Тиховање се у дубоком Тиху завршава
У Тиху су спојени старт и циљ и време и простор
У Тиху су спојени слано и слатко и љуто и оскорушасто
У Тиху су спојени сви одаслани витези
У Тиху су посвећени сви Витези Праисконог Реда

 

 

Звезде које сада посматрам,

посматрао сам ко зна колико пута

 у ко зна колико својих животних токова,

 и све је исто како одувек и бејаше,

 само што ја нисам исти,

јер сам увек изнова,

гле! неко други –

са новим именом,

ликом и обличјем –

тако да самога себе –  

из давно минулих живота –   

никада препознати не могу;

 као што знам,

 да сам самоме себи,

 истовремено,

 и предак и потомак!

Главни правац рефлексије енергије наложене у рунама се дешава углавном кроз подизање главних енергетских токова који треба да прикажу суштину смисла руне.

Руна „Я“ јат је завршна руна у славјанском писму (која нам је иначе избачена реформама писма), која има за циљ да затвори енергије и идентификује истину.

Све се формира како кажу из ничега, руна се надвишује и тада почиње да вибрира у ваздуху одређена енергија и да управља просторним силама на одређеној територији.

Ако сваки Славјанин ментално и правилно наложи „П“ – Перуну, која је одговорна за правило и за истину, у дворишту своје куће, та територија боравка Славјанина ће се одразити на суштину значења те руне. Руна ће привући истину одбацујући лаж – сама територија ће утицати.

Да би наложили Перуну, није потребан велики простор. Можете да нацртате „П“, да станете унутра, опустите се и очистите унутрашњи ток мисли. Мисаоно представите ову руну и попуните је са енергијом као да је она из груди, из срца, из душе. Можете да осетите овај енергопоток. Главна је жеља и све се добија.

Руне су писане, прилагођене од стране мајстора у простору, на територији као чувари те територије. То значи да ће концентрисана енергија уложена у заштитну руну, када се правилно примени, увек бити у датом простору. И заштитиће ту територију. Руне се могу наложити с намером, да би их сви видели и знали да се та територија налази под стражом те свесне руне, или може бити уложена тајно. Све зависи од жеље и способности датог мајстора.

Рецимо, руна „Ф“ – фјут је заштитна руна чији звук без пратеће руне скоро није чујан. Али та сама руна је јака, њена енергија се стално креће концентришући се у центар. Све зависи од перцепције те руне дате територије. „Ф“ – фјут руна без слике, дизајнирана је да заштити. Име Федор буквално штити у покрету светло –  само по себи је већ све заштићено. Због тога бројни људи који се зову Федор осећају енергију заштите, безбрижности, поверења у будућност.

Руна „Р“ – „Ра“ није само светлост која долази од сунца, већ је то бела светлост, боја живота.

Основних Руна у славјанском језику које формирају основни образ језика нема, ако се не рачуна Ра.

То је разлог зашто је веома важно изговорити „Ра“ Расвет (ЗоРа). Ако правилно не можете то да урадите, то значи да је нешто са вашом генетиком збуњено. Суштина је у томе да људи са великим процентом рептилоидних гена једноставно не могу да изговоре ту руну и само слушају и они не покушавају да изговоре те речи, са те руне.

У основи, руне се пишу у бележнице без слика, плавом пастом, свескама на линије и оно што је најзанимљивије многи Славјани у почетку пишу неписмено. Једноставно у почетку дете интуитивно осећа лаж, и заменом писма је њему потребно веома дуго да се фокусира да би осећао то писмо. Потребно је да неурони мозга изграде нови ланац.

Пошто је код Славјана природни неуронски ланац установљен од детињства, недостатак руна одмах га мења, одбија мозак овај неуронски ланац као сувишан. И док се не инсталира нова процедура правописа, треба да прође више од годину дана. Деци са чистим славјанским генима је веома тешко да пишу правилно према правилима правописа, док руне за писање једноставно разумеју. И деца то осећају одмах.

Чудно, зар то не значи да нема довољно одређених руна. У том случају требало би да стоји та руна које на тастатури једноставно нема, нема на латиници, нема у ћирилици.

