ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Кад год би неко изрекао или написао топле и дивотне речи – речи крилатице, пуне љубави – о мени и мојему стваралаштву, ја бих, у исти мах, осетио, у срцу и души, како велику радост тако и велику, па још и већу, одговорност.
Одговорност и иначе краси и одликује сваког Белог Србина, сваку Белу Србкињу, зато што одговорност изравно происходи из части, дике, чојства, поетике, етике и вертикале.
Одговоран је онај ко је будан и освешћен, онај ко је самосвојан, самосвестан и самобитан, онај који осећа и зна, да је све варљиво, непостојано, трулежно и пролазно у овоме свету, те да се свим духовним и божанским силама, дејствима и енергијама мора, без престанка и предаха, борити за један лепши, бољи и смисленији свет.
И, надасве, одговоран је онај ко у срцу, души и духу осећа, види, зна, па и признаје, да је често слабашан, крхк и немоћан, да је нико и ништа без помоћи Створитеља и Васељене, без насушне припомоћи свих светлих и божанских бића из Вишњих оностраних светова.
Обрадова ме и уплаши – та различна и опречна осећања у мени се, на неки тајинствен начин, прожимају и преплићу од најранијег детињства – искрено, топло и часно писмо Мирослава Бичанина, Белог Србина из Суботице.
Обрадова ме, јер је писано у заносу и надахнућу, срцем и душом, а уплаши, јер ме узнесе високо, а свака висина подразумева и одговорност, и, што је већа висина у коју нас неко узноси, тиме и наша одговорност мора бити што већа и виша, мора бити саобразна тој висини.
Још сам у раној младости схватио и освестио, да свако узрастање и узлетање у духовним знањима, познањима и сазнањима, мора бити појачано одговорношћу у части, чојству, витештву, моралу, етици и вертикали.
Песнички речено, духован човек, човек на унутарњем духовном путу, мора бити одговоран, веома одговоран – и то што више одговоран! – према духовним знањима, познањима и сазнањима, према свим светлим и божанским силама, дејствима и енергијама.
Ту нема шале, нема игре, нема магијања, јер казна за неодговорност одмах следи и, то веома строга и жестока казна!
Благодарим срцем и душом Мирославу Бичанину, Белом Србину из Суботице, на речима-силницама и речима-соколницама.
На слици коју је уз своје писмо објавио, видим и осећам, да су и он и кћи му чиста раса, звездана раса, хиперборејска раса, аријевска раса.
Он је расни и самосвесни Бели Србин, а она млада, лепа, самосвесна и самобитна Бела Србкиња Аријевка!
Пред њима се отварају сви звездани пути, све овостране и оностране звездане стазе.
Нека су живи, здрави, радосни и благословени!
И нека узрастају у духу високо, и још више, до белих и плавих звезда!
А сада нешто – опет из срца и душе – да кажем и одговорим Мирославу.
Морославе, све те одлике, врлине, доброте и дивоте које приписујеш мени, уистини, исијавају из твог бића, из твог суштаства, из твоје племените и божанске душе.
Ја сам ти само послужио као живо огледало.
Ти си се огледнуо у мени, и видео себе!
Задивљен и засењен оним што си у дубинама огледала видео, помислио си да видиш мене, не знајући да је то твој одраз, твој лик у живом огледалу.
Будан си освешћен, и сада можеш да путујеш камо год пожелиш!
Сва знања и све мудрости, за којима трагаш, нису у мени, нису у другима, већ у теби.
Одсада ћеш ти бити самоме себи и учитељ и ученик, ти си, истовремено, и једно и друго.
Откривај и упознавај самога себе, и учи се од самога себе!
Србски журнал је твој, и твоје племените кћери, као и свих иних Белих Срба и Белих Србкиња.
Пронашао си своје звездано и духовно јато, и то је велика радост и милина за тебе, као и за све нас.
Ја сам старији, пуно старији од свих вас – чак и од врлог ми пријатеља Владана Пантелића – и моје се земаљско време у овом животном току полако ближи своме концу.
Ја сам све мање у овостраним, а све више у оностраним световима и пространствима.
Тако и треба да буде.
Но, ту су многи други, млади, лепи, мудри и даровити Бели Срби и Беле Србкиње, који настављају овим путем, својим унутарњим путем ка Светлости, Лепоти, Љубави и Извору Живота: Верица, Марко, Александра, Милорад, Ирена, Милица, Радмила, Владан, Душица, Светлана, Владимир, Драгана, Бранислава, Милан, Јагода…
Они ће те вазда бодрити и соколити, они ће се борити упоредо с тобом, за један лепши и дивотнији свет, свет по мери Белих Богова и Белих Богиња, свет Белих Срба и Белих Србкиња.
Само напред и навише, Мирославе Бели Србине!
(Негде у пољима банатским, у подневни час, 25. рујна 7526.)
