као мач осмице – правде

.

Тајинство путева само Бог разуме

Он је и скројио све светске кривине

Расушених очију гледим у облаке

Гуку саможивог отрова порађам из срца

Зашто не видим циљ а чисти су видици?

.

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?

Или хоћу да јој видим леђа исправљена?

Испред мене зацвили бремено безпуће

Видим да сам ушао кроз капију без врата

Полетно и слободно одох кроз светове

Ако је међу звездама све само случај,

ако усамљене и далеке јуре вечно кроз ноћ

и траже спас у страху од хаоса;

Ако је све безвременост и трен у исти мах,

и све лута изгубљено у недогледу и вечности;

Ако су и дрво, и човек, и птица и црв

само случај што се деси на плодном тлу Земље,

што се зби у вихору међу звездама,

ако су само случај под светлошћу неког сунца

које већ сутра неће бити у поретку;

ако је човек мали случај и чудо,

само освешћен трен у безмерној тами

што тумара узалудно и тражи корене,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

и због чега онда да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра у тами у којој не значимо ништа.

.

Ако је међу звездама пак свемоћни ум

и божја светлост, и вечна лепота и мир

што осмислише и просветлише таму;

Ако је човек блажена мисао и реч

што је воља Божја на тлу земље посеја,

и благослови је да се животом оплоди,

и обдари је да види таму и безмерје,

и подари јој да искуси љубав и бол

и да сазна самоћу Његову и моћ међу звездама,

.

Због чега онда ти и ја скривамо бол,

због чега да не кажемо реч

што би могла бити радост и љубав

и искра светлости којој ионако припадамо.

У оку те нема.

Где ми испаде?

Да ли кроз трепке кад око

на мах капке повуче

или кроз сузе из неке давне приче?

Слушај, зеница урличе.

Букови Рзава

И жубо живота

И црква светлости

Понад Ариља

.

Гле! од искони

Праискони

Подно облака

Белих и румених

У сну дивотноме

Бива обитава

Суштаство Суштога

У прабитију

.

Д.С: Необјављена збирка –

“И видех и познах да свет је опсена“

Из Једног настаде мноштво…

.

Разнет Великим Праском

означио је почетаак Времена.

Распршен до безмерног и немерљивог

део је Свега и све Јесте.

Његове споре шире се

до крајњих граница непознатог.

Ничемо из Његовог пепела

као биље из пепела вулкана.

Његово смо семе и Његов прах

Његов живи плод и Његова жива смрт

сведочанство пролазности Свега

и вечности тренутка –

бесмртности и ништавила.

Од немерљивог до безмерног

носимо запис о Постању

о Његовој милости

да од Једног постане Све:

јер Његово смо семе и Његов прах

Његова жетва и Његова милост

развејана до бескрајног и безнерног…

.

Све што Јесте

запис је о Њему

који је Био

и Јесте.

Три јабуке небу узлетеше.

Траг се златни њихов зажутио.

У небу се праском распукоше.

Јабуке је Громник узбацио.

.

На Громников славни дан четврти

муње земљу златом обљубиле.

Целив ће је здрављем оплодити.

Виле сузом ватре загасиле.

.

Даждом сузи три дана васцела.

Кћи пролећна купалом нас пере.

Три се храста муњи поклонила

да наклоном покорност овере.

.

Перуника латице простире.

Љубичасти тепих изаткала.

Олујника свога дочекује.

У његову боју га је скрила.

..

Нечисту се Богиша невидни

примакао да му корен сатре.

У Ад га је сатерао бедни

чистога од прочишћења ватре.

Све пролазно и све од трена

У вековима сакри ти.

На руци вечности, Равена,

Сањивој, ко одојче спи.

.

Не увозе кроз римска врата

Робови више мозаик.

И догорева сва позлата

Са стена де је базилик.

.

Од пољубаца спори влага

Нежнији бива и свод груб,

Ту, уз зелених саркофага

Царица и монаа руб.

.

Немо је ту сред гробних сала,

Хладан је њихов и праг сам –

Да не би полед смерних Гала

Пробудивши се сажго кам.

.

Војничких псовки је у теби

Избрисан крвав траг за нас-

Да бивше страсти пево не би

Тај васкрсли Плакидин глас.

.

Далекој море оде страни,

Вал опколише руже те –

Да Теодорик успавани

Сред гроба не би машто сне.

.

А винорадска пустош тамо,

Куће и људи – све је гроб.

Бакар латинства свечан само

Ко труба, с плоча, пева коб.

.

Сред погледа тек тиха, дуа,

Равенских дева, понекад:

За неповратним морем – туга

Пролази смерно, редом, тад.

.

И водећ рачун веку овом,

Над долином, у ноћни трен –

Пева ми о Животу Новом

Дантеова орловска сен.

.

Невоље преобратити и преобразити у средства спасења, у подвиге спасења то је дело благодати Божје.

Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевити проходи пространства и просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.

Благодат Божја  која се Христом даје човеку, остаје празна, неродна и бесплодна, ако је човек не прихвати свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и на тај начин претвори у природу своју, у живот свој.

Благодат Божја и слободна воља човекова то су два ока и један вид, два уха а један слух.

Благодаћу Божјом слобода човекова постаје бесмртнија, и стварно божански бесмртна, моћнија, и стварно божански моћна; стваралачкија,, и стварно божански стваралачка, делотворнија, и стварно божански делотворна.

Што се више трудим све јаче дејствује у мени благодат. И обратно: што се мање трудим све мање дејствује у мени благодат.

Од човека ревност, од Бога благодат. То двоје удружено, осигурава успех у подвиу.

Што је више претварам у своју душу, у своју природу, благодат ми постаје све милија, све слађа, све неопходнија, те ме тиме сама она подстиче на све већи труд и напор. Тако, и кад се трудим више од свију трудим се  “не ја него благодат Божја која је са мном.“

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“