Благослов Вилењаче, дивотни су вам записи, таква правда се подигла високо понад нас и дубоко Сила Светла трешти на све стране и стоји високо у правди, можда је то само био корак по корак нашег освешћивања, када кажеш да никада нисмо сасекли и затрли непријатеља до корена, тачно, јер су нам  били потребни за будност, свестило се корак по корак, долазиле су такве душе, са толико Знања о Будности и то је трајало, трајало све донде док се Чисте суштине нису појавиле за коначни преокрет и увежбаност за Битку свих Битака.

Сада су ту Рођене са нама и кренуле су да буде сада је ово је болно освешћивање и узрастање које се уписује директно у Творчево Поље Свести сада  и овде на овом месту ( где си у исто време и свуда присутан).

Буди се Светлосни Запис свих светлих Душа и  нема више чекања ко иде иде, ко стоји стоји, свако сам бира да ли ће се покренути и извући из ове трулежности омаја. Слобода и храброст је потребна да се крене, морамо бити сигурни у себе, непоколебљиви без сумње у истини и правди сваког трена да се стоји пред Творца. Гледам како сила физичког тела груба губи у свему, са подизањем свести подиже се и наш дух и наша Мисао у чистоти од Творца дарована, тако да снага тела груба без духа и душе постаје тешка и не прати ритам Космичке енергије Творца, то време пролази, та нижа стања грубости, беса, разних сила, мржње, биће заустављене само једним погледом и све ће се променити, јер слобода Срца, душе, духа и светле свести одлучила је да се наново препороди уЧистини, Правди и Чистоти, и  то је Ново доба Златно за све душе свете Великог Срца, деловаће се у чистоти духа, душе и свести, подићи ће се такве лепоте и чудеса које Буде Вечни Живот у Знању Безкраја, и свако ће сам себи бити Богочовек и Богочовечица, путоваћемо и летети и до најудаљенијих звезданих јата и успостављати ред и хармонију у свему, а то ће ускоро бити!

Живи Били па видели!

Поздрављамо и ми тебе Вилењаче: Живо здраво нам био!

 

 

 

Још сам у раној младости открио, да не стварам ја поезију, да ја не стварам ништа што је духовно и божанско, већ да то стварају нека невидљива, светлосна и божанска бића из мене и кроз мене.

Та невидљива, светлосна и божанска бића јесу, истовремено, чувари и водичи моји, те да ме прате у стопу ма куд год ја кренуо.

Њихово присуство најбоље осећам у својој соби, за својим радним столом, у тренуцима кад нешто читам или пишем, кад сневам, тихујем или стварам, када су ми чисте мисли, чиста осећања, чисте речи и чиста дела.

Кад љубим, кад благосиљам све и свја, кад благодарим Творцу и Васељени.

Ако ли сам, пак, узнемирен и растројен, ако ли сам обхрван љутњом, бесом или гневом, тада се моји невидљиви чувари и водичи разбеже од мене, и ја, у тим тренуцима, не умем и не могу ни најобичније писмо да напишем!

 

Та ноћ била је музика,
осмех твој виолински кључ и нота радости исписана на њему

Та ноћ била је плес
и све тачке љубави одиграваху се лагано под месецом са бојама вилинских коњица

Зачарана ходала сам по звезданим ногама и опипавала пенушави облачак што се приљубио, мислећи да дотичем усне твоје мекане

На блиставом тепиху ноћи
загрљај среће био је већи од замаха албатроса у лету

Сада туга у очима сузама казује да био си само сан, душу моју што хтео је шапатом да утеши да још живиш…

Ах, све је бол што те нема,
све је музика и плес што оставља
румени траг на небу,
све је слутња и плавичасти дим
да постојиш негде далеко од живота
где кораци су тиши од смрти,
а пољупци слатки као шећерна вуна.

 

 

Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни’.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом – ал’ и то губи се брзо,
И сан лагано пада.

 

слика -Ивана Шишкина-

Извод из песме  „Мудрованије из Тијаније“

…  Највећа лаж у историји је да су Срби мали народ и да су се

доселили на садашње просторе у шестом веку. Срби су народ

са изворним геном, који је на ову планету донео светлост Слова,

Слога, Речи, Реченице, Гласа, Језика. Србска блистава повесница

(историја) је скривана, прерађивана, забрањена, крадена, велике

личности присвајане, омаловажаване или убијане. Над србским

народом извршен је србоцид, највећи покољ у свем постању. Но,

изворни ген је Божје чудо. У њему је запис кога је свестан и сваки

сељак из Шумадије. Свестан је шта треба да уради у сваком трену

одсудном, а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену

живимо у у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други,

потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак

свршио. Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

 

3. 12. 2013. год

 

 

Хајде да видимо где је Србство грешило.

Грешило је што се задовољавало само победама на бојном пољу својих непријатеља.

Зашто?

Зато што је то подмукла стратегија свих наших паразитских и рептилских непријатеља.

Пусте нас да победимо на бојном пољу, како би нас опили лажном славом, односно, како би нас самом привидном и лажном победом успавали, заварали и омађијали.

Јер, није довољно непријатеље победити само на бојном пољу, но се непријатељи морају уништити на свим овостраним и оностраним пољима.

Оно што ја кажем: сатрти и затрти!

Наши непријатељи користе паразитску и рептилску стратегију: навуку нас на бојно поље, да изгинемо, и онда нас пусте да (привидно) победимо, те тако опијени и хипнотисани лажном победом, и не примећујемо шта нам потуљено и лукаво чине иза леђа на свим иним овостраним и оностраним пољима.

Побеђивали смо вековима на бојном пољу, али смо се све више тањили и све дубље тонули у ропство!

То је највеће лукавство рептила и паразита, заклетих наших душмана и врага.

У овоме времену, пробуђено и освешћено Србство не сме се више качити на то, не сме се навлачити на лукавства рептила и паразита, не сме упадати у њихове замке, већ тихо и неприметно, снагом божанског духа и божанске свести, сатирати и затирати све рептилско и паразитско око себе.

Савремено Србство мора да призове у свест стратегију посвећених ведских ратника, Белих Срба Аријеваца, како би све своје душмане и враге у корену сасекли, како бих их спржили, сатрли и затрли снагом и енергијом божанског духа и божанске свети.

 

 

 

Долази време жетве, време наплате.

Свака србска жртва биће освећена.

Освећена и посвећена.

Све што су душмани наши чинили коз столећа и тисућлећа, сада ће морати да плате.

Тако су одлучили Бели Срби са Белим Божанствима у Вишњим световима.

Праштања нема и, неће га бити!

Сви душмани и врази Белога Србства биће сатрти и затрти, зато што и нису људи, већ звери у људској љуштури.

Прашта се човеку, прашта се људима, али зверовима у људској љуштури – ништа се не прашта!

Њих треба спржити, сатрти и затрти.

По Правди Белих Богова биће суђено и пресуђено свим крвницима, свим душманима и вразима Белога Србства.

И, ево, већ свићу неке нове зоре над Србством и Србијом!

Свићу неке нове зоре, у којима ће Бело Србство, по вољи Белих Богова, владати Мидгардом.

(Игор Ожиганов: Богиња Жива Живана)