Био сам

и бићу

и такав ћу бити

до краја времена

јер сам без краја.

Мерио сам далеке просторе

бескраја

и успео се у свет снова

до самога извора светла

летех увис.

Али погледај ме

Роб сам материје

Ослушкивао сам учење Конфучија.

и испитивах браманску мудрост

седио сам поред Буде испод дрвета спознаје.

Али погледај ме.

Саплетен сам у невери и незнању

Затекох се на Синају

када се Бог указа Мојсију.

На Јордану доживех чуда Назарећанина

и у Медини слушах учење арапског пророка.

Али погледај ме.

Ја сам жртва сумње.

Сопственим очима гледах

моћ Вавилона.

Славу Египта и величину старе Грчке.

Али моје очи су одговорне

пред бедом њихових дела.

Бејах код чаробњака ендорског

свештеника асирских и пророка палестинских и

не прекидах певати о стварности.

Учих о мудрости индијској.

Стекох мајсторство у песништву

што извире из срца арапскога

слушах музику западних народа

и упркос томе још сам слеп и ништа не видим

моје уши су глуве и не пропуштају глас.

Претрпех тиранију незаситих освајача.

Тлачења деспотска

сужањство разних моћника.

И упркос томе још сам јак

и борим са с данима свога постојања.

Све то чух, видех и трпех

иако сам још у узрасту детињем.

Али кроз скора дела младалачка

остарићу и остварити савршенство

и потом се вратити Богу.

Био сам

и јесам

и такав ћу бити

до краја времена

јер сам без краја.

 

О    ЉУБАВИ

 

 

Одувек сам, без престанка, веровао у љубав, чак и онда кад сам у дугим и бесаним ноћима туговао, патио и умирао због неузвраћене љубави.

Од љубави сам подједнако примао како највеће милине и дивоте тако и највеће патње и боли.

Осећао сам, али и знао, да то од праискони једно с другим иде.

Где нема туге, патње и боли, ту нема ни љубави која нас, вазда и навек, чини и племенитијим, и бољим, и лепшим, и мудријим, и дивотнијим.

Ко год није спреман на тугу, патњу и боли, тај никада неће ни познати најузвишенију и најдивотнију љубав, на љубав која нас свагда васкрсава и вечно изнова рађа.

(У Великом Гају, док лије студена киша јесења и тоњају поља кроз облаке, измаглицу и влагу,

 

(20. рујна 2017/7526.)

Осматрам с’ пропланка
Свијет мој у рушевинама.
Све се у прах наједном претворило,
И све припало грамзивим душманима

.

Крај мене си ти, сва у сузама,
Тек сада схваташ што сам ти говорио.
Сад уживај у посмртним трубама,
И у оном што је твој крхки став створио.

 

Нијеси ти, драга, крива за ово,
Повјеровала си њиховим обманама.
Нијеси једина, и није то ништа ново,
Опили су те слаткорјечивим дрогама.

 

Но, хајд’ крени са мном стопама борбе,
Придружи се отпору нашем бијелом.
То једини је начин да опет будемо срећни,
Јер волим те највише на свијету цијелом.

 

 

ВИЛЕЊАК СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Далеко од свог вилењачког и вилинског јата, а у свету успаваних и неосвешћених људи, вилењак са звезданом лиром не може дуго да опстане.

У овом времену свих времена, Мидгард-земља није више свет за вилењаке са звезданом лиром, јер енергије пакости, себичности, простаклука, мржње и зла спаљују, уништавају и потиру све што је племенито, узвишено, вилинско и божанствено.

На Мидгард-земљи нема више енергије милосрђа и љубави, те управо због тога и последњи вилењаци са звезданом лиром одлазе заувек са Мидгард-земље.

Мидгард-земљом шири се смрад успаваних и неосвешћених људских душа које су зачамале, свенуле и усахнуле и, под присилом, пристале да служе тамним паразитима и црним рептилима.

Без звезданог рода, а превасходно без вилењака и вила, од свеколике лепоте и дивоте Мидгард-земље остаће само љуштура и грозота пустоши.

Јер, тамо где нема милосрђа и љубави, тамо ни живота са сврхом и смислом нема!

(У Великом Гају, 20. рујна 7526.)

1. 

