4.5. Од све четири категорије бића, од Браме па наниже, до најсувљег густиша траве, само особа од знања способна је да одбаци жељу и аверзију.

5.4. Подједнак у болу и задовољству, подједнак у нади и разочарењу, подједнак у животу и смрти, и потпун као што си ти, можеш поћи на свој починак.

8.4. Када не постоји моје, то је ослобођење, а где је моје то је ропство. Озбиљно разматрајући ово ја се не држим мог, али га и не одбацујем.

9.8. Човекове склоности су самсара. Знајући ово, одбаци их. Одрицање од њих је одрицање од самсаре. Сада можеш остати какав јеси.

10.1. Одбацујући жељу као непријатеља, заједно са добитком, који је сам по себи пун губитака, и добра дела која су узрок ова два ја практикујем равнодушност према свему.

10.2. Ја гледам на такве ствари, као што су пријатељи, земља, новац, имовина,жене и наследство као ништа друго до сан, или, неколико дана мађионичарских трикова.

10.4. Суштинска природа ропства није ништа друго до жеља, а њено уклањање је познато као ослобођење. Једноставно не бивајући везан за променљиве ствари достиже се трајно уживање постигнућа.

 

Избор-Владан Пантелић-

 

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

 

 

Руке су ми дате –
да обе пружам свима –
да не задржим ниједну,
усне – да име дам све чегa има.

Очи – да не видим,
високе над њима повије –
нежно да се чудим љубави,
и нељубави још нежније.

А оно, теже од кремаљских, звона тамо
то по грудима хода и хода непрестано –
то ми не да – ко зна –
не знам – бити може – бити има –
да будем на руској земљи
предуго у гостима.

 

И зенице моје стапају се 
са зеницама драгим…
и очи ми те личе 
на изворе непресушне, планинске
што теку кроз овај свет
радосно и искрено 
хрлећи у сусрет своме Ушћу.
И искра Љубави гори у мени
а душа моја Живота жељна
тражи и Светлост препознаје 
у Чистоти очију дечјих.

(Ступчевићи, Ариље)

ВИЛЕЊАКОВЕ ОНОСТРАНЕ ВИЗИЈЕ

Када говорим о Белом Србству, тада пред собом имам јасну визију Првобитног Белог Србства, односно: Првобитног Језгра Светлих Бића у Васељени.

У Васељени, а не само на Мидгарду, зато што је Језгро Белог Србства старије од Мидгарда!

Прослављање Белог Србства јесте прослављање Васељенског Језгра Светлих Бића.

Прослављање Белог Србства превазилази и надилази све расизме, све национализме, све религије и све идеологије на Мидгарду.

Прослављање Белог Србства јесте прослављање Белих Божанстава у Васељени, Првобитних Творчевих Сустваралаца.

Сва тајна знања, све културе, писмености, уметности и  духовности на Мидгарду потекле су од Белог Србства.

Бело Србство превазилази и надилази Србство на Мидгарду, зато што му је Стожер и Језгро у Срцу Васељене.

Оно што ми зовемо Небеском Србијом, то је, уистини, Стожер и Језгро Белог Србства у Срцу Васељене.

Зато праслике и визије Небеске Србије могу да виде само Бели Срби и Беле Србкиње, док обични, неосвешћени и непосвећени Срби и Србкиње, немају праслике и визије Небеске Србије.

За њих Небеска Србија и не постоји, јер не поседују дарове и моћи за виђење визија и праслика Белих Срба и Белих Србкиња.

Некада су постојали сурови јаки ратници, вешти мајстори, лепе жене, мудраци, свештеници, чаробњаци.

Они су живели на разним местима на Мидгард земљи, а временом их је бивало све мање услед великих геоклиматских промена од којих је најважнија била промена армосферског притиска. Постоје неки од њих и данас у удаљеним крајевима на северу. Такође су имали прелепе врсте уметности које су биле у вези са проширењем могућности људских суштина, чак и оних које су биле одбачене..

И узгред, дромбуље или варган, како се зову на северу – је инструмент „одатле“.

Истина у то време свирање на варгану имало је сасвим другачије значење – промене фреквенцијског спектра звука а могућности људског грла достизале су невероватне дубине и вршиле утицај на све људске суштине.

Вешт уметник је преносио информације, легенде, кроз издвајање звука и убацивањем слике – а свесни слушалац је пребациван у друге земље и светове у старим временима.

Они су видели легенде старих времена, историјју своје савремености, поучне приче за децу.

