Владимир Шибалић: ГРАЂАНИНЕ


Куда јурцаш, куда ‘иташ,
Што ти тако јарко треба?
Да ли себе икад питаш?
Недостаје ли ти бар дјелић ведрог неба?

 

Жудиш за славом, желиш да си виђен,
На све си спреман, само да зарадиш.
Пожелиш ли некад до села да сиђеш,
Корјена ради, старе да обиђеш?

 

Нема среће у бетону сивом,
У зградама сатканим од туге и бола,
Вапиш да се бар на трен осјетиш живо,
И почнеш свој живот изнова.

 

Грађанине, дијелу свијета,
У теби живи још она паланка,
И кад велим ти ово, знам да ти смета,
Што у теби још тиња огањ села, без престанка.

 

Драган Симовић: Стрибор против црних ваздушних бесова


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Јуче је, рано поподне, овим просторима Србског Баната протутњала непогода.

(Одмах да разјаснимо: погода је светлост, светла страна природе, а непогода тама, тамна страна природе.)

Тамне, бесовске силе, у виду вртлога и вихора, ломиле су, кршиле, рушиле, чупале, дизале увис и витлале собом кроз села и поља све што би на својим тамним путевима захватале.

Док сам, кроз прозор из собе, посматрао то мрачно витлање, урлање и завијање, видео сам како се, унутар самог средишта вртлога и вијора, води жестока битка између светлих духова и опаких бесова.

Наш моћан, разбарушен и дичан орах – то сам из свог унутарњег бића смирено сазерцавао – све време је плесао свој ратнички плес на вртлозима и вијорима и, чинило се у неким тренуцима, као да ће свакога часа да узлети и полети небу под тмасте, црне и олујне облаке.

Благодарећи Стрибору и његовим светлим помагачима – који су се, уистини, жестоко тукли са црним бесовима – поштеђен је наш врт за тиховање, поштеђен и сачуван орах,  две прекрасне липе, као и све воћке у нашему врту.

Без Стриборове милости – осећам то, и знам – ништа од тога не би било сачувано, јер су свуда уоколо – како у селу тако и у вилинским гајевима – ишчупана, поломљена и покршена многа и већа и мања дрвета.

Не имадосмо струју и воду све до овога часа, јер црни бесови и воде рат воде против светлости и живота, а то су струја и вода.

Но, црним бесовима, паразитима и рептилима већ истиче време на Мидгарду, зато и јесу тако бесни и гневни у овоме трену вечности, јер знају, да их, за кратко, нигде више неће бити.

(У Великом Гају, 18. рујна 7526.)

Драган Симовић: Време је!


Време је, да снове преводимо у стварност;

да живимо и да будемо оно

што смо сневали;

оно што на јави сневамо;

 да између снова и јаве

ставимо знак једнакости!

 

Време је, за подвиге и за дела

достојна и нашег имена и нашега порекла;

 да се по делима својим препознајемо;

 и да из чињења наших происходи

како сазнање тако и истина о нама!

 

Време је, да се присетимо свих оних знања

с којима смо и дошли на овај свет;

 знања која смо од Створитеља примили

на самоме Почетку, који и није био Почетак,

већ само један од у бескрајном низу почетака

што се никада ни догодили нису!

 

Време је, да свако од нас каже самоме себи,

да жели један свет по Божјој мери;

 да човек буде усаображен са Богом

и са свеколиком творевином

што из Бога происходи;

 да човек чува и поштује себе

као Сушаство Божје, и да не чини ништа

 од оног што нарушава поредак ствари;

 да човек човека посматра и види онако

како Велики Створитељ

посматра и види творевину своју;

 да човек човеку буде Бог

по Љубави, Доброти и Лепоти!

(Праискони парк у Великом Гају, лето 7522/2014.)

 

Владан Пантелић: Гледај очима душе


Време и простор

Те чуднице чудновате  

У суштини су једно-исто

И представљају конструкције свести

 

 Научници

 Стотине и хиљаде њих

Имају друге теорије

 О томе ломе многа копља

И праве копљанска гробља

 

Душа није конструкција свести

Њу је створио Творац

 

Када се посматра са нивоа душе

А то се мора научити –

Прочишћењем срца

Појаве се виде дубоко и истинито

 

Мили моји

Посматраје мислите делујте

 Са нивоа моћне душе 

И повероваћете видети и створити

Васкрсење отишлих

 

Сумња у васкрсење

 Незнање је о Творцу

Страшни сумњивко ствара вирус

Коме невера-несвесно даје снагу

 Вирус се зове – старост болест и смрт

 

