ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Љубав храни душу, а преко душе храни дух и свест.

Поклањајте љубав, и све сте поклонили.

Ако свом животном другу, ако својој деци, ако пријатељима и ближњима својим поклањате љубав, онда им ништа више и не морате поклањати, јер сте им све већ поклонили!

Љубав је првобитна покретачка сила и енергија у свим световима, у свим видљивим и невидљивим васељенама.

Из Језгра Љубави почиње и настаје Стварање.

Љубав је Срце Творца.

Почетак свих почетака и свршетак свих свршетака јесте љубав која се деобом увећава и умножава.

Само се љубав деобом и давањем умножава.

Што више љубави дајемо, све је више и примамо.

Љубав не трпи никакву себичност и саможивост.

Љубав се најбрже убија себичношћу и саможивошћу.

Зато себичне и саможиве особе никада и не познају, никада и не доживе истиниту и истинску љубав, већ само одраз и сенку љубави.

Супружници који су пуни љубави једно према другоме, имаће здраву, племениту, продуховљену, честиту, часну и благословену децу, ма у којему времену и свету живели.

Не могу се љубити деца, ако се животни друг не љуби.

То је лицемрна и лажна љубав према деци.

Највиши ступањ родитељског благослова деци, јесте несибична љубав мајке према оцу и оца према мајци.

Залуд све религије и вере, залуд све цркве и молитве, ако нисмо у љубави, ако љубав не живимо у садашњем тренутку вечности.

Много је лицемера у црквама и храмовима.

Редовно одлазе на литургије и мисе, на јутарња и вечерња богослужења, редовно читају свете књиге и списе, а љубави немају према животном другу, према деци, према пријатељима, према ближњима.

Муж се огледа у жени, а жена у мужу.

Ако желиш да упознаш мужа, онда гледај његову жену; ако желиш да упознаш жену, онда гледај њеног мужа.

И, ту, уистини, нема преваре!

(У Великом Гају, 17. рујна 7526.)

Они који не осећају ову љубав

како их носи попут реке,

они који зору не пију

као да је чаша изворске воде,

и који залазак сунца не вечерају,

они који се не желе променити,

нека спавају..

 

Ова љубав надилази изучавање теологије,

те старе преваре и лицемерја.

Желиш ли тако развијати свој ум,

спавај и даље.

 

Ја сам од свог ума одустао,

раздерао сам одећу и бацио је.

 

Ако још ниси сасвим го,

свој лепи огртач од ријечи омотај око себе…

и спавај.

 

 

Дај ми бар неки знак кад зажелиш умрети.
Сешћемо у напуштеном старом паркићу,
Рећи ћу – у вери смо чисти ил’ уклети,
А ти – страх од старења је у сваком бићу

Дај ми тај знак звонким гласом очајника
Око четврт сата иза глувог доба ноћи,
Сањива питаћу – шта кријеш иза крика?
Рећи ћеш – живот је варка, нема помоћи.

И ја ћу доћи к теби, можда, пре свитања,
У твојој соби пронаћи наше песме све,
Бићу љута, признајем, и пуна питања,
Но ћутаћу с тобом као кад свет умире.

Грлим те, хоћу – а нимло није лако,
Јер убија ме твој поглед пун празнине
И у њему читам: „Немој. Глупо је овако“,
Док у грлу ми стоји горчина тишине.

Кад зажелиш да умреш дај ми знак неки
И потрчаћу ти са другог краја света.
Мислим, мораш знати, ми нисмо далеки,
Кад зажелиш да умреш – с тобом ми се шета.

 

превод: са руског Анђелко Заблаћански

Оно што видиш уопште не постоји,

а за оно што то уствари јесте,

речи да га опишеш немаш.

Док не видиш нешто, не можеш

му веровати: оно што причају,

не можеш прихватити.

Оштроумном човеку довољна је

једна једина реч, а незналица

стоји и само гледа.

Неки размишљају о Безобличном,

други о облику, али мудар човек

зна да је Брахма изнад обе ствари.

Његову лепоту око није видело,

музику Његову ухо није чуло.

А Кабир каже: „Човек који је

пронашао и мир и љубав

никада умрети неће“.

 

 

Песме просјака и просјакиња  – превод. Чедомир Вељачић

 

Испред сваког бића уколни свој штап

да не повредиш ни једно од њих.

Не пожели сина ни сапутника.

Осамљен се крећи као носорог.

…

У дружељубивоме настаје склоност,

за склоношћу следи сва ова патња.

Предвиди опасност у склоностима.

Осамљен се крећи као носорог.

…

К’о јелен у шуми ничим неспутан

што иде на пашњак куда год хоће,

буди мудар, чувај независност,

осамљен се крећи као носорог.

…

Околина ће ти се обраћати

у стану, на путу и путовању.

Остај непознат, чувај независност,

осамљен се крећи као носорог.

…

Околина ти је жељна забаве.

Безгранична је приврженост деци.

Да избегнеш невољу растанка,

осамљен се крећи као носорог.

…

Без отпора и пред чим на свету

задовољи се у сваком погледу.

Неустрашиво пред непогодама

осамљен се крећи као носорог.

…

 

Ако се нађе разборит пријатељ

за сапутника, крепостан и мудар,

да надвлада све тешкоће на путу,

с њим радо пођи и буди обазрив.

…

Ако не нађеш разборитог друга

за сапутника, крепосна и мудра,

к’о краљ из ратом освојене земље

осамљен се крећи као носорог.

…

Хвале је вредна радост пријатељства

кад је друг бољи или раван нама,

а кад га немаш, живи беспрекорно,

осамљен се крећи као носорог.

…

 

 

Да сам с неким другим, долазило би

до наклапања, некад и до свађе.

Ту опасност предвиди унапред.

Осамљен се крећи као носорог.

…

Шаренило, сласт, опојност ужитка

меном облика узбуђује дух.

Подозрив према ужицима чула

осамљен се крећи као носорог.

…

 

Зиму и врућину, гладовање и жеђ,

ветар и жегу, муве и гмизавце,

све те непогоде поднеси радије.

Осамљен се крећи као носорог.

…

Као што слон кад се одвоји од крда,

снажног узраста, пегав, величанствен,

где му се свиди борави у шуми,

осамљен се крећи као носорог.

…

Немогуће је дружељубивоме

и привремено постићи слободу.

Сунчево племе нек ти буде узор.

Осамљен се крећи као носорог.

…

Умакнувши борби гледишта, када

стигнеш на чистину, узми раван смер.

Властитим знањем, а не вођен другим

осамљен се крећи као носорог.

…

Ни лаком ни лукав, а нити жедан,

ни раздражен, ни огорчено настран,

независан ни од чег’ на свету,

осамљен се крећи као носорог.

…

 

Цени пријатеља обазривог,

чврстог у знању, јасног у изразу.

Кад схватиш смисао, превладаш сумњу,

осамљен се крећи као носорог.

…

Игром, разонодом, световном срећом

незадовољан, не обазири се.

Одвраћен од раскоши, истинољубив,

осамљен се крећи као носорог.

…

Напусти сина, жену, оца, мајку,

новац, имање, целу родбину,

и тако без жеља, а и без страсти

осамљен се крећи као носорог.

…

То је оков, угодност је ту мала,

бедно задовољство, већа је патња,

то је тек мамац – коме је то јасно,

осамљен се крећи као носорог.

…

Растргни споне као риба која

продре крпз мрежу и отплива даље,

ил’ ватра што се не враћа згаришту.

Осамљен се крећи као носорог.

…

 

Без лакомости за добрим залогајем,

ничији хранитељ, непривржено

просећи храну од куће до куће,

осамљен се крећи као носорог.

…

Срца неспутаног са пет препрека,

прочишћеног од све загађености

раскидом веза љубави и мржње,

осамљен се крећи као носорог.

…

Срећи и несрећи окрени леђа,

радости, тузи прошлих времена,

равнодушан, смирен у прочишћењу,

осамљен се крећи као носорог.

…

Усмерен према крајњем достигнућу,

отвореног духа спремним захватом,

увежбаном снагом, непоколебљив,

осамљен се крећи као носорог.

…

Постојан у осами задубљења,

у стварности доследан остварењу,

увиђајући беду бивствовања,

осамљен се крећи као носорог.

…

Истрајан у напору да докончаш

жудњу, разбистрен, искусан и пажљив,

поуздан зналац, сигуран у смеру,

осамљен се крећи као носорог.

…

Као лав неузнемирен галамом,

к’о ветар што се не хвата у мрежу,

ил’ лотос уз кога не приања вода,

осамљен се крећи као носорог.

…

 

Саосећање, равнодушност, самилост,

слободу, некад и сурадост испољавајући,

без мржње према иком на свету,

осамљен се крећи као носорог.

…

 

Друштво и услужност за своју корист

пријатељи траже, данас је ретко

некористољубље. Човек је прљав.

Осамљен се крећи као носорог.

 

 

Нисам ни правоверан, а ни богохулан,

не живим према закону, а ни према

наредби чула својих, нисам ни говорник,

нити слушалац, слуга нисам, али ни

господар, спутан нисам, али ни слободан,

спокојан нисам, али ни неспокојан.

Далеко сам од свакога, а сваком бићу

сам близак. Нећу отићи ни у пакао,

али ни у рај. Свим пословима се бавим,

али ни једним посебно.

