У СВЕТУ ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА
У друштву освешћених личности – то сам давно открио – осећамо се много боље, много лепше, много здравије, неголи у друштву неосвешћених људи.
Кад год се нађемо у друштву неосвешћених људи, осећамо како се око нас шири поље страха, поље таме, поље смрти, поље метафизичке самоће и студени.
И заиста, одувек сам у друштву неосвешћених људи осећао космичку самоћу и студен, што је посве несхватљиво и неразумљиво неосвешћеним људима.
Јуче су ме посетила двојица веома освешћених и високо узраслих пријатеља – Владан и Милорад.
Дружење са освешћеним личностима делује смирујуће, исцељујуће и васкрсавајуће.
Наши освешћени пријатељи – кад год се нађемо у њиховом друштву – подижу наш дух, проширују наше духовне видике те и само поље свести и свесности.
Боравећи месецима, овде, на селу, био сам, превасходно, упућен на природу, док се, са људима из села, готово нисам ни дружио.
Напросто, различити смо светови, различите поетике, различите васељене.
Јесу сви ови сељани – да не грешим душу – вредни, поштени и добри, али нису моје звездано и духовно јато, нису мој свет, нису мој космос.
Нити они имају о чему да диване са мном, нити ја с њима.
Поздрављамо се онако како доликује, пожелимо једни другима здравље, срећу и радост и, ту се, најчешће, завршава наш разговор.
И добро је што је тако.
Да је другачије – не би ваљало, ни за њих ни за мене.
02
Дружећи се с Владаном и Милорадом, гле! имао сам осећај, па и дубоко осећање, да се налазим у својему вилењачком племену и роду.
Изишли смо у вилинске гајеве, да диванимо у тишини природе и да се дружимо са столетним храстовима, лескама, платанима, јеликама и невидљивим чуварима светих дубова.
Дан је био предиван, пун светлости и животне радости, небо плаво и дубоко, а ваздух прозрачан и чист.
Од Црвене горе и Вршачког горја дуваху благи ветрови певушећи у врховима борова и јелика.
Док смо шетали и дивани, Милорад ме, у једном трутку, упита, како смо се и зашто доселили баш у ово село, поред толико других банатских села.
Будући да нисам могао једном реченицом да му одговорим на питање, морао сам њему и Владану да испричам кратку повест о нашем досељавању.
03
Мој дед, а очев стриц, по имену Здравко А. Симовић, послат је у ово село по налогу краља Александра 1919. године, за комесара колонизације.
Био је Витез Златне Карађорђеве звезде и четрнаест других одликовања – србских, руских, француских и енглеских – и мајор по чину краљавске војске.
Насељаво је околна села са србским колонистима из Крајине, Баније, Кордуна, Лике и Херцеговине.
Када се, одмах по свршетку Великог рата, повлачила граница између Србије и Румуније, тада је, према политичком договору, ово село требало да припадне Румунији.
Благодарећи мом деди, који је по природи својој био жесток и ратоборан као и сваки херцеговачки горштак, и који је протествовао пред Краљем и Владом у Београду, село је одмах придодато Србији.
Граница је на свега петсто метара од села.
Тако смо ми – моји родитељи, двојица браће и ја – у пролеће 1957. године, дошли код својих.
Уосталом, додао сам на крају приче, овде су Срби обитавали и пре двадесет векова, обитавали су одувек.
Негда цео Банат бејаше србски, све тамо до Карпата.
Када сам им испичао кратку повесницу, Владан ме замоли, да обавезно о томе нешто напишем, зарад оних који долазе, који морају доћи.
И, ево, послушах га!
(У Великом Гају, 16. рујна 7526.)
(Вршачко горје иза вилењака са звезданом лиром.)
Лагано топе се сати…Клизе низ
