Време је, да снове преводимо у стварност;

да живимо и да будемо оно

што смо сневали;

оно што на јави сневамо;

 да између снова и јаве

ставимо знак једнакости!

 

Време је, за подвиге и за дела

достојна и нашег имена и нашега порекла;

 да се по делима својим препознајемо;

 и да из чињења наших происходи

како сазнање тако и истина о нама!

 

Време је, да се присетимо свих оних знања

с којима смо и дошли на овај свет;

 знања која смо од Створитеља примили

на самоме Почетку, који и није био Почетак,

већ само један од у бескрајном низу почетака

што се никада ни догодили нису!

 

Време је, да свако од нас каже самоме себи,

да жели један свет по Божјој мери;

 да човек буде усаображен са Богом

и са свеколиком творевином

што из Бога происходи;

 да човек чува и поштује себе

као Сушаство Божје, и да не чини ништа

 од оног што нарушава поредак ствари;

 да човек човека посматра и види онако

како Велики Створитељ

посматра и види творевину своју;

 да човек човеку буде Бог

по Љубави, Доброти и Лепоти!

(Праискони парк у Великом Гају, лето 7522/2014.)

 

Време и простор

Те чуднице чудновате  

У суштини су једно-исто

И представљају конструкције свести

 

 Научници

 Стотине и хиљаде њих

Имају друге теорије

 О томе ломе многа копља

И праве копљанска гробља

 

Душа није конструкција свести

Њу је створио Творац

 

Када се посматра са нивоа душе

А то се мора научити –

Прочишћењем срца

Појаве се виде дубоко и истинито

 

Мили моји

Посматраје мислите делујте

 Са нивоа моћне душе 

И повероваћете видети и створити

Васкрсење отишлих

 

Сумња у васкрсење

 Незнање је о Творцу

Страшни сумњивко ствара вирус

Коме невера-несвесно даје снагу

 Вирус се зове – старост болест и смрт

 

 

 

„Нема те поезије која би могла да се вине до оних висина до којих допире љубав.“

„Само оно што чинимо из љубави чинимо слободно, ма колико патње из тога произашло.“

„Ако затворите врата свим манама и истина ће остати вани.“

„Цивилизацију не смемо судити и ценити на темељу тога колику је моћ остварила, већ по томе колико је у својим законима и делима изразила љубав према човеку.“

„Несавршенство није негација савршенства; коначност не пориче бесконачност. То се само целина исказује у деловима, то се бескрај открива у границама.“

„Ништа лакше него у име вањске слободе уништити унутрашњу слободу човека.“

„Оно што човек не може да сагради, нема право ни да сруши.“

Ја сам љубазна реч

Изговорена и понављана

Гласом Природе;

Ја сам звезда што паде с’

Модрог свода на зелену простирку.

Ја сам дете Земље

С којом је Зима занела;

Коју је Пролеће на свет донело; Ја

Узгојена сам у крилу Лета и

Спавам у постељи Јесени.

 

Зором заједно с лахором

Навешћујем долазак светлости,

Увече придружујем се птицама

Да опростим се од ње.

 

Равнице су украшене

Мојим прелепим бојама, а ваздух

Прожет је мојим миомирисом.

 

Кад утонем у сан, будно око

Ноћи стражари нада мном, а када се

Пробудим, проматрам сунце, које

Једино је око дана.

 

Испијам росу као вино, прислушкујем

Гласове птица, и плешем

У ритму лелујања травки.

 

Ја сам дар љубавници; ја свадбени сам венац;

Ја сам подсетник на тренутак среће;

Ја последњи сам дар мртвима;

Ја сам делић весеља и делић жалости.

 

Мој је поглед увек уперен високо да бих гледао

Само у светлост,

Никада не погледам доле да промотрим

Своју сену.

И то мудрост је коју човек мора стећи.

 

Либански песник и сликар Халил Џубран (Кахлил Гибран) родио се 6. децембра 1883. у Бшареји, стотинак километара од Бејрута, у северном Либану, крају кедрова, који се у Староме завету спомиње око 103 пута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски, или арамејски – језик којим је говорио Христ – употребљава у богослужењу.

Тражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.

Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.

Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.

Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.

Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета

превод: са руског Анђелко Заблаћански

 

Црном уму дарујем белу
тачку
да избели ожиљке
из животног мрака

И руке пружах да ухватим
мрвице хлеба
што падају с неба из неке среће од које ме даљина заслепљује

Будан кружим зеницама
и хтедох да ухватим једну светлосну нит да ми веже босе ноге што смрзле спавају док грлим одсутност свега

И топло ми је око срца гладног,
а што мање имам, ја, озебло дете,
за грам сам духом тежи.

 

У науци је дуго био присутан став о анимизму словенских веровања. Сматрало се да Словени своја божанства нису доживљавали блиско људском облику, већ да су она била само именоване природне појаве испуњене духом. Овакво становиште почива на расној теорији популаризованој 1930-их и 1940-их година међу немачким ауторима. У њој се заговара потреба за германским утицајем како би се превазишао инфериорни анимизам у веровањима Словена. Нажалост, услед мањка интересовања за изучавање словенске митологије, овакав став се проширио и одржао међу западним ауторима. Ипак забележена сведочанства као и жива традиција побијају ову тврдњу. Најочигледнији доказ за оличење богова јесу њихова имена, јер се разликују од имена појава којим они владају. Када се словенска веровања размотре у оквиру целокупне индоевропске породице савршено се уклапа отелотворен приказ божанстава. Ова олдика примећује се још код протоиндоевропског слоја, па је разумљиво приписати је и Словенима. Наравно, могуће је да до оличења није дошло у једнакој мери за сва словенска племена, нити за све сталеже друштва. Исто тако важно је и нагласити јак анимистички однос ка бићима нижег ранга који је такође присутан међу различитим индоевропљанима, а који је набоље очуван у народној баштини.

Текст:  Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Роман Zaroff – „Organized pagan cult in Kievian Rus’. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?“,Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.

Слика: Максима Сухарев – Семь богов

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче

Ој Месече, бели, сребрни и златни!

Ти си један од три месеца који су кружили око Мидгард земље.

Друга два су уништена.

Ти таласаш воде у рекама, језерима, морима, водеанима.

Ти таласаш и Воду мога бића,

Воду живота..