Мало људи разуме смисао мојих речи –

онај ко их разуме непомичан седи.

Кабир не жели да гради, нити, пак, да уништава.

 

 

 

 

Ако умеш будан да сневаш,

и да живиш садашњи тренутак вечности,

 мирујући у срцу своме

стићи ћеш и до најудаљенијих светова,

с ону страну свих планета и сунаца,

свих сазвежђа и звезданих јата.

Извор Живота и Стожер Стварања

 није на Небу,

није у Васељени

 нити игде у видљивим пространствима,

већ у твојему Сушт-Суштаству

скривеном негде тамо иза свега

у невидљивом срцу твојему.

(Вилењак са звезданом лиром)

 

Ја не знам шта треба да значи

Та тако тугујем,

О некој старинској причи

Једнако умујем.

Ту мирно протиче Рајна,

Хладно је, хвата се мрак!

На врху брега игра

Последњи сунчев зрак.

 

А на том брегу се види

лепоте девојке стас;

Она сва у злату блиста,

И златну чешља влас.

 

Са златним чешља је чешљем,

И пева још уз то,

А глас од песме звучи

Силно и чудесно.

 

Лађара у малом чуну

Њен дивљи заносни тон;

На стене не гледа доле,

Већ горе гледа он.

 

И сад лађару и чамцу

Ја мислим да је крај:

А све то са својом песмом

Учини Лорелај

 

 

 

 

Илустрација Достана Јанковић/ Светлана Чучковић 

 

Када је реч о рунама, старословенским, германским или скандинавским, тешко је говорити поуздано о њиховим коренима, значењима или настанку, јер је време у ком су дошле на свет толико далеко од нас, да не можемо ни да замислимо шта су тадашњем човеку, који тек удара темеље читаве наше цивилизације, представљали симболи које данас знамо као слова, знаци, језик…

Корен речи руна је рун, што у различитим језицима, словенским и германским, има различита значења, која се врте око истог симболичког корпуса.

У древним формама старословенског језика имамо рун – рез, бразда, резати и урезати.., а истом симболичком корпусу припада и реч рана и све се врти око значења – оставити траг, односно остати запамћен у времену, што је читав смисао сваког алфабета, језика и симболичког поретка уопште.

У германским језицима значење речи руна јесте шапат или тајна, што такође спада у исти симболички корпус, јер се такође ради о принципу – остати запамћен у времену – само из позиције преношења знања, симбола и трагова, јер шапат или тајна представља знање које се преноси.

То такође открива метаморфозу појма који од симбола уреза, јадном кад се савладало остављање трага, акценат ставља на преношење, што је млађа метаморфоза која из овог угла имплицира да су германски језици млађи од словенских.

Постоје материјални докази да су „руне“ старе више од 10.000 година. Култура Лепенског вира која датира из 7. миленијума пре нове ере, најстарији је познати траг древних симбола који су претходили рунама какве познајемо из нешто каснијег периода.

Из симбола културе Лепенског вира настала је нешто млађа винчанска култура и винчанско писмо, које је опет претходило свим осталим писмима индоевропске групе језика, где спадају готово сви данашњи језици Западне цивилизације.

Данас позната култура стара је онолико колико је стар језик, слово – руна. Многи извори тврде да је писмо настало тек пре неколико хиљада година, док је усмени језик настао много раније, али то се не уклапа у целу слику о језику, симболима и рунама. Писмо у модерној форми можда јесте настало пре неколико хиљада година и то из руна, али тада је настао и језик у модерном смислу који данас можемо да разумемо колико год био измењен или мртав. Међутим, форма језика праисторије је подједнако неразумљива и тешка за тумачење данашњем човеку, као и симболи који су обједињавали мноштво појединачних значења.

Језик и писмо, односно говор и симбол, настали су истовремено. Руне представљају првобитни архетип, систем знакова који се није одвојио од свог симболичког извора и остао целовит и потпун у својим значењима, за разлику од данашњег писма и језика који су кроз бројне метаморфозе усложњени и разгранати, али по цену осиромашења саме симболике.

Према неким изворима, „руне“, односно писмо, настали су пре 40.000 година, а ако имамо материјалне доказе који су стари 10.000 година, није нам тешко да поверујемо да је таква претпоставка истинита.

Оно што руне заиста представљају, најједноставније речено, јесте „језик светлости“, а нема сумње да је први језик био језик светлости, јер колико је морало бити просветљујуће искуство које је натерало човека да проговори?

Ново доба

 

Избор: Сања Банко Мирковић-фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

оригинални текст: http://novodoba.org/sta-su-staroslovenske-rune-koliko-su-s…