Никада, никада, никада,
никада, никада,
никада,
никоме, никоме, никоме,
никоме, никоме,
никоме,
н е
у с к р а т и
Р е ч!!!

 

 

“Заклетва, за човека humanitas, за племенитог човека је управо један религиозан чин, односно чин у коме се манифестује божанска природа таквога човека или повезаност човека и богова те зато Римљани граде храм fides уз храм највишег бога, Јупитера. Зато се у заклетви позива божанство као сведок  те се и данас каже: “тако ми бога“, а што у оригиналном смислу гласи тако ми себе.

Оно што је речено, чини се не из страха од божје казне, “не из страха да би се у противном изазвао бес богова, јер тај страх и не постоји, већ ради поштовања правде и верности“, односно ради поштовања самог себе.“

Драгош Калајић   “Упориште“

Бјелим друмом очајно прободен

друмујем, скитач, без лијека.

Идем куда ме очи воде.

У сан, у пјесму, у ријеч, у човјека…

Једном ћу тако и у смрт да одем,

па ако, случајно, умрем — нека.

 

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

 

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

 

 

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

 

 

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

(Вилењакова посвета Белим Србкињама кроз које се, и у којима се, кроз тисућлећа и еоне, вазда изнова обнавља и препорађа Звездано Бело Србство.)

Живети у духу Белога Србства, значи: живети са стилом, са вишим смислом.

То значи: бити свестан и самосвестан, бити самосвојан и самобитан.

То значи: развијати поетику илити уметност живљења и умирања.

Пут Белога Србства јесте Пут Белих Богова.

Бело Србство је, истовремено, и раса и каста.

Виша раса и виша каста Хиперборејаца, Аријеваца.

Бело Србство је бесмртно и вековечно.

Одувек и заувек.

Мој сан је од ране младости: да сваки Србин буде Бели Србин, и да свака Србкиња буде Бела Србкиња.

Тај сан и на јави сневам и снујем.

(Петог дана месеца рујна, 7526.)

 

Ваша мржња, нас све јачим чини.

Ми енергију ваше мржње према нама, преобраћамо у енергију љубави према себи и Васељени.

Ваша мржња никада не може бити јача и моћнија од наше љубави.

Ваша мржња чини вас све слабијим, а нас све јачим.

Зато вас молим: мрзите нас још јаче, мрзите нас још силније!

Када буде дошао судњи час, а тај час је веома близу: ви ћете жњети плодове мржње, а ми плодове љубави.

Благодарећи вашој мржњи према нама, ми узрастамо и до најудаљенијих звезданих јата, сједињујући се са светлим бићима из Вишњих светова.

Ми вас не мрзимо, и никога и ништа не мрзимо, зато што смо виша раса од вас, и зато што познајемо Закон, Устројство, Ред и Поредак свих овостраних и оностраних светова.

Ваша мржња јесте последица вашега незнања.

Све док живите у незнању, ви ћете властитим животима хранити своју мржњу према нама, од које ћемо ми бивати све јачи и моћнији, а ви све слабији и немоћнији.

Ми нисмо обичан људски род – ми смо Звездани Род Белих Срба, синови и кћери Белих Богова.

Наши праоци су Бели Богови, а наше прамајке Беле Богиње.

Зато нас и мрзите.

Мрзите нас само зато што ви никада, чак ни у далекој будућности, нећете бити оно што ми одувек јесмо!

 

 

(У поноћ, 4/5. рујна 7526.)

 

Живот је откривање и посвећење Живота.

Само онај што се радује Животу, што љуби Живот, тај и живи Живот.

Живети Живот, значи бити у Животу, бити –

Сам Живот!

Посвећење Живота јесте Пут Живота.

Када говорим о раду на себи (као првом и једином Задатку нашему, у свету и иним световима), онда управо то имам у својим песничким јасновиђењима – посвећење Живота!

Посвећење све обухвата; у посвећењу се све садржи:

и откривање, и освешћивање, и одговорност, и радост, и љубав.

Све што сам чинио (и све што нисам чинио, а као да сам чинио!), на мојему Животном Путу, било је подређено посвећењу Живота.

Посвећење Живота јесте обожење Живота; посвећење Живота јесте превођење Живота у БогоЖивот.

БогоЖивот јесте Живот који заједно живе, у свакоме трену, Бог и Човек: Бог у Човеку, и Човек у Богу!

Посвећење Живота јесте унутарње откривање и препознавање Божјег Дејства и Божјег Суштаства у Самоме Животу.

Живот је Бог, као што је и Бог – Живот!