Та руна је слична антени на пољу или крсту, али укошена хоризонтално, усмерена према горе. Сада ову руну називају симболом Даждбога. Ова руна је веома јака, она усмерава своје зраке Богу. Она треба да буде међу рунама. Ова Руна се зове  АЛ,  то је њено најдревније име.

Потреба за овом руном је повезана још са тим, да је то по суштини главна руна живота, а њен звук је основни звук у дикцији, у звучном изговору. То није празан звук. Већ звук певања.

Славјански језик је главни звук и чисти мишиће. Управо овим звуком можемо учинити звучање звука чистим, тако да он не иде на доле, већ високо у небо, у Прав, Слав. Мали тренинг и можете да певате прилично подношљиво. Ваш баритон ће бити пријатан. Руне високе усмерености увек су биле присутне у словенским језицима. Њихова комбинација звука даје снагу.

Рецимо звук „РЕ“ плаши звери.

Звук „Ру“ је звук напрезања и он изазива забринутост, отпор и усмерен је високо.

У – руна је високо изражена, њена звучна комбинација усмерена је на горе.

 Ако напишем „РУНа“ онда ћемо добити звучни израз, а сада се усредсредимо погледом на те руне и осетимо њихово привлачење. Тај натпис почиње да живи свој живот, иако се налази у тексту. Наравно, осећати све то мало је вероватно. Али, многи ће схватити о чему то ја причам. Многе руне су само подршка формирања речи.

Рецимо Звук „П“  без пратеће руне се лоше чује, он је присутан али без „Е“ као да га и нема.

Постоји перуница „П“.  

А звук иде заједно са „Е“.

Руна „Е“ је прилично занимљива руна, звука чистог и усмереног на све стране, звука једнакокраког крста. она се тако и писала у сва времена, иако су је у многим језицима покушали изменити али меморија руна увек блокира промене, то је закон самоодржања Руна. Он важи и данас. То је руна израза, руна магије усмерена да очисти простор.

Рецимо Звук „Ре“ је усмерен у једном правцу и прилично високо дубоко. То је звук. Његово усмерење на све стране одједном ствара ауру простора огромну као велику лопту. Куда стигне звук тада се ствара граница звука. Раније су светли магови овим звуком чистили простор око себе, уводећи у њега енергију душе. То није лако, али уз мало тренинга се може постићи пречишћавање. Раније су волхови рано ујутро стварали тај звук у храмовима да очисте просторије. Пуно је мисаоних слика могло да остане унутар храма после обреда. Овај звук чисти и преображава мисаоне слике. И домаћини га могу стварати унутар станова само улагањем у њега душу.

Руне углавном имају за циљ преношење мисаоних слика. Мисаона слика функционише тако да се она у њу улаже. Али руне не могу испунити жеље, промиенити судбину човека, створити угоднији свет и друге глупе ствари. Мисаона слика делује као нешто што нема одређени задатак. Претпоставимо да не дозвољавамо негативну енергију, држимо светлост и чистоћу. Поента је у томе што одређена енергија има одређени квалитет и не одговара увек руни. У негативним енергијама, руне једноставно неће радити. Руне раде само у високо вибрационом пољу.

Рецимо да тамни човек црта руне покушавајући да наметне сопствену слику –  то је без успеха.

Само светли човек може да искуси моћ руна. Ако се светли човек налази у високим вибрацијама и уложи то у руну, онда човек са ниским вибрацијама одмах осећа њихов утицај. Тако раде руне. Претпоставимо да је за чување аутомобила једноставно могуће наметнути три руне.

Ето “Д ” кретање, „ Р “ светло, „ Г “ начин да ове три руне могу да заштите ваш аутомобил. Али власник би требало да их наметне, и у којим енергијама је власник, тако ће деловати руне. Морамо размислити о овоме.

Чини се, да чак и светли Магови ујутро не устају на ноге док се не очисте … .. У основи руне раде на одређеној територији, рецимо у храму на очувању енергије. Све је дефинисано унапред и инсталирано.

Древне руне на отвореним светилиштима и даље раде, иако су многи храмови и зарасли шумом.