Слушаоци као да су били унутар догађаја, делимично посматрајући свешћу а један део душа учесника – кретао се у било којем од постојећих у догађају ликова, осећајући их и доживљавајући их као себе, чинећи са њима један или други избор.

У поређењу са овом врстом уметности, савремени 3Д биоскоп – је трули ресторан са црно-белим телевизором и коритом за исхрану свиња.

Те ратнике су магови гајили посебно, одређујући њихов тренутак зачећа и онда су они расли у специјалним установама, а породице више нису виђали – то је била посебна врста данка у замену за вештине којима су подучавани и којима су владали..

Избор текста- Душан Ми

Извор: Фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

ИЗ ВИЛЕЊАКОВЕ ОНОСТРАНЕ А ВЕДСРБСКЕ ПОЕТИКЕ

 

Ово о чему пишем, разумеће Бело Србство, јер само за Бело Србство и пишем.

Нама је у овом времену много лакше и једноставније, да створимо ведсрбску државу у времену – државу у етру, у свести, у петој димензији, у петом пространству – него ли државу у простору.

Зашто?

Зато што је Бело Србство расејано не само по многим земљама у окружењу, већ и свугде по свету.

Уз то, ни у самој Србији, гле! Срби не чине већину!

Ако бисмо направили етнографску карту Србије, тада бисмо јасно видели, да и унутар Србије има области – округа или срезова – у којима Срби бивају мањина.

У Србији живе народи који су задојени србомржњом, и који ће увек радити на разбијању и уништењу ведсрбске државе у простору, као што су то чинили и у свим минулим временима.

Од Србије овакве каква јесте – а таква је већ одавно – просто је немогуће направити здраву и јаку ведсрбску државу; јер Срба је у Србији негде око шездесет посто, а и од тих шездесет посто половина њих нема никакву ведсрбску, расну и националну самосвест!

За стварање и одржавање државе у времену – у етру и свести – не треба нам ни војска, ни полиција, ни администрација, ни влада, већ само језик, култура, уметност и духовност.

Један језик, једна култура, једна уметност и једна духовност!

На неки начин, ми, окупљени и сабрани око Србског журнала, и јесмо већ управо та и таква ведсрбска држава у времену, у свести и етру, само што тога доскора не бејасмо свесни, будући да о томе нисмо ни говорили.

И, не само око Србског журнала, већ и око свих других ведсрбских сајтова, блогова, портала и интернет телевизија, јер је, из дана у дан, све више и више пробуђених и освешћених Срба и Србкиња.

Наша мисија, наше посланство је буђење и освешћивање Србства; а када се пробуди и освести Србство, тада ће оно само собом, и само по себи и из себе, узрасти у Бело Србство.

(На Истеру, 30. листопада 7526.)

Никада,
никада, никада,
никада, никада, никада,

никоме,
никоме, никоме,
никоме, никоме, никоме,

н е у с к р а т и Р е ч!!!

30.октобар 2009.

Не идем никуда без тебе!

Како бих отишла, све и да пожелим,

Како, кад небо губи боју без тебе и

Сунце мање сја и трава је мање зелена

А руменка  слабашна сва и

Брезе не шуме и не злате како знају

 

Како –  како кад птицама мања су крила

И тужни им појеви  сви

И потоци  заћуте а реке само  убрзају ход

И не стиже  зекан у окућницу твоју

Но наставља  пут

Како бих отишла, све и да пожелим!?

Како,  како кад  пчела радосна без тебе није

И блед је и  жути тиквин цвет! 

Како кад ни муња није муња него

Тек сенка непоносна земљом што  вија,

Како,  како да одем,

Кад срце трепери при помисли на те

А душа заигра  на сусрет с тобом!

Не идем без тебе,  ни у оносвет а

Звезда тиркиза нека и не помишља

Да без тебе,  стићи ћу јој!

Ни тамо, без тебе, нећу!

 

Нећу отићи никуда без тебе,

Не знам како бих нашла пут, за наш свет.

А и кад бих га нашла, њим не бих пошла

Но бих ту, на почетној тачки, тебе

Чекала,  чекала,  чекала и певала

Песму насмејаним уснама и

У очима гледала гледала гледала

Твој мили,  драги  лик!

 

И умрети нећу без тебе јер

Шта бих у том свету сама!?

Са тобом и та тама не би била сасвим тама

Но одмориште за наше нове победе.

Не идем од тебе  никуда!

На поклон да ми неко цело небо да

И све звезде шаренице да буду моје

И светови пуни да буду ко кошнице;

Од свега ми је дражи руменке твоје цвет

И шапати из дубина твоје душе нежне, меке!