Никада нисам писао песме зарад самих песама.

Песме служе посвећењу и обожењу Живота.

Песме ме повезују са ПраИзвором Живота.

Док певам и пишем песме, ја Лице Божје изблиза гледам; у Лицу се Божјем и моје лице огледа.

Зато никада и нисам држао ни до својих песама, ни до својих објављених или необјављених књига.

Све моје објављене књиге одавно нису више моје!

Никаква признања, и никакве књижевне награде мене не занимају.

Важне су ми песме само док их стварам, док их исписујем, јер се у том часу, у том чину стварања, најлепше дружим са својим Створитељем.

Песму заборављам онога трена кад од мене оде.

Кад песма од мене оде, тада нову чекам; не песме ради, већ зарад дружења са Богом!

Сва би дела наша требало да буду посвећена Створитељу.

Да се унапред одричемо свих признања и награда за своја дела; да наша дела не буду наша, већ Божја.

Да заборављамо учињена добра дела, а да се само присећамо оних добрих дела која још нисмо стигли да учинимо.

Само тако наш ће Живот бити вечан.

И ако умремо на том Путу, наш ће Живот бити вечан!

Зато што је на том Путу посвећења само Бог – Стварност; а све друго, па и сама смрт, јесте привид и опсена!

 

 

 

Дивотан ти је запис Вилењаче, предај све Творцу, предај изнутра себе њему и нека те он води у свему, отпусти те страхове од незнања и сиромаштва, имаћеш увек све довољно, не страхуј, не граби, воли и у свему ухвати смисао живота, ово је и даље наш раст за навише, ништа друго и ништа лоше (не сврставај као лоше-тама, већ тако то треба да прође то је нешто што мене васпитава, извуци себе из свега у чистоти, ово се само мала равнотежа-хармонија твог духа правде и душе прави, јер у духу правде често себе подигнемо толико навише да заборавимо око себе да ценимо остале душе које иду својим путем (полако у незнању) али кад се погледа свако је толико свестан и у свом знању тачно онолико колико треба да буде од Творца (нема случајности) сви смо повезани и умрежени, да се подижемо и свестимо у знању, и свако је битан једно другоме. Дух је велики, али душа треба да буде још мекша, милија, питомија, топла и то је права лепота када се то сједини: Блаженство духа и мир у души!

И дивотно си написао да смо  у Знању Богова, смрти не би било!

Ово све што пишем теби, учим на себи, и тако се васпитавам! Поверење Божје у себе усади и воља добра божја свуда да ме прати, ослободи ме свих страхова и брига! Оче Небески тебе у себи славим!

А ми смо ту и даље да гледамо и подижемо правду у чистоти и навише, то добро треба знати! јер то су Сунчеви Ратници!

Напуштање места на коме је вршен какав обред, проласком поред нечистог места или током самог шетања по мраку не ваља се освртати. Забрана ове радње је присутна у многим обредима па се тако људи не осврћу након повратка са гробља да их мртвац не би пожелео. Након вађења живе ватре не окрећу се на место где се она вадила како њена магијска моћ не би ослабила. На Божић, када се вуку односи вечера на раскршће у повратку се не окреће, као и након магијских радњи јер се сматра да се чином освртања прекида нит између овостраног и оностраног што значи да ритуал није завршен. Такође, не осврће се након завршеног обреда скидања болести или бачене магије јер се сматра да ће се тиме све вратити на претходно стање.
Текст: Милош Костић

Слика: Oсвртање – Милош Костић

Литература:
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

Спавам на тавану штале у слами
Мирише на моје детињство као што бива
тужно је у овој горкој несаници и тами
Док ветар носи пловеће крошње шљивa

 

Док дише мој Пегаз стих се пресијава
шта ли то њему спокоја не да
Летњи ветар пун сена моја душа не спава
чувај је вранче да тужно не гледа

 

Дошла сам у жутој xaљини
у сламном шеширу кроз грање
У зору где се пресијава жути стог
Севнула муња са Брандела рог

 

Разноси ветар стогове сена он спава
Мала грана на ветру пуцкета
Све шумом и сетом ватру одржава
Ово је празник недеља усред лета

 

Кроз кров без црепа видим прозор у ложи
дрвеће са крошњама од сазвежђа палих.
Моја туго сутра те деда у Бабушницу вози
Спавај моја туго сузе мојих заспалих

 

Да ноћ толико не мирише на жито суво
сено на реку дрвеће на биље збopава
Да толико не мирише на детињство
Показала бих ти мој Пегазе како се спава