 Пронаћи их може само светли човек. Не ради користи. Да бисте видели рад руна, потребно је само ући у стање транса и на танком плану ући у шуму. Руна ће бити врло јасно видљива.

Те руне углавном штите и утичу на пејзаж и по границама његових линија, по правилу, шума не расте.

Ето, стари путеви не зарастају шумом. Зашто?

Новије шумске путеве гледамо, а зарасли су, а стари не урастају само зато што је на пут наложена Руна. Ето ти путеви не урастају.

У давна времена, код куће се такође чувала руница која је уложена на праг куће, тако да тамни човек не може да уђе. И као правило, тамни и нису улазили. У веома много тврђава такође је уложена руница. На почетку су цртали на земљи руну очувања и тек онда градили тврђаву. Руне су имале своје обрисе, своје границе. Своја ограничења. И свака руна је радила у пољу своје мисаоне слике. Рецимо то у пољу својих могућности.

Руне из прошлости још увек чувају тајне територија које су им поверене. Рецимо да је човек ставио у земљу благо са дозволом духа територије, уз услов да се ово благо чува толико и толико времена на тој територији.            И духови ће предати то благо некоме из његовог рода, ако се тај неко буде ту негде налазио.

Када се ставља нека ствар у брезову кутију и сипа земља преко ње, онда обавезно на врху мора да се наметне руница како би чувала и бринула о том благу. Руница у овом случају може бити почетно Слово његовог Рода или Руна чувар, у сваком случају, тако су раније радили ведајући Славјани.

И то благо све до сада чувају руне.

Руна „ Ш “ шиштање, Щ– шиштајући из земље долазе различите руне, са мало различитих звукова. Али то су руне преласка из једног времена у друго, руне димензија. Тајне Руне. Руне одређују карактер и освојства.

Те руне раније су користили свештеници Храма Јара, када су умрлом човеку припремали тризну. Заправо била су три стуба као ослонац за тело које су кремирали. Заправо су то три времена, прошлост садашњост и будућност, опредељени у значењу.

Заправо је шапат мима – Жреца тог храма уједињавао Нав, Јав и Прав. Управо у том времену жрец улази у посебно стање општећи са духом покојника. Одређује где је душа отишла и спроводи посебне радње за Очување духа у времену, ако је Дух био значајан за душу. и одлуком Богова остајао је у храму Јара, чекајући улазак у коло душа.

Насатвиће се….

-на слици Руна Дајбога-

Избор: Душан Ми

Извор-фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње –

Казивања говоре древних руна
О слави нашега бога Перуна.
Гром за громом, бљеште муње,
Одјекују брдима гусала струне.

Перуне, док небесима ходиш,
Племе нам у бојевима бодриш.
Славимо те зато громовниче,
Неба нашег заштитниче.

Шта то тамо пролама се долом?
То Перун разговара с’ додолом.
Иште од њег’ наша дода
Да нам киша пода плода.

Лијте кише, громови пуцајте,
Перун је уз вас, браћо, земљу не дајте!
Класје ће наше пошкропити,
Небо ће се са црмницом стопити.

Већ се орле над нама надвија,
У славу Перуна кличе Србија.
Храст се дивни на ливади разгранао,
Народ је у њему свог бога препознао.

 

 

 

У такво ћемо праскозорје
једног јутра или сутона једног
иза овог света опсене и омаје
поћи једном сви до Рода истине
прескочићемо варке и илузије
и видети своју земљу каква јесте
и видети свој живот у кругу
како тече световима и траје

и једном у једном трену
на једном месту сви бићемо
и тада звезда родиће се нова
она што увек је у нама жива
што чека да је се сетимо
јер све већ постојало је
и постоји само ми овде
мислима заробљени на њу
заборавимо

 

Некада давно сва људска бића била су богови, али су тако злоупотребили то своје божанство да је врховни бог Брама одлучио да им га одузме и сакрије га тамо где га никад неће наћи.

 

Али, питање је било где сакрити њихово божанство.

Зато је Брама сазвао савет богова да би му они помогли да одлучи.

 

 

“Хајде да га закопамо дубоко у земљу”, рекоше богови.

Брама одговори: “Не, то не ваља јер људи ће копати земљу и наћи ће га.”