    

   Хвала на посвети, Песниче Вилењаче,

   на посвети која као богомдан мелем на рану леже

   у овом свету обмане и опсене

   у којем сам јер сам и хтела да у њега дођем

   и кроз себе врата Лепоти отворим да у њега уђе..♥

   ево, тек отварам очи и жмиркам тек пробуђена,

   као што жмирка и пролеће испод поребрице

   пред појавом светлости младог Сунца ♥

   учим слушати и чути, осетити и препознати ♥

   ослухнути тихи трептај Душе своје ♥

   утихнем да је чујем кад ми каже

   РОД и поРОД, поРОДица твој је дом, јато твоје ♥

   Овако расути по белом свету препознасмо се

   јер свака птица своме јату лети ♥

   препознасмо се по Драгости што се душом изли ♥

   Нек си благословен ти и сви од Рода твога,

   радост си, Песниче, срца мога♥…………

   у 11.11 у белом граду.

   

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Лутали смо еонима, кроз многе светове и животне токове, трагајући за собом и животом, трагајући за сврхом и смислом живота и живљења, не знајући ко смо, не знајући чији смо, не знајући одакле смо пошли и не знајући камо и куда идемо.

Сада, иза буђења, када смо почели да разлучујемо и освешћујемо, да стичемо знања и сазнања из Вишњих духовних и божанских светова, изнова васкрсавамо у духу и свести, изнова се рађамо, али одозго, из Вишњих духовних и божанских светова.

Нашли смо и схватили ко смо и чији смо, нашли смо и схватили одакле смо пошли, нашли смо и схватили куда и камо идемо, нашли смо и схватили сврху и смисао нашег живота и живљења.

Наш пут навише јесте пут поновног рођења одозго из Вишњих духовних и божанских светова, рођења у духу и свести.

Наш пут навише јесте пут лепоте, доброте и љубави; наш пут навише јесте пут светлости и истине; наш пут навише јесте пут свих путева; наш пут навише води нас ка Језгру Стварања и Извору Живота, где нема ни туге, ни патње, ни боли, где све јесте и бива садашњи тренутак вечности, уистини, садашњи тренутак свих тренутака, без почетка и свршетка.

 

 

(Пред поноћ, 19. рујна 7526.)

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Вилењакова посвета Радмили, тајанственој и освешћеној Белој Србкињи, као и свим иним тајанственим и освешћеним Белим Србкињама.)

Сваки сусрет са лепотом, добротом и љубављу, рађа нову лепоту, доброту и љубав у нама.

И чини нас још лепшим, још бољим, још племенитијим, још узвишенијим, још заљубљенијим…

О, да знате само, колико смо ми важни и битни једни другима!

Важни и битни не само у овоме свету, већ и свим оним тајанственим и невидљивим световима с ону страну свих варки, илузија, омаја и опсена!

Колико ми лепоте, доброте и љубави шаљемо једни другима у нашим мислима, у нашим сећањима, у нашим сновима, у нашим визијама, а да тога ни свесни нисмо!

Зато се не плашите, не затварајте, не скривајте, јер лепоту, доброту и љубав убија страх, убија затварање, убија скривање, убија је тескоба у души и срцу, у духу и свести.

Лепота, доброта и љубав желе да буду посве слободне, желе да лете и плове кроз све овостране и оностране светове, кроз сва сазвежђа и звездана јата, кроз све свемире и васељене.

Љубим вас, будите своји и своје, будите оно што вам срце и душа заповедају, будите богови и богиње, јер то, уистини, одувек и јесте!

Заиста, јесте, само што још, можда, не знате – ДА ЈЕСТЕ!

(У Великом Гају, у девети вечерњи час, 7526.)

Једном сам ти ово можда написао

Сећам се веома веома јасно –

Осветљено рефлектором свести –

Тамнооког првог сусрета нашег

На небу се чула надљубави песма

Еве Анасас и витеза Адама Кадма

 

 

Ти си – магловито и стидљиво

Гледала и препознавала мене

Ја – искуснији – тебе сам познао

И радовао се  радовао  у себи

Посматрајући твој ход будући

Пут радости и знања и успеха

 

 

Можда сам те малко и гурнуо

Свакако сам те делатно гурнуо

Као санкаша низ глатку стрмину

Даље га сигурно води боб стаза

Санкаш слуша брзо препознаје

Унутарњи глас – своју интуицију

 

 

У свету Творца има много знања

Много радости среће много љубави

А све то непрекидно расте расте

И појачава се упорни зов Љубави

ДАО нас даноноћно непрекидно зове

Тихим гласом тишим од подзвука

Громовнијим од Перунове вајтмане