Веђе чекињасте им

Наткриљују браздасто дубно

Гледељке свевидеће

У привид видика бежног

.

Мигом на миг милосевни

Намигушин левооки

Као Рахиље неутешни

Деснокрилно све у четри

.

У безнађе распасано дугобојно

Јуре зевом

Насатице безоблични

Хуче спевно

.

Брује грлно у осињаку

Благостању милолажном

Да л на земљи ил на небу

Ил у рају

.

Неком негде.

Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу

На срећу, налазиште је избегло судбину коју му је наменила стара совјетска власт- плављење локације у циљу изградње резервоара.

Аркаим, град-опсерваторија, јужно од Урала, у Чељабинској области, откривен је 1987. године.  Духовни објекат, Град опсерваторија уралско-казахстанских степа, до сада  најочуванији налаз,  стар преко 7000 година, захвата 20 хектара површине. Налази се на истој географској ширини као и Стоунхенџ, од кога је удаљен 4 000 километара и временски старији двадесет векова.

 

Град је је грађен плански што доказује  међусобна повезаност објеката у смислу коришћења. Кружне је основе  а конструкција грађевина, ове водоравне опсерваторије, заснива се на сложеној и прецизној геометрији небеских координата.  

Спољашњи,  месечев- круг,  са истим је радијусом од 43,2 метра као и унутрашњи прстен Стоунхенџа.

У унутрашњем, сунчевом  кругу, искоришћен је златан пресек круга.

Такав план је близак начелу Мандале – једног од основних сакралних символа будистичке философије. Сама реч «мандала» се преводи као «круг», «диск», «кружан».

 

Свака кућа за становање имала је огњиште, бунар и подрум, што је несумњиво доказ седелачког начина живота. Овде је откривен најстарији канализациони систем, који сведочи о плански урбанизованој поставци јер сем пројектованих улица, постојао је систем сливника и шахти . Ископавањем у околини, пронађено је мноштво остатака керамичких предмета са шарама у облику „свастике“, древног симбола Сунца присутног широм планете.

 

Аркаим се у Риг Веди помиње као Шамбала, семантички од ариј. шамбала, провијант, залиха, сакупити, има и значење молитве. Касније је назван Вареј,

У фолклору Источних Срба или Рашана познат је као Светли Ириј, а исландске  саге зову га Асгард, док је код Јелина познат као главни град Колхиде.

Параметри померања равнодневице, приказани у Аркаиму, су прецизни и детаљни, што његове творце чини високо цивилизованим, са знањима која су касније приписана Јелинима.

 

Знање становника Аркаима се не може се замислити без познавања броја. Како се писмо и број не могу одвојити, помињање Аркаима у ведама је индиректан доказ писмености уз старост веда, што значи, да су веде и писмо нашег међуледеног доба стари најмање 7000 година. Овај индиректан доказ писмености, иде у прилог теоријском ставу Радмила Стојановића о старости Веда на 11.000 година, израчунатом помоћу померања равнодневице а на основу астрономских података о записаним догађајима који су савремени почетку мезолита.

 

Град је обредно место, као и храм или кућа, јер, кроз њих пролази соха небеска која повезује сва три постојећа митолошка света.

 

Аркаим је нестао у пожару, код кога је необично то, што он по свему судећи није био неочекиван за житеље;  већ је сасвим вероватно да су га они и запалили.

Само тиме се може објаснити чињеница да у древном згаришту нема никаквих ствари потребних у свакодневном животу; тек онако – крхотине, парчићи. А о људским остацима нема ни говора – сви су отишли живи, одневши све што је вредно са собом. ЗАШТО?

Слободан М. Филиповић Извори: Васељенска и Аркаим – град древних Аријеваца на Јужном Уралу, Википедија

srpska.ru/article.php?nid=6075

 

(Душку)

Белесају, лебде крила сова
ноћас, у ово глуво доба
и тихо цвиле ноћни љиљци,
далеко, сада, од твога крова.
Мој уздах клонуо крај гроба
где клизи поноћ у измаглици.

Ту се и модро прамење неба
кида од бола и од туге,
ту лебди тамна, болна празнина,
а само тренут један треба
да се прекину путање дуге
и наспе чаша црног вина.

За душу твоју, рођено моје,
за покој срећним данима
што тихо мојим мислима миле.
Спавају сада очи твоје
на длановима хладнима,
к’ о трњине тамне, усниле.

И непомична остаје трава,
на гробу твоме, о, туго моја,
ту, где су наши рођени
вечито и душа твоја спава!
Реци, зар ниси њиховог соја?
Долазе зимске студени.

Крате се јесењи сутони.
Бездана прашина потамни
и ноћ све више згушњава.
Најдражи обрисе живота мог,
дувају ветрови помамни
крај твога тела уморног.

Фото: Дански уметник Теодор Филипсен

У давно време било једно дивно и богато село Благомир. Сељани су били добри и вредни људи, а природа је била благословена. Имали су плодну земљу, све је рађало и превише, домаће животиње су били највећи пријатељи и помагачи. Склад и лепота у сваком трену.

После дуго времена идиле, родио се мали Немања, кога је село касније прозвало Незајаж. Чим се замомчио, умрли су му родитељи, те је он  организовао откуп боровница и купина. Сељани су вредно брали, он је то паковао и прерађивао у пекмез, па сељанке лети нису ни спавале. Све је он организовао и продавао у суседном граду. Сељани су веровали да ће их богато наградити за труд, али он их је само искоришћавао. Велики је иметак стекао, али за пар година, због нестручних берача из околних крајева, боровница и купина је нестало. Нема везе. Сетио се он да дубоко у шуми постоји блатно језеро Блатолеч, где су сви одлазили кад би се разболели. За пар дана су се враћали исцељени и орни за рад. Прво је ишао сам, па је кофама вадио блато, сушио и онда паковао. Опет у граду је продавао по високој цени, али све је ишло као „алва“. Сељани су приметили да бара није више онако велика, али су веровали да је то природна појава. Кад су једне ноћи провалили да је Немања са још четири злобника тамо вадио блатио, носио кући под стреху, сушио и паковао. Сељани су га грдили и проклињали, али његовом предузимљивом духу ништа није било свето. Наравно, за пар година блата је нестало, а бара се исушила.

Онда је Немања дошао на идеју да прегради реку и ту направи воденицу. Сељани су се бунили, јер је река доносила воду за пиће свима, била пуна рибе и заливала поља. Али Немања је преградио реку и почео да меље брашно за суседна села. Наравно продавао је у граду, брашно са поточаре и ту је опет зарадио пуно пара. Сад је почео да откупљује буд зашто имања, најпре ова поред реке. Риба је нестало, а имања су постала јалова.  Сељани су се селили у суседна села, напуштали вековна огњишта, гробове својих предака. Туга и јад.

Наравно и воденица је пропала, јер је воде било све мање, а појавило се и клизиште. Зато је Немања решио да посече шуму. Наравно, она је била свачија и ничија и ту су сељани пред зиму секли помало дрвеће, а више сакупљали осушена дебла за огрев. Али су у пролеће садили нова стабла и тако вековима. Међутим, Немања је решио да посече целу шуму и да се коначно обогати за сва времена. И то је и урадио. У међувремену и остали сељани су се одселили, тешка срца, па је он покуповао за мале паре цело село. Сад кад се обогатио, сазидао је велелепни дворац на сред, некада дивног и лепог села. Остао је сам и размишљао о новим пословним подухватима.

Али се тешко разболео. Позвао је лекара Лечимира, који је једини пристао да га лечи. Лекар му је рекао да сваки дан поједе по велику чинију боровница и купина. Он одмах дозва верног слугу Злоћка и посла га да набави тражено. Али Злоћко оде и не врати се. Онда он сам, онако болестан, крете у брдо, а онда се сети да је наредио да се поберу све боровнице и купине. На одговарања сељана, да природа дарује, али да се мора бити умерен, он је само одмахивао руком.  Сада и шуме више није било.

Опет позове лекара Лечимира и исприча каква је ситуација. Лечимир му рече: „У овом селу су расле најлековитије боровнице и купине. Столећима су се сви сељани са њима лечили. Ти си их терао да даноноћно беру, а знаш да си их мало плаћао. Може ти још помоћи лековито блато.“. Крете изјутра Немања ка некада лековитој бари, али земља сува и испуцала. Узе зарђали ножић из џепа и хтеде да огребе ако је шта остало, али слаба вајда. И земља се стисла од бола. Све је одавно извађено, а љута природа није га више даривала.

Опет он позове лекара и исприча му целу ситуацију. Лечимир му мирним гласом рече: „Може те излечити и лековита шума, пуна храстова и кедрова, а нарочито лековити жирови и кедрови ораси. Да загрлиш древно дрво и замолиш га за исцељење.“ Немања се на то горко насмеја, јер је он лично последња три кедра, горостаса од по пет векова, без гриже савести посекао. А сељани су му рекли да су света дрвета и да му се добро не пише.

И тако, сам у великом каменом дворцу, лежи у постељи и размишља зашто су га сељани прозвали Незајаж. Размишљао је- „шта бих дао да се све врати тридесет година уназад, да срећан трчи кроз шуму, бере боровнице, купа се у блатној, лековитој бари и удише исцељујући ваздух шуме, пун смоле и лековитих биљака.“ Овако све је сам уништио. И тако је и умро.

После неког времена , лекар је случајно наишао у село и виде упокојеног Незајажа. Ископа гроб на крају  сеоског гробља и сахрани га под тим именом, те написа на каменој плочи: „Овде лежи несрећник што уновчи природу, срамота и невера свом честитом роду.“

Годинама касније, сељани су се вратили. Засадили нову шуму, а и боровнице су почеле, прво стидљиво, а онда у жбуновима да расту. Лековито блато и бара су се опет напунили водом и блатом, те лечили све сељане. Вратио се живот у село и природу. А предање о Незајажу се преносило генерацијама. Сви су знали ту причу и кад год би неко кренуо да уновчава природу, без мере и разума, одмах би му наденули то име. Наравно, свако би после тога одустајао сам.

Живот, да живот буде љубав само,

да људи буду здрави као шуме,

као папрат бујна да се раскрупњамо,

да човек љубав као хлеб разуме

и да нас буде у семењу буни,

све више таквих са човечном речи

и срца спремног кап по кап да круни

на рану друга, да рана залечи.

.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи

исколачене до бесвести,

кад живот кажеш, да видиш жене

све здраве жене, благовести

бремене жене, без бојазни

да у утроби носе гују,

да ће им остати дланови празни

кад неко опет стресе олују,

кад кажеш мајке, мараме вране

да не лепршају пред твојим видом,

кад кажеш човек, да те не гане

крив без кривице за тврдим зидом

кад човек кажеш, о кад кажеш,

да тече једна широка река,

љубави топле, најбоље стразе

и најљудскије за човека.

Вечерас ми млађан мјесец

пресјекао пут

чинило се да га помиловат могу

застала је и ноћ тамна

да га пусти да ми шапне

због чега је љут

китили га звјездицама

штитили га совицама

ал он тражи један сан

у ком свилен јастук везе

дјевојче са златном косом

вретеном и цвјетном росом

тражио га по шумама

пећинама и шкриљама

на дну мора

на врх неба

и у гнијезду љутог змаја

уморан је одебљао

току злата изњедрио

рекли су му наћи ће га

тамо гдје ће нестат сам

ал за љубав отићи ће

и код Сунца да га тражи

само једном још да види

златне косе

рујне усне

плаво море у очима

да се само још једаред

огледне и истопи

у вилинским чарима.

Бисерни низ звукова

провлачио се мојим грлом.

Пратећи вокал

лепрх крила лабудице

снажио ми полет.

Извијала сам врат високо,

а лепота песме

разливала се широко.

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,

је ли то тупост у очима,

је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка

овог света који није наш?

Дана ти је светлост

Душо моја

Немој се окретати

Према тами

Дана ти је љубав

Душо моја

Немој се окретати

Према мржњи

Дана ти је истина

Душо моја

Немој се окретати

Према опсени

Дан ти је живот

Душо моја

Немој се окретати

Према смрти

Све ти је од Господа дано

Душо моја

И ако ишта од тога изгубиш

Кривица ће бити само

Твоја

Сатанистичке подвале кроз терминологију

На мејл се јавила једна наша читатељка која каже: Запазила сам нешто необично, па вам шаљем, ако треба за сајт, а нисте можда видели. У питању је предлог закона, који стоји на сајту Скупштине Србије:
.
Наслов закона гласи: ZAKON  O  POTVRĐIVANJU  SPORAZUMA O ZAJMU (PROJEKAT ,,XITAN ODGOVOR REPUBLIKE SRBIJE NA COVID-19”) IZMEĐU REPUBLIKE SRBIJE I MEĐUNARODNE BANKE ZA OBNOVU I RAZVOJ.
.
На шта желим да укажем? Као што видимо у називу закона стоји реч XITAN, дакле не HITAN, како је исправно, него измешано ћирилицом и латиницом. А да није грешка у питању, види се по томе што се овако (XITAN) понавља дуж читавог документа.

Малом претрагом на „Гуглу“ добијамо одговор на питање – шта значи реч XITAN.
XITAN је Proper noun (властита именица) мушког рода и значи:
1. (religion) the Devil; Satan (lord of all demons and adversary of God);
дакле: то је Ђаво; Сатана – господар свих демона и противник Божији!
.
https://en.wiktionary.org/wiki/xitan
.
И ово је случајно? И ово је „теорија завере“?!
Не, није. Ово је само још једна у низу сатанистичких подвала!
.
Да се подсетимо да и реч – ковид значи демон. Ево шта је о томе рекао геополитичар Израел Шамир, иначе православни Јевреј:
-Ако се „ковид“ напише хебрејским словима, и прочитате ту реч с десна на лево, како се хебрејске речи читају, добије се דיבוק, Дибук, демон кабалиста, зли дух који може да уђе и поседне особу која пати од „емоционалног интензивирања“, приметио је Богдан Херцог, румунски мистичар из Темишвара. Дибук је популаран лик из јеврејског фолклора, тема позоришних драма и филмова.

Херцегова анализа наставља: можда аналогија са демонском поседнутошћу није површна већ дубока. Шта ако је ковид више психолошки него биолошки? Можда се људи помоћу екстремне индукције страха („емоционалног интензивирања“) понашају као да су поседнути Дибуком?

У сваком случају, они се понашају као да су хипнотисани, беспоговорно се повинујући противречним наредбама власти и прихватајући ограничења личне слободе без преседана….

Ово већ звучи лоше, али Херцог иде корак даље: можда проблем није психолошке већ духовне природе, као што то јеврејски кабалисти инсистирају, и једини могући лек је нека врста истеривања ђавола? Можда су због овог разлога цркве биле главне мете за време карантина? Заиста су цркве биле затворене – како на Истоку тако и на Западу – први пут икада, док су у исто време продавнице биле отворене… Ово је најсмртоноснији духовни напад, јер стална божанска жртва Евхаристије одржава само постојање друштва. „Да ли је ово био главни разлог због чека је Евхаристија била забрањена за време карантина?“ – пита Херцог. Да су цркве биле отворене и верници причешћивани, зли Дибук би отишао.