У баснама све је јасно,

ко не схвати биће касно,

негде ће га прећи неко,

није читао, шта је чеко.

.

Да је басне проучио,

мање би се помучио,

сва решења за све муке

скривена су у поуке.

.

Размишљај и питај –

али басне читај!

ПЗ: “Лет изнад детињства“

Пријатељу,

не очекуј од жене која те воли,

да у себи помири срце и ум, страст и покорност.

Не уме она то.

Она је саздана на вечитим противречностима

и ако јој покушаш то променити, сагореће.

Ћути када сузе рони,

док рукама снажно грлиш

њен скривени оклоп,

јер она водом из себе ватру не гаси,

већ ти помаже да јој здробиш

тај невидљиви гвоздени штит

испод којег се крије.

Не љуби је само уснама,

употреби и уздах свој,

да јој измамиш шапате

и гутај их.

Гутај их пријатељу!

Здроби њен скривени оклоп и ћути!

Осети тишину, упиј у себе светлост и ћути.

Добио си тајни бисер сјајни,

цени то, пријатељу мој.

Под ракитом, коју бршљан скрива,
Склањамо се ми од невремена –
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена.
.
Преварих се: ово жбуње немо
Не покрива бршљан, но хмељ неки,
Зато боље – хајде да простремо
Испод себе тај огртач меки.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

.

Тамо где нећу да се ломим и саплићем

О пањеве и у стабла ударам челом,

Одакле ћу собом у време да свићем

Нашав место вредно жртве у свету белом.

.

Затрпава ме шума, никако да изађем

Испод лишћа и грања на чистину

И са небом се очи у очи нађем,

Да ми корачање ово поведе у висину.

Д.Н: Изабране песме

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Человјек јако трава,

дние его јако цвет селнии!

Јако дух поиде у нега

и Будет: истина Господња

перебивајет Вовјек!

Пред овим ладним каменом почивају тихо

кости

блаженоупокоеног протојереја Драгачевског

молера Јанка Михаиловића бившег житеља

негришорскога

кои је 36 година

безпорочно слово Божие

у храму Светога Великомученика Прокопија

сушчија в Тијању отправљао

и свега лет поживио 60

и кои се на жалост свога рода

16 Маиа 1852 у вечност преставио.

Помјани господи во Царству твоем

.

Не уписаше у камен биљег

да је Јанко цркве зидао и моловао,

да је против Турака за слободу војевао.

Остави Јанко за собом значајна дела

Па Богу на истину оде чиста образа и ведра чела.

За њега, поред нас, моле се и свеци

које је по цркци ликовао.

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше“:

Колиба шаманска

осетом давнине

допире.

Будна сањам

заборављене снове.

Ловац ме дубоким погледом краде

док рудином постељу напушта.

У походе мора!

Разливена лепота га пече,

миловање одлаже,

препушта сунцу да зарони у мене.

Да ме чува!

Он и сунце су браћа,

свако на своју страну.

Враћа се кад месец

окити колибу.

Дарује шаманки својој плен,

она њему … плес…

С. Ђинђић: Бела шаманка

Душаново царство и витешке оклопе

копљаници гађају кроз векове,

у срце,

а нашу снисходљивост

заслепљену

разапињу једра за нови ветар у леђа.

.

Да рекоше збогом, одосмо

у измаглице киселе, ако нас тражите

на кошави, играћемо покер на живот

и смрт а вас ће допасти

трље и иглице.

.

Свака порука поштоноша

заглуши јерихонска труба,

слова се накострешила у писму

па нису налик на ћирилицу.

Искривише Уставно писмо,

док до нас стиже постаде

гротеска времена за нова

покољења па ни Вук није могао лако

да следи глиб умирања

и дарује новим изданцима.

.

Д.П: Збирка -Дубоки корени

Смрт видех да седи на међи

крај поља житног,

о косу нову, звонку

незрело класје бије

док претећи уокруг звони

Солинген, Солинген, Круп.

.

Смрт се подиже, около погледа

ко лопов – нигде ничег.

Заплака младо жито, моли,

а она косу ту хвали

и мирно, само вели:

Солинген, Солинген, Круп.

.

Кад погледах опет све беше

на своме месту сваки поток

пљускао је само у бари зелен лист

њихао се на другој грани горди

гавран, авион брујаше у зраку

сам шарао је Јупитер по васељени

боље бројао је само доглед

.

Годишњеодморце познадох на сунцу

неосетљиве без лица лежаху

празне конзерве свуд у песку живахни

појединци –

.

Једне ноћи умрло је

треће око којим сам

једноставно

видео све.

Поезија Лужичких Срба

Кад дође црвена јесен и чокот крвљу роди,

девојке нека расплету курјука дебели швигар.

.

Гологлав ћу се кроз поља клатарати по води

пијан од ветра, а искрен к’о материна брига.

.

Полићу кошуљу вином преко целих недара.

Певаћу нешто из грла и отегнуто низ куће.

.

Још сам толико момак, још имам толико пара

да купим усне света мокре, црвене и вруће.

.

Жене, чувајте очи! Ја све одреда лочем.

Сакријте негде рамена. Гладан сам белих тајни.

.

Будем ли мало диваљ, опрости месече – оче,

до умора сам жељан кровова завичајних.

.

Неће ми бити тешко ако све није плаво.

Нисам ја овом крају далеки путник стран.

.

Ионако сам увек био и Бог и Ђаво

због неке пахуље ретке што задоцни на длан.

.

Кад дође црвена јесен, берите винограде.

Девојке, рваћу се. Отимаћу вам груди.

.

Доћићу да весеље точим у серенаде

уз кикот, вриску и лавеж тешких хармоника лудих.

.

Дај, нека песме реже! Цвокоћу дирке кроз вече.

Вина, бирташице, туго! Вина! Направи пожар!

.

Ја сам остао исти као зид неокречен

и на детињство давно мирише моја кожа.

.

Жељан сам да ми кише лижу косу са чела

и да ме чаша здравља пред капијама срета.

.

Кад буде црвена јесен, нека дођу сва села.

Још имам доста зуба за мокре усне своје

„Повенула снага, сила.

Умрети’ — невесео.

Уста бих твоја мила,

До смрти љубити хтео.

.

Да светлост над чашом вина

У пени не посиви,

Певај и пиј једина,

Само се једном живи.“

 

Извор-Ризница српска-књижевност

-слика Боба Глођовић-