 

 

Тагоре: …Изреке…


„Нема те поезије која би могла да се вине до оних висина до којих допире љубав.“

„Само оно што чинимо из љубави чинимо слободно, ма колико патње из тога произашло.“

„Ако затворите врата свим манама и истина ће остати вани.“

„Цивилизацију не смемо судити и ценити на темељу тога колику је моћ остварила, већ по томе колико је у својим законима и делима изразила љубав према човеку.“

„Несавршенство није негација савршенства; коначност не пориче бесконачност. То се само целина исказује у деловима, то се бескрај открива у границама.“

„Ништа лакше него у име вањске слободе уништити унутрашњу слободу човека.“

„Оно што човек не може да сагради, нема право ни да сруши.“

Халил Џубран: Песма цвета


Ја сам љубазна реч

Изговорена и понављана

Гласом Природе;

Ја сам звезда што паде с’

Модрог свода на зелену простирку.

Ја сам дете Земље

С којом је Зима занела;

Коју је Пролеће на свет донело; Ја

Узгојена сам у крилу Лета и

Спавам у постељи Јесени.

 

Зором заједно с лахором

Навешћујем долазак светлости,

Увече придружујем се птицама

Да опростим се од ње.

 

Равнице су украшене

Мојим прелепим бојама, а ваздух

Прожет је мојим миомирисом.

 

Кад утонем у сан, будно око

Ноћи стражари нада мном, а када се

Пробудим, проматрам сунце, које

Једино је око дана.

 

Испијам росу као вино, прислушкујем

Гласове птица, и плешем

У ритму лелујања травки.

 

Ја сам дар љубавници; ја свадбени сам венац;

Ја сам подсетник на тренутак среће;

Ја последњи сам дар мртвима;

Ја сам делић весеља и делић жалости.

 

Мој је поглед увек уперен високо да бих гледао

Само у светлост,

Никада не погледам доле да промотрим

Своју сену.

И то мудрост је коју човек мора стећи.

 

Либански песник и сликар Халил Џубран (Кахлил Гибран) родио се 6. децембра 1883. у Бшареји, стотинак километара од Бејрута, у северном Либану, крају кедрова, који се у Староме завету спомиње око 103 пута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски, или арамејски – језик којим је говорио Христ – употребљава у богослужењу.

Евгеније Капустин: TРАЖИХ ТЕ ХИЉАДУ ГОДИНА


Тражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.

Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.

Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.

Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.

Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета

превод: са руског Анђелко Заблаћански

Милица Тасић: ОЗЕБЛИ ЖИВОТ


 

Црном уму дарујем белу
тачку
да избели ожиљке
из животног мрака

И руке пружах да ухватим
мрвице хлеба
што падају с неба из неке среће од које ме даљина заслепљује

Будан кружим зеницама
и хтедох да ухватим једну светлосну нит да ми веже босе ноге што смрзле спавају док грлим одсутност свега

И топло ми је око срца гладног,
а што мање имам, ја, озебло дете,
за грам сам духом тежи.

 

Оличење богова


У науци је дуго био присутан став о анимизму словенских веровања. Сматрало се да Словени своја божанства нису доживљавали блиско људском облику, већ да су она била само именоване природне појаве испуњене духом. Овакво становиште почива на расној теорији популаризованој 1930-их и 1940-их година међу немачким ауторима. У њој се заговара потреба за германским утицајем како би се превазишао инфериорни анимизам у веровањима Словена. Нажалост, услед мањка интересовања за изучавање словенске митологије, овакав став се проширио и одржао међу западним ауторима. Ипак забележена сведочанства као и жива традиција побијају ову тврдњу. Најочигледнији доказ за оличење богова јесу њихова имена, јер се разликују од имена појава којим они владају. Када се словенска веровања размотре у оквиру целокупне индоевропске породице савршено се уклапа отелотворен приказ божанстава. Ова олдика примећује се још код протоиндоевропског слоја, па је разумљиво приписати је и Словенима. Наравно, могуће је да до оличења није дошло у једнакој мери за сва словенска племена, нити за све сталеже друштва. Исто тако важно је и нагласити јак анимистички однос ка бићима нижег ранга који је такође присутан међу различитим индоевропљанима, а који је набоље очуван у народној баштини.

Текст:  Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Роман Zaroff – „Organized pagan cult in Kievian Rus’. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?“,Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.

Слика: Максима Сухарев – Семь богов

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку… 3


Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче