Песнички надахнуто писмо Драгане Р. М. из Приједора: ОСЈЕЋАМ ВЕЛИКУ ЉУБАВ И ЗАХВАЛНОСТ УЗРАСЛИМ ДУШАМА…
Здраво Живо пјесниче наш драги!

Здраво Живо пјесниче наш драги!
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛАЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
Ми ништа не знамо о највећим србским посвећеницима.
Ништа не знамо о оним посвећеницима Белога Србства који у овоме трену развијају своја највиша духовна и божанска тела, који ће, зацело, по напуштању овога света отићи на Раа-Ирију, Тиркизну Звезду, а, можда, и некамо даље и више међу сазвежђа и звездана јата.
Не знамо њихова имена, не знамо шта раде, нити где бораве, јер су далеко од света, далеко од јавности, далеко од свих паразитских и рептилских медија.
Они су скривени, тајанствени и тајновити, скоро невидљиви.
Можда су у овоме свету сасма обични људи: можда су ратари, воћари или пастири; можда су песници, уметници или просјаци; можда су нико и ништа за људе овога света!
Тако је одувек бивало: кроз сва столећа, тисућлећа и еоне.
Највећи међу нама бивају скривени, а можда и презрени, међу нама.
Има доста Белих Срба и Белих Србкиња који су или већ развили или тек развијају своја највиша духовна и божанска тела, који су узрасли тако високо у Љубави, Лепоти и Доброти, да их ми, одавде са Мидгарда, нашим очињим видом ни сагледати не можемо.
И ја осећам, да међу вама, скривеним читаоцима и пратиоцима Србског журнала, има оних Белих Србкиња и Белих Срба који су се у Духу и Свести одвећ узнели међу лучезарне духовне и божанске висине.
Кажем: осећам, док у својим визијама могу (чак!) и да видим и да знам!
Једном ћу се, кад буде дошао тај час – и, наравно ако заслужим! – вероватно и ја срести с њима негде у неким оностраним и упоредним духовним и божанским световима.
Дај Боже, Дајбоже – дај!

(У Великом Гају, 28. рујна 7526.)
И ово сам давно видео,
схватио и освестио,
те себи вазда говорио:
све ти је залудно и бесмислено –
сва знања и умећа,
све вештине, уметности и мудрости –
ако у срцу своме
не победиш страх од смрти!
Све док не победиш страх од смрти,
не можеш потпун и цео бити,
не можеш путем путовати,
не можеш хитати, грести и стремити
нити напред нит навише,
јер ће те страх од смрти
увек уназад окретати!

(У вечерњи час, 27. рујна 7526.)
/Посвећено мом побратиму Нину Јевтићу/
Брате, роде, с’ набујале Дрине,
Побратиме, Србине,
Јада сто смо прошли скупа,
Јер за идеал глава није скупа.
Ђе си брате да запјевамо стару
Пјесму горску на горскоме олтару?
Служиш родини, не знам је л’ то добро
У ово вријеме курјачко, побро.
А некада смо дане и ноћи
Чинили све што је у нашој моћи
Да побједимо рептилску неман,
Ја још нијесам, а ти јеси спреман.
Спреман за војну, за солдачију,
Спреман да гинеш за мати Србију,
А ја ђе сам, у својим стиховима,
Био и остао чудноват свима.
Ближи се дан нове гериле,
Динарске птице већ су гњездо свиле,
Вријеме је, стари, за буну нову,
Да не гледамо више јад и бруку ову!
Најбитније је то
што ЗНАМ
и ЈЕСАМ,
а све друго,
гле!
може бити
чак
и веома важно,
али никада,
уистини,
неће бити
битно
и сушто!

Ех, жено,
Српска жено,
Чему се надаш,
Пред киме падаш?
Коме си се продала,
Коме красоте одала,
И част своју
Коме си дала?
О чему сниваш?
Од свога се снебиваш,
А у наручју
Туђина пребиваш.
Но се врати своме Роду,
Неће ти клети дат’ слободу,
У твом оку већ суза назире се,
Врати се корјенима, врати се…
ПСИХОЛОШКА ОБУКА РАТНИКА
Психолошка припрема је најважнија од свега, о чему сам већ писао. Ствар је у томе да је њен задатак превазилажење страха. Често страх пред непријатељем паралише свест човека и он заборавља све што је научио. Као пример тога може да послужи борбена акција. Практичну војну обуку пролазе сви без изузетка војници. У тренутку тешког борбеног сукоба две трећине од њих претвори се у узнемирено од страха стадо, они потпуно забораве све што су учили. Њихова свест је потпуно парализована страхом, јачи је од њихове воље. Зато гину на бојном пољу. Преживе само они који су успели да превазиђу свој страх. На часовима ученици лако науче трикове против хладног оружја, али у стварној борби, када виде пред собом нож, страх да буду убијени одува њихов ум, а од вештих и брзих бораца они се претварају у смртно застрашене људе са улице. Шта се десило? Дејство страха на неистренирану психу. Ево још један пример: свако од нас може лако да пређе преко лежеће на земљи даске, али ако се та даска подигне на висину од два метра, по њој неће проћи свако; већ ће прећи преко даске изнад понора само човек са истренираном психом. Свако од нас зна да страх ограничава кретање, спречава решавање задатака, понекад само паралише. Шта је страх? То је емоција, искуство у тренутку угрожавања биолошког или друштвеног благостања. И није битно колико је реална опасност, може и да не буде, али човек је уплашен, а страх паралише његове акције. У случајевима када емоција страха почиње да се шири, човек укључује стереотипина хитна понашања, ум у таквом тренутку престаје да њиме управља, а човек почиње да делује, не сећајући се себе. Као по правилу, он или бежи, или пада или се замрзава на лицу места. Понекад страх чини да човек вришти,виче, плаче и да се смеје. Од њега се некима тресу руке, постају оловне ноге. При погледу на нож или пиштољ пада у полумртво стање. Када човека обузима страх, он или бежи или се укочи или постаје супер агресиван. Хормон адреналина у крви који у великој количини јури ка органима, обезбеђује кретање. Из мозга се крв у таквим тренуцима одлива, зато човек престаје да размишља и анализира.
Код људи са слабим нервним системом адреналин има обрнути ефекат: он им паралише мишиће. То је такође природна реакција — да се претвори у леш. Јасно је да у борби мртвац никоме не треба.
Обамрлост — то је када се човек укопа на месту или када су његови покрети веома спори. Све то је зато што су његови мишићи болно стегнути и њихово снабдевање крви се нагло погоршало.
Стање помрачења ума — настаје када човек није свестан шта чини. То подсећа на напад лудила. Неким људима страх изазива агресију. Али таква агресија је слична самоубиству, она по правилу ништа не доноси. Дакле, страх је велика препрека. Он пре свега води човека у смрт, а не околности. То је неопходно не само да с разуме, већ и „набије себи на нос“.
Припремљеном ратнику, или бојару, било која претња његовом животу не изазива страх, већ узвишену радост.
Поставља се питање: да ли је ратник нестрпљив да оде на други свет? Ствар није у смрти, већ супротно. Прави витез се радује могућности да провери себе у реалној борби; поред тога, уверен је у то да је он део творца и искрено му је драго што има могућност да неутралише својим рукама изашло ван контроле зло. Да би имали такву психу, потребно је елиминисати страх од смрти. И друго: треба научити у борби борити се без учешћа свести, како кажу, на „аутопилоту“. Тада и у најбезизлазнијој ситуацији, пред лицем прави смрти, ви ћете водити битку, без много буке и напетости, борећи се до крајњих граница својих могућности.
Да би се заувек ослободио страха од смрти, човек треба да промени приоритете својих вредности. Колико се може сматрати да је живот вредан? Чак и наша крута материјалистичка наука схвата да човек живи вечно. Једна од његових инкарнација замењује другу, а смрт — то је само улаз у нову инкарнацију. Дакле, живот није супер вредан, много скупља је идеја за коју је човек дошао на овај свет. Скупљи од живота су морални ставови, као што су част, племенитост, савест, осећај за правду, љубав према Отаџбини и ближњима. Све то је савршен план, који је за нормалног човека много скупљи од живота.
Из свега овога можемо закључити: на свету постоје духовне вредности које превазилазе вредност вашег живота; зато је боље умрети него дозволити злоупотребу над њима. И затим, смрт увек долази сваком човеку, значи, не треба се ње плашити. У Русији су говорили: „Две смрти нема, а једној се не може побећи“. Стога, увек треба бити припремљен за састанак са смрћу. Смрт — то је пут ка новом оваплоћењу, тако да нема ништа лошег у њој. Наши далеки преци су добро знали, шта је то страх. Зато су руске, немачке, иранске, индијске жене и жене других аријевских племена и народа, отправљале у рат своје мушкарце, оплакивале су их као мртве. Таква традиција је ослобађала ратника жеље да живе. Борци су знали да су се за најмилије сви они претворили у мртве. Зато, о скорој смрти нико од њих није ни мислио. Мртав не може бити убијен још једном. То је разлог зашто су нордијски ратници у пресудним борбама увек показивали чуда истрајности и храбрости. Пред супериорном силом бруталног непријатеља, они се никада нису повлачили, већ су се увек борили до краја, борили чак и тада, када није било никакве наде. Као на пример, при заштити козака Азова.
Шта је представљао последњи обред растанка, када су се три хиљаде последњих бранилаца тврђаве, разделивши се, опраштали једни са другима? Ништа друго него жеља да се часно умре. Пред нама је добровољно одрицање од живота. То је и дало огромну снагу заштитницима града, пред којима је побегло десетине хиљада нападача. Из свега наведеног је лако закључити: да би се превазишао страх од смрти, човек мора „умрети“ пре почетка борбе. Да се претвори у живог, испуњеног хладном јарошћу, мртвог човека. Писао сам читаоцима о три начина да се ослободе страха. Први начин је због логике. Она тера човека да схвати да постоје у свету вредности, које су изнад страха од смрти. Други начин је да искључи свест и уђе у акцију на „аутопилоту“. Трећи начин је најефикаснији, за то је неопходно научити да се прихвати своја смрт као неминовност. Да се претвори у живог мртваца. Изаберите било који од њих, све три технике су сасвим поуздане.
превео: Душан Ми
Извор:фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње-
Нема човјека
Без хајдука,
Нити смрти
Без крвави’ мука.
Ако човјеком
Желиш стат’,
Буди спреман
Ти за рат.
Нема мира,
Ни спокоја,
Док слобода
Није твоја.
Угледај се
Ти на Старе,
Живот нијесу
Моћ и паре.
Кад си хајдук,
Ал’ и шјоре,
Брига те што
Други зборе.
Бунтовник
И сањар буди,
Па нека се
Чуде људи.
Поздрав из душе, браћо родна,
Словени, били откуд год,
Без изузетка, поздрав од нас!
Данас је славље за сав род!
Русија бира кога зове
На празник слоге, за тај сто!
И, знајте, гости славе ове,
Овде сте своји и на свом!
Ту сте чак више ви код куће
Него где вам је кућни праг –
Ту где је немогуће
Дићи глас туђи и туђ флаг,
Ту где за круну и поданство
Један је језик, језик свих,
Где не гледа се на Словенство
Као на грешни сабор злих!
Свеједно што смо, по несрећи,
Дуго расути којекуд –
Народ смо један, такорећи,
Све нас одњиха једна груд!
Браћа смо родна, а, на крају,
То и замера свет нам вас!
Русију вама не праштају,
Не опраштају ни њој вас!
Боје се они, њима смета
Што породица наша зна
Пред сваким лицем тога света
Стати и рећи: „То сам ја!“
Кроз дешавања свевремена
Спрам трага њиног огавног,
Самосазнање нас Словена
Прст је којим их кара Бог!
Давно Европа, по Западу
Ђубрењем сталним врта тог,
Доби културу у свом саду –
Право аршина двоструког:
За њих – једнакост, закон и склад,
За нас – клевета, хаос, кнут,
Па како тада, тако је сад
И тако биће сваки пут.
Све то што важи од вајкада
Нити се троши нити ће,
Све то над нама виси сада
И све нас овде притишће;
Прошлост се враћа сваког дана –
Проклетство нашег основа,
Бол незараслих,живих рана,
Бол Беле Горе, Косова!
Али,на жалост и на бруку,
Словенство живи неслогом,
А Запад ако пружа руку
Онда је пружи само том
Ко креће увек и посвуда
На своје, а у корист злог.
Од нас — њихов је тек наш Јуда —
Прихватају га као свог.
Несложно, једнородно племе,
Кад ћеш, заиста, бити то?
Хоће ли икад доћи време
Препорода и зрења твог,
Време праштања, сједињења,
Кад ће раздору бити крај?
Ми дан чекамо Провиђења –
Стићи ће – душа слути, зна…
Баш то – у Бога вера јака –
Надима вечно нашу груд,
И поред силних губитака,
Гледамо напред – знамо куд…
Жив је Свевишњи, још не оде,
И Његов суд, кад куцне час –
Као Промисли реч слободе –
За руски простор даће глас…
(почетак маја 1867.)
Драгане,
Све је баш тако и не може бити другојачије …
Снови, идеје, мисли и машта доводе до кристализације свести …
тек онда смо спремни за узрастање и успињање…
улазимо у точак вечног стварања…
иза нас остају све слике,
дилеме и неразумевања спољног нама видљивог света …
долази до раскида са свим облицима везаности за овај свет…
осећамо слободу и лакоћу …
скидамо све терете …
душа је тек тада у мирноћи и великој радости…
спремни смо да разумемо поруку
да је наш Живот Дар од Творца…
Песниче, свако добро
теби и твојим
кристалним мислима.