 

 

Онда богови предложише: “Да га потопимо у најдубљи океан?”

Брама се није сложио: “Не, ни тамо”, рече, “јер ће они научити да зароне у океан и наћи ће га.”

 

 

Богови ће на то: “А да га однесемо на врх највише планине и тамо сакријемо?”

Брама је на то одговорио: “Не, ни то није добро јер ће се временом попети на сваку планину и опет ће преузети своје божанство.”

 

Онда богови одусташе и рекоше: “Не знамо где да га сакријемо јер изгледа ни на земљи ни у мору нема места до ког људска бића неће стићи.”

 

 

Брама је дуго размишљао, а онда је рекао: “Ево шта ћемо.

Сакрићемо њихово божанство у најдубљи део њиховог сопственог бића, у срце јер људи се никад неће сетити да траже у свом срцу.”

 

 

Сви су се богови сложили да је то савршено скровиште, те тако учинише. И од тог времена људи су прошли земљу уздуж и попреко, копали, ронили, пели се и истраживали тражећи нешто што је већ било у њима.

Извор- интернет страница –Нова свест

 

 

 

 

„Након брзог доручка, запрегли смо јелене и изашли на благу падину. Тридесет минута касније, сасвим се разданило и видео сам да се приближавамо ланцу ниских брда.

– Овде је наш циљ – показао је холмове. – Још мало и пустићемо јелене.

То је значило да ћемо овде бити ни један дан или два, већ много дуже. Након три или четири километра Светозар је зауставио саонице и рекао:

– Видиш, сећам се облика стене, веома је важно, то је тако близу улаза у подземни свет.

Погледај, стена, само једна.

Друго камење је на удаљености од двеста или више корака. То је такође знак, – указао је на удаљеност лежања камења. – Дај одвежи јелене, а ја ћу откопати плочу која покрива улаз у јаму.

Када сам се вратио, улаз у подземље је већ био отворен. Пљосната камена плоча која личи на велики штит је склоњена, а испод ње је могао да се види сиви базалтни слој.

– Изволи прођи! – показао ми је – Ја сам први. А ти – за мном.

– Шта је са светлом! – питао сам.

– Имам! – извукао је из џепа батеријску лампу. – А онда без светла прошао пет стотина метара, не више. Онда је све осветлио.

Нисам питао ништа, само сам тихо пратио Светозара.

Чувар са ранцем на раменима наставио је и упалио своју лампу. Около је била таква тишина да су се чули откуцаји наших срца.

За тренутак, погледао сам на зид тунела. И био сам запањен: они су покривени са нечим глатким и сјајним, као стакло.

– Шта је то? – дотакао сам руком чудну супстанцу.

– Обсидиан – Светозар се окренуо према мени. – Некада давно галерију су пробили ласером. Да ли видиш какви су зидови? Они су округли. То је оно што је остало од истопљеног базалта. Супстанца слична стаклу.

Када смо прошли неколико стотина корака, видело се слабо светло.

– Видиш! – показао је чувар. – Ово је галерија. Она је потпуно осветљена.

– Шта?! – Нисам могао да одолим.

– Видимо се ускоро, мистериозно ме је погледао Светозар – Само гледај и ничему се немој изненадити.

Када смо ушли у галерију, видео сам на плафону као стаклену цев у којој је нешто светлело. Лампа је била причвршћена на плафон, који се налази на висини од око три и по метра. Иза ове чудне лампе на удаљености од десет метара сијала је друга лампа, након чега следи трећа, четврта, и тако скроз даље. Са овим невероватним лампама галерија је била потпуно осветљена. Отворио сам уста, погледао сам невероватну слику и нисам разумео где сам.

– Зашто нема жица на лампама? – показао сам на плафон Светозару.

– А зашто? – насмешио се – Оне сијају плазму. Енергија долази из етра, његовог опсег видимо – не видмо!

– Како је то урађено? Не видим никакве уређаје!

– И нећеш видети. Од највише димензије енергија етра прелази у нашу. Отуда и светло.

– Нема везе, то је мистерија за мене, – рекао сам.

– Током времена, разјасниће ти се. Хајде идемо!

Ми смо се кретали по глатком поду галерије. Десет минута касније, осетио сам да нисам само загрејан, већ је било вруће.

– Шта, страх те је да изгориш? – погледао сам Светозара – И мени је претопло, па предлажем да овде скинемо одећу и наставимо.

Са тим речима је волх скинуо капут и ставио га на под. Гледајући у њега, ја сам урадио исту ствар.

– У ствари, баш је топло! – подигао сам руку. – Можда светла греју?

– Управо смо ишли низбрдо. Ово је природна топлота наше Мајке Земље. Хајде, чекају нас! Није добро каснити! – рече Светозар.

– Ко? – гледао сам у њега. – Да није Минотаур? Ово је право место за то!

– Минотаур! Ха-ха-ха! – Насмејао се волх. – слушај Дадонич, ти се назван Минотауром!

У том тренутку, само је изашао иза зида неко у белом. Устукнуо сам.

– Рекао сам ти да ћемо се ускоро срести – ставио је на моје раме жилаву руку. А ти си сумњао …

– Али како? – питао сам. – Како је то могуће?!

– Као што видиш! – показао је на Дадонича Светозар – рекао сам ти, да је наш дедица сакрио викендицу у снежној рупи.

– Не измишљј неверниче! – рече старац. – Није рупа. Једноставно ти не знаш много, пријатељу. Али, ово је лако поправити. Кроз две стотине година, или чак и раније.

– Две стотине !! – колена су ми задрхтала.

– Шта ти то није јасно? То је нормалан живот.Ти не желиш да живиш?

– Или ти можда две стотине година није довољно? – Светозар је подржао свог пријатеља.

– И ја желим да живим, и пар стотина година, не смета. Само ми се не уклапају у глави ваши трикови!

Чувши моју последњу реч, намршти се.

– То је оно што ти кажеш! Ми нисмо из циркуса! Пред тобом су два чувара! На колена! – узвикнуо је Дадонич. – Сада на колена! У супротном, претворићу те у жабу, десет година ћеш да крекећеш!

Не знајући шта се дешава, збунио сам се.

Дадонич је изгледао сасвим озбиљно, али је био чудан његов захтев?

– Хајде, ја ћу стати иза њега на коленима, о Велики? – оборених очију и прекрштених руку рекао је Светозар. – Он је тако дивљи и таман, да не разуме са ким има посла?

– Види, какво му је лице! – одједном је уперио у мене прст. – он је заиста поверовао у мој захтев! Ха-ха-ха!

У том тренутку, и ја сам схватио.

– Па, шалим се! – смирено нас је погледао – Надам се да си показао Белославу рушевине?

– Чак смо и на ближој пирамиди били, где је некада била опсерваторија – осмехну се.

– Браво! Сада је време да покажемо нашем будућем помоћнику нешто друго. Хајде!

Старац је ходао жустро кроз галерију. Неколико минута касније, прошли смо масу неких раскрсница, а он нас је одвео до огромних бронзаних врата.

– Отварај! – Светозару је показао старац на затворена врата.

Светозар је посегнуо руком, и врата су полако почела да се отварају. Када су се отворила, ушли смо у огромну осветљену халу.

– Шта је то? – нисам ништа разумео. – Где смо?

– Пажљиво погледај, јуноша – показао је Дадонич на под ходника.

А онда сам се запањио. Испред мене из различитих врста минерала и стена стајала је огромна карта земаљског шара. На њој су били океани и мора! Било је све! Гледајући такву лепоту,, ухватио сам се за главу. Свест је одбијала да верује. „…..

Душо, да не стремим Вечности не бих чуо
мелодију коју само Време пева
већ бих живот прекратио и од тела направио
тајну коју гробље скрива

Кад се не бих, душо, купао сузама
и болом украшавао очи
живео бих слеп, са ноктима у очима
и гледао само лик у тами

Што је живот, душо, него ноћ у походу
а ипак је смењује зора која траје
тако ме и жеђ у срцу упућује рајском извору
и гутљају смрти милосрдне

Ако, душо, незналица каже да и душа и тело нестају
да се не враћа оно што нестане
реци му да цвет нестаје али има семенку
која остаје и тајну